Samoranjavanja i samoubistva
Sin, student fizike, ritualno se ubija pred ocem

U leto 1987. Dežurna služba Sekretarijata u Beogradu pozvana je da izađe na lice mesta u jednom od novobeogradskih blokova. Na pločniku ispred jedne višespratnice ležalo je beživotno telo devojke.

Ono što je bilo karakteristično to je da je bila naga, a na telu su joj bili iscrtani krstovi, ali naopačke. Smrt je konstatovana služba Hitne pomoći. U stanu gde je živela nije zatečen niko. Kasnije smo razgovarali sa roditeljima. U nepovezanom razgovoru saznali smo da je pokojna bila student farmacije, tačnije apsolvent, da je dugo imala mladića sa kojim je raskinula osam meseci pre tog nesrećnog događaja, te da se posle toga nije zabavljala ni sa kim, ali da su je s vremena na vreme posećivali neki mladići.

Pošto su insistirali da im se poveri i kaže gde to izlazi, postoji li neka nova ljubav, odrično je odgovarala, rekavši samo da su i oni studenti, nešto mlađi, i da su nešto novo u njenom životu. Na primedbu roditelja da im se ne sviđa njihovo ponašanje, da su često alkoholisani, odgovarala je da joj se sviđa baš ta njihova sloboda i ponašanje bez predrasuda i kompleksa, da se dobro provode, da se bave muzikom i da su pankeri, i to ne samo jer slušaju i sviraju pank-rok muziku, nego i što žive tim životom, nekonvencionalni i svojevoljno. Tvrdila je da je to pravi izbor, da joj se njihovo hrabro i slobodno držanje sviđa.

Takođe je prihvatila i njihovu sklonost ka satanizmu. Već su se bili i nazvali "Sataninim sledbenicima" i planirali da osnuju grupu sa tim imenom. Pokojna je više puta održala roditeljima predavanja o ovom "naopakom ustrojstvu sveta i sistema vrednosti", te da je pravi put "put slobode, strasti, požude", dakle put Satane. Kriminalistički analizirano, slučaj je čist i podvodi se pod ono "u stanju nervnog rastrojstva izvršila je samoubistvo, skočivši sa osmog sprata". Potrebe da se identifikuju "Satanini sledbenici" nije ni bilo. Bilo je to jedno od 150 samoubistava te godine u Beogradu, ali ovog se sećamo posebno ovih dana kad se problematika sekti aktuelizuje.

Jesen 1991. dobro će pamtiti svi, a pogotovo radnici MUP-a Srbije. Počeo je rat, politička situacija bila je napeta, počela je mobilizacija, serija ubistava i drugih vidova nasilja. Posla preko glave. Pominjanje "Crne ruže", moram priznati, ništa nam nije značilo. Išli smo sa uviđaja na uviđaj. Tih dana u svojoj kući obesio se jedan mladić. Ništa na licu mesta nije ukazivalo da je eventualno neko treći umešao prste. Nismo se dugo ni zadržali na mestu nesreće. Ipak, u neizbrisivom sećanju ostaju reči pokojnikovog mlađeg brata, daleko, prisebnijeg od roditelja.

Pokušavao je da objasni da su neki drugovi pokojnog brata Igora već na frontu, a da su i on i preostali drugovi očekivali poziv, te da su potpuno otkačili, da se ne trezne i da samo ponavljaju jedno isto - da je, navodno, "Đavo sve uzeo pod svoje, da treba ubijati ili se ubiti". Posećivali su se od kuće do kuće, a išli su i na groblja i u crkve i to sve onako u grupi. Rekao nam je da je više puta hteo da pođe sa njima, ali da su ga izbegavali. Pominjali su takođe, a on nije znao zašto, "Crnu ružu". Nije uspeo da razluči da li su oni pripadnici te grupe ili organizacije, ili su tražili njene članove. "Svi su nosili nekakve zvezde na lancima. Zamišljali su sebe, šta će i kako će na frontu.

Pokojni Igor je često tražio od majke da ne isprži meso do kraja, već da ostane krvi, jer mu je sveža krv potrebna radi snage. Nosio je neku zvezdu na lancu i ljubio ju je svaki put pre ručka izgovarajući neke nerazumljive reči". Ne znam ni kako smo uspeli da utešimo ovog dečaka. Skoro smo posetili kuću pokojnog i doznali od komšija da su mu se roditelji opet posle toga odlučili na dete i 1993. dobili sina. Takođe, 1994. prodali su kuću i emigrirali za Kanadu.

Sukob generacija postoji od kako je sveta i veka. Roditelji i deca sučeljavaju se po raznim pitanjima. U konkretnom slučaju radilo se o sukobu koji je više ličio na dijalog. Otac, profesor sociologije i sin, student fizike. Otac, kivan na sina jer ne daje ispite, dolazi iz svog mesta da ukori sina ili da prosto vidi o čemu se radi.

Kriminal buja, droge je svuda, šta sve može da pomisli čovek iz unutrašnjosti. Tim pre što je sin bio odličan đak i prve dve godine dao u roku, a ovu treću ni da započne. Posle uvodnih pitanja prešli su na temu. Ispostavilo se da je sin u mnogo važnijim poslovima nego što su studije. Naime, pristupio je Baptističkoj crkvi, gde ima mnogo obaveza, te da za sada nema vremena za "svakodnevne tričarije". Otac, začudo sjajno potkovan, počeo je da kontrira sinu i njegovom vrednosnom sistemu. Diskusija se rasplamsala. Počela je i svađa. Sin nije imao argumente, već je, iznerviran, izvadio pištolj, za koji otac nije ni znao, rekao "oživeću ponovo" i pucao sebi u glavu. I to se dešava. Bilo je to u zimu 1992. u jednom gradu u istočnoj Srbiji.
Piše: Zoran D. Luković

Smrt Branke Jehovinog svedoka
Piše: Zoran D. Luković

Ne znam uopšte pod šta da podvedem svesno odbijanje transfuzije krvi pripadnika sekte Jehovinih svedoka, posle čega isti taj pripadnik umire.

(Da podsetim: po učenju Jehovinih svedoka, čovekova duša je u krvi, te je bolje umreti bogougodan i imati predujam za spasenje, nego primiti ko zna čiju krv i živeti grešan. Čemu život u grehu, Armagedon je ionako blizu i valja ostati neogrehovljen zarad spasenja. Ovo svojevrsno samoubistvo desilo se takođe 1992.

