čuh od jednog Srbina zaposlenog na KiM da ni kosovski taršipi ne podnose doseljenike iz albanije. kaže ovi što su došli, sve neki crni.
e sad ... da li to ima veze s tim što je skender beg bio srbin, što je deda hašim tačija bio pravoslavni pop,... puno je takvih primera. biće da se ne radi o istom poreklu.

Bice mnogo toga pobratime, kazem ja, izmesali su se oni i to dosta, tako da cista nacija ne postoji, bar ne sto se njih tice, jer su oni veoma prljavi...u dushi

Отац и брат Скендербега, утемељивача албанске државе, сахрањени у Хиландару као Срби!


Ђурађ Кастриот Скендербег (алб. Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468) је за Албанце национални херој из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији. Ипак, оно о чему Шиптари избегавају да причају је чињеница да су отац и брат Скендербега сахрањени у Хиландару као Срби!

Скендербег потиче из феудалне породице Кастриота и био је син Јована Кастриоте (Кастриотића). Према Гибону, Јован Кастриот је био принц Епира, који је укључивао Мат, Крује, Мирдита и Дибер. Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла, из породице Трибалда(који су дошли из области данашње Македоније) или из племићке породице Музака.

То нико не доводи у питање, чак ни Албанци, да је њихов утемељивач државности (слично Стефану Немањи код Срба) био макар по мајци Србин. Ипак, Скендер-бег је био Србин и по оцу.

Да видимо породично стабло племићке породице Кастриота изгледа овако :Браило -  био кефалија у Јанини (Епир) у време владавине последњих Немањића; Комнен – држао је област Дебра док је Србијом владао деспот Стефан; Павле – држао област северне Грчке до државе Зете  у време деспота Стефана; Иван (Јован) -  проширио поседе по скоро целом Епиру у време прве владавине деспота Ђурђа Србијом; Станиша, Репош, Костадин и Ђурађ.

 Као што се види ни једно албанско име већ само српска и грчка имена. Ствари постају још јасније када се погледа где су сахрањени отац (Јован) и најстарији брат (Репош) албанског хероја  Скендербега


Ево шта кажу извори:

Јован Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару за себе и своје синове братствене уделе, што им је давало право да се тамо склоне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару.

Том приликом је Јован Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за “шесет флорина” пирг Св. Ђорђа.

Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг. Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.

У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се раб’ божии Репош’, доукс’ илирскии, 6939« (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.

 Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом:

У Хиландару је умро монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах”. Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.


После свега, историјски извори наводе на закључак: због имена које су имали, због вере које су били, због своје борбе против Турака и због тога где су сахрањивани – породица Кастриоти, чији је један изданак био Ђурађ (Скендер-бег), су били српска племићка породица колико и Немањићи, Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и други који су владали српским земљама све док нас није окупирало Османлијско царство у 15 веку.


Извори:

[1] ^ а б Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском

[1] ·  ^ Edwin E. Jacques, The Albanians: An Ethnic History, 1994, p. 179

[1] Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis

[1] Camille Paganel, 1855, “Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle”

[1] ·  ^ Hodgkinson, Harry. Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN-13: 978-1850439417

[1] http://www.pizurica.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3&Itemid=3

[1] Cif. Рад. М. Грујић: ор. сit., стр. 81—82.

[1] Влад. Р. Петковић: Арбанашки пирг у Хиландару. — Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I, св. 1—2, Београд, 1923, стр. 196—197; cir. Рад. М. Грујић: loc. cit.

[1] рад. М. Грујић: loc. cit.

[1] . Стојановић: Сари српски записи и натписи, књ. IV. Ср. Карловци, 1926, стр. 97, бр. 10038; cif. Рад. М. Грујић: loc. cit. У једном другом запису каже се: »Въ к є. (јула) прьстави се рабь Божіи Репош… Ивана Кастріота«.
— Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. III. Београд, 1905, стр. 74, бр. 5055.

[1] Cif.. Рад. М. Грујић: loc. cit..

