EKSKLUZIVNO: Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (2)
Smrtonosni hitac iz Nemanjine ulice
Još u toku „procesa veka“ odbrana optuženih ukazivala na „trag broj 14“ koji je na levoj strani unutrašnjeg stepeništa na ulazu broj pet mogao da napravi jedino projektil ispaljen iznutra ili iz pravca Nemanjine 9. To nije bio metak koji je pogodio premijera, ali potencijalno otvara mnoštvo neugodnih pitanja

Za branioce osuđenih za ubistvo dr Zorana Đinđića - s obzirom na to da se spremaju da u svojim žalbama na još nenapisanu prvostepenu presudu dokazuju da prvi demokratski premijer Srbije nije ubijen ni iz Gepratove 14, ni iz Birčaninove 6 - praktično su preostala samo dva moguća mesta za koja će moći da tvrde da je sa njih bio ispaljen zločinački smrtonosni metak. Prvo, unutrašnja strana samog ulaza broj pet u Vladu Srbije, a drugo - bivša zgrada vojne komande Beograda u Nemanjinoj 9, inače delimično razrušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
Insajderi iz njihovog „pula“, s kojima je Sina prethodnih dana kontaktirala, priznaju da će ovo podrazumevati obavezu nuđenja novih saznanja i novih materijalnih dokaza, s novom pravnom ocenom nekih postojećih tragova, koji bi oborili presudu iz aprila ove godine i razotkrili da je lider „evropske Srbije“ ubijen ili spreda (što je verovatnije) ili sa leđa (iz Nemanjine 9). U obe varijante u trenucima dok je ulazio u zgradu vlade.
Prva mogućnost da je Zoran Đinđić ubijen iznutra, naravno ako uopšte bude potvrđena, ne bi samo podrazumevala odluku Vrhovnog suda Srbije da se „proces veka“ vrati na ponovno suđenje, nego i ono u šta će mnogima, na bazi fakata koji su se „vrteli“ tokom tri protekle godine u Specijalnom sudu, zaista biti teško da poveruju. Nimalo slučajno. Ukoliko se ispostavi da je atentator pucao iznutra, to će automatski otvoriti mnoštvo krajnje neprijatnih i dalekosežnih pitanja.
SENZACIONALNA ISTINA O OPUŠCIMA
Na policijskim snimcima načinjenim u Gepratovoj 14, 12. marta 2003, odmah posle atentata, na vratancima kaljeve peći nije bilo nikakvih opušaka koji su kasnije bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću. Ta dva sporna opuška su se volšebno pojavila na snimcima načinjenim prilikom uviđaja 17. marta. Jovanovićeva odbrana je uporno tvrdila da su mu ti opušci bili podmetnuti, a Sina je došla do saznanja šta je, makar delimično, bilo u pozadini.
Ima, naime, indicija da se DNK nalaz, načinjen u Biološkom institutu, na osnovu analize pljuvačke, u registru tzv. DNK profila poklopio sa DNK kodom Milorada Ulemeka Legije. Tačnije, do tog zaključka se došlo na osnovu DNK koda njegove majke. Čim se došlo do ovog saznanja, usledio je nalog da se uzme bris od samog Legije koji se u to vreme već nalazio u CZ. Sina, nažalost, nije mogla da proveri da li je takav bris zaista bio uzet i kakav je rezultat dala nova analiza.
Vrhovni sud Srbije moraće po svemu sudeći da utvrđuje šta ovi detalji tačno znače u lancu mogućih podmetanja „dokaza“. Sasvim konkretno da li su pikavci zaista pripadali Legiji i ko ih je, neoprezno ili preterano samouvereno, pokušao da „pripiše“ Zvezdanu Jovanoviću.
Gde se nalazio i odakle je tačno pucao? Kako je uopšte mogao da se pored obezbeđenja „ubaci“ u zgradu Vlade Srbije? Da li je imao pomagače iznutra, koliko ih je bilo i ko su? Da li je eventualno postojanje pomagača - zaverenika imalo direktnu vezu sa isključenim video-nadzorom zgrade Vlade Srbije? Kako je bilo moguće da tako nešto potpuno previde i promaše istraga i sudski proces?
I tokom suđenja odbrana optuženih je uporno insistirala da se proveri mogućnost da se atentator, sam ili sa saučesnicima, nalazio unutar zgrade vlade ili u polurazrušenoj Nemanjinoj 9. Glavni argument joj je bio „trag broj 14“, kojeg su 12. marta 2003. otkrili, tim brojem obeležili i fotografisali operativci MUP-a Srbije koji su vršili uviđaj.
Ta fotografija prikazana je kao dokaz u Specijalnom sudu. Na njoj, gledano iz pravca Nemanjine 9, vidi se deo unutrašnjeg stepeništa ulaza broj pet, preciznije rečeno deo između trećeg i četvrtog stepenika, u čijem ćošku postoji oštećenje od udara metka. To oštećenje, posmatrano iz istog pravca, nalazi se sasvim levo, na mestu koje u odnosu na Nemanjinu 9 pokriva levi nepokretni deo ulaznih vrata.
Taj trag policija je „sprovela“ kroz svu svoju dokumentaciju vezanu za atentat. Odbrana je u sudnici vodila pravi rat sa veštacima Milanom Kunjadićem (balističar) i Dušanom Dunjićem (obducent), koji su u svom nalazu, a njega je sud prihvatio, tvrdili da taj trag ne potiče od metka.

