Vidim da je vecini kao i meni malo toga jasno jednostavno susrecemo se sa tim epitetima na raznoraznim mjestima i u knjigama mada je sve to predstavljeno kao da se radi o jednoj te istoj osobi  bozanstvu ili ko zna cemu ?

Apropro ovoga posto nije tema necu ali cemo se cutu preko pp

Proslijedio bih jos jednom ovo pitanje jer i mene interesuje?

Контам да постоји посебна тема, само кажем да ми се свидела синтагма "први бунтовник васељене"... Гностици, које сам ја такође негде назвао "првим бунтовницима" су имали о ђавлу такође занимљива мишљења (множина, пошто они нису имали једну догму).

Иначе, порекло је у монотеизму. Ако се има један апсолутни принцип добра, њему насупрот је принцип зла. Код дуалистичких учења су они (скоро) равноправни - Ормузд и Ахриман, ако се не варам. Мада је наравно победа добра загарантована на крају.
Све остале монотеистичке религије имају компликовани проблем теодицеје - ако је Бог добар и свемоћан, откуд онда зло у свету.
Са тим у вези су и "ингеренције" Сатане. Да ли он само ради за Бога, или је нешто друго у питању? Бунтовништво?!
Мени је импресивно решење које даје ислам - Бог може све, па и праведника да баци у пакао (није речено да ли може да створи камен који не може сам подићи )
Но, то и даље не решава проблем "ингеренција" Шејтана... Јер шта онда он ради, осим што неки са њим чекају сабах

Rabinska literatura daje dva objašnjenja za poreklo Satane. Prvo je da je Satana stvoren šestog dana, u isto vreme kad i Eva. Ovo je povezano sa tradicionalnim shvatanjem da je Satana imao nešto sa čovekovim padom. Drugo, i mnogo češće objašnjenje je da je Satana jedan od palih anđela.Satana se poistotvećuje sa Samuelom i njegovim delima. Satana se poistovećuje sa Yetzer ha Ra, koji zapravo predstavlja „impuls zla“ u čoveku.

Talmud, pak, razlikuje peronifikovanog Satanu van čoveka i Yetzer ha Ra koji postoji unutar čoveka.To je impuls zla koji omogućuje Satani da deluje protiv čovekove volje.
Rabinska literatura takođe nagoveštava uništenje Satane.
Succah (52a) govori o uništenju zlog anđela dok  Yalkut Jesaj (359)  da će satana biti zbačen od strane novog Mesije, pozivajući se na Psalm  36:9.

Uobičajeno je verovanje da postoji grupa satana na čelu sa njihovim vođom Satanom. Na primer, kod Enoha postoji pet satana.
Prvi i drugi su bili odgovorni za to da dovedu anđele sa neba na zemlju gde su zgrešili sa ljudskim kćerima, dok se treći postarao za progon Adama i Eve. Satanama je dozvoljen pristup nebu da bi tamo mogli da optuže čoveka, ali im kretanje nije ograničeno samo na nebo.

Nesto sam guglao ali nisam siguran da je toto, ipak pogledaj:

http://forum.burek.com/index.php/topic,345139.0.html
http://www.svetlostistine.com/Knjige/NaPravomPutu/5.htm
http://www.superknjizara.hr/index.php?content=1&page=knjiga&id_knjiga=17013
http://enhu.blog.hr/2008/05/1624774252/svjetska-mitologija.html
http://www.forum.hr/showthread.php?t=215444&page=4

"A žene, to su vam kršteni đavoli"
Reče jedan ulični filozof u busu. Inače sam se trudio da ga ignorišem, ali tada sam prasnuo u smeh

"Smejte se vi ali doći će vam glave"
E, tu je već bio u pravu

@Shone  hvala ovo sto ima na bureku sam vec gledao ranije za ovo drugo hvala pogledacu 
Inace sam malo citao ovu knjigu sto je postavio lightsoft u samom uvodu ima zanimljiv dio onako ukratko sta knjiga istrazuje i malo govori i o tome kako se zapravo na Satanu gledau kod Jevreja kako kod Hriscana medjutim bilo bi dobro kad bi Lighsoft mogao nekako samo taj uvod ovde da postavi.

