Može li mi neko reći postoji li redosled kojim se čitaju njegove knjige, i koji je to redosled??
Unapred zahvalna!
Budite mi dobri i čuvajte se!

Kastanede je za generaciju našeg (ako mi smo 30 god)  roditeljima.

Razotkrivanje mitova 
 
Psilocybe


Ove godine obeležavaju se četiri decenije od 1968. – godine čuvenih događanja i jedne od najmutnijih i najbuntovničkijih dekada u modernoj istoriji. Ali dok su studenti pariske Sorbone rasturali bulevar Sen Mišel a Rolingstounsi pevali „Street Fighting Man“, druga vrsta revolucije započela je u SAD kada je objavljena jedna od najvažnijih knjiga toga vremena, kontroverzno delo čiji se uticaj oseća i dan danas. Bila je to knjiga Karlosa Kastanede Učenje don Huana.
Ova knjiga je prvobitno objavljena kao antropološki rad, prikazujući Kastanedino petogodišnje naukovanje kod vrača (bruha) plemena Jaki i psihodeličnog gurua don Huana. Međutim, već sledeće godine je džepno izdanje dospelo na listu bestselera. To nije preterano iznenađenje. U tada LSDom prezasićenim šezdesetim godinama, Kastanedina uzbudljiva priča o njegovom iskustvu sa magičnim pečurkama pejotla, dature i drugih stimulativnih opijata, pogodila je pravo u centar ineteresovanja zamorenih populista.

Sve izmislio!

Knjiga je klasifikovana kao istinito iskustvo, kao i mnogi drugi Kastanedini radovi koje je objavljivao sve do svoje smrti 1998. Na kraju krajeva, on je zaista bio antropolog sa akreditacijom kalifornijskog univerziteta, iako je čak i tada dovođena u pitanje istinitost brojnih Kastanedinih tvrdnji. Za početak je njegov izdavač Džim Kvebek iz UC Presa bio sumnjičav. U recenziji Učenja don Huana, mikolog Robert Gordon Veson primećuje zabrinjavajuću nedoslednost Kastanede i njegovih ličnih iskustava sa Psilocybe medžicana. A 1972. je Njujork Tajms morao da uposli drugog recenzenta za novo izdanje Učenja i još dve druge Kastanedine knjige koje su nastavljale priču o don Huanu i postigle još veći uspeh: Odvojena stvarnost (1971.) i Putovanje u Ikstlan (1972.). Prvobitni recenzent Veston La Bare, vodeći autoritet po pitanju upotrebe pejotla i autor klasika Kult pejotla iz 1938, smatrao je Kastanedin rad „pseudo-dubokom i krajnje vulgarnom pseudo-etnografijom“. Takav stav je bio potpuno suprotan sa opštom kastanedomanijom, pa je urednik Njujork Tajmsa Rodžer Jelinek zatražio mišljenje još jednog recenzenta.
Ironično je što će se Pol Rejsman, antropolog koji je napisao tu drugu, blistavu recenziju, uskoro pridružiti onima koji su tvrdili da je Kastaneda sve izmislio. Pisac Džojs Kerol Outs je pokrenula novi talas sumnji svojim pismom objavljenim u Njujork Tajmsu, a povodom Rejsmenove recenzije. Zar on nije shvatio da su Kastanedine knjige izmišljotina? Možda loša, ali svakako izmišljotina, pitala je Outsova. Još je gore po Kastanedu bilo istraživanje Ričarda de Mila, koji je u knjizi Don Huanovi zapisi (1980.) objavio fer argumente koji navode na zaključak da je don Huan puka izmišljotina. Rasprava na ovu temu je još uvek u toku. Oni koji pokušavaju da razotkriju Kastanedu i dalje prikupljaju dokaze, a oni koji i sami žele da postanu vračevi tvrde da nije važno jesu li knjige „istinite“ ili ne, jer ideja koju propagiraju nadmašuje obične „činjenice“.