EKSKLUZIVNO : Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (3)
Iz vlade na premijera
„Ni fiziološki nije uverljivo da je Đinđić leđima otvarao vrata, mnogo je verovatnije da je to učinio desnom rukom, a to može značiti da je kobni hitac ispaljen iz ulaznog hodnika zgrade Vlade Srbije“, tvrdi naš izvor, medicinski stručnjak. Šta je značio javni poziv Dušana Mihajlovića Legiji da Srbiji konačno kaže istinu?

Bivši ministar policije Srbije Dušan Mihajlović - u političkom feljtonu koji je objavljivan u više od 20 nastavaka - javno je apelovao na prvooptuženog u „procesu veka“, Milorada Ulemeka Legiju, da konačno progovori i kaže pravu istinu o zbivanjima u Srbiji poslednjih godina. Svoj apel formulisao je ovako:“Očekujem da bivši komandant, koji je napisao „mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi“, shvati da je „mera njegovog života“ danas - istina“.
Ovo podrazumeva da Mihajlović pripada onima koji misle da Legija još nije rekao punu istinu, znači - ni na suđenjima za atentat na Zorana Đinđića, Budvu i ubistvo Ivana Stambolića. Samim tim, i da bar u nekim od tih procesa nije utvrđena cela, prava i neopoziva istina. Takođe, da sam Mihajlović o tim zbivanjima zna ponešto što nije sudski proveravano i da makar pretpostavlja šta Legija, a verovatno i neki drugi, iz ovih ili onih razloga, još prećutkuju.
Zavera iznutra?
U kojoj meri se ovo može ticati atentata 12. marta 2003. godine? Hoće li Legija zaista progovoriti i imati da kaže išta bitno novo o zločinu pred ulazom broj 5 u Vladu Srbije? Ako to i učini, hoće li njegova saznanja i njegova dodatna istina uopšte pomoći da se utvrdi kako je i zbog čega ubijen prvi postoktobarski premijer „evropske Srbije“?
Mada je sasvim moguće da je stvarnoj istini o Đinđićevoj likvidaciji neko dovoljno moćan unapred namenio sudbinu istine o ubistvu Džona Kenedija, da li je sve bitno već rasvetljeno u prvostepenoj presudi? Ili će morati da se po žalbama Vrhovnom sudu i posle njegove odluke iznova utvrđuje i gde je stajao ubijeni premijer, i kako je bio okrenut prema ulazu broj 5, i odakle je na njega uistinu pucano, i koliko je za nekoliko fatalnih sekundi stvarno bilo ispanjenih metaka - dva (prema optužnici i presudi), tri (kako uporno tvrdi premijerov prvi telohranitelj Milan Veruović) ili, možda, čak sedam?
Šta god se ispostavilo, prvostepena presuda je, bar za osuđene i njihove branioce, stavila tek preliminarnu tačku na raspetljavanje tajne petog ulaza. Pogotovo onoga što se, ako su iole tačne insajderske informacije Sine, na dan velikog zločina 12. marta događalo unutar njega. „Pul“ će, prema pouzdanim nagoveštajima, verovatno insistirati da se, ako se ispostavi da zaverenici bili prodrli i u samu zgradu Vlade, proveri: kako su bili raspoređeni i sa kakvim ulogama i da li je moguće da su nakratko bili „osvojili“ i prvi međusprat?
