Jeste ali nesto malo onih koji nisu bili u Ustasama ili Domobranima.

i kome bi onda bozanić došao?

zašto fumi i mesi ne zovu dalaj lamu?

Потресни документарац Лордана Зафрановића о ужасу најмасовнијег стратишта нацистичке "Независне Државе Хрватске", филм Крв и пепео Јасеновца из 1983, остварење је које се више од једне деценије налазило у туђмановском "бункеру", и које је самог Зафрановића довело на својеврсну "црну листу" ХДЗ-овог режима деведесетих, као и у фактичко прогонство из сопствене државе и кинематографије (Зафрановић је деведесете провео у егзилу у Прагу). Филм је, однедавно, СА ЕНГЛЕСКИМ СУБТИТЛОВИМА и одличним уводом, доступан и на Јутјубу, из шест сегмената:

http://ie.youtube.com/user/Hot4Truth

hrvati katolici su radili tamo na sprovodjenju ideje stvaranja NDH, a ta ista nacisticka crkva ih je kasnije zastitila i sakrila po juznoj i severnoj americi, kanadi, australiji, spaniji, britaniji i drugim okorelim rimokatolickim drzavama!

Ako sam pokupila video negde sa bureka, izvinjenje za ponovno kacenje (to tako kada surfujem, ne znam odaklen mi sta)





(inace u pretrazi mi na upit Jasenovac, daje samo ovu i jos jednu, zakljucanu temu)

  Dobar snimak koji osim užasnog odsustva srama u Hrvata nenamerno potvrđuje srpsku verziju istorije (Srbi su ti koji su tamo ratovali protiv NDH).Kako to ? Pošto većina ispitanika pominje da su tamo najviše ubijani Hrvati (pretpostavljam antifašisti,jer bi takvi trebalo da su ratovali protiv ustaškog režima)  , to bi značilo da je u partizanskom pokretu ,čitavo vreme rata,vladao izraziti manjak istih.
  Naravno - mi odavno znamo.Hrvat,pa još antifašista - pojava česta kao i beli nosorozi.

75 ГОДИНА ОД КРВАВЕ НОЋИ НА ПАГУ И ВЕЛЕБИТУ


Ексхумирани лешеви у логору Слана на Пагу приjе спаљивања. Талиjанска фотографиjа из септембра 1941.
У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидациjу преосталих логораша.

На Пагу jе на Форнажи побиjено наjмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.

„Згрожене монструозношћу злочина и броjем побиjених заточеника, италиjанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и воjну власт на том подручjу и наредиле затварање логора смрти“, каже предсjедник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.

Додатни разлог за забринутост Италиjана био jе масовни устанак Срба у Лици против усташке тираниjе.

„Желећи да униште трагове злочина и побиjу остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дjецу“, подсjећа Басташић.

Он каже да су усташки злочинци сутрадан уjутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пиjани и крвавих униформи, прикључили процесиjи коjа се кретала улицама Пага и завршила у католичкоj цркви у центру града.

„Готово у исто вриjеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стриjељале 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у jаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.

Он додаjе да су италиjански воjни санитарци на мjесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свjеже закопани леш“. Међу овим жртвама било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете. Њихов пепео затрпан jе у пашком камењару.

Данас на острву Пагу, на мjесту некадашњег логора, нема споменика коjи би подсjећао на стравичну судбину наjмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреjа, побиjених у љето 1941. године.

Спомен-плоча у ували Слана, обновљена 2010. године, разбиjена jе након два дана, исту судбину доживила jе 19 дана, након поновног постављања 29. jула 2013. године. Потомци жртава су 2015. године на мjесту некадашњег логора Слана поставили и освештали Часни крст.

На мjесту логора Јадовно у протеклом рату порушено jе спомен-обиљежjе, а тиjела жртава и даље леже неексхумирана. Потомци жртава су 2012. године на мjесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.

Др Животије Ђорђевић: Око 80.000 усташа било у Титовим униформама



Најстарији истраживач усташких злочина о НДХ, злогласном логору Јасеновац, Титовом игнорисању злодела, стравичном наслеђу… Знак за почетак негирања геноцида над Србима дао Фрањо Кухарић 1981.


Др Животије Ђорђевић
Ми, Срби, немамо пречег посла него да попишемо своје жртве у 20 веку. Једини смо народ у Европи који овај посао није урадио. Морамо да попишемо погинуле, по имену и презимену, да обележимо сва српска стратишта на територији бивше СФРЈ, по логорима других земаља где су Срби одвођени… да утврдимо ко је све, деценијама, онемогућавао да се српске жртве знају. Овако, за „Новости“, говори др Животије Ђорђевић (94), најстарији истраживач злочина над Србима, за кога кажу да је истражио, проучио и анализирао сву доступну грађу о страдању српског народа у 20. веку.