[1] Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. I. Београд, 1902, стр. 87, бр. 271. У другом запису стоји: »Пръстави се господин Иван Кастриот
вь дьни цара Амурата. Въ лет(о)… (месеца маја). — Ор. сit., стр. 87, бр. 270.

[1] Cfr Рад. М. Грујић: op. cit., стр. 81—82.


srbininfo

Wow, auu, a oni ovamo prete da ga spale

Вамо сервирају причу како не могу да се гледају, а хоће Велику Албанију... како сад то ? 

kako nismo ovo postavili ?

Tačijev pradeda - pravoslavni sveštenik?

Na blogerskom sajtu "Balkanoid" jedan od blogera postavio je veoma zanimljiv tekst o poreklu Hašima Tačija. Mi vam ga u celosti prenosimo.





Nešto što sam Hašim Tači, premijer tzv. Republike Kosovo zna, ostatak sveta ne zna. Zna i cela njegova familija, a bilo kojeg starijeg Šiptara starosedelaca iz Drenice ako pitate i ako sme da vam to kaže, reći će vam sledeće: zasigurno se zna i pamti da je pradeda Hašima Tačija bio Srbin, pravoslavni pop. Po imenu i prezimenu Radoslav Danilović.

Čitajući ove prve redove naše priče, prvo što će te pomisliti: "Pa ovo je prosto nemoguće i neistina".

Evo i činjenica, nepobitnih i dokazivih.

U pismu Mitrovačkog hodže, Turčina Mula-Ibrahima, sa početka 1912. godine, koje je on pisao muftiji u Skoplju stoji ovako:
 
"Pravu veru su primili mnogi ovde. Među njima mnogi viđeniji Srbi, pa čak i neki popovi kao što su Milutin Jakšić iz sela Pantina, kojeg su Srbi ubrzo ubili, jer, su smatrali da je sram veliku naneo njima. U Starome Trgu pravu veru je primio pop Jovan Aksić, ali nije smeo ostati medju svojima već je tražio da se naseli ovde u Mitrovicu. U Srbici je u našu veru prešao pop Radoslav Danilović i sve svoje priveo svemogućem Alahu i pravoj veri.
 
Ovaj Radoslav se preobratio i primio ime Jusuf, a važi za jako ugledna čoveka među svojim Kaurima. Mnogi su tamo u njegovoj parohiji pošli njegovim stopama i primili pravu veru. Ja mu ne smem verovati, Kaurin je Kaurin, držim ga na udaljenosti, već sve verske poslove i upravu nad Srbicom i tim krajem puštam već proverenom Ibri Pećancu koji drži na oku ovog Radoslava, a pravovernog Jusufa, pa mu je i rečeno, da ako šta primeti, da ga pošalje ovamo nama u Mitrovicu. Mi bi smo ovde znali kako bi sa njime. Ako je Kaurin lažno to uradio, lako će mo ga skloniti. Držimo ga stalno na oku".
 
Ovaj dokumenat, u originalnom rukopisu, danas postoji u istorijskom arhivu Turske u Ankari.
 
Drugi dokument, koji se nalazi u biblioteci manastira Hilandara, a datira iz 1898. godine, iz manastira Sokolica potiče i to je spisak sveštenika i paroha. Kao paroh Srbički na spisku stoji pop Radoslav Danilović, za kojeg se u napomeni dopisuje da je jedan od najrevnosnijih i najboljih sveštenika, te da uživa veliki ugled kod svojih parohijana. Tu se ispod tog spiska sveštenika još i navodi da je izvesni Radoslav nešto zabolovao, tako da je vladika morao slati sveštenika iz Žerovnice (selo pored Zvečana) da ga menja na službama, ali da se je oporavio.

Četrnaest godina nakon pravljenja ovog spiska, taj isti pop Radoslav se preobratio u Islam. Niko ne može sa sigurnošću da zna zašto je to uradio, jer, je važio za jako uglednog čoveka i cenjenog sveštenika.