Ukoliko ipak nije bilo šire zavere iznutra, rašomon koji će se dalje raspetljavati suštinski se premešta ispred ulaza broj 5. U ovom slučaju, Zoran Đinđić je, prema insajderima Sine, mogao biti ubijen ili iz Nemanjine 9 ili, možda, Nemanjine 4 (13). Ova verzija zločina podrazumeva da su 12. marta sa različitih tačaka mogla dejstvovati trojica snajperista sa pomagačima. A da je na Milana Veruovića verovatno pucano iz Gepratove 14.
Priznati medicinski ekspert u penziji za Sinu procenjuje: da sve dostupne činjenice ipak daju prednost sinhronizovanoj zaveri spolja i iznutra, to jest - verziji da je Zoran Đinđić ubijen iz ulaza broj 5. On svoje tumačenje „svih dostupnih činjenica“ izlaže ovako:
- Apsolutno je potcenjena okolnost da je Veruović od samog početka tvrdio kako mu se učinilo da je nešto puklo u zgradi vlade, dok je bio leđima okrenut premijeru, jer je zatvarao vrata na vozilu. On je o tome govorio kao o potmulom, prigušenom hicu, ali su i istraga i optužnica svoju verziju atentata bazirale na izjavi Zvezdana Jovanovića i problematičnim svedocima saradnicima. Čak je, ako se sećate, i policijski general Sreten Lukić izjavio da izjave Veruovića ne mogu bitno uticati na tok istrage.
Povodom činjenice da su i nemački stručnjaci iz Vizbadena stavili svoj pečat na rezultate istrage i optužnicu, naš stručnjak ukazuje:
- Nemci su balističari i oni nisu mogli precizno da odgovore ni na šta drugo. Đinđić je upucan zdesna ulevo, dok je otvarao vrata petog ulaza. Po veštacima Kunjadiću i Dunjiću, Đinđić pre ulaska u vladu čini nekakve nepotrebne korake, sebi otežava kretanje i pokušava da leđima otvori vrata. To, najblaže rečeni, nije ni fiziološki uverljivo. Zašto bi se neko, tim pre ako je na štakama, okretao ispred vrata, da bi ih laktom i leđima otvarao?! To je potpuno neprirodno! LJudi na štakama, po nepisanom pravilu, u takvoj situaciji redovno naprave mali „sec“ - da bi im miške bolje nalegle na štake. Da bi ih, što se kaže, „podglavili“ i rukama dali manevarski prostor za otvaranje vrata ispred sebe. A sud nije ni pokušao da ih propita zašto bi se Đinđić okretao kao balerina i leđima ulazio u zgradu vlade?
Nalazi iz Vizbadena
Prema njegovom mišljenju, zasnovanom i na svedočenju vozača bivšeg ministra prosvete Gaše Kneževića, Đinđić je 12. marta normalno, licem ka „petici“, ulazio u zgradu vlade i desnom rukom krenuo da otvori vrata. To, tvrdi stručnjak, savršeno jasno potvrđuju rana na njegovoj levoj podlaktici i oštećenje na štaci, koju je držala ista ruka.