Postoje članovi sekte koji uživaju posebno ugodan tretman. Ne moraju rano ustajati, misionariti satima po ulicama, bubati učenje sekte, mantrati i slično. Starešine sekti sjajno umeju da prepoznaju kvalitetne, pametne i dominantne članove.

Takvi obično samo otaljavaju zadatke u sekti i jedino što moraju jeste da prisustvuju službama i da onoliko koliko je to neophodno tumače jevanđelje, meditiraju, mantraju. Njihovo je da budu što uspešniji u svojoj profesiji, te da shodno tome zauzmu što je moguće istureniju poziciju.

Branka je već pet godina bila član Jehovinih svedoka. U tom periodu završila je srednju školu, a bila je uspešna i na fakultetu. Kao apsolvent birana je u uži krug kandidata za asistenta. Bila je superiorna i u sekti. Mnogi su tražili njeno prisustvo u društvu, njeno mišljenje po nekom pitanju. Bila je, prosto rečeno, vođa među mlađim članovima.

Ono što je karakteristično jeste da su joj starešine zabranjivale da o svom članstvu u sekti priča porodici. "Ne bi te tamo razumeli", govorili su joj. Nisu tako ni tražili da se suprotstavi bilo kom iz familije, niti da bilo koga vrbuje. A u porodici bukvalno niko ništa nije znao. Uostalom, kad je neko odličan đak, posle toga i student, kandidat za asistenta, a pri tome se uljudno ponaša, onda roditelji nemaju razloga za primedbu niti da se mešaju u njene male tajne. Bila je nedelja, vreme ručka.

Na poziv da ruča, Branka je krenula u kupatilo da opere ruke, međutim, to je potrajalo. Roditelji i brat dugo su čekali da dođe za sto. Najzad, brat je krenuo po nju u kupatilo da vidi zašto je nema. Zatekao ju je obešenu kanapom koji je bio zavezan za cev od kanalizacije. Branka nikada nije imala problema sa duševnim zdravljem. Roditelji su se stalno pitali zašto se ubila. Konsultovali su teologe i lekare. Sve ukupno kad se zbroji i analizira, uzrok Brankinog samoubistva, prema psihijatrima, moglo bi da bude teško duševno stanje u koje je zapala, a koje je nastalo, smatra se, pojavom jednog mladića u sekti.

Njegovom pojavom i međusobnim poznanstvom probudila se u njoj devojka, razbuktala se ljubav, a to je u koliziji sa programom sekte koji briše emocije. Došlo je do sukoba u njoj samoj koji ona nije bila sposobna da reši. Superiorna i nadmoćna na svim poljima - i u sekti, i u porodici i na fakultetu, a odjednom tako slaba i sama. Do juče je bilo sve na svom mestu, sve po programu, odjednom se našla u bespuću, gde nije imala rešenje osim tog poslednjeg čina. Dijagnoza tog nesrećnog događaja jeste psihijatrijska, hipotetična i kompatibilna sa brojnim slučajevima drugih pripadnika sekti koje su obuzimala slična stanja i nagoni u krizama koji njihovi oslabljeni psihoodbrambeni mehanizmi nisu uspevali da razreše.

Te iste 1995. godine u iznajmljenom stanu na Zvezdari skončano je samoubistvom vešanjem mladić od 23 godine, izbeglica, sa pentagramom na vratu i ostavljenom porukom na kojoj je pisalo "Vraćam se kući". Sigurno su pogibija oca i brata na ratištu uticali na njegovo duševno zdravlje, ali pentagram i tekst poruke ukazuju na pripadnost bilo satanističkoj sekti "Crna ruža", bilo nekom od njenih ogranaka, što bi mogli biti "Satanini sledbenici", "Vrata pakla" ili neka neidentifikovana satanistička sekta.

Dejan je živeo u Dalmaciji. Kada je imao 3 godine, ostao je bez majke, te je svu brigu o njemu i starijoj sestri preuzeo otac. Posle ratne golgote i uz puno trauma 1995. prelazi u Srbiju, u jedno beogradsko predgrađe. Pre polaska odlučili su da se razdvoje, da ne stradaju svi ako dođe do najgoreg. Sestra je zato ostala kod familije pokojne majke u Dalmaciji. Dejan u Beogradu nastavlja školovanje, a otac se takođe zapošljava. Više puta pokušavaju da sa sestrom stupe u kontakt preko ljudi koji su imali kontakte sa nekima u Dalmaciji. Slali su pisma, pakete, ali nije išlo. Odgovori nisu stizali.

Dejan je, po priči oca, u svakom pismu pozivao sestru da dođe kod njih, jer su oni jedna porodica. Van svega toga, Dejan opet ima dobre ocene, snalazi se u novom društvu, bavi se sportom.

Pred ocem nema tajni, priča mu i o nekim devojkama, idu na utakmice, u bioskope, često razgovaraju o najrazličitijim temama, ali, po pravilu, uvek se vraćaju problemu kako da stupe u kontakt sa sestrom i kako da je dovede. Posle nekog vremena Dejan je upitao oca da li veruje u duhove i da li zna da se duhovi mogu prizvati. Šta misli o tome da on, dakle Dejan, prizove duhove sestre i majke? Otac ga, kako sam kaže, nije ozbiljno shvatio, odgovorio mu je da su to samo vradžbine.

Razgovori na istu temu ponavljali su se. Posle izvesnog vremena Dejan je rekao ocu da je uspeo da stupi u vezu i sa sestrom i sa majkom, a u mestu postoji žena koja može da prizove njihove duhove. Otac je, opet ne verujući, samo odmahnuo rukom i rekao mu da se ne zamajava time. Međutim, Dejan je nastavio kontakte. Uopšte, promenio se, povukao u sebe, ćutao, prestao da izlazi sa društvom.

Nada verovala u banjičke duhove
Govorili joj: Tu je bio logor, tu su kosti i duše mrtvih

Kakve poruke je Dejan dobijao, šta se poslednjih meseci dešavalo, to otac više nije znao. Uglavnom, sve se završilo tako što je Dejan pucnjem u slepoočnicu iz očevog pištolja izvršio samoubistvo.

Tačnije, to je bio pokušaj samoubistva, ali je, nažalost, posle nekoliko dana preminuo. Nekoliko dana posle, ocu će se javiti nepoznati ženski glas i pitati: "Da li je Dejan umro?" Posle dobijenog odgovora, nepoznata je ostala anonimna, spustila je slušalicu. Takođe, otac je od Dejanovih školskih drugova, nekoliko dana posle sahrane, saznao da im je ovaj poručivao da za nekoliko dana odlazi kod sestre. Tako se jedno iživljavanje na spiritistički način završilo tragično. Dejan je imao tek 13 godina. Bilo je to u jesen 1996.