Poznato je da je u to vreme, pre balkanskih ratova, masa Srba po Raškoj oblasti i severu Kosova poturčeno silom. Da li je i u ovom slučaju sila bila presudno da pop Radoslav, a pradeda Hašima Tačija promeni veru, ne zna se sa sigurnošću.

Primivši Islam, pored žene, popadije sa kojom je živeo, novo pečeni Musliman Jusuf, a bivši pop Radoslav ženi se sa još jednom ženom Arnautkinjom iz nekog zaseoka sa Ćićevice, ona umire na porođaju sa prvim detetom. A tek sa drugom Arnautkinjom koja je bila iz Glogovca dobija dedu Hašima Tačija i još četvoro dece.

Zanimljivo je, da iako nije kao musliman dobio versku upravu nad stanovništvom, većinu svojih parohijana uspeo da preobrati u Islam, verovatno se nadajući da će da postane hodža i nanovo dobije versku upravu tu u Srbici. Nikada do kraja života, 1929. godine to nije uspeo, iako Turci već dugo nisu tuda vladali.

Krsna slava Danilovića je bila Mitrovdan, a ima i zanimljiv podatak, da deo te familije Danilovića, koji nisu se hteli poturčiti, prebegli su u ondašnju Srbiju i naselili se u sam grad Kraljevo, gde njihovi potomci i danas žive.

Jasno je da Hašim Tači u sebi ima jako malo arbanaške krvi i to samo po ženskoj liniji u tri generacije. Zasigurno se zna da je ovo njemu poznato i da je pred svedocima, u Bregi Hodžes poviše Ponoševca, u glavnom štabu UĆK, revoltiran neuspehom terorističkih komandanata na terenu, na jednom od sastanaka to javno i rekao. Kako su oni Šiptari nesposobni, a da imaju veliku sreću da on u sebi ima srpske krvi i da trebaju biti srećni da ih on kao takav vodi.
 
O tome i danas postoje svedoci. Jedan od njih je to javno i rekao u jednoj televizijskoj emisiji 2005. godine na jednoj Pećkoj lokalnoj televiziji. Naravno, ismejan je, na njega su počeli da bacaju i drvlje i kamenje, voditeljka ga je tada u emisiji javno pitala da li se on drogira ili je pod uticajem alkohola. Nakon mnogobrojnih pretnji, upućivanih njemu i njegovoj porodici, pobegao je sa Kosmeta i zatražio i dobio politički azil u Brazilu. Sada živi u Sao Paolu.

Hašim Tači to zna, jako dobro, međutim, krije to iz političkih razloga. Svestan da bi ga politički protivnici naprosto "rastrgli" kada bi to saznali i kada bi imali ikakve dokaze o tome. Na Mitrovdan, proverite ako imate načina, svestan da mu je to Krsna Slava, Tači ništa ne radi. Ne dolazi na posao.

Kako je njemu, koji sve to zna, a opet mora da radi po diktatu Amerike i njenih saveznika, ne bih znao. Da negira svoju prošlost možda i može, ali svoju krv ne može da istoči. Neka mu je Bog ili Alah na pomoći.


vestionline

ajd ovde da stavim.

Mahmut se vratio pravoslavlju

Ugledni beogradski ekonomista Mahmut Bušatlija potvrdio je za "Vesti" da se vratio pravoslavlju, nakon 500 godina, koliko je njegova porodica provela u islamskoj veri.


Povratak korenima: Krštenje Mahmuta Bušatlije

- Vratio sam se korenima nakon pet vekova, koliko dugo smo bili islamizirana porodica. Ne mislim da je to nešto neobično, jer sam se vratio tamo gde smo ranije pripadali - izjavio je ekskluzivno za naš list Bušatlija, jedan od najcenjenijih ekonomskih stručnjaka za strane investicije u Srbiji.

Potomak Stanka Skender-bega Crnojevića i Mahmut-paše Bušatlije vratio se na Sretenje Gospodnje, 15. februara, u pravoslavnu veru. On je, kako je saopšteno iz Mitropolije crnogorsko-primorske, na krštenju dobio ime Stanko, a taj sveti čin primio je u cetinjskoj crkvi na Ćipuru, na grobu Ivana Crnojevića. Krštenje je obavio sekretar EUO Mitropolije crnogorsko-primorske, arhijerejski protoprezviter cetinjski otac Obren Jovanović.