- U tom položaju Zoran Đinđić je mogao da bude pogođen samo iznutra, eventualno iz Birčaninove 6 ili Nemanjine 4. Međutim, ako je zaista bio pogođen kada je već otvarao vrata ili krenuo da ih otvori - onda teško da je uopšte da mogao da bude pogođen iz Nemanjine 4 ili Birčaninove 6. Uostalom, metak ispaljen iz ta dva pravca morao je ostaviti jasan trag sleve strane ulaza, a takvog traga nema. Moguće je da je atentator pucao iz Nemanjine 9, ali ta mogućnost podrazumeva da je premijer levom rukom otvarao vrata i da je tom „snajperskom gnezdu“ bio izrazito izloženom desnom stranom tela. U ovom slučaju smrtonosni metak je morao završiti u unutrašnjosti ulaza broj 5. Teško da je to mogao biti projektil koji je ostavio trag broj 14. Tog metka naprosto nema, a morao je da ostavi negde trag. Možda samo koji centimetar niže od izlazne rane na premijerovom telu ako je na njega pucano iz Gepratove ili Birčaninove.
Stručnjaci iz Vizbadena, nastavlja ekspert, utvrdili su da je metak koji je ubio Đinđića iz njegovog tela izašao ceo, što su dokazali kružnim oštećenjem na štaki.
- Posebna je stvar, što je potvrđeno i iz Vizbadena, da na delovima košuljice metka pronađenih u zgradi vlade nema tragova krvi, niti tkiva, već samo tkanine s tepiha. A na nekom bi - osim u slučaju zavere i ubistva iznutra - moralo da ih bude! Sasvim drukčije stvari stoje sa mogućnošću da je atentator uspeo da uđe u zgradu Vlade Srbije. Đinđić je u tom slučaju pri ulasku bio u desnom polukoraku i okrenut desnim bokom ka ulaznom hodniku.
LEGIJINA MAJKA I DNK
DNK majke Milorada Ulemeka, kako je Sini juče pojasnio Legijin advokat Slobodan Milivojević, napravljen je posle ubistva Momira Gavrilovića. Tome je prethodio pokušaj da se ona dovede u vezu sa tim zločinom i pikavcima nađenim „na licu mesta“. Uprkos tome što ona uopšte nije pušač.
Sam Legija, prema Milivojevićevim rečima, nikada - ni u jednom procesu koji je protiv njega vođen - nije odbio niti izbegao da da bris za takvu analizu. To od njega, dakle, nije traženo ni u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Sve u svemu, ovo znači da je njen DNK, koji postoji u registru Instituta za sudsku medicinu, mogao biti samo onaj iz slučaja Gavrilović.
Tu se na njega puca zdesna na levo. Zbog karaktera povreda njegovog srca, koje je bilo u trenu razneto, on nije mogao da pruži više nijedan korak već se sručio kroz vrata. U deliću sekunde. To potvrđuju i njegove povrede na licu i kolenu.
I u ovakvom mogućem scenariju velikog zločina, neizbežno su pitanja gde je čaura i gde je završio metak koji je, prema veštačenju iz Vizbadena, iz Đinđićevog tela izleteo brzinom od 400 metara u sekundi?
- Projektil je, naglašava stručnjak, mogao da odleti ko zna gde iz hodnika kroz vrata petog ulaza u Vladu Srbije. Negde u pravcu Nemanjine 9. Samo, baš tu niko nije ništa tražio ni proveravao! Nije moje da sudim da li slučajno ili namerno. Nije li i to možda bilo deo eventualne zavere. A čaura? Kakva čaura, ako se puca iz revolvera sa burencetom!? U pitanju je profesionalno ubistvo. Veštaci Dunjić i Kunjadić nigde ne konstatuju da tog metka nema. Umesto toga, žale se da mesto atentata nije bilo obezbeđeno na „uobičajen način“. To su tvrdili na sudu, ali ne i u svom izveštaju.

Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (4)
Ko je pomerao telo Zorana Đinđića
Legijin branilac Slobodan Milivojević tražiće da se utvrdi priroda ogrebotina na prednjoj strani Đinđićevog struka, ko je prao tragove krvi i da se rasvetli uloga Zorana Janjuševića

Ako prvostepena presuda padne na Vrhovnom sudu i ispostavi se da Zoran Đinđić nije ubijen ni iz Gepratove 14 ni iz Birčaninove 6, već iznutra - iz zgrade vlade - Srbija će se suočiti sa jednom od najmonstruoznijih zavera u svojoj istoriji. Pogotovo ukoliko se eventualno pokaže da prvi premijer demokratske Srbije uopšte nije ubijen na samom petom ulazu, nego - dublje u ulaznom hodniku prema prvom međuspratu.
Premijer ubijen iz zdanja vlastite vlade - nešto gore u normalnoj i demokratskoj državi teško je zaista zamisliti. Takođe, i ako se slučajno pokaže da je atentator pucao iz Nemanjine 6 ili Nemanjine 9, zaverenički aspekt i dalje će ostati dominirajući.
Stoga bi i u tom slučaju bilo neizbežno pitanje ko je onda bio dovoljno moćan da celu istragu i sudski postupak usmeri u pogrešnom pravcu, da diriguje „orkestrom“ lažnih i polulažnih iskaza i svedočenja, selekcijom materijalnih dokaza uperenom protiv istine, veštačenjima od kojih ni skrivene organizatore ni prave počinioce ni malo ne boli glava?
Sudija Nata Mesarović pisanje obrazloženja presude, po kojoj su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović oglašeni krivim i dobili po 40 godina zatvora, upravo privodi kraju. Tek će da uslede žalbe osuđenih i njihovih branilaca. A možda i žalba zamenika specijalnog tužioca Jovana Prijića na prestrogu kaznu Dušanu Krsmanoviću (bez čijeg svedočenja bi optužbe LJubiše Buhe Čumeta i Dejana Milenkovića Bagzija protiv prvooptuženih - malo vredele). Sama odluka Vrhovnog suda Srbije mogla bi zato uslediti najranije krajem godine.
Dve ekipe profesionalaca
Ne osporavajući prvostepenu presudu u celini, medicinski stručnjak kojeg je Sina konsultovala ipak ukazuje na glavno:
- Mnogo je verovatnije da atentator nije pucao ni iz Gepratove ni iz Birčaninove, već iz zgrade Vlade Srbije. Iz Gepratove je mogao pucati snajperista koji je ranio Milana Veruovića. Da na Đinđića i Veruovića nije pucano sa istog mesta niti iz istog oružja svedoči i drastična razlika među njihovim izlaznim ranama. Na telu ubijenog premijera ona je veličine 3Dž2,5 centimetara, a na Veruovićevom - 6Dž7 milimetara. Svi su izgledi da su u izvršenju zločina učestvovale dve ili tri „ekipe“ profesionalaca. Takođe, da su atentator iznutra i snajperista iz Gepratove bili u „komunikaciji“, neposredno ili preko „komandnog releja“, i da su sinhronizovano pucali. Prvi na premijera, a drugi na Veruovića i s namerom da poseje paniku i olakša izvlačenje atentatora sa mesta zločina.
Stručnjak sasvim dopušta mogućnost - ukoliko je Đinđić ubijen na pola koraka od praga petog ulaza i zaista pao unutar njega tako da su mu „virile samo noge“ - da su atentator iznutra i strelac iz Gepratove imali zadatak da istovremeno pucaju na premijera. U tom slučaju sve je moglo da izgleda ovako:
- Đinđićevo srce je metak atentatora razneo i zato se premijer bukvalno sručio. Zbog toga metak iz Gepratove kasni stoti deo sekunda i udara u zid. Raspadnuti delovi kamena sa ulaznih vrata i oni iz projektila prave oštećenja na spoljnoj strani vrata i sitne povrede na zadnjoj strani Đinđićeve desne noge. A drugi metak iz Gepratove, o kome govore i optužnica i presuda, pogađa Veruovića. Ni taj metak nije, međutim, nađen. Možda i zato što je nastala prava pometnja. Dešava se da u panici neko poneki „materijalni dokaz“ potpuno nesvesno šutne. A, ako je po sredi bila široka i perfidna zavera, tek bi trebalo utvrditi šta se pred ulazom 5 i u ovom smislu zaista izdogađalo.
Stručnjak Sine, u ovom kontekstu, posebno ukazuje da je krajnje problematično što je istražni sudija morao da čeka ispred dvorišta vlade trideset minuta da bi počeo sa uviđajem. Zato pita: „Kome je to trebalo, kome je to odgovaralo“.
