Policijska tortura, ponovo. :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Citat

Jedino ako se opire ili digne ruku imaju pravo da ga biju. Kako ne podnosim taj podanicki, da ne kazem unizicki stav - kad te startuju panduri samo cuti i gledaj u pod.

Видиш, то професори не тражи на испиту.
Ни на правном, ни на ФПН-у, ни на економском, ни на било којем другом друшвеном факултату. Али то што вас не уче, не значи да то и не постоји.

Протокол 1.

Треба напоменути, да су људи са рђавим инстиктима многобројнији од добрих, па
према томе најбољи резултати у управљању њима постижу се насиљем и
застрашивањем, а не академским резоновањем. Сваки човјек тежи ка власти, сваки
би хтио да буде диктатор, кад би само могао, али је при томе риједак онај који не би
био готов да жртвује свеопште добро ради постигнуча свога личног блага.

Шта је задржавало грабљиве животиње које се зову људи?

Шта их је руководило до данас?

У почетку друштвеног уређења они су се потчинили грубој и слијепој сили; доцније
законима, који су у ствари та иста сила, само маскирана. Изводим закључак да је по
закону природе право у сили.

Политичка слобода је идеја, а не факт. Ову идеју треба умјети примјењивати, кад је то
потребно, да се идејним мамцем привуку народне снаге у своју партију, ако је
она намислила да сломије другу партију која се налази на власти. Овај задатак
постаје лакши ако се противник и сам зарази идејом слободе, такозваним
либерализмом, те због идеје попуст у својој моћи. Ту ће се и испољити тријумф наше
теорије: олабављене и попуштене дизгине управе оног часа, по закону бића, прихвата и прикупља
нова рука, јер сљепа сила народа не може ни дана пробавити без руковође и
нова власт само заузима мјесто старе која је ослабила од либерализма.

У наше вријеме појавила се власт злата која је замијенила либерале управљаче. Било је
вријеме кад је управљала вјера. Идеја слободе је неостварљива, јер нико не умије да
се користи њоме умјерено. Треба само за извјесно вријеме препустити народу
самоуправу и она се убрзо претвара у разузданост. Од тог момента почињу
ницати међусобне расправе, које ускоро прелазе у друштвене битке, у којима
државе горе и њихов значај претвара се у пепео.

Да ли се држава изнутра у властитим трзавицама, или унутрашње несугласице бацају
под власт спољашњих непријатеља, тек у сваком случају она се може сматрати као
неповратно пропала; она је под нашом влашћу. Деспотизам капитала, који је сав у
нашим рукама, пружа јој сламћицу за коју се држава, хтјела не хтјела, мора држати; у
противном случају она се котрља у пропаст.

Онога, који би по својој либералној души рекао, да су резоновања овакве врсте
неморална, ја чу да упитам: ако свака држава има два непријатеља, и ако јој је у
односу према спољном непријатељу допуштено и не сматра се за неморално да
употребљава свакојаке мјере у борби, као на примјер, неупознавати непријатеља са
плановима напада или одбране, нападати на њега ноћу или са неравним бројем
људи, зашто би се онда такве мјере у односу према горем и опаснијем
непријатељу, рушиоцу друштвеног строја и благостања, могле назвати и
недозвољеним и неморалним?

Може ли се здрав, логичан ум поуздати да успјешно руководи гомилама помоћу
разумних убијеђења или савјета, када су могуће противрјечности, па ма и
бесмислене, али које се могу учинити пријатније народу који површно схвата и
разумјева? Руководечи се искључиво ситним страстима, празновјерицама,
обичајима, традицијама, и сентименталним теоријама, људи у гомили и људи гомиле
подлежу партијском цијепању које омета сваки споразум, чак и на подлози
потпуно разумног савјета и увјерења. Свака одлука гомиле зависи од случајне или подметнуте већине, која,
због незнања политичких тајни, доноси апсурдну одлуку која уноси клицу анархије у
управу.

Политика нема ничега заједничког са моралом.

Владалац који се руководи моралом није политичар, те стога није ни чврст на своме
пријестолу. Ко хоче да управља мора прибјегавати и лукавству и лицемјерству.
Велике народне особине - отвореност и поштење - пороци су у политици, јер они
обарају са престола боље и сигурније него најачи непријатељ. Ове особине треба да
буду атрибути гојских држава, ми пак не морамо се руководити њима.

Наше право је у сили. Ријеч право је апстрактна и ничим недоказана мисао. Та ријеч
не значи више него: дајте ми оно што хоћу, да бих тиме прибавио доказ да сам јачи
од вас.

У држави, у којој је слаба организација власти, безличност закона и владаоца који су
обезличени умноженим због либерализма, правима, у тој држави ја црпим ново
право: да јурнем по праву мочног и да збришем све постојеће поретке и установе
и да ставим своју руку на законе, да преустројим све установе и да постанем
господар оних који су нам препустили права своје силе, одрекавши се њих
добровољно, либерално...

Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша че власт бити необорива и јача
од других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ
никакво лукавство не може поткопати.

Од привременог зла, које смо сада принуђени да вршимо, произаћи ће добро
непоколебљиве управе која ће успоставити правилан ток механизма народног бића,
поремећеног либерализмом. Резултат оправдава средства. Обратимо пажњу у
нашим плановима не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је
потребно и корисно.

Пред нама је план, у коме је стратегијски изложена линија, од које не можемо
одступати без ризика да видимо рушење много вјековних радова.