Uvod


Kada je, 1988. godine, moj muž, s kim sam provela dvadeset godina u braku, poginuo u  planinarskoj nesreci, postala sam svesna da, poput mnogih ožalošcenih, živim u prisustvu  nevidljivog bica, i sa živim osecanjem prisustva preminule osobe. Tokom godina koje se  usledile, pocela sam se pitati kako su razne religijske tradicije davale oblik nevidljivom svetu i  kako su naše imaginativne percepcije nevidljivog sveta povezane s našim raznolikim reakcijama
na ljude oko nas, na dogadaje i na svet prirode. Takode sam razmišljala o tome kako su ljudi u  grckoj, jevrejskoj i hrišcanskoj tradiciji izlazili na kraj s nesrecom i tugom. Grcki pisci, od  Homera do Sofokla, pripisivali su takve dogadaje sudbini i usudu - silama hirovitim i  ravnodušnim prema ljudskoj dobrobiti - kao što su i sile prirode (što i jeste naš termin za te sile).

U zapadnom, antickom svetu, ciji sam ja istoricar, mnogi - možda vecina - pretpostavljali su da  je vasiona bila nastanjena nevidljivim bicima s velikim uticajem na vidljivi svet i njegove ljudske  stanovnike. Stari Egipcani, Grci i Rimljani zamišljali su raznolike bogove, boginje i viša bica,  dok su neki Jevreji i hrišcani, naizgled monoteisti, sve više govorili o andelima, nebeskim božjim  glasnicima; drugi su govorili o palim andelima i demonima. To je narocito bio slucaj od prvog  veke nove ere.

Prelazak od paganstva u judejstvo ili hrišcanstvo znacio je, shvatila sam, transformaciju  covekove percepcije nevidljivog sveta. Do današnjeg dana, hrišcansko krštenje zahteva da covek  svecano „odbaci davola i sva njegova dela" i da prihvati isterivanje davola. Paganin je bio kršten  tek posto je priznao da su sva viša bica, koja je ranije sa strahom poštovao kao božanstva, u  stvari samo „demoni" - neprijateljska bica koja ratuju protiv jednog Boga dobrote i pravde i  protiv njegovih armija andela. Postajuci Jevrejin ili hrišcanin, paganin je polarizovao i  moralizovao svoj pogled na vasionu. Jevrejski teolog Martin Buber smatra je da je moralizovanje  vasione jedno od velikih dostignuca jevrejske tradicije koje je kasnije predato i hrišcanima i
muslimanima.1 Prva Knjiga Postanja, na primer, tvrdi da vulkani ne bi uništili gradove Sodomu i  Gomoru da svi njihovi stanovnici - svi stanovnici na koje je mislio pripovedac, tojest odrasli  muškarci - nisu bili zli, „mladi i stari, do poslednjeg coveka" (Postanje, 19: 4). Kad sam pocela  da pišem ovu knjigu ja sam pretpostavljala da su se jevrejske i hrišcanske percepcije nevidljivih  bica ticale moralizovanja prirodne vasione, kao što je Buber tvrdio, i nastojanja da ljudi tumace  dogadaje pocevši od bolesti do prirodnih nesreca kao izraze „božje volje" ili kao božanski sud o  ljudskom grehu. Ali moje istraživanje me je odvelo u neocekivane pravce, i otkrilo mnogo  složeniju sliku. Hrišcani kao što je Mucenik Justin (140 n.e.), jedan od „otaca crkve", pripisuju  nesrecu ne „božjoj volji" vec Sataninoj zlocudnosti. Njegov ucenik Tatijan prihvata nesrecu u  prirodnom svetu, ukljucujuci katastrofe, za koje Bog nudi utehu, ali retko cudotvornu  intervenciju. Kako sam nastavljala da prucavam jevrejske i hrišcanske opise andela i palih  andela, otkrila sam da su se oni manje odnosili na svet prirode kao celinu nego na posebni svet  ljudskih odnosa. 

