Ponesto o nebitnom..

„Ko se seli taj se ne veseli”,selih se po ovoj Kanadi dovoljno da imam još barem tri zivota i svaki put se ponesto ostavi i odbaci ali neke stvari izgleda da će nadziveti sve neprilike i ostati u najtezim trenutcima da nas osokole da je bilo i ima i valjda negde i biće još takvih...pa ova pricu, pishem tebi,ako prepoznash nešto iz svog zivota,tuzni citaoce iz tudjine.
Kod nas se u kuci ništa nije bacalo i moja majka je znala od ničega da napravi svasta, jednom je od nekog ocevog braon vunenog dzempera koji je on već iznosio isplela neke carape,da se ne baci jer „greo'ta je...”
I tako, imao sam ja tih carapa, kod nas se nose iako su čini mi se naše zime toplije nego ovdasnje,nekad i po dvoje, ove samo kad se obuku greju
tako da nikad nema zime. Kad se odlazio u beli svet, spremila mi tri para
ovih,braon,ne znam dal'su od iste vune, iste su boje, „da mi se nadje tamo,u tim Kanadama, tamo su jake zime, nemoj da mislis da ti neće trebati, tamo će ti sve trebati i svaki dinar je zauvar, sem toga, NEMA TAMO ISTIH...”
I nema, mada ih nikad nisam nosio. Iz kuce u auto, po najvecoj zimi ih nisam nosio, slabo se ovde hoda i do preko puta.
I svaki put kad se selih,ostavljao sam stvari,mnogo vrednije, vishe placene,davao na mesta gde će ih dobiti beskucnici,ali ove se vukle uvek tu negde po nekim mestima tek da se slučajno ne izgube, tek da se zna, „možda će zatrebati...”
I sve nešto mislim,možda će mi to biti jedino sto mi je ostalo od nje, setivshi se umornih ociju i naboranih suvih ruku, kao grana, koje ne znaju za kreme i „pomade”,a ipak su mekse od najbolje svile...
Koliko su prale, šta su radile, koliko su stvari znale da naprave koje
ni ja ni moj niko nikad neće znati, makar da ovo sto imam ostavim tu, da imam kao amajliju za neka druga vremena, da se prisetim blagosti...

Kad odlazimo i vracamo, nerado nosimo i donosimo drugima poklone,uglavnom da ne prihvatimo obaveze jer vremena je uvek malo.
Tako dobih, taman koliko je red, paket zapakovan u kutiju „multi graina”,od 32 table koji sam joj kupio ovde, da casti bratovu decu.
Dvadeset i nešto sa deset santima, šta li je tu stalo?
„Baton”, napolitanke, tri cokolade „Milka”, pismo,nevesto napisano, najdraze,knjiga o familji, da posaljem tetki u Amerike,dve malene kese
kafe (da ne reklamiramo marku),bombone „Lemon”, napisano cirilicom,Herba bombone, jedne zvake!!!6 „Nivea” sapuna iz Madjarske,od tih se posebno sushi koza, to nisam ni znao dok nisam doshao u Kanadu, u dnu zamotano u pet papira i zalepljeno sa deset lepljivih traka, novaca taman koliko za rođendan, uz poruku...isti one novcanice koje sam joj dao kad je bila ovde prošle godine...još ponesto i tri para carapa...
Znam, stavila bi ona i srce u tu kutiju od dvadeset i nešto sa deset santima, samo je srce vece od svih paketa,kofera i aviona, ne bi stalo ni za barem tri zivota...
I lepo je osetiti se kao dete, koliko god da vam je godina, lepo je znati da ste i vi, tako odrasli nekome vazniji od realnosti da vam ništa od toga zaista ne treba.
Mada i to, sto nam se učini da nam zaista treba,koliko god bolje i lepse da jeste,zaista, nema onu dushu kojom me gledaju ove stvarcice rasute po mom stolu. Čini mi se kao da sam se vratio u davna,topla vremena koja vishe ne postoje. Zato odlucih, da uramim carape umesto ikone i klanjam im se da ne bih zaboravio odakle sam stigao.
Jedno sigurno znam, ako andjeli nose carape, nosice jednog dana potpuno iste...

Autor Nepoznat

... ostala sam bez reci ...