Ђорђевић се НДХ-азијом, Другим светским ратом и поратним страдањима свог народа бави пуних 75 година. У некадашњој, заједничкој држави важио је за најоштријег полемичара и противника ревизије историје, односно умањења српских жртава. Ђорђевић понавља да су у Другом светском рату укупни демографски губици Срба износили 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, Срби су, казује др Ђорђевић, чинили 90 одсто жртава.

* Како данас гледате на 75 година обележавања Јасеновца у Хрватској?

– Поново нема одговора на питање зашто су се партизанске јединице у Јасеновцу појавиле тек почетком маја, 10 дана пошто су усташе 22. априла 1945. напустиле логор. У то време Титова војска је имала 57 дивизија. Немци су се повукли из Србије 1944, а више од шест месеци Јасеновац је радио пуном паром. За тих шест месеци и усташки официри преобучени у партизане водили су у јурише српску младеж на Сремском фронту. Нема одговора ни на питање зашто чувени партизански авиони „кукурузари“ (Ил-2) нису са Сремског фронта долетали до Јасеновца да макар митраљирају усташке страже.

* Ви, чини се, имате одговоре на овакве историјске недоумице?

– Један од таквих одговора је, рецимо, Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове.

* Актуелна хрватска власт и ове године говори о 80.000 побијених у овом логору?

– Из више стотина извора долази се до закључка да је овде убијено више стотина хиљада Срба. Та бројка иде од 700.000. до 1.000.000. Рецимо, генерал Александар Лер, командант за југоисток, 1943. обавештава Берлин да је до фебрауара 1943. уморено 400.000 Срба, затим, СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извештава надређеног Хајнриха Химлера да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстнау пише о 750.000 побијених Срба… То су чињенице које се не могу сакрити.

* У Хрватској тврде да је било „немогуће побити толики број Срба, јер их није толико било на територији НДХ“?

– За оне који не могу ни данас да израчунају број Срба 1941. у НДХ цитирам усташког министра Милета Будака на првој његовој конференцији за штампу: „За њих (Србе), ми имамо три милиона метака.“ Министар правде НДХ Милован Жанић 2. јуна 1941. у Новој Градишки изнео је национални програм Павелићеве државе: „Нова држава, наша земља је само за Хрвате и ни за кога другог. Нема путева, нема начина које ми Хрвати нећемо да употребимо да нашу земљу учинимо заиста нашом и да је почистимо од православних Срба.“

* Негирање геноцида над Србима у СФРЈ почиње осамдесетих?

– Тешко је ту бити прецизан. Али, тадашњи кардинал Фрањо Кухарић у „Монду“, 10. фебруара 1981, поводом 21 године од смрти Алојзија Степинца у 14. тачки своје одбране Степница је написао: „Срамно је рећи да су католички свештеници били команданти у тој људској кланици. Овим оптужбама жели се учинити кардинала Степинца одговорним за смрт 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу!“

* Изручењем Андрије Артуковића СФРЈ, у Хрватској почиње лицитација и умањивање броја српских жртава.

– Артуковић, Павелићев министар унутрашњих послова, човек који је оформио логоре смрти испоручен је 3. јуна 1985. Први затев за његово изручење Америци упућен је 1951. године. Артуковића СФРЈ никада не би тражила да није било досадног сина, у Јасеновцу умореног др Јеше Видића из Сремске Митровице. Тај човек, професор у САД, није одустајао од захтева. Када су Артуковића испоручили, нису му судили за геноцид и Јасеновац, него за друге ствари.

* О броју страдалих у Другом светском рату „полемисао“ је и Кардељ?

– Прво се 1985. јавио Богољуб Кочовић из Лондона са својом студијом да је у Другом светском рату демографски губитак земље био 1.985.000 људи. У исто време појавио се Владета Вучковић са Католичког универзитета Нотр Дам који је изнео тврдње да је он Едварду Кардељу 1947. предочио укупан број погинулих у Другом Светском рату (1.706.000) за потребе Седнице УН 1947. Вучковић је тврдио да је овај број, у ствари, укупан број демографских губитака, док је број усмрћених око милион, али да Кардељ то није схватио него је помешао демографски губитак и заиста убијене.

ПРОДАВАЛИ СРПСКЕ ОЧИ

* Мало је Хрвата који су били свесни страшног злочина и греха над Србима?

– Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: „Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном.“

БРОЈКЕ СЕ НЕ МОГУ САКРИТИ

* Кажете да стотине извора из стране и наше литературе о природи НДХ сведоче о стравичним злочинима?

– У записнику од 18. маја 1945, који је направила Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске, а која је прва узимала сведочења преживелих у Јасеновцу, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, који је био општински бележник у Јасеновцу, каже: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.


Др Животије Ђорђевић
* Демографи у СФРЈ приближно су утврдили број жртава Другог светског рата?

– Прва званична бројка о 1.706.000 погинулих Југословена изнета је у Паризу на Међусавезничкој конференција земаља које су тражиле репарације. Године 1951, после пописа из 1948, демограф из Савезног завода за статистику Иван Лах пише студију према којој су укупни демографски губици били 2.120.000. Ђорђе Тасић (из исте установе), радећи другом методом, долази до бројке од 2.428.000 демографских губитака, од којих је 1,4 милиона, тврди, заиста убијено. Челни човек Савезног завода за статистику Адолф Вогленик 1952. износи податке да су укупни демографски губици Краљевине Југославије били 2.854.000 људи, а да је стварно уморених било 1.814.000.

* И у Србији се данас говори о 500.000 убијених у Јасеновцу?

То је “рачун“ јеврејског центра Симон Визентал. Ми Срби зато, кажем, морамо пописати своје мртве. Нико нема права да опрашта Јасеновачке жртве.

аутор: Драган Вујичић

"Зашто је жена која је спасила 10.000 деце из Јасеновца срамно прећутана"
 

Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге "Дианина листа", романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему.

Разлоге види, између осталог, у томе што Диани, како каже, ни једно време није било наклоњено.
 
За комунисте је била конзервативна католкиња, а не комунистичка хероина, а у послератној Хрватској није било превише пожељно причати о усташким злочинима, као ни у Туђманово време, па није ни данас, а у Аустрији, између осталог, јер је спасавала Србе.

"Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у НДХ. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба и Јевреја, Рома и Синтија. Изненадиле су ме размере њихове крволочности", каже аутор књиге коју је на српском објавио "Самиздат".

Куес у разговору за Танјуг каже да је први пут за Диану Будисављевић чуо у пролеће 2015. године, када га је назвао његов издавач "Тиролиа", који се, иначе већ сто година налази у кући у Инсбруку у којој је рођена Диана, тада Обексер, и питао да ли би желео да напише књигу о Диани.

Куесова књига, за коју је користио око стотину других књига и докумената о усташким злочинима и логорима, привукла је велику пажњу и о њој наши медији пишу као о публиковању непознате приче, што је делимично тачно.

У нашој јавности име Диане Будисављевић, до тада познато углавном историчарима, ретким преживелима које је спасила и малобројној породици, постало је присутније тек неколико година након што је у Загребу 2003. њена унука Сивија Сабо превела са немачког и објавила делове Дианиног дневника, који је она водила од 1941. до 1945. године.

Тај дневник у којем је забележила како је са сарадницима спасавала српску децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, из усташких логора, како је молила за помоћ Кватерника, Степинца, Артуковића, Лубурића и тражила да јој дозволе да изведе децу, како их је пописивала да би им сачувала имена и вратила их родитељима... је основа Куесове књиге.
 
"Од Сивлије Сабо добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде", каже Куес и додаје да је био фасциниран оним што се пред њим открило.

"Фасцинирали су ме њена храброст, издржљивост. Ући у логоре и рећи 'не излазим док не спасем децу, небитно шта са мном учините'...Знала је да је могу убити, али то је није спречавало да буде упорна, да стално понавља да неће да оде док јој не дозволе да изведе децу и да деца морају бити спасена", прича Куес.

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет, а Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.

На питање које су то околности због којих је дело Диане Будисављевић остало до данас непознато свету и широј јавности, Куес каже да иза тога стоји, према његовом мишљењу, више разлога.

Један од њих је, како каже, да су Диана и њена породица после рата одбијали да сарађују с комунистима, а и није била погодна да буде комунистичка хероина, јер је била конзервативна, католик, брат њеног мужа је одбијао да буде министар у Титовој влади, а да је, са друге стране, Тито, као и други европски лидери морао да се одлучи како ће се односити према фашизму у земљи.

"Одлука је пала, као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било раздора у друштву. Тек сада, 70 година касније, можемо о томе да причамо", примећује Куес.

На опаску да се чини да никад није било погодно време да се дело Диане Будисављевић уврсти међу најсветлије странице историје и подсети на размере злочина коме се она храброшћу и хуманошћу успротивила, па је тако и њен дневник у Хрватској 2003. штампан у само 700 примерака, Куес каже: "Након пада комунистичког режима, посебно у Хрватској на челу са Фрањом Туђманом и ХДЗ-ом, дошло је до скретања удесно и није било воље да се прича о усташким злочинима. Напротив. Нажалост, и данас је тако".

"Све више фашиста у Блајбургу"

Он наводи да станује недалеко од Блајбурга и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду.

"Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе. Мислим да ће наредних година бити још горе, јер смо тренутно суочени са померањем у десно у целој Европи. Зато је важно да се говори о таквим херојствима, као што је Дианино, која је устала против фашизма и нешто предузела", каже он.

Куес каже да је прича о Диани потребна и Србима и Хрватима и Аустријанцима.

"Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић", поручује писац.

На питање да ли га је неко контактирао од хрватских издавача и има ли заинтересованих за објављивање ове књиге у Хрватској, каже да за сада нема.

"Можда после оволиког интересовања у Србији и извештавања о мојој књизи неко буде заинтересован", каже Куес.

Додаје да га не изненађује чињеница да је Силвија Сабо, када се појавио дневник, одбила да разговара са београдским новинарима, који су публиковали делове њеног дневника.

Наводи како је у почетку била веома кооперативна и дала му немачку верзију дневника, међутим, када је прочитала књигу, пре издавања, била је веома љута и покушала је да спречи издавање.

"Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем", каже Куес.
 
На питање очекује ли да би његова књига, у којој се помињу и контакти Диане Будисављевић са Алојзијем Степинцем, могла у Хрватској да послужи и као аргументација за оправданост његовог проглашења за свеца, а што су хрватски медији већ чинили када се појавио Дианин дневник 2003. Клаус је изричит и каже да и дневник и његова књига показују јасно да Степинац није, или је само маргинално учествовао у спасавању српске деце.

"Он је у више наврата одбијао Диану. Тек након бројних интеревенција је помагао и све пребацио на Каритас. Он у тој акцији нема готово никаквог удела и његово проглашење за свеца не би могло да се тиме оправда", уверен је он.

Куес каже да све то може јасно да се види и из дневника.

"И у својој књизи јасно кажем да је Степинац подржавао усташки режим. Они су себе дефинисали као католичке фашисте. Велики делови хрватске католичке цркве учествовали су у великом систему НДХ, па чак су и фрањевци убијали у Јасеновцу", наводи Куес.

Он напомиње и да му је било веома тешко да пише ову књигу, посебно оне делове који су се односили на концентрационе логоре.

На питање може ли, осим тога што је написао Дианину листу, да још нешто учини за Диану Будисављевић, да у Аустрији пренесе причу о њој, подстакне свест о томе како је из окриља његовог народа изашла тако велика хероина и тако величанствено људско дело, каже да се труди.

"Сви покушаји постхумног одавања поште су до сада били неуспешни. Не могу то да разумем. Постојала је идеја 2014. да се једно обданиште назове по њој, али политичари нису могли да се договоре. Издавачка кућа жели да постави таблу на њеној кући, али ни то није успело. Питам се шта се може имати против једне жене која је спасила више од 10.000 деце. Не разумем то", каже Куес.

"Србија у западној Европи има лош имиџ"

Уз ограду да је питање можда деликатно, питање за Вилхелма Куеса било је и да ли је, можда, један од разлога што Дианино херојско дело никада није добило признање које заслужује то што је помагала Србима и спасавала српску децу, Клаус, каже да верује да је тако.

"Србија у западној Европи има лош имиџ. Посебно у Аустрији, где се од малена учи парола из Првог светског рата 'Србија мора умрети'. Медији су и за време ратова у Југославији Србе приказивали као злочинце и лоше момке", каже он.

Његов циљ је, каже, како кроз ову књигу, тако и текстовима који ће уследити, да поправи тај имиџ, да покаже да Срби у Првом светском рату нису били агресори.

Додаје и да у одговору на ово питање не може, а да не помисли на Милорада Павића.

"Велики српски писац је рекао: 'Да нисам Србин одавно бих добио Нобелову награду'. Верујем да је био у праву", констатује Куес.
Верује, ипак, да ће његова књига помоћи да се сазна истина и победи заборав, а име Диане Будисављевић постане познато колико и име Оскара Шиндлера.