Ponovo  citajuci biblijske i vanbiblijske opise andela doznala sam najpre ono što su mnogi  istraživaci istakli: da, dok se andeli  cesto pojavljuju u hebrejskoj Bibliji, Satane i drugih palih  andela i demonskih bica tamo nema. Ali, medu nekim jevrejskim grupama iz prvog veka, medu  kojima su se isticali Eseni (koji su sebe smatrali saveznicima andela) i Isusovi sledbenici, figura  koja se naziva imenima Satana, Belzebub i Belijal, takode je pocela da dolazi u centar pažnje.  Dok se u Jevandelju po Marku andeli spominju samo u uvodu (1:13) i u poslednjim stihovima  originalnog rukopisa (16:5-7), Marko odstupa od ortodoksne jevrejske tradicije time što uvodi  „davola" u presudni pocetak Jevandelja i karakteriše Isusovu misiju kao, izmedu ostalog,  neprestanu borbu izmedu božjeg duha i demona koji ocigledno pripadaju Sataninom „carstvu"  (videti Jevandelje po Marku, 3: 23-27). Takve vizije su unete u hrišcansku tradiciju i služe,  izmedu ostalog, da hrišcanima potvrde njihovo poistovecivanje sa Bogom i da demonizuju  njhove protivnike - prvo druge Jevreje, zatim pagane, a kasnije hrišcane disidente nazvane  jereticima. To je tema ove knjige.

Naglašavati ovaj element Jevandelja Novog Zaveta ne znaci, naravno, da je to njihova  prevashodna tema. „Zar Jevandelja nisu o ljubavi?" uzviknuo mi je jedan prijatelj dok smo vodili  diskusiju o ovoj knjizi. Naravno da jesu, ali pošto prica koju ona saopštavaju sadrži izdaju i  ubijanje, u njima su takode ukljuceni elementi neprijateljstva koji bude demonske predstave. Ova  knjiga obraduje tu temu.

Ono sto nas fascinira kad je rec o Satani jeste nacin na koji on izražava osobine koje su izvan  sfere koju obicno definišemo kao ljudsku. Satana budi nešto razlicito od pohlepe, zavisti, požude  i besa, koje mi poistovecujemo s našim najgorim nagonima. I nešto drukcije od ideje zverstva,  koja ljudskim bicima pripisuje slicnost sa zverovima.

Hiljadugodišnja tradicija karakteriše Satanu sasvim drukcije: kao duh. U pocetku on je bio jedan  od božjih andela; ali on je pao. Danas je on otvoreni pobunjenik protiv Boga, i u svom  frustriranom besu on odražava aspekte naših sopstvenih sukoba s drugima. Mnogi ljudi su tvrdili  da su ga u izvesnim periodima vidali ovaplocenog u pojedincima i grupama koje su se cinile  opsednute jakom duhovnom strašcu, strašcu koja zahvata cak i naše bolje osobine, kao sto su  snaga, inteligencija i odanost, pretvarajuci ih u sile uništenja i uživajuci u nanošenju bola. Zlo u  svom najgorem obliku kao da poseduje element natprirodnog - mi ga užasnuto prepoznajemo,  kao paklenu suprotnost onoga što Martin Buber defmiše kao „potpuno drugo," tojest Bog. Ipak,  istorijski govoreci, Satana, zajedno s paklenom sabracom kao sto su Belijal i Mastema (cije  hebrejsko ime znaci „mržnja") nije nastao ni iz cega. Naprotiv, kao što cemo videti, satanske  figure su izronile iz haosa Palestine prvog veka nove ere, gde je hrišcanski pokret poceo svoj  rast. Ne želim da ponavljam objavljena istraživanja. Književni istoricar Nil Forsit u svojoj  izvanrednoj, nedavno objavljenoj knjizi Stari neprijatelj (The Old Enemy) podrobno je proucio  literarni i kulturni kontekst figure Satane;2 Valter Vink, psihoanaliticar Kar1 Gustav Jung i neki  njihovi sledbenici proucavali su teološki i psihološki kontekst figure Satane.3 Džefri Barton Rasl  i drugi pokušali su da istraže paralele izmedu predstava figura Satane, egipatskog boga Seta i zle  zoroastrijske sile Ahrimana.4 Mene, medutim, interesuju narocito društvene implikacije figure  Satane: praksa je, u našim religijskim tradicijama, da se prizove figura Satane kako bi se  definisali ljudski sukobi i okarakterisali neprijatelji. 

