DANTON (Žorž Žak) /DANTON, Georges Jacques/
Francuski političar

Umro: 5. aprila 1794. (u 35-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu. Nakon što je 1797. je groblje zatvoreno, njegove su kosti prenesene u Katakombe

I sa sečivom za vratom, Danton je ostao onaj isti: neukrotiv, naprasit, neotesan, neobuzdan, blagoglagoljiv i hrabar.
Kada su 16. žerminala ujutro došli u Konsijeržeriju gde se nalazio i kada mu je sudski pisar pročitao presudu, on poče da na sva usta pljuje po vladi, sudu i glupavom narodu. Nije prestajo da sipa uvrede ni dok mu je Sanson šišao kosu. "Zar je važno ako i umrem", zaključio je, "Lepo sam se nauživao za ove Revolucije, mnogo trošio, mnogo pijančio, mnogo žena ljubio; možemo na spavanje..."
Osuđenici su se satim popeli u kola. Mogli su da primete kako se na putu kojim su trebali da prođu okuplja svetina. "Proklete budale, dok budemo prolazili vikaće Živela Republika! A za dva sata Republika će ostati bez glave!" Dok su prolazili pored neke kafane, osuđenici su spazili nekog čoveka koji je sedeo na ivici prozora i crtao nešto na kartonu. Bio je to David. "A tu li si, podvorice!" viknu mu Danton, "Hajde, kaži svome gazdi kako umiru borci za slobodu!"
Kola zatim prođoše pored Robespjerove kuće. Sva vrata su bila zatvorena, a kapci na prozorima spušteni. "Robespjere," zazvaće ga Danton, "nema svrhe da se kriješ, jer i ti ćeš za mnom, a Dantonova sen pocrveneće od sreće u svom grobu kad se i ti tamo skrasiš." Celim putem do gubilišta, Danton je sipao psovke "od kojih je j.... t. m.... bila nejbezazlenija", reći će s ustručavanjem Sanson. Ali kad je ugledao giljotinu, Dantonovo se lice promeni, oči mu se "navlažiše", primetiće dželat koji ga je sve vreme pomno posmatrao. Ali kad bude osetio na sebi njegov radoznali pogled, to će ga iznervirati, pa će mu se besno obratiti: "Imaš li ti neku žensku, imaš li decu?" i, kako mu je Sanson odgovorio potvrdno: "I ja; eh! kad samo pomisllim na njih, ponovo se osetim čovekom!" Zatim tišim glasom, kao da govori samom sebi: "Ljubljena moja ženo, više te moje oči videti neće; dete moje, neću te znači ni videti." Naime, gospođa Danton je bila trudna...
Kad su kola stigla pred giljotinu, Danton zatrese glavom kao da hoće da otera tu prolazne sentimentalne misli, te siđe sa kola govoreći samom sebi: "Dantone, manimo se te ranjivosti!" Bez imalo uzbuđenja je gledao kako padaju glave njegove četrnaestorice drugova. Njegovo pogubljenje, koje se čuvalo za kraj, trebalo je da bude glavna tačka celog spektakla. Ero de Sešel, koji je bio na redu pre njega, htede da ga poljubi pre nego što se smesti na dasku, ali ga dželatovi pomoćnici odgurnuše prema giljotini. Tada je usledio Dantonov poslednji izliv besa: "Budale! Hoćete li zabraniti našim glavama da se izljube, tamo, na dnu korpe?"
Došao je red i na Dantona. Bacio se na dasku pre nego što su stigli da obrišu krv njegovog prijatelja. Dok su ga vezivali za dasku, okrenuo se prema Sansonu: "Nemoj nipošto da zaboraviš da narodu pokažeš moju glavu; ne vidi se svaki dan takva glava!" I tako će Sanson proneti Dantonovu glavu oko gubilišta, a "proklete budale" su zaista uzvikivale Živela Republika!