Seks na prvom mestu

Ako dokazi o tome da je izmislio don Huana Kastanedu dovode u pitanje kao gurua modernog doba, ono u šta su njegovi sledbenici bili upleteni tokom njegovih poslednjih godina je još sumnjivije. Zapravo, tragično je ukoliko se pokaže da su priče o kultu kojim je rukovodio ostareli Kastaneda zaista opravdane. TV kanal BBC4 je 2006. emitovao istraživački dokumentarni film, u kome se tvrdi da je pri kraju života Kastaneda oko sebe okupio grupu ženskih sledbenica koje je podučavao ezoterijskom učenju vezanom za kosmičko vaskrsenje posle smrti. Bilo je to učenje u duhu kulta Nebeska kapija, čijih je 39 članova izvršilo kolektivno samoubistvo 1997, uvereni da će ih Hejl-Bopova kometa odneti dalje u svemir. Kastanedin kult nije dosegao te morbidne ekstreme, ali ono čemu jeste težio ne zaostaje mnogo.
Kastaneda je oduvek bio tajanstven. Postao je majstor veština „biti nedostupan“ i „izbrisati svoju prošlost“ – što je razumljivo jer se njegove verzije sopstvene uloge u događanjima ne podudaraju uvek sa verzijama ljudi koji su ga poznavali. To je slučaj i sa njegovom bišom ženom Margaret Ranion. Kastaneda je uporno pokušavao da 1977. spreči objavljivanje njenih memoara pod naslovom Magično putovanje sa Karlosom Kastanedom. Kada su do 1973. sumnje u njegovo poštenje i naučni integritet žestoko porasle, povukao se potpuno iz javnosti i kupio veliku kuću u Vestvudu u okrugu Los Anđelesa. Tu je živeo sa grupom svojih sledbenica i sve su mu bile ljubavnice. Interes javnosti je redovno podsticao svojim knjigama i pričom o tensegriti – formi tai či čuana za koju je tvrdio da vodi poreklo od drevnih toltečkih šamana. Preko svoje korporacije Kliergrin je o tome snimao dokumentarce i prodavao ih.
Po uzoru na Kastanedu i pripadnice njegovog kulta koje su se nazvale Vešticama, izbrisale su svoju prošlost, odbijale fotografisanje i uzele nova imena. Redžina Tal je postala Florinda Doner-Gro; Merien Simko je postala Taiša Abelar; Kejtlin Polman je postala Kerol Tigs. Kao i u mnogim drugim kultovima, od svih je zahtevano da prekinu sve kontakte i veze sa roditeljima, rođacima, prijateljima. Novi kandidati za inicijaciju su podvrgavani strogom nadgledanju (nadgledani su i njihovi seksualni odnosi), istraživanju i čestom ponižavanju. Jedna bivša članica je ispričala da je morala da radi u Mek Donaldsu pre nego što joj je dozvoljeno da pristupi Kastanedinom kultu; drugi član je pristao da ugasi svoj privatni biznis kada je to od njega zatraženo. A kada je uradio sve što su zahtevali, obavestili su ga da je zakasnio i da je njegov trenutak za prijem u grupu zauvek prošao. Jedna potencijalna članica je dobila naređenje da napusti posao i preseli se u prazan stan bez telefona i da tamo čeka dalje instrukcije. Ona se srećom predomislila i pobegla.

Tajanstveni nestanci

Ali postojalo je nešto što još više uznemirava kada su u pitanju Veštice. Neposredno pošto je Kastaneda umro od raka jetre 1998. (nešto što se po njemu nije smelo dogoditi pa je bolest čuvana u najvećoj tajnosti) nestale su Florinda Doner-Gro, Simko i dve druge Kastanedine sledbenice – predsednica korporacije Kliergrin Talija Bej (Amalija Markez) i instruktorka tensegritija Kajli Landej. Telefoni su im bili isključeni i više se nikada o njima nije čulo bilo šta, uprkos činjenici da su sve posedovale značajne delove Kastanedinog bogatstva. Možda se pretpostavke onoga što se dogodilo ovim ženama mogu izvući iz sudbine Patriše Partin ili Blu Skaut, koja je istovremeno imala uloge Kastanedine usvojene kćeri i njegove ljubavnice (druge članice kulta su postajale njegove „žene“ u različitim prilikama). Ubrzo posle njegove smrti Patriša se, navodno, odvezla u Dolinu Smrti. Kola su pronađena nekoliko nedelja kasnije, ali ne i devojka. Tek 2004. su ljudski ostaci otkriveni nedaleko od napuštene olupine. Dve godine kasnije su obavljene DNK analize i utvrđeno je da ostaci pripadaju Patriši Partin. Ali deset godina kasnije i dalje nema nikakvih tragova o četiri nestale žene. Portparoli korporacije Kliergrin jednostavno tvrde da one „putuju“ – a gde to putuju ostaje i dalje nepoznanica.
Nije bilo zvanične istrage kada je reč o tri nestanka. Ali je Luis Markez, brat Amelije Markez ili Talije Bej 1999. prijavio sestrin nestanak policiji Los Anđelesa i naleteo na zid. Pošto članice kulta nisu imale ili su imale veoma malo kontakata sa porodicama, prošli su meseci pre nego što je neko primetio da su nestale. Tek kada su identifikovani ostaci Patriše Partin, policija je priznala da se radi o misteriji. Čak i tada su odbili da istražuju Kliergrin, iako je Luis Markez insistirao da to učine. Sa svoje strane, Kliergrin se apsolutno ne izjašnjava. Bivši Kastanedini saradnici su ubeđeni da su nestale žene izvršile samoubistvo kako bi vaskrsle zajedno sa svojim gospodarem u odvojenoj realnosti koju je Kastaneda nazvao naugal. „Trebalo je da svi odemo zajedno, da napravimo skok“, rekao je jedan od članova. Dženis Emeri, još jedna Kastanedina sledbenica, zaista je napravila skok u smrt, skočivši u Rio Grande. Ne zna se zbog čega se odlučila na ovako nešto, ali se njen čin uklapa u sumnje koje okružuju Veštice.


U drugoj dimenziji

Ono što se danas zna o Kastanedinom kultu ispričali su neki bivši članovi koji su uspeli da se izvuku. Jedan od njih je Ričard Dženings, advokat i nekada direktor Holivudske Podrške - organizacije koja se bori protiv diskriminacije obolelih od side. Dženings se povezao sa Kastanedom početkom 90tih, kada je u novinama pročitao članak o njemu. Stupivši u kontakt preko Interneta, Dženings je pozvan da prisustvuje Kastanedinim sastancima nedeljom, posebnim časovima za vračeve početnike. Posle Kastanedine smrti i nestanka Veštica, Dženings je pokrenuo veb sajt na kome je prikazao detaljnu hronologiju života Partinove, Doner-Gro i drugih žena sve do trenutka njihovog nestanka. Dženings se priseća i kako je Kastaneda upućivao pogodne kandidate kako da izbrišu svoju prošlost – posebno kako da prekinu veze sa porodicama, što je i sam Kastaneda učinio 70tih kada je prekinuo sve veze sa svojim usvojenim sinom i bivšom suprugom. Kastaneda ih je učio kako da svoje porodice „oteraju u pakao“ i kako da ih „zgnječe kao muve“ – što je, kako je uveravao nove članove, zapravo sve što porodice i jesu. Dženings se seća i kako su novi inicijanti podsticani da privuku druge u grupu. Idealni kandidati su bile atraktivne, inteligentne i emotivno veoma ranjive žene. Neke su u grupi pronašle „dom“, osetivši (kao i mnogi drugi koji postanu deo kulta) da su tu našle svoju „istinsku“ porodicu. Pri tom su bile oslobođene anksioznosti i pritiska da moraju da donose odluke o svom životu: don Karlos je to činio umesto njih.
Kastanedin zagrljaj, međutim, nije uvek imao uspeha. Kerol Tigs, jedna od originalnih Veštica, pobegla je na vreme. Tokom njenog desetogodišnjeg odsustva, pohađala je školu akupunkture i i udala se za jednog od polaznika. Na kraju se ponovo vratila grupi, privučena krajnje mračnim razlozima. Ali se Kastanedina priča o njenom odsustvu znatno razlikuje od dokumentovanih dokaza. U knjizi Orlov dar iz 1981. on tvrdi da se Kerol preselila u drugu dimenziju – koju je nazvao ’druga pažnja’ – a onda se ponovo pojavila 10 godina kasnije u Novom Meksiku. Konačno je uspela da se vrati u Los Anđeles, gde je on naleteo na nju na bulevaru Santa Monika. Da je to ispričano bilo gde osim u Holivudu, rekli bismo da je potpuno nemoguće. Tigsova je imala lošu reputaciju među Kastanedinim sledbenicima, jer je uporno odbijala da sledi svoje drugarice Veštice u naugal.

Prevara!

Ejmi Valas, kćer pisca Irvina Valasa, napisala je memoare o vremenu provedenom u svojstvu Kastanedine ljubanice i učenice. Inicijacija u grupu je značila spavanje sa guruom koji je u javnosti tvrdio da živi u celibatu. U knjizi objavljenoj pre četiri godine - Vračeva učenica: moj život sa Karlosom Kastanedom, Valasova se priseća Kastanedine odlučnosti da je zavede. Kada ju je konačćno odvukao u krevet, Kastanedu je zaprepastila njena briga što ne koristi kontracepciju. Rekao joj je da nema šanse da zatrudni, jer je njegova sperma naugal a ne samo ljudska. Trebalo bi da je zadržava u sebi što duže moguće, kako bi se pre otarasila svoje ljudskosti. Zaboravio je jedino da joj pomene da je nekoliko godina ranije uradio vazektomiju.
Gabi Gotje, bivši turistički agent koja je postala pisac, pokušala je da se uvuče u unutrašnji krug oko Kastanede, ali su je izbacili. Počevši da sumnja, Gabi je zajedno sa svojim mužem tajno snimala video kamerom aktivnosti oko Kastanedinog uporišta. U dokumentarcu Snimajući Kastanedu (2004.), ona govori kako je iz kola parkiranih u blizini Kastanedine kuće snimala šta se događa i ko dolazi. Ako ništa drugo, ona poseduje i jedini snimak Kastanede posle 1973. čija je seda kosa sada bila podšišana u stilu ranih Bitlsa. Kopajući po njegovom đubretu, Gotjeova je otkrila svedočanstva o sklopljenim brakovima, izveštaje o kreditnim karticama, pisma i drugi materijal koji ukazuje na vrstu odvojene realnosti u kojoj su Veštice i drugi sledbenici živeli.
Za istinske vernike kojih još itekako ima, Valasova, Dženings i Gotjeova su otpadnici koji blate uspomenu na njihovog superljudskog duhovnog učitelja. Za druge, ovo troje su ljudi koji su sakupili zapanjujuće dokaze da je don Karlos trgovao u realnosti koja je, da parafraziramo Ničea, na kraju krajeva ipak previše ljudska. 

pa pogledaj na netu hronologiju pisanja