Stoga pozivam citaoca da shvati Satanu kao odraz naše samopercepcije i percepcije onih koje  nazivamo „drugima." Moglo bi se reci da je Satana napravio neku vrstu profesije od uloge  „drugog"; tako Satana negativno definiše ono sto mi smatramo ljudskim. Društvena i kulturna  praksa definisanja izvesnih ljudi kao „drugih" stara je verovatno koliko i samo covecanstvo.  Antropolog Robert Redfild tvrdi da se pogled na svet mnogih naroda sastoji od dva para binarnih  suprotnosti: ljudsko/neljudsko i mi/oni.5 Ta dva para su cesto povezana, kao što primecuje  Džonatan Z. Smit, tako da „mi" biva izjednaceno s ,,ljudskim," a „oni" s „neljudskim."6 Razliku  izmedu „nas" i njih nalazimo na našim najranijim istorijskim spomenicima, na drevnim  sumerskim i akadskim tablicama, kao i u jeziku i kulturi naroda širom sveta. Takve razlike  podrazumevaju, ponekad privlacnost, možda cešce odbojnost - ili istovremeno i jedno i drugo.  Staroegipatska rec za Egipcanina je jednostavno „covek"; grcka za ne-Grke, „varvarin,"  podražava guturalno mucanje onih koji ne govore grcki - pošto oni govore nerazgovetno, Grci ih  zovu barbaroi.

Ipak ova opšta praksa nazivanja svoga naroda ljudskim i „odljudivanja" drugih ne mora da znaci  da je ljudskost drugih osporena ili dovedena u sumnju. Cesto, kao što Vilijem Grin istice, oni  koji tako etiketiraju sebe i druge konstruišu neku vrstu karikature koja im pomaže da definišu i  ucvrste identitet soptvene grupe:

Društvo ne otkriva samo svoje druge, ono ih stvara, time sto bira, izoluje i naglašava  jedan aspekt života drugog i time simboliše njihovu razlicitost.7

Sukob izmedu grupa naravno nije ništa novo. Ono sto je možda novo u zapadnoj hrišcanskoj  tradiciji, kao što cemo videti, jeste cinjenica da upotrebljavajuci Satanu da predstavimo  neprijatelje mi dajemo sukobu specijalno moralno i religijsko tumacenje. Prema tom tumacenju,  mi smo na Božjoj strani, a „oni" su Božji - i naši - neprijatelji. Ljudi koji su prihvatili ovo  gledište bili su podsticani da veruju, kao sto je Isus upozorio svoje sledbenike, da „Kogod vas  ubije mislice da je ucinio uslugu Bogu" (Jovan, 16:2). Takvo moralno tumacenje sukoba  pokazalo se izvanredno delotvornim za ucvršcenje identiteta hrišcanskih grupa kroz celu  zapadnu istoriju; ta istorija takode svedoci da to tumacenje može opravdati mržnju, cak i  masovno ubijanje.

Istraživacki rad za ovu knjigu naterao me je da uocim neke uznemirujuce aspekte hrišcanstva.  Tokom poslednjih nekoliko godina, ponovo citajuci Jevandelja, zapanjilo me je kako njihova  vizija natprirodne borbe istovremeno izražava fundamentalni sukob i daje mu kosmicke  dimenzije. Otkrila sam pukotine u hrišcanskoj tradiciji koje dosežu do samog osnivanja  hrišcanskog pokreta, pukotine koje su omogucile demonizaciju drugih tokom cele istorije
hrišcanstva. Dok sam pisala ovu knjigu cesto sam se prisecala izraza Serena Kjerkegora:
„Nesvesna veza je mocnija od svesne."

Na primer, gotovo dve hiljade godina mnogi hrišcani slepo veruju da su Jevreji ubili Isusa, da su  Rimljani bili samo njihovi nevoljni izvršitelji, i da to baca krivicu ne samo na izvršioce (kao što  Matej tvrdi) nego i na sve njihove potomke.8 Vekovima, mnogobrojni hrišcani su, slušajuci  Jevandelja, prihvatali, zajedno sa Isusovim sasvim suprotnim tvrdnjama, vezu izmedu snaga zla i  Isusovih jevrejskih neprijatelja. Bilo da su nepismeni ili ljudi rafinirane kulture, oni koji su  slušali price iz Jevandelja, ili ih gledali ilustrovane u svojim crkvama, obicno su pretpostavljali  da su istorijski tacne i religijski ispravne.