DAMJEN (Rober Fransoa) /DAMIENS, (Robert Francois)
Sluga koji je pokušao da ubije Luja XV

Umro: 28. marta 1757. (u 42-oj god)
Uzrok: raščerečen
Mesto: Trg Grev, u Parizu
Sahranjen: njegov je pepeo rasut

Proglašen krivim jer je čakijom ranio kralja, kome je rana zarasla većc za nekoliko dana, Damjen je, na osnovu presude, trebalo da bude "mučen, pržen, žezlom žigosan, živ odran i raščerečen". "Biće to težak dan!" rekao je kad saslušao presudu. Nije nego!
Izvršenje presude započelo je u 3h30 posle podne, pred ogromnom gomilom ljudi.
Za početak, prvi mučitelj je dohvatio Damjenovu šaku i pomoću specijalnih klešta ih držao nad sumpornom vatrom; ruka je polako gorela. Zatim je red došao na orleanskog dželata koji mu je oštrim kleštima stisnuo desnu stranu grudi i iščupao komad mesa. Lisabonski egzekutor je u veliku železnu kašiku nasuo smesu rastopljenog olova, voska i vrele smole i njome zalio ranu. Isti postupak je ponovljen na rukama, butinama i nogama. Celo to vreme Damjen je urlao od bolova: "Bože moj, snage, snage! Gospode Bože, smiluj se na mene." U pauzi između dva urlika, sveštenici su mu davali da poljubi raspeće. Zatim su dželati privezali osuđenog na platformu odignutu od zemlje oko jednog metra. Okovi su mu stezali vrat, ramena, trup, tako da su ruke i noge mogle biti otkinute, a da trup ostane ceo. U desnu ruku, lancem privezanu za jednu železnu rešetku, stavili su mu njegov zločinački rekvizit - čakiju. Čerečenje je moglo da započne: svaki dželat je vodio po jednog od četiri konja od kojih je svaki bio privezan za po jedan ud; konji počeše da vuku i vuku; Damjenu su popucale sve kosti, ali konji nisu uspeli da ga "rastave". Dželati su se nervirali i psovali. Damjen ih je preklinjao da ne hule na Boga. "Ne krivim vas", reći će im. Ovo neverovatno čerečenje potrajaće oko sat vremena. Osuđeni je tako stravično urlao, da je svetina, koja do tada nije pustila ni glasa, počela da negoduje. Gospođu Preando, koja se nalazila medu prisutnima, spopade sažaljenje: "Ah! Isuse, jadni konji, kako mi ih je žao!" Dželati uskoro posustaše. Zatražiše od prisutnih sudaca dozvolu da sekirom zaseku zglobove ne bi li iznurenim konjima olakšali posao. Zahtev odbijen! I onda, sve ispočetka... Damjen je tako pretrpeo šezdeset neuspešnih pokušaja čerečenja.
Zatim je Sanson ponovo izašao pred sudije sa istom molbom: sudije najzad dozvoliše da se Damjenu preseče meso na bedrima i rukama. Pošto su naoštrili noževe, dželati presekoše kožu, mišice i tetive. Damjen je, kako priča jedan svedok, "pažljivo pratio zasecanje svakog uda. Pokazao je neverovatnu izdržljivost, a iz njegovih usta nije izašla nijedna kletva."
Potom su dobro izbičevali sva četiri konja, i posle četiri-pet trzaja, razleteše se i noge i ruke... Ali Damjen je još uvek bio živ! Disao je, grudi i usne su mu podrhtavale, čak je pokušavao da nešto kaže. Ali, nisu mu dali vremena: trup s otkinutim udovima koji je bačen na lomaču još uvek je bio davao znake života. Celi ovaj prizor potrajao je oko dva i po sata.

HOFMAN, Ernest Teodor Vilhelm Amadeus
Nemački pisac i kompozitor

Umro: 25. juna 1822, u 46. god.
Uzrok: sifilis
Mesto: Berlin (Nemačka)
Sahranjen: Berlin

Kako je bolest dostigla poslednji stadijum, Hofman je bio potpuno paralizovan. Da bi oživeo nerve, lekar mu je na kičmu prislonio užareno željezo, ali bez uspeha. Kada mu je, nakon ovog surovog tretmana, jedan prijatelj došao u posetu, Hofman ga upita: "Osećate li miris izgorelog mesa? To me je doktor žigosao da ne bih kao krijumčarena roba dospeo u raj!"
Nekoliko trenutaka pre smrti poželeo je da svojoj ženi izdiktira jednu priču. "Večeras", odgovorila mu je.
"Vreme je da počnem da razmišljam o Bogu" rekao je, zatim zatražio da ga okrenu prema zidu i izdahnuo.