Да бисмо израдили и припремили цјелисходна дејства, треба имати у виду: подлост,
колебљивост, непостојанство гомиле, њену неспособност да разумије и поштује
услове сопственог живота, сопственог благостања. Треба појмити да је моћ гомиле
слијепа, неразумна, да она не расуђује, да само ослушкује на десно и лијево.
Слијепац не може водити слијепе а да их не доведе до пропасти - чланови гомиле,
букачи из народа, ма и генијално паметни али без разумијевања у политици не могу
се појављивати у својству руководиоца гомиле а да не упропасте цијелу нацију.

Само оно лице које је из ђетињства припремано за аутократију може знати и читати
ријечи састављене из политичких услова.

Народ, препуштен самом себи, то јест букачима и вођама из његове средине,
сам себе руши и ломи партијским раздорима, изазваном тежњом за влашћу и
почастима и нередима који из тога произилазе. Могу ли се народне масе мирно,
без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу
мјешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? То
се не да замислити, јер план раздробљен на толико дијелова колико је глава у гомили
губи своју цијелину, па према томе постаје непојмљив и неизводљив.

Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који
чини распођелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба
закључити да се цјелисходна за једну земљу управа мора скоцентристаи у рукама
једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација
коју не спроводе масе веч њихов руковођа, па ма ко он био. Гомила је
барбарин који испољава своје барбарство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа
слободе, она је убрзо претвара у анархију која је сама по себи највиши степен
барбарсва.

Погледајте на пијане животиње, онесвјешћене вином, на чију је неограничену
употребу дато право заједно са слободом. Нећемо ваљда допусти да и наши дођу
дотле....Народи гојски занијети су алкохолним напитцима, а омладина њихова
ошашавила је од класицизма и раног разврата, на који их је подбадала и нагонила наша агентура - гувернери. лакеји,
гувернанте - у богатим кућама, помоћници, келнери, и наше женскиње - у мјестима
гђе се гоји веселе и забављају. У ове посљедње ја убрајам и такозване даме из
свијета, њихове добровољне сљедбенице у раскоши и разврату.

Наша је парола сила и лицемјерство. Само сила побијеђује у стварима политичким,
нарочито ако се она крије у талентима који су неопходни за државнике. Насиље мора
бити принцип, а лукавство и лицемјерство правило за све владе које не желе да ставе
своју круну пред ноге агената какве било нове силе. Ово зло је једино средство да
се дође до циља - добра. Према томе ми не смијемо презати од подмићивања,
преваре и издајства. кад они треба да послуже постигнућу наших циљева. У политици
треба умијети без колебања узимати туђу својину ако се помоћу ње можемо
дочепати покорности и власти

Наша држава, идући путем мирног освајања, има право да замијени страхоте рата
непримјетнијим и цјелисходнијим казнама којим треба подржавати терор који доводи
до слијепе послушности. Правична али неумољива строгост највечи је фактор државне
силе: не само ради користи него и у име дужности, побједе ради, ми се морамо држати
програма насиља и лицемјерсва.

Доктрина рачуна толико је јака колико и средства која она употребљује. Према томе
ми ћемо тријумфовати и потчинити све владе својој надвлади не толико помућу самих
средстава, колико доктрином строгости.. Доста је да знају да смо неумољиви па да
престане свака непослушност.

Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули слобода, једнакост
братство, тако много пута од тада понављане од несвјесних папагаја који
одасвуд долетјеше на ове мамце, са којима они однесоше благостање свијета,
истинску слободу личности, раније тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже
паметни, интелигентни Гоји нису се сналазили у апстрактности изговорених ријечи, нису
примијетили противрјечности њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису
увиђели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да је сама природа
установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним
законима, нису
размислили да је гомила слијепа, да су њени вође - букачи изабрани од њене средине
ради управљања, у погледу политике такви исти слијепци као и она сама, да човјек
посвећен, па ма био и лудак, може да управља, а непосвећен, па ма био и геније
ништа неће у политици разумјети. Све су то Гоји изгубили из вида.

Међутим, на томе се темељила и заснивала династичка владавина; отац је предавао
сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова
династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току
времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био је
изгубљен, што је послужило успјеху наше ствари.

У свим крајевима свијета ријечи "слобода, једнакост, братство" уврстале су у наше
редове, преко наших слијепих агената, читаве легионе, који су одушевљено носили
наше заставе. Међутим те су ријечи биле црвићи који су подгризли благостање Гоја,
уништавајући свугђе мир, спокојство, солидарност, рушећи све пред основе њихових
држава. Ви ћете виђети доцније да је то послужило нашем тријумфу; то нам је пружило
могучност, између осталог, да дограбимо у своје руке најважнији адут - уништење
привилегија, другим ријечима саме суштине гојске аристрокрације, која је била једина
против нас заштита народа и земље. На рушевинама природне насљедне
аристрокрације, ми смо подигли аристрокрацију наше интелигенције, на челу свега -
новчане.

Цензус ове наше аристрокрације ми смо установили у богатству, које од нас зависи, и
у науци, коју покрећу наши мудраци.

Наш тријумф је био олакшан још и тиме што смо у општењу са потребним нам људима
увијек утицали на најосјетљивије стране човијечјег ума - на рачун, на похлепност, на
незаситост и незајажљивост материјалних потреба човјека; а свака од тих побројаних
човјекових слабости, најпослије узета, способна је да убије иницијативу, стављајући
вољу људи на расположење купцу њихове ђелатности.

Апстракција слободе пружила је могућност да се гомиле убиједе да влада није ништа
друго него управник на добру сопственика земље - народа, и да се ти, управници
могу мијењати као похабане рукавице.

Околност пак да се народни представници могу смијењвати стављала их је на
расположење нама и нашим циљевима