Narocito od devetnaestog veka, sve veci broj strucnjaka primenjivao je metode književne i  istoriiske analize na Jevandelja - takozvana viša kritika. Njihova kriticka analiza pokazala je da  su autori Jevandelja po Mateju i Luki koristili Jevandelje po Marku kao izvor za konstrukciju  njihovih proširenih jevandelja. Mnogi strucnjaci su mislili da je Marko istorijski najpouzdaniji  zato sto mu je sti1 najjednostavniji, a i zato što je njegovo jevandelje, od svih, istorijski najbliže
Isusovom vremenu. Ali istorijska tacnost možda nije bila najpreca briga jevandelista. Dalja  analiza pokazala je kako su delovi tekstova iz pisanja proroka i psalmi jevrejske Biblije utkani u  price Jevandelja. Barnabas Lindars i drugi sugerišu da su hrišcanski pisci cesto proširivali delove  biblijskih tekstova pretvarajuci ih u cele epizode, što je „dokazivalo," na zadovoljstvo mnogih  vernika, da su dogadaji koje su predvideli proroci bili potvrdeni Isusovim dolaskom.

Oni koji su prihvatili takvu analizu sada shvataju, po recima Džejmsa Robinsona, da je Markovo  Jevandelje sve drugo osim direktne istorijske naracije," i da bi se pre moglo reci da je to teološka  rasprava u obliku istorijske biografije.10 Priznajuci da su "autori Jevandelja po Mateju i Luki  revidirali Marka na više nacina, strucnjaci su pokušali da razdvoje izvorne materijale iz ranije  tradicije - kazivanja, anegdote i parabole - i teksta koji bi tumac dodao. Neki su se nadali da ce  prodreti kroz razne opise dogadaja i obelodaniti „istorijskog Isusa," otkrivajuci njegove  autenticne reci i dela u perifernim opisima. Ali, drugi su se protivili onome što je Albert Švajcer  nazivao „potragom za istorijskim Isusom"11, isticuci da je najranije jevandelje bilo napisano više  od jedne generacije posle Isusove smrti, a ostala gotovo dve generacije kasnije, i da je odvajanje  „autenticnog" materijala u jevandeljima u stvari nemoguce u odsustvu nezavisnih dokaza. U  meduvremenu, mnogi drugi istraživaci uveli su istorijske dokaze iz Mišne, starog arhiva  jevrejske tradicije, iz ostalih jevrejskih izvora, kao i iz rimske istorije, zakona i administrativnih  procedura. Jedno od glavnih pitanja koje je proizišlo iz ovih kritickih studija bilo je : Koja je
istorijska osnova, ako je uopšte ima, tvrdnje koju nalazimo u Jevandeljima da su Jevreji  odgovorni za Isusovu smrt. Ovo je pitanje od vitalnog interesa upravo zbog tvrdnje, u  Jevandeljima, da je Satana licno inspirisao Hristovo ubistvo. Jedna grupa strucnjaka je skrenula  pažnju na cinjenicu da se opisi procedura Sanhedrina u Mišni ne slažu sa opisima Isusovog  „sudskog procesa pred Sanhedrinom" u jevandeljima, dovodeci stoga u pitanje tacnost opisa u  Jevandeljima po Marku i Mateju. Sajmon BernfiId izjavio je 1910 g. da je „ceo sudski proces  pred Sanhedrinom izmišljotina kasnijeg datuma,"13 mišljenje koje je nedavno prihvaceno u  krugovima hrišcanskih književnih tumaca.14 Imajuci u vidu da su optužbe protiv Isusa i oblik  pogubljenja tipicno rimski, mnogi strucnjaci, a i Pol Vinter u svojoj uticajnoj knjizi O sudenju  Isusu, tvrdili su da su Rimljani ubili Isusa iz politickih, a ne religijskih, razloga. Drugi, od  nedavno i strucnjak za rimsku istoriju Fergus Miler, poklonili su više poverenja opisima u  Jevandeljima po Luki i Jovanu, prema kojima je Sanhedrin saslušao izveštaj o Isusu i nije održao  nikakvo sudenje.

Medutim, nedavno je jedna grupa strucnjaka obnovila raspravu kako bi pokazala da, po recima  Jozefa Blinclera,  svako ko se poduhvati da analizira sudenje Isusu kao istorijski i pravni dogadaj,  rekonstruišuci ga prema pricama iz jevandelja mora prihvatiti zakljucak do kojeg su došli  rani hrišcanski propovednici, naime, da glavnu odgovornost snose Jevreji (kurziv dodao  autor).

Ali, strucnjaci koji su mnogo skepticniji kad je rec o istorijskoj prihvatljivosti tih opisa  naglašavaju rimsku odgovornost za Isusovo ubistvo, odgovonost koju su, po njima, pisci  jevandelja težili da umanje da ne bi izazvali Rimljane posle neuspelog jevrejskog rata protiv  Rima.

Prihvatam kao radnu hipotezu da je Isus ubijen zbog aktivnosti koja je smatrana antidržavnom -  verovatno zbog izazivanja javnih demonstracija i što je, kako se po svoj prilici verovalo, tvrdio  da je „kralj Jevreja." Medutim, medu svojim narodom Isus je smatran radikalnim prorokom cije  je javno ucenje, iako popularno medu masama, ljutilo i plašilo izvesne jevrejske vode, narocito  vode Hrama, koji su verovatno omogucili njegovo hvatanje i hapšenje.

Ali ova knjiga nije prvenstveno pokušaj da otkrijem „šta se stvarno dogodilo" - još manje da  ubedim citaoca u ovu ili ma koju verziju onoga što „se dogodilo" - jer, ukratko, izloženi scenario  na stranu, ja smatram da su izvori suviše fragmentarni i suviše otvoreni za razna tumacenja da bi  se na to pitanje mogao dati defintivan odgvor. Umesto toga, želim da pokažem kako jevandelja  daju sliku Isusovog pokreta koji je nastao iz posleratnog frakcionaštva kasnog prvog veka.  Novozavetni autori oblikuju svoju naraciju prema odredenim okolnostima, primenjujuci pricu o  Isusu na neposrednu istorijsku situaciju, postovecujuci se sa Isusom i ucenicima i definišuci  svoje protivnike kao Isusove neprijatelje. Da bi potvrdila svoju tezu, služila sam se,
mogobrojnim novim radovima istoricara i književnih kriticara, u kojima se raspravlja (uz cesta  neslaganja) o tome kako su se Isusovi sledbenici odvojili od ostatka jevrejske zajednice.

U ovoj knjizi, ja toj raspravi dodajem nešto novo - nešto što ja nazivam društvenom istorijom  Satane. Drugim recima, pokazujem kako su opisi Isusa, njegovih zastupnika i neprijatelja  uskladeni s natprirodnom dramom, borbom izmedu Božjeg duha i Satane, koju pisci koriste da  kako bi protumacili sopstvenu naraciju o Isusu. I pošto se hrišcani, citajuci jevandelja, tipicno  poistovecju sa Hristovim ucenicima, oni, vec nekih dve hiljade godina, postovecuju svoje  protivnike, bilo da su Jevreji, pagani ili jeretici, sa silama zla, i samim tim sa Satanom.

С антихристом су уско повезани појмови Сотоне и Луцифера, који се најчешће поистовећују. Изворно значење првога на хебрејском - Схатан, јесте у ствари – оптужитељ. У библијској књизи о Јову можемо ишчитати њено значење у смислу члана Божијег већа, који искушава веру људи. Каснија хришћанска предаја Сотону поистовећује с палим анђелом, такође с ђаволом, као алегоријом за зло. Хришћанска је предаја такође искривила изворно значење Луцифера, такођер га осликавши као палог анђела, утеловљења зла и непријатељства према Богу. Луцифер на латинском значи «Лучоноша». Настао је као латински превод изворно грчке речи «еоспхерус», која је означавала звезду Даницу, односно Венеру. Гледајући религијски, према томе, може се изједначити с арханђелом Ханаелом, владаром ове планете. Римски песници Виргилије и Овидије Луцифера су видели искључиво као јутарњу звезду, а не као неко малигно и ђаволско биће.
 У Старом завету Сотона није имао апсолутно негативно значење. Из Књиге о Јову видљиво је да је Сотона требао допуштење од Бога за своје искушавање људи. То уочавамо из реда 1,12 ове старозаветне књиге:
«А Господин рече Сотони: ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје».
Такође и из реда 2,6 – «А господин рече Сотони: ево ти га у руке; али му душу чувај».
У раној хебрејској теологији Сотона није играо значајнију улогу. Но, током времена јудаизам је ипак упио неке спољне утицаје, врло вероватно из зороастризма, где је овај дуализам главног Бога Ормузда и његовог противника Ахримана, назависног злог духа, који жели уништити савршенство божијег стварања.
У хришћанству постоји веровање да је Сотона пре свога пада био највиши од свих анђела и «најсјајнији на небу», па вероватно отуда и поистовећивање с најсјајнијом звездом, односно Луцифером, практички звездом Даницом-Венером. Но, у еванђељима он је такође поистовећен с ђаволом, који искушава Христа (Мт 4,1-11). Овде је Сотона у својој изворној улози кушача вере. Помало је чудно што он искушава Исуса као да је обичан смртник, а не Божји син. Овде се Сотона приказује као владар овог света – «... показа му сва царства овог света и славу њихову; и рече му: све ово дат ћу теби ако паднеш и поклониш ми се.» У еванђељу по Ивану он се назива «кнез овога света». У другој посланици Коринћанима Павле га назива чак «Бог света овога». У Апокалипси се, поновно, Сотона поистовећује с Ивановим антихристом. Према Апокалипси, Сотона ће најпре бити бачен у бездан и «свезан на хиљаду година». Потом, бит ће одвезан на кратко, те потом опет бачен у «језеро огњено и сумпорно», где ће бити «мучен дан и ноћ». Другим речима Сотоне или Ђавола ће нестати заувек. Ово би био хришћански поглед на Сотону.
Нигде се у Старом завету Сотона не спомиње као бунтовник и пали анђео. Дакле, постоји размимоилажење у том погледу између Старог и Новог завета. Међутим, не само да постоји разлика у погледу улоге и карактера Сотоне, већ исто тако и Луцифера. Старi завет (Из 14,12) каже:
 «Како паде с неба, звездо Данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе?»
Међутим, овде се не ради о Божијем палом анђелу, већ је реч конкретно о – цару вавилонском, чији пад и смрт прориче Изаија. У првом веку нове ере звезда Даница, планета Венера, или другим речима Луцифер («Лучоноша») нипошто није био сматран некаквим палим анђелом, понајмање Сотоном-Ђаволом. Па тако ову јутарњу звезду и у Новом завету налазимо искључиво у позитивном контексту. Тек касније, у хришћанском предању у 3-4. веку Луцифер је добио изразито негативне особине палог анђела. Пошто управо Луцифер има значење јутарње звезде, испада да је св. Петар Исуса назвао – Луцифером (ИИ Пт 1,19).
[Да ствар буде смешнија, Исус је управо Петра назвао – Сотоном (Мт 16,23)].
Али не само Петар, већ и Иван у Апокалипси Исуса поистовећује са звездом Даницом (Отк 22,16). Дакле, он што се догодило у хришћанском предању јесте следеће: Сотона је од послушног члана Божјег већа поистовећен с палим Луцифером (који је уствари био цар вавилонски), па су се две легенде стопиле у једну, тако да је Сотона и Луцифер постао синоним за једну врховну духовну особу која представља Божијег противника и оличење зла у универзуму. Према томе, сотонист Ла Веy, тиме што је изабрао Луцифера за једног од четири принца пакла у својој Сотонској библији, само је следио хришћанску традицију.

Ovo je zanimljivo tek se od kraja prvog veka govori i andjelima  nebeskim glasnicima.


Sto ce reci demoni ne postoje zapravo postoje to su vasi stari bogovi.


Zar je moguce da je rijec samo o morali i skoro nicemu drugom.

Hvala Lighsoft sto si postavio ovo 

jevanđeelje  ne  govori jedino da su jevreji predavanjem Mesije ubili istog.sav  stari zavet o tome proriče.najposle pavle apostol napominje jasno u posl.rimljanima da je Bog u svomplanu spašenja ljudskog roda,jednostavno zaslepio jevrejske vođe,zatvorio milost za izrael dok ne uđe dovoljan  broj paganaca a potomće izrael uskoro opet doći pod Božje blagoslove.sam Isus kađe,oprosti im oče ne znaju što čine.
  inače pojam satane je jasan.neprijatelj Boga i ljudi,pali anđeo,čudsno lep i mudar.religije ga proglašuju rogatim,repatim,ali Pismo opominje krije se iza laži.svoj presto je čak postavio u otpaloj crkvi .nadahnuće na kraju antihrista da ovlada na kratko zemljom,i na kraju biti uništen,a zemlja će biti doneta nova i vladaće večnost.