Policijska država. :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Демократе и хулигани

Коста Чавошки • 21. октобар 2010
Такозвана геј-парада од 10. октобра 2010. године, која је незаслужено представљена као парада поноса, и потоња посета Хилари Клинтон Борису Тадићу, остаће у нашем памћењу као пример недопустивог тумачења зајемчених слобода и права, вештог усмеравања оправданог јавног гнева на погрешну мету, опаке примене двојних мерила на демонстранте и одурног подрепаштва наших званичника.
Према писању „Политике“, „Параду поноса“ званично је отворио Венсан Дежер, шеф делегације ЕУ у Србији, рекавши да је тај дан чекао девет година и да свако треба да има право „на сексуално опредељење“; наш министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић изјавио је да је тај дан био „важан за слободу у Србији и да сви грађани имају право да искажу своју слободу“; а Лазар Павловић из Геј стрејт алијансе је још захтевао „промоцију права на сексуалну оријентацију“, као да то право у Уставу и законима уистину и постоји.
СЛОБОДА СЕКСУАЛНОГ ОПРЕДЕЉЕЊА Сада ћу, међутим, показати да је постојање „права на сексуално опредељење“, како то формулише Венсан Дежер, спорно и да није било изричитог уставног и законског основа да се употреби државна полиција зарад „промоције права на сексуалну оријентацију“. Сам Устав Србије од 8. новембра 2006. године, уопште не зајемчује „право на слободну сексуалну оријентацију“, а колико је то мени познато, то није учињено ни потоњим законима. Чак је чланом 62 ставом 2 Устава изричито утврђено да се брак може закључити једино између мушкарца и жене; никако између лица истога пола. Једино на шта би се поборници „слободне сексуалне оријентације“ могли позвати јесте члан 21 став 3 који забрањује сваку дискриминацију „по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког и другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета“. „Слободно сексуално опредељење“ могло би се подвести под синтагму „по било ком основу“, али би то значило само забрану дискриминације због оваквог или онаквог сексуалног опредељења; никако јавну промоцију „слободе сексуалне оријентације“ под заштитом државне полиције. Стога одговорно тврдим, да у нашем Уставу и важећим законима није било ваљаног правног основа за заштиту државном полицијом промовисања „права на сексуалну оријентацију“. Заиста је чудно да министар полиције Ивица Дачић то није знао.
Други могући правни извор на који би се могли позвати поборници слободе „сексуалног опредељења“ јесте Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, коју је наша држава ратификовала, па се према члану 16 ставу 2 Устава непосредно примењује. Чланом 12 ове Конвенције такође је једино допуштен моногамни брак мушкарца и жене, без икаквог помињања било какве другачије заједнице која би почивала на „слободном сексуалном опредељењу“. А чланом 14 утврђује се да је „уживање права и слобода“ признатих у овој Конвенцији обезбеђено без дискриминације на основу пола, расе, боје коже, језика, вероисповести, политичког или другог убеђења, националног или социјалног порекла, припадности некој националној мањини, имовине, рођења или других стања“. Сексуална оријентација се уопште не помиње, тако да би се поборници „слободе сексуалног опредељења“ једино могли позвати на синтагму „или других стања“, и то само ако су дискриминисани. Другим речима, ни ова Конвенција, која обавезује наше власти, не јемчи никакво „право на сексуалну оријентацију“, чије би јавно промовисање државна полиција морала да штити.
ПОЗИВАЊЕ НА ПРЕЦЕДЕНТНО ПРАВО Упућенији у начин на који се тумачи и примењује ова Конвенција вероватно ће узвратити да слобода избора сексуалне оријентације, додуше, није изричито њоме зајемчена, али да је то учинио Европски суд за људска права у Стразбуру, који решава спорове поводом њене примене на појединачне случајеве. Овај Суд је заиста решавао спорове који су настајали поводом различитих облика дискриминације хомосексуалаца и том приликом утврђивао да је таква дискриминација противправна, пошто се и она може подвести под синтагму „или других сличних стања“. Лично бих био захвалан ономе ко је у стању да покаже да је Суд, штитећи хомосексуалце од дискриминације, у исти мах изричито утврдио право на јавно промовисање слободног избора сексуалне оријентације, које се мора штитити државном принудом. Ако је то Суд заиста учинио – а сумњам да јесте – то би била недопустива измена и допуна ове Конвенције путем судског тумачења. По мом мишљењу, приликом тумачења општег акта и његове примене на појединачни случај суд има само слободу избора једног од могућих језичких значења и нешто већу слободу попуњавања правних празнина аналогијом. И ништа више од тога, док би све преко тога било слободно стварање права.
Као изразит пример самоограничења суда приликом тумачења општег акта, може се навести Врховни суд САД. Када се почетком XX века поставило питање да ли амерички Устав из 1787. године и женама даје право гласа, које оне нису користиле више од сто година, то јест да ли речи пеопле (народ) и персон (лице) подразумевају не само мушкарце него и жене, Врховни суд је дао одречан одговор на ово питање сматрајући да се то мора решити допуном Устава. Тако је учињено, па је 26. августа 1920. године ратификован XIX амандман који је забранио ускраћивање права гласа на основу разлике у полу.
Стога ако неко заиста сматра да Конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која је потписана још 4. новембра 1950. године када се у многим европским земљама, укључујући и СФР Југославију, кривично кажњавао противприродни блуд, имплицитно штити право на јавно промовисање слободног избора сексуалне оријентације, он се љуто вара. Уколико то неко у Савету Европе ипак жели да озакони, он то мора учинити изменом и допуном ове Конвенције. Према постојећој пракси, то се чини додатним протоколом. И што је нарочито важно, то још није учињено. Дана 4. новембра 2000. године Савет Европе усвојио је Дванаести протокол, који је ступио на снагу 1. априла 2005. године. Иако се њиме изнова зајемчује уживање било којег права без икакве дискриминације, и овог пута је пропуштено да се изричито наведе да сексуална оријентација не сме бити разлог за било какву дискриминацију.