Nakon krštenja mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, miropomazao je Stanka.
- Ceo čin obavljen je u crkvici na Ćipuru, a mitropolit crnogorsko-primorski Amfilofije je moj kum. Inače sam bio i ostao komunista i veliki poklonik ideala francuske revolucije i pariske komune, čija je ideja slična hrišćanstvu - kaže dr Bušatlija.

U liturgijskoj besedi na Sretenje Gospodnje, mitropolit Amfilohije je podsetio da je Stanko Crnojević pre pet stotina godina došao kao sandžak-beg na Cetinje.

- Danas, na ovaj divni praznik, njegov potomak je primio Sveto prosvećenjije na grobu svoga praoca Ivana Crnojevića, u onom manastiru koji je podigao Ivan Crnojević. U manastiru koji je bio i ostao duhovno ognjište, svetilište i prosvetilište ovoga grada i ovoga naroda. Obasjan svetlošću, istinom i ljubavlju božjom, Mahmut se vratio svome domu, svojoj svetinji - rekao je Amfilohije.

Pašina glava uz Petra Cetinjskog

- Kao mitropolit crnogorski danas sam prvi put shvatio onaj blagoslov Svetoga Petra Cetinjskoga posle bitke na Krusima 1796. godine, kada su mu Crnogorci doneli glavu Mahmut-paše Bušatlije. I kada je uzeo njegovu glavu u svoje ruke, između ostalog je rekao: "Kada bi oni koji su u ovom dunjaluku znali čija je ovo glava, zaridali bi i u crno se obukli. Ovu glavu, pod mojim prokletstvom, da čuvate, i da se niko ne usudi da je skrnavi". I od tada, do danas, glava Mahmut-paše Bušatlije se čuva u cetinjskom manastiru, pored ćivota Svetoga Petra Cetinjskog - kazao je mitropolit crnogorsko-primorski.


vesti onlajn

Ma nema tu šta da se priča odakle su,ko su i šta su...
Bitno je to da ne treba da postoje i da nisu ni narod ni pleme ni ljudi...

Iliri, kao prvo nisu bili JEDAN narod, već je to bila grupa naroda, najverovatnije različitog porekla, koja se vremenom iskristalizovala, i bila karakteristična za određeno područje (veći deo Balkanskog poluostrva).   Tako da na Albance ne bi trebalo da gledamo kao na potomke Ilira, već na ,,potomke" jednog ilirskog plemena, a to je pleme Albanoi, koje je Ptolomej ucrtao na karti negde u II veku naše ere.   On je takođe, na istočnom delu Kavkaza, ucrtao ,,državu" Albaniju.   Od perioda između pomena plemena Albanoi, i prvog PRAVOG pomena Arbanasa prošlo je oko 900 godina, bez pravog istorijskog kontinuiteta, i ta teorija je veoma teško dokaziva.   Ti ,,Iliro-Albanci" za sobom nisu ostavili nikakvu kulturu, grnčariju, nešto po čemu bismo ih prepoznali.   Takođe, primećuje se i nagli napredak Arbanasa, pojavljivanje feudalnog sloja, ali tek od 11.   veka, najviše od 13.   pa nadalje.   Kavkaska teorija nije neoboriva, ali na osnovu iznetih fakata deluje znatno realnije nego li ova ilirska.   Bez sumnje su velika mešavina i Slovena (čitaj Srba), Grka, Vlaha, gde je osnova u toj mešavini albanski etnos.   Po fizionomiji zaista ne deluju kao Balkanci, odokativno više podsećaju na Azijate, Cigane.  .  .  

Oni nisu potomci nikakvih Ilira, to je najobicnija izmisljotina.  Do sada su vikali da su Arbanasi, a sad od jednom Iliri jer im tako odgovara.