Te iste godine, opet posle serije spiritističkih seansi, ubija se četrnaestogodišnja devojka iz Beograda, takođe iz očevog pištolja. Kako smo saznali, pokojna Vesna imala je loše ocene u školi, a vrlo stroge roditelje u kući. Na seansama se prizivao duh dotičnih nastavnika da se odobrovolje i pitaju je lakša pitanja. Međutim, narednih dana niko od njih nije tražio od Vesne očekivano gradivo, već nešto što ona nije znala. Tako se školska godina završila serijom zaključenih jedinica, što je značilo da Vesna gubi godinu. Izgubila je godinu, a sama odlučila da izgubi i život. Doduše, u ovom slučaju kao i u prethodnom možemo da se upitamo nije li već psiha to dvoje mladih bila poljuljana? Da li bi se možda to sve isto tako desilo i da nije bilo prizivanja duhova?

O spiritizmu je već pisano i upozoreno na opasnosti koje može da nosi sa sobom, stvarajući svojom sugestivnošću sistem paralelnih svetova kod praktikanata, jer prividno daje šansu onom u nevolji, tačnije, služi kao poslednja šansa. Ako se ne iskoristi i ta poslednja prilika, onda je ta poljuljana psiha još uzdrmanija, razočarenje još veće, dakle, nastaje opšta beznadežnost koja kod praktikanata može da stvori ideju o samoubistvu.

Nada je bila ponos roditelja. Najbolji đak u školi, primerna drugarica koja je svakome pomagala. U kući je sve više odmenjivala majku. Sve ju je interesovalo. Na studijama sve same desetke. Student generacije. Nekom ko je svestrano talentovan, skučenost, pasivnost i nemogućnost bilo kakvog rada više smeta nego nekom prosečnom.

Tako nastaju problemi. Jedna perfektna devojka, sa završenim fakultetom i prosekom 9,78 ne može da nađe posao. Radi se o 1991. godini, godini kada počinje raspad zemlje, rat, besparica. Napušta je i dečko, sa kojim je mislila da se venča posle zaposlenja. Naravno, polako pada u depresiju, ali prihvatajući se svakog ponuđenog posla, uz postdiplomske studije i razumevanje roditelja, te prijatelja psihijatra, vraća joj se optimizam, počinje da se zabavlja sa mladićima i posle nekoliko kraćih veza 1995. upoznaje novog dečka, svakako novokomponovanog i nazovi vernika.

Često joj priča o borbi demona i anđela, te da sve bolje uspeva da prepozna "demonizovanu" sredinu. "Banjica na kojoj ti živiš sva je nezdrava i demonizovana, jer tu je bio logor. Banjica leži na kostima mrtvih čiji duhovi obuzimaju ljude koji žive tu. I tvoju bolest su prouzrokovali banjički demoni". Neverovatno je koliko je Nada njemu verovala.

Verovala mu je do te mere da su joj se vratili simptomi depresije i pojavili simptomi šizofrenije. On je radosno u svemu tome video potvrdu svoje produhovljenosti. Roditelji su reagovali na vreme i opet odveli Nadu kod psihijatra koji je preuzeo adekvatnu terapiju. Međutim, Nada je dobila još jednog terapeuta, jednu ženu "isceliteljku" koja ima sposobnost isterivanja zlih duhova, a koju joj je preporučio dečko.

Takođe, dečko ju je nagovarao da što pre napuste Banjicu. Napustivši psihijatra, Nada se, kako je posle pričao otac, odlučuje da je leči ova isceliteljka, jer ona to može brže da razreši, a dobila je i neke lekove od nje. Upravo se razrešenje brzo i desilo, nekoliko dana kasnije, i to samoubilačkim skokom sa petog sprata. I ovo se desilo 1996.

"Darko, probudi se, ovi ljudi žele da popričaju sa tobom", zvala je medicinska sestra mladića sa kružnim zavojem iznad leve šake. "Izgubio je dosta krvi, iscrpljen je", dodala je sestra dok smo mi strpljivo čekali da se on probudi. "Da niste vi možda iz skupštine?", unezvereno i dosta glasno pitao je Darko.

Bili smo zbunjeni. "Ne, mi smo iz policije, samo bismo da nakratko porazgovaramo", odgovorismo, sve misleći da je mladić, koji je presecanjem vena pokušao samoubistvo, potpuno duševno oboleo. Međutim, on je naglo ustao, tražio da pokažemo službene legitimacije, a onda tiho počeo da priča:

"Moram ukratko da vam ispričam. Morao sam ovo da uradim, tako mi je došlo, ali nisam baš duboko zasekao. Umemo mi iz Bosne sa "ćakijom".
Piše: Zoran D. Luković

Zašto se mladi ubijaju
Veruju u reinkarnaciju na osnovu filozofije neke sekte

U zimu 1999. godine skokom sa devetog sprata jedne novobeogradske višespratnice život je izgubila Tanja, studentkinja prava. Tanja je inače bila iz okoline Šapca. Studentski džeparac povećavala je radom u jednoj agenciji za poslovnu pratnju. Sa gazdom je imala, ako se uopšte tako može reći - korektan odnos.

Baš te zime agenciju je preuzeo Saša, novi čovek, inače pristalica Ošoa Radžiša. U prvi mah, kako pričaju zaposlene, nije im smetalo to što je meditirao, čak ih je svojim "poukama" oslobađao izvesne griže savesti. "Seks, to vam je, u stvari, najsavršenija meditacija". Uskoro je, međutim, gazda počeo da na "najsavršeniji način meditira" sa svojim štićenicama. Neke su zbog toga napustile agenciju, ali ne i Tanja.

Kritične večeri Tanja je trebalo da inicira novog člana sekte. Misleći da se radio o redovnom poslu, po pozivu gazde došla je na naznačenu adresu. Kad je shvatila o čemu se radi - usprotivila se. Gazda i njegov sabrat, vidno alkoholisani, počeli su najpre da je ubeđuju, a zatim i da joj prete. Tanja je pokušala da izađe iz stana, ali su je na silu zadržali, a onda počeli da tuku i cepaju odeću. Ne mogavši da izdrži nasilje, izjavila je da pristaje. Međutim, čim su ova dvojica prestala sa batinama, ona se pridigla, zatrčala do prozora i skočila.