* Nije samo važno umreti, već umreti valjano.

Žil Renar ( Jules Renard, 1864-1910)

FRIDRIH III
Germanski car

Umro: 19. avgusta 1493. (u 78-oj god)
Uzrok: trovanje stomaka
Mesto: Linc (Austrija)
Sahranjen: Beč (Austrija)

Kralj je običavao da leti jede neshvatljive količine lubenice koju je obožavao, tako da će na koncu pokvariti stomak ovom voćkom i od toga umreti. Interesantno, ali njegov sin Maksimilijan, koji je od oca nasledio istu alavost, umro je 11. februara 1519. takođe od posledica kvarenja stomaka. Kakav otac, takav i sin!

FRIDRIH III
Kralj Prusije i car Nemačke

Umro: 15. juna 1888. (u 57-oj god)
Uzrok: rak grla
Mesto: dvorac Bezbrižnih, u Postdamu (Nemačka)
Sahranjen: dvorac Bezbrižnih

Razbolevši se od neizlečive bolesti, Fridrih III vladaće svega nekoliko meseci. Od jutra do večeri jedan nemački i jedan engleski lekar su se prepirali nad njegovom posteljom, nesposobni da se usaglase oko lečenja koje je trebalo preduzeti. Nekoliko dana pre nego što će umreti, Fridrih, već umoran od svega, upitao ih je:
-Još ćete dugo da se svađate?
- Ali, Visosti...
- Ljudi će reći da sam poginuo u dvoboju...

FRIDRIH I
Pruski kralj

Umro: 25. februara 1713. (u 56-oj god)
Uzrok: "vrućica"
Mesto: Berlin (Nemačka)
Sahranjen: Karlotenburg /?/, pored Berlina

Dok je kralj dremao u fotelji, u sobu je upala njegova luda žena Lujza de Meklemburg, koju su inace držali zatvorenu u jednom delu zamka, a koja je sada uspela da umakne svojim čuvarima. Dok je ulazila na vrata, razbila je staklo i isekla se. Prizor te žene u beloj odeći iskapanoj krvlju prestravio je kralja, tim više što je postojala legenda o prikazi "Bele Dame" koja je naveštavala smrt vladara iz doma Brandeburgovih. Fridrih I je pao u "vrućicu" i umro nakon šest nedelja.

FRANJO ASIŠKI (sveti)
Italijanski kaluđer. Osnivač reda Male braće

Umro: 3. oktobra 1226. (u 44-oj god)
Uzrok: iscrpljenost
Mesto: Asiz (Italija)
Sahranjen: crkva Svetog Đorđa, zatim bazilika Svetog Franje, u Asizu

Sveti Franjo je hteo da umre u svojoj bednoj kolibi u kojoj je živeo pre nego što se preobratio, dvadeset godina ranije. Naredio je da ga polože na zemlju i obuku mu tuđu odeću, simbolišući time da ne poseduje ništa, čak ni vlastitu košulju. Poslednje jutro zatražiće da po njemu pospu pepeo, "jer uskoro", objasnio je, "biću samo pepeo i prah". Dok je trajala agonija, Franjo će nekoliko puta ponoviti: "Budi mi dobrodošla, sestro moja smrti", i umro, s Davidovim psalmom na usnama: "Glasom svojim Gospoda zazivljem, Glasom svojim gospoda preklinjem..."

FRANS (Anatol Fransoa Tibo, poznat samo kao Anatol) /FRANCE, Anatole Francois Thibault/
Francuski pisac

Umro: 12. oktobra 1924. (u 80-oj god)
Uzrok: angina
Mesto: La Bešelri, u Sen-Sir-sir-Loar
Sahranjen: groblje u Nejiu (O-de-Sen)

Iako nije bolovao ni od jedne određene bolesti, starac je lagano umirao. "Više nisam od ovoga sveta", napisaće on juna 1923. prijatelju Kanu. "A sasvim sam siguran da nikada neću ugledati ni onaj drugi." avgusta 1924, angina će skrhati njegov organizam, ionako već oslabljen arterioskleozom. Umirao je dugo, u samoći, jer Anatol Frans nije hteo nikome da dozvoli da ga gleda kako kopni; najveći deo vremena je provodio spavajući, pa ipak, kad bi se probudio, bio je potpuno svestan: "I to je znaci to - umreti?..." "Ovo umiranje predugo traje!" Zaista predugo za njegov ukus, po svemu sudeći, toliko dugo da je zatražio od lekara da mu skrati muke. Pošto je ovaj to odbio, Frans je promrmljao kroz zube: "Još jedna predrasuda!"
Dana 10. oktobra, Anatol Frans će najaviti: "To će se danas desiti", i kako je lekar počeo da ga razuverava, ovaj mu je kratko odgovorio: "Nećete morati još dugo da mi protivrečite!" Ali ipak je omanuo za dva dana. Ujutro 12. avgusta, rekao je svojoj ženi: "Više te neću videti." Iste noći, prošaputao je nekoliko puta: "Mama!" i umro u 11h26.

* Zaborav je pravi mrtvački pokrov.
Žorž Sand (1804-1876)

FRANSOA II
Francuski kralj

Umro: 6. decembra 1560. (u 16-oj god)
Uzrok: encefalicni meningitis, kao posledica gnojne upale uha
Mesto: Orelean (Luare)
Sahranjen: bazilika Sen-Deni (Sen-Sen-Deni)

Od detinjstva je kralj patio od užasnih migrena. Iako degeneričan, uz to tuberkulozaš, kralj se 1558. ženi Marijom Stjuart, a supružnička revnost prema mladoj i lepoj supruzi na koncu će ga potpuno zaglupiti.
U nedelju 15. novembra, Fransoa II, koji je prisustvovao večernjoj službi u jakobinskoj crkvi, pao je u sinkopu. Brže-bolje ga odnesoše u njegove odaje. Kad je došao svesti, požalio se na žestok bol u levom uvu. Narednih dana groznica je duplo porasla, a glavobolje nikako nisu prestajale: premda su lekari i hirurzi razgovarali o eventualnoj trepanaciji glave, nisu se usudili na ovakvu operaciji. Dana 6. decembra, u deset sati ujutro, mladi kralj je izdahnuo.
I kako to obično biva, njegova preuranjena smrt postala je sumnjiva. Optužene su Katarina Mediči, Marija Stjuart, kao i Ambroaz Pare čije su simpatije išle u korist protestanata i koji je čak optužen da je kralju usuo otrov direktno u uvo! Čak se pričalo i da je kraljev sobar, koji se predstavljao katolikom, a u stvari je bio fanatični hugenot, navodno nasuo otrov u kraljevu noćnu kapu, na mestu gde je uvo, što je dovelo do pojave abcesa na kraljevom mozgu. Ali kralj je naprosto umro od upale uva, što je bilo posledica adenoidnih izraslina zbog kojih je stalno morao držati otvorena usta, još od malih nogu.

FREJZER /?/ (Simon, lord Lovat)
Škotski plemić osuđen na smrt zbog zavere protiv Džordža II Engleskog

Umro: 20. aprila 1745. (u 78-oj god)
Uzrok: odsečena mu glava
Mesto: Londonski toranj (Velika Britanija)
Sahranjen: Londonski toranj

Tek što se ovaj, gotovo osamdesetogodišnji osuđenik, s teškom mukom popeo na gubilište, jedna od tribina će se stropoštati, usled čega će nastradati nekoliko gledalaca: "Što više štete, to bolja zabava", zaključio je flegmatično. A zatim, posmatrajući svetinu: "Čemu tolika buka da bi se smaknula jedna stara, seda glava koja se ne može ni uz tri stepenice popeti bez pomoći dva čoveka?"