Svoj niz pitanja na koja „proces veka“ nije dao nikakav ili je dao zasnovan odgovor - ima i Ulemekov branilac Slobodan Milivojević. On za Sinu, verovatno posredno najavljujući i neke elemente žalbe Vrhovnom sudu, naglašava:
- Veliki je propust što ni istraga ni sudski proces nisu se pozabavili Nemanjinom 6 i Nemanjinom 9, a ni na pravi način Birčaninovom 6. Na tim lokacijama mogla su se nalaziti „snajperska gnezda“. Uostalom, neki svedoci među Đinđićevim telohraniteljima izjavljivali su da su se u prvim trenucima bili okrenuli prema Biračinovoj i Nemanjinoj i da su čak revolvere usmeravali u tim pravcima. Najblaže rečeno, još veći propust je što nije istraženo do kraja ko je prao tragove krvi na mestu zločina, da li je sa premijerove odeće bilo uklanjanja tragova krvi i barutnih čestica, zašto je uviđajni sudija pre poslat u Urgentni centar, pa je tek posle sat i po pušten da radi svoj posao pred petim ulazom?
Zagonetni tragovi metaka
Milivojević dalje ukazuje na okolnost da peti ulaz ima dvoja vrata, da su unutrašnja u momentu zločina bila potpuno otvorena, i da su na oba ostala tri-četiri traga od metaka koji nisu uopšte veštačeni. Prema njegovim rečima, te tragove su morala ostaviti najmanje dva metka, pošto jedan, i ako rikošetira, može ostaviti najviše dva traga.
- U žalbi ću u ime svog klijenta posebno zahtevati da se rasvetli ko je, pod kojim okolnostima i zbog čega oprao krv u ulaznom hodniku pre dolaska uviđajne ekipe, otkriva Milivojević. - Tražiću takođe da se utvrdi prava priroda ogrebotina na Đinđićevom struku s prednje strane tela. Veštaci Milan Kunjadić (balističar) i Dušan Dunjić (obducent) izjavili su da su te ogrebotine nastale u toku obdukcije i da zato nisu bitne za sud. A jedan priznati patolog, sa kojim sam se o ovome konsultovao, pretpostavlja da su te ogrebotine krajnje važne i da su posledica toga što je Đinđićevo telo (licem okrenutim na dole) bilo vučeno. Još konkretnije, da su te ogrebotine mogle nastati od premijerovog kaiša ili od štake koja se našla pod njegovim telom. Zahtevaću da se sve ovo podvrgne podrobno veštačenju.
Legijin branilac najavljuje i da će zatražiti da se detaljno istraži uloga koju je 12. marta mogao odigrati bivši Đinđićev savetnik za bezbednost Zoran Janjušević:
- Pre dolaska automobila kojim je pred peti ulaz stigao Đinđić sa pratnjom - tu se tada nalazio jedino Janjuševićev automobil. U međuvremenu, u dvorište pred petim ulazom ušao je i automobil bivšeg ministra prosvete Gaše Kneževića sa vozačem-svedokom Sašom Simićem. Tražićemo da se sve to istraži. Posebno Janjuševićevo kretanje u minutima pred atentat. Tim pre što je, po nekim svedočenjima, on prvi iznutra pritekao u pomoć smrtno pogođenom premijeru, a po drugim - to su navodno bili neki ljudi iz obezbeđenja vlade. Insistiraću i na utvrđivanju njegove uloge u pomeranju premijerovog tela i pomenutom pranju krvi i uništavanju tragova.
Advokat Milivojević skreće pažnju na još dve ništa manje indikativne okolnosti. Prva - da je na žardinijeri sa leve strane prednjih vrata petog ulaza ostao trag krvi veličine 10Dž10 centimetara koji nije bio ni obeležen ni veštačen, niti je odatle uzet uzorak za analizu. Druga - da dežurnog istražnog sudiju i dežurnog tužioca o atentatu nije obavestila policija, već su za veliki zločin saznali - preko televizije!

   jadni ne znaju sta ce

Samo da Terzic sada ne otkuca go-sin Čedu, to bi uprskalo celu stvar.

Poceo sam samo da citam: advokati osudjenih i to mi je bilo dovoljno. 

Ja sam poceo da citam boki282 i to mi je bilo dovoljno... 

Da pogodinm: Izvor je Kurir, Press, Standard, Pravda, Nacional ili vec neki slican! hahahahahahahahaha!


Toliko o istini!

sve moj do moga, ali sta ces neko pari oci sa tim glupostima

Meni je najvaznije da se nigde ne pominje go-sin Čeda, jer nebi bilo fino da on sada nastrada, kada je polako poceo da se konsoliduje.
A i ako je pustio sve te kriminalce- "Zemunce" iz zatvora, nije im valjda on rekao da ubijaju!