Podvucimo činjenicu da se povećava broj samoubistava mladih... Ono što u našem slučaju posebno zabrinjava jeste dosta prisutan i sve veći broj samoubistava mladih koji uopšte nisu pripadali nekoj organizovanoj duhovno-nastranoj grupi, sekti, kultu..., nego su samouko i kao po pravilu, nenametljivo i neprimetno prihvatili satanistički pogled na svet i okončali život, na po zaprepašćenu okolinu neočekivani način.

Često mi dolaze zabrinuti roditelji dece koja su nestala, misleći da nisu zavrbovana u neku sektu. Praksa je pokazala da to najčešće nije slučaj, ali to nikada unapred ne možemo isključiti.

Toga dana, bio je 23. april, došli su Marijini roditelji, sa pričom da je nisu videli od juče ujutro kada je krenula u školu. Marija je imala blizu 18 godina i bila je đak III razreda srednje medicinske škole. Bila je često pohvaljivana od profesora, odličan đak, omiljena u društvu... Roditelji su imali puno poverenja u nju. Nisu kontrolisali šta radi u sobi, gde izlazi, sa kim se druži, jer su stvari govorile da je sve u najboljem redu. Kada su telefonom najavili dolazak, ja sam im rekao da uđu u njenu sobu i donesu mi neke njene zapise, da zabeleže šta čita, koju muziku sluša i slično.

Desila mi se jedinstvena situacija. Ti uznemireni ljudi koji su sedeli u mojoj kancelariji nisu imali pojma šta piše u njenom dnevniku i kakve probleme ima njihova ćerka. Znali bi da joj je preteško breme vođe, da teško podnosi to što se njena perfekcija ne ceni nego prosto podrazumeva, znali bi da joj je krivo što ne dobija pohvale, što nema pravo na emocije, na suze, na slabosti, na greške, što je kao takva neinteresantna mladićima. Znali bi da je samouko kroz literaturu ušla duboko u hinduizam, da još jedino veruje i nada se povoljnoj reinkarnaciji u nekom budućem životu čiji prespori dolazak ne može da sačeka.

Zato ispod datuma 21. april stoji u njenom dnevniku: "Sutra ću se ubiti. Gde god da se ponovo rodim ne može biti gore od ovog što sada živim". Šokiran pročitanim tekstom, pogledao sam roditelje koji su sedeli preko puta mene, iako zabrinuti, bezazleno su me posmatrali, nemajući pojma šta piše u dnevniku i ne pomišljajući na tragičan ishod cele situacije koji je Marija dan ranije najavila. "A, kuda vodi put do škole"?, upitao sam. "Kroz Zvezdarsku šumu", odgovorio je otac. Ostavio sam ih u kancelariji i otišao u Dežurnu službu.

Zamolio sam kolege da jave patroli sa tog rejona da pregledaju stazu koja kroz šumu vodi ka školi. Ubrzo je stanicom javljeno ono klasično policijski: "Pronađen je leš osobe ženskog pola, životne starosti do 20 godina, smrskane glave, s pištoljem u ruci. Najverovatnije je samoubistvo." "Ima li nešto još karakteristično?", upitao sam. "Da, školska torba, u stvari ranac žute boje, neke knjige su poispadale", stigao je odmah odgovor. Bila je to pokojna Marija. Više mladih u Srbiji tragično, samoubilački su završili svoj život verujući na neki svoj način u reinkarnaciju, onako kako su to čuli iz priče ili pročitali iz neke neautentične, nestručne knjige.

Slavica i Ilija venčali su se kao adventisti. Zajedno su držali cvećaru, preko dana vredno radili, a uveče su tumačili Bibliju, ili su se družili sa svojim istomišljenicima. Decu nisu imali. U svoj hram išli su, naravno, redovno. Subotom su praznovali. Problem je nastao kad su isporuku cveća preuzeli neki novi ljudi. Naime, prethodni su uredno, po dogovoru, cveće isporučivali petkom, a ovi nisu mogli nikako drugačije osim subotom ili nedeljom.

"Onda, molim vas, neka bude nedelja", insistirao je Ilija. "U redu, mada može da se desi da neki put bude i subota", odgovori jedan od dostavljača, koji su se zaista i trudili da poštuju želju svojih mušterija. Ipak, s vremena na vreme naišli bi i subotom. Ilija je tada uvek odbijao da primi pošiljku. "Ali, gospodine, mi ćemo uneti cveće. Vi samo potpišite dostavnicu." "Ne dolazi u obzir", odgovarao je domaćin.
Piše: Zoran D. Luković

Misionarenje i bubanje Biblije
Po tri sata dnevno citao svetu knjigu, a cetiri misionario

Prošle godine ostao sam bez prava na dom. Kuda cu, gde cu - naletim na Jehovine svedoke.

Svi ih nešto ogovaraju, a ja ko velim da se ovajdim od njihove brige. Udem sa njima u razgovor, zapitkujem, sve me interesuje, ne stižu da mi odgovore koliko ja pitam. Zato me i pozvaše u skupštinu, kako oni zovu svoju crkvu. Kad sam ušao, svi su ustali, aplaudirali i pohrlili ka meni. Okrenuo sam se, misleci da je iza mene ušao Zdravko Colic ili neko vec poznat. Sjajno je pocelo. Dve nedelje sam stanovao kod nekih rodaka, i u skupštinu sam redovno odlazio. Požalim se onda da nemam stan i obecaše mi besplatan smeštaj za desetak dana kod nekog od "brace". 'Oho-ho', radovao sam se u sebi. Tih desetak dana sam poceo i nešto da im pomažem. Nešto su krecili.
Porodica jehovista

Zatim sam dobio i neke casopise da podelim na zemunskoj pijaci. 'Bože, da me ne vidi neko od kolega sa fakulteta', razmišljao sam. No, to prode i ja se smestih kod jednog Nebojše u kucu. Cela mu je porodica bila u jehovistima. Tako je pocela moja katastrofa, ali ne mogu to ni da pricam, samo cu da nabrajam: najpre su me krstili, zatim su me proglasili pionirom, to im je neko zvanje za pocetnika. Onda me obavezali da se zavetujem da cu kao pionir 100 sati mesecno da misionarim, da cu redovno na sastancima u skupštini pripremati tumacenje odredenog dela Biblije, da cu po potrebi raznositi casopise i drugi propagandni materijal, da cu ispunjavati sve obaveze koje mi se nalože u vezi sa održavanjem zgrade skupštine, da cu se u slobodno vreme družiti samo sa bracom i sestrama jehovistima, da necu piti alkohol niti uzimati bilo koje druge opijate, da cu pomagati Nebojši i njegovim roditeljima u kuci, da cu ovo, da cu ono.. 'Hajde da probam', mislio sam, 'najvažnije je da sam stan obezbedio, a ove cu obaveze da otaljavam, bice vremena i za ispite, snaci cu se, proci ce'. Šta se u stvari dešavalo? U proseku 4 sata dnevno sam misionario, 2 sata raznosio casopise, 3 sata bubao Bibliju, spremajuci referat za skupštinu, zatim završavao tekuce stvari za starešine, pomagao Nebojšinim roditeljima u kuci i tek oko 9 uvece pocinjao da ucim.

Ni sa kim iz starog društva nisam mogao da se vidim, nisam mogao da im se javljam telefonom, nisam mogao da se javim svojima u Brcko, niko nije mogao da mi dode u posetu, nisam imao pravo na devojku osim iz redova jehovista. Doduše, sve je to moglo, ali samo kao vid misionarenja, jer svi oni koji nisu medu Jehovinim svedocima jesu 'demoni' i nema im mesta u društvu jehovista. Trebalo je, znaci, da vrbujem roditelje, devojku, staro društvo, da ih sve 'usrecim' i nametnem ovu robiju. Kakav promašaj! Zar sam to ja? Za šta sam se prodao? Stideo sam se sve više samog sebe. Ovi ljudi imaju pravo da veruju u šta god hoce. Ali, zašto meni to da se desi? Uostalom, bio sam neiskren prema njima. Odlucih zato da posle tri meseca napustim ovu družinu. Tek je onda nastala presija.

Dobro, svako na putu bogopoznanja pada u krizu! Put istine prepun je iskušenja! Razmisli još jednom! Kako možemo da ti pomognemo?', pitali su. 'Da me ostavite na miru', rekao sam. 'Površno si savladavao lekcije! Hajde da razgovaramo za sedam dana. Evo, ne moraš u misiju tri dana! Idi da obideš roditelje'.

Tako su me obuzdavali i odvracali još dva meseca dok nisam pobesneo i žestoko se posvadao. Pocepao sam casopise koji su mi bili pri ruci. Prekorevajucim glasom upozoren sam na ponašanje, a onda opet laganim glasom: 'Da li smo mi to zaslužili? Je li to hvala za pomoc? Je li to ponašanje za carstvo nebesko?'

'Koliko je predvideno da traje ova robija kod vas, da znam kada cete me pustiti na slobodu?', pitao sam. Na kraju sam pobegao kod rodaka, ali su me našli. Pronalazili su me i u studenjaku. Nisu me ostavljali na miru ni na fakultetu. Gde god krenem - eto i njih. Kinjili su mene i one oko mene. Odlucio sam da im se vratim, da stisnem zube, da sam svoju muku mucim, da razmišljam o studijama, apsolviram, pa da nestanem iz Beograda. Od bruke kuci nisam išao, plašim se tek ce tamo doci. Nekako sam položio 4 ispita i imam još 1, pa da apsolviram. Idem onda kod tetke u Doboj, valjda im nece pasti na pamet tamo da dodu. A ovo na ruci... padam u depresiju s vremena na vreme, pa mi svašta pada na pamet. Drugo - znaci mi mir, normalni likovi, pa taman i u bolnici. Ako tretman ovde potraje, možda stignem i ovaj ispit da spremim, pa onda da bežim." Tako je Darko završio pricu. Bilo je prolece 1996.

Poznato je da prilikom svojih rituala satanisti prinose krvnu žrtvu. Neki put je u pitanju zaklana macka, neki put pas, neki put petao, a takode i krv nekog od prisutnih. Krv koja potece pošto se zasece prst prinosi se na "oltar". Jednom prilikom, verovatno radi jaceg efekta, 17-godišnji Vladimir iz Novog Beograda poneo je ocev pištolj. Predložio je svojim darkerima da on "casti" to vece. Sakupili su se na starom mestu, a to je jedna zarasla i zapuštena ruševina na Kalemegdanu.

Posle nekoliko sati zagrevanja bensi-pivom (pivo sa "bensedinom"), Vladimir se upucao u nogu, uz ovacije prisutnih. Podigao je tu nogu na jednu stenu koja je predstavljala žrtvenik i prelivao ju je svojom krvlju. NJegova krv prelivala je i gomilu žu-žu peciva, koja je tu stajala i kojom je trebalo da se "priceste" prisutni. Medutim, vec posle dvadesetak minuta Vladimir je poceo da gubi svest. Nastala je panika. Nekolicina iole treznijih prosto ga je odvukla do taksi stanice, a onda do Urgentnog centra, gde su mu jedva spasli život. Bilo je to 1994. godine.

Život je tamnica, ja izlazim iz nje
Piše: Zoran D. Luković

Vremenom je Slavica popustila i prilikom jedne dostave nedeljom predložila je da se ovi najave ako dolaze u subotu. Ona bi se pobrinula da Ilija tada ne bude kod kuće. Tako je i bilo, ali muž je zato saznao i došlo je prvi put do teške svađe. Slavica je nastavila po svome i tako posle nekog vremena zaradila i batine od muža.

Ni to nije pomoglo. Videvši da ženu ne može da "prevaspita", Ilija se obesio. "Bolje da ne živim ovakvim životom...", pisalo je između ostalog u oproštajnom pismu. To se desilo 1995. u Pančevu.

"Život je tamnica. Ja izlazim." To je još jedna oproštajna poruka, ovoga puta od mladića koji se ubio tako što se otrovao u roditeljskoj kući u Kragujevcu, 1997. godine. Zvao se Branko, studirao je medicinu, imao 24 godine i obožavao Alistera Kroulija. Cela soba bila je oblepljena citatima iz Kroulijevih knjiga, kao i njegovim slikama i predstavama "kosmičke inteligencije - Ajvaza".

Slučaj je još šokantniji ako se uzme u obzir da je reč o redovnom studentu sa visokim prosekom, koji je živeo u skladnoj porodici, te da nikad nije imao bilo kakve simptome duševnog oboljenja.

Suštinsko pitanje u oblasti zaštite javnog reda i mira, kada je reč o verskim sektama, jeste pitanje zakonske regulative u ovoj oblasti. Novi zakon o verskim zajednicama, kao i o udruženjima građana, obezbediće, nadamo se, polje dejstva organa MUP-a, ali ne u smislu progona pripadnika verskih sekti, već ispunjenja njihovih zakonskih obaveza koje postoje i poštuju se i od strane tradicionalnih verskih zajednica: Srpske pravoslavne crkve, rimokatolika, jevreja, protestanata, muslimanske verske zajednice.

Dakle, objekat dotične verske zajednice mora biti obeležen pravim imenom, a ne da se neka verska zajednica krije iza neodređenog imena koje ukazuje na neko udruženje ili organizaciju. Moraju biti uključeni u registar verskih zajednica, moraju javno istaći vreme bogosluženja, moraju se znati starešine istih i njihove kvalifikacije.

Shodno prethodnim iskustvima koje imamo mi, ali i drugi narodi, sa konkretnom verskom zajednicom, trebalo bi normirati njihovo delovanje, u smislu zabrane zloupotreba verskih sloboda i prava. Sve to se traži i podrazumeva od verskih zajednica svuda u svetu, a i kod nas važi za sve tradicionalne konfesije.

Dakle, s obzirom na nepreciznost pozitivnog zakona za sada se ne može govoriti o povredama javnog reda i mira u smislu lažnog predstavljanja, ali se to kao (modus operandi) verskih sekti ubuduće mora imati u vidu.

Bilo je dosta povreda javnog reda i mira od pripadnika sekti, uglavnom satanističkih. Kao primer mogu se taksativno navesti neki slučajevi:

Uvredljivim i satanističkim natpisima po zidovima naružene su mnoge crkve u Beogradu, među kojima je i rimokatolička na neimaru, a od pravoslavnih, Saborna, Sv. marka i kapela Sv. Petke. Autori ovih natpisa su "Crne škorpije", Satanske vojvode", "Satanina deca" i "Braća Satane", barem sudeći po tome kako su se potpisivali.

Neke crkve i manastiri demolirani su - porta manastira Ljubostinje, manastir Sv. Petke kod Trstenika i Zaječarska crkva. Opet su u pitanju satanisti, i to "Regruti Satane", kako su se potpisali.

"Sataninoj deci" i sekti "Vatra pakla" stavlja se na dušu skrnavljenje nekih grobova na Lešću i Bežaniji, a skoro je stradalo i groblje u Smederevskoj Palanci. "Darkeri" su se pročuli najviše po uličnim bahanalijama i glasnoj muzici po stanovima te je policija više puta morala da interveniše.

Tragom krivične prijave protiv nepoznatog izvršioca za krivično delo ubistvo u pokušaju obreli smo se u Kliničkom centru Srbije, gde je ležao oštećeni. Imao je prelom baze lobanje. Nije bio spreman za razgovor. Na adresi nismo našli nikoga, a u komšiluku smo čuli samo da se prethodne večeri iz stana Ilićevih čula neka galama, ali nismo doznali ništa preciznije. Isto nam se ponovilo i naredna dva dana.

Oštećeni nije spreman da priča, a u stanu nema nikog. Treće jutro ispred kancelarije nas je sačekala žena pedesetih godina, sa punom torbom u ruci, i zamolila za razgovor. Rekla nam je da je došla da se sama prijavi. Zamolivši nas za tajnost, rekla je da je njen sin opasan, da pripada opasnoj tajanstvenoj organizaciji koja se zove Ordo Templi Orientis, da je pravi tiranin u kući i da redovno maltretira oca i nju. Da joj je nekoliko puta pritiskao jastuk na glavu, gušeći je, a onda bi ga podizao i kroz smeh govorio da se šalio.

Rekla nam je da su mu i drugovi isti, da je to opasna organizacija i da pazimo šta radimo. Kritične večeri bila im je slava, Aranđelovdan, koju godinama slave i dolaze im gosti. Najednom, negde oko sedam uveče, u stan je ušao njen sin Pera i viknuo na oca. Jesam li ja zabranio slavu? Tako je počela svađa, a onda je Pera divljački stegao oca za vrat i počeo da ga davi. "Videvši da se moj Milan guši, dohvatila sam prvo što mi je bilo pod rukom, a to je bio onaj starinski mlin za kafu, i udarila peru iz sve snage u glavu. zato vas molim da me odmah smestite na sigurno mesto - u zatvor. Evo ponela sam i stvari."

Slaviši se lično javio Isus
I rekao mu da što pre dođe u Jerusalim na brdo Golgotu

Posle nekoliko dana razgovarali smo sa Perom koji je ispričao identičnu priču, posavetovavši nas da OTO nije nikakva stranka i da bi i mi kao policajci trebalo da se ovenčamo titulom viteza, te pristupimo redu OTO.

Najvažnije je da se sve završilo u krugu porodice, da niko nije dospeo u zatvor i da sukoba više nije bilo. Peru danas, inače, možete videti svake nedelje na liturgiji u jednoj beogradskoj crkvi, oženio se i ima dvoje dece.

Dragan nam je sve ispričao, otvoreno, uz neskriveno kajanje. Sa ženom se godinama nije dobro slagao, mrzeo je kuću, jer se non-stop svađao te je tražio način da se spase tog pakla. Tako je počeo da praktikuje transcendentalnu meditaciju. Posle nekoliko godina, kad mu je sin porastao, uveo je i njega u TM. Međutim, praktikovanje TM odrazilo se negativno na duševno zdravlje njegovog sina. Umesto da se tada bave detetom, Dragan i njegova supruga konstantno su se svađali oko toga ko je kriv. Svađa je prerasla u tuču u kojoj je supruga zadobila teške telesne povrede opasne po život - prelom tri rebra, prelom vilice, naprsnuće lobanje i više hematoma po telu.

Pad s avalskog tornja

Slaviša je po mnogo čemu poseban primer. Adventistima je pristupio sa 22 godine tako da je te 1994. kad smo se upoznali imao sedam godina članstva. Takođe je 10 godina bio zaposlen kao tehničar u jednoj firmi. Služio je vojsku i, kako kaže, bio u potrazi za devojkama. Svesrdno je posećivao službe u adventističkoj crkvi, čitao Sveto pismo, i bio, barem on tako kaže, zadovoljan sobom. Imao je kakav-takav posao, društvo u crkvi, sa njima se viđao i u slobodno vreme.

Oni su bili jednako skromni kao on. Sve se, dakle, uklapalo, te je u miru i dubokoj veri očekivao drugi dolazak gospoda našeg Isusa Hrista. Jedne noći, u snu mu se, kaže Slaviša, javio Isus Hristos i rekao mu da do petka mora biti na brdu Golgoti u Jerusalimu, a da pod hitno ode na Avalu i da se moli za mir. Sav zanesen, Slaviša se odmah obratio jednom od avdenističkih starešina, međutim ovaj mu je odbrusio kako je Slaviša slučaj ili za policiju ili za bolnicu. Kako je znao i umeo, Slaviša je u toku noći stigao do Avale i popeo se na spomenik Neznanom junaku.

Počeo je pljusak, a Slaviša se, ne zna ni sam zašto, skinuo i počeo da se moli za mir, a potom i da igra svoj zamišljeni ritual protiv sila zla, Lucifera. Zatim se okliznuo i strmoglavio sa spomenika. U nesvesti su ga, kad se razdanilo, pronašli posetioci. Slaviša je imao prelom ruke i ključne kosti i težak potres mozga. Sve te ozlede Slaviša će kasnije sanirati, ali nervni slom koji je doživeo te noći ostaviće trajne posledice. Slaviša se podvrgava neuropsihijatrijskoj terapiji, te se stanje smiruje. No, posle nekoliko meseci Slaviša donosi odluku da pristupi pentekostalnoj crkvi.

Posećuje služe, čita Sveto pismo, citira izvode iz jevanđelja. Kada je njegov otac, vojni penzioner, koji je poslednjih godina preživeo pravu dramu brinući o zdravlju sina, ponovo video Jevanđelje u sinovljevim rukama, zgrabio je knjigu, besno je iscepao i bacio kroz prozor. Slaviša je, kada je to video, dohvatio kuhinjski nož i ubo oca u grudi tik pored srca. Otac je preživeo ubod, a ceo slučaj nije ni prijavljen policiji. Skoro smo zajedno razgovarali. Slaviša je opet pod terapijom, otac planira da tuži adventističku crkvu zato što je, po njemu, dovela Slavišu do ludila. On je bio vojnik, 10 godina radio u firmi, zdrav ušao među njih, a izašao kao teški duševni bolesnik, opasan po okolinu, koji mora imati stalnog pratioca.

Živka je radila kao medicinska sestra u jednom domu zdravlja u Beogradu. Imala je oko 40 godina, udata, majka dvoje dece. Živela je u skladnom braku, vodila uredan život. Na radnom mestu bila je omiljena. Kao radnik bila je vredna i savesna, u stručnom smislu pažljiva, oprezna, ali uvek puna optimizma i pozitivne energije koju je prenosila i na koleginice i na pacijente, koji su uvek, a to su bez ljubomore priznavale i koleginice, priželjkivali da dođu u Živkine ruke i prosto se nameštali da dođu do nje, bilo na previjanje, bilo na injekciju.

Radilo se u dve smene, od šest do 13 časova i od 13 do 20. Jedne večeri, prilikom povratka kući (a Živka je blizu stanovala, pa je uvek išla pešice), sačekala ju je grupa od pet-šest mladića i napala je. Uz nekoliko početnih udaraca, rvačkim zahvatom oborili su je na zemlju. Ona je, naravno, počela da vrišti i zapomaže. Napadači, su začudo, osim što su je držali kao prikovanu za pločnik, prestali da je udaraju, a nisu pokušavali ni da je razodenu radi eventualnog silovanja, što joj je prvo palo na pamet.

Zapalili živu ženu

Šta se u stvari dešavalo? Dok su je dvojica držala prikovanu za beton, druga dvojica su prišla sa nekom kantom i počela da je polivaju benzinom. Peti je već držao upaljen "zipov" upaljač. Hteli su da je zapale.

Njeno neprestano zapomaganje privuklo je pažnju mladića i devojke koji su sedeli na klupi nedaleko od mesta događaja. Takođe su i stanari koji su izašli na balkone povikali na napadače. Ipak, požar je buknuo, a napadači su se razbežali. Međutim, tada se mladić sa klupe bacio na živu buktinju, gaseći je svojim kaputom kojeg je držao u rukama. Živka je srećno prošla sa lakim opekotinama. Međutim, ko su monstrumi koji su pokušali da zapale živu ženu. I zašto?

Istraga je dala rezultate. Izvršioci su identifikovani. Bili su to "Vitezovi Satane". To je jedna autohtona grupa mladića, darkersko-satanistički orijentisana, kojih je bilo između 15 i 20, sa unutrašnjom organizacijom, vođom - glavnim vitezom i članovima koji su imali činove: vitez prvog, vitez drugog i vitez trećeg reda, a imali su i svoje rituale na Novom groblju, svoje lozinke i svoje obaveze-misije.
Piše: Zoran D. Luković

Ko su "Vitezovi Satane"
Piše: Zoran D. Luković

U jednoj masovnoj tuči protiv običnih darkera - rokera, jedan od vitezova uboden je nekim oštrim predmetom u butinu. Da se stvar ne bi proširila i da policija ne bi možda saznala, vitez se sam lečio i doveo do toga da rana zagnoji. Onda je sa izmišljenom pričom otišao lekaru, a ovaj je propisao injekcije i redovno previjanje. Baš kad ga je Živka previjala, natečena rana je pukla, gnoj se izlio, a pacijent vrisnuo od bola. Ipak, uz dosta muke, rana je opet očišćena, dezinfikovana i previjanje je završeno.

Pravila članova Vitezova Satane nalagala su da se svake večeri u dogovoreno vreme okupljaju u jednom parku u centru Beograda. U centru grada je i taj dom zdravlja i mesto događaja. Glavnom vitezu svi potčinjeni polagali su račune o tome šta su radili, gde su bili tog dana, da li im se neko zamerio, i tako dalje. Onda su se pravili planovi za sutradan. Vitez - pacijent ispričao je šta mu se desilo u previjalištu.

Savet vitezova prvog reda, na čelu sa glavnim vitezom, proglasio je sestra Živku vešticom i, uz zakletvu Satani, odlučili su da je zapale. Tako je došlo do tog nemilog događaja u rano proleće 1989. godine. Vitezove Satane više nismo imali priliku da srećemo, a nije bilo ni povoda za to. Ne zna se ni da li više postoje kao organizacija.

Jedna od karakteristika pripadnika svih malih verskih zajednica jeste samoljublje i samopoštovanje do samoobožavanja. Jednom prilikom, na primer, desila se teška provalna krađa u jednoj kući u predgrađu Beograda. Tako su radnici MUP-a posle uviđaja pozvali ljude iz komšiluka da kažu da li su nešto čuli i videli i da li znaju nešto u vezi sa krađom.

Ljudi su to primili sasvim normalno, svi osim jednog. Na naše pitanje zbog čega je nervozan, on je odgovorio: "Dobro, znam, radite svoj posao, ali kako ste mogli mene da pozovete?" - Izvinite, ali pozvali smo ceo komšiluk, odgovorili smo. "Da, a da li vi uopšte znate ko sam ja?" Mi odgovorismo da znamo ime i prezime i ništa više. "Ja sam Jehovin svedok - ja ne mogu nikad biti kriminalac".

Baš skoro sam se setio ove pričice i konstatovao da sekte imaju svoja pravila, ali da i kriminalistika ima svoje pravilo da nema šablona. U poslednje vreme, kad kriminal buja, posebnu težinu zadaje priličan broj najtežih krivičnih dela kao što su ubistva i razbojništva. Posebno mesto kod razbojništava i sve značajniju ulogu dobija takozvani "tiper", onaj učesnik u delu koji pronađe mesto ili ljude kod kojih se može uraditi dobar "ulov", bilo u novcu, bilo u plemenitim metalima, bilo u skupocenoj robi.

Evo šta se desilo: mladići, dugogodišnji članovi adventističke crkve, odlučili su da, i pored svog pravovernog učenja, obezgrehovljenog života i besprekornog poznavanja Svetog pisma, izvrše provalnu krađu kod svoje sabraće iz iste crkve. To su, doduše, bili stariji i, znalo se, bogati muž i žena. Za vreme izvršenja izabrano je vreme večernje službe, kad su ovo dvoje obavezno u crkvi.

Dvojica izvršilaca su, uostalom, često dolazili u tu kuću i znali čega sve ima. Međutim, žena je dobila grip i morala je ostati u krevetu. To njeno prisustvo u neku ruku je iznenadilo izvršioce. Ipak, jedan je sa sobom imao nož i odmah ga je upotrebio nanevši domaćici nekoliko ubodnih rana u predelu stomaka i grudi, od čega je ova umrla. Ono što je planirano da se ukrade - odneseno je, dakle, posle ubistva. Ubrzo posle zločina izvršioci su uhapšeni. To se sve desilo u okolini Beograda 1997. godine.

S obzirom na to da je događaj koji ću sada navesti medijski već dobro eksploatisan i da su podaci poznati javnosti, budući da je slučaj završio na sudu, ovde će biti dati potpuni podaci o izvršiocima i događaju.

Krajem leta 1994. godine, u jednom selu u okolini Čačka desilo se ritualno ubistvo. Stradala je starica Dragojla Đokanović, tako što je bila spaljena na lomači u dvorištu kuće u kojoj je živela. Ubistvo su počinili njena unuka Gordana, ćerka Mila i zet Ljubiša.

Geneza ovog ubistva stara je dvadesetak godina. Rovići su, kao četvrto dete po redu, dobili sina Zorana, koga su, na žalost, izgubili. Posle njega odlučuju se na još jedno dete i dobijaju ćerku Gordanu. Celo detinjstvo i mladost Gordana provodi zapostavljena, stalno slušajući priče o pokojnom Zoranu. Tako je bilo sve dok vremenom, kako je rasla, nije sebi dodelila ulogu da obraduje roditelje. Tako postavlja sebi dva zadatka:

1. Da pronađe vešticu koja je otela Zorana
2. Da oživi Zorana.

Baveći se dugo uporedo magijom i veronaukom, Gordana identifikuje vešticu koja je otela Zorana i saopštava roditeljima: "Baba Dragojla je veštica. Ona je otela Zorana". Roditelji, u dugogodišnjoj depresiji zbog smrti sina koga su toliko želeli, a već i u godinama (58 i 51), počinju bezgranično da veruju Gordani. Dozvoljavaju da ova pokuša da istera đavola iz baba Dragojle. Tako Gordana staricu često maltretira raznim ritualima. Šiša je do glave, vezuje, pušta joj krv više puta, pa je starica bila puna uboda - no, kako je Gordana konstatovala, to nije davalo rezultate. Veštica je morala biti spaljena.

Kritičnog dana, pokojnoj Dragojli najpre je data poslednja šansa. Gordana i njoj slepo pokorni otac i majka uvijaju staricu u ćilim, odnose je do potoka, te, držeći je u potoku, pokušavaju da isperu Dragojlu od zlih duhova. Ni to ne uspeva.

Gordana je onda donela konačnu odluku o spaljivanju. U dvorištu kuće ocrtala je krug, a sa ocem i majkom počela da iznosi stvari i pokućstvo, te su tako unutar kruga napravili tri lomače. U jednoj od njih, ugurana u rasečeno bure, nalazila se baba Dragojla. Gordana, koja je sebe proglasila bogom, naredila je da ritual počne.

Otac i majka, skroz nagi, sa crnim povezima oko glave, plesali su u krug, a Gordana je zapalila vatru i mahala iznad glave nekim velikim nožem. Nekoliko puta, u samrtnom ropcu, Dragojla je pokušala da ustane, ali ju je Gordana tada udarala po glavi tim velikim nožem. Vatra je na kraju pretvorila staricu u veliku buktinju. Tako je završeno ovo ritualno ubistvo.

Gordana je umislila da je bog
Ona je ogradila površinu koja je predstavljala sveti božanski krug

Imaće posle toga šta da kažu i kriminalistički inspektori u MUP-u i veštaci - neuropsihijatri na sudu.

Može se zaključiti da je Gordana, i pored toga što su je otac i majka smatrali anđelom i bogom, sve vreme u svojim šizofrenim predstavama izvodila upravo magijsko veštičarenje. Babu je za života šišala, puštala joj krv i slično. Samo ubistvo takođe je bilo magijsko. Nazovi božanska misija, odvija se samo imenom i rečju, pre i za vreme ubistva.

Dr Boško Jovičić u svojoj knjizi "Bog i Sotona u Vučkovici" kaže: "Naime, upražnjavaju se mnogi gestovi, radnje i koriste se mnogi predmeti koji se ne mogu dovesti u vezu sa božanskim funkcijama. Primenjen repertoar više odgovara magijskom ritualu koji svakodnevno izvode novopečeni vidovnjaci, proroci, iscelitelji i njima slični, čiji se broj na našem prostoru stalno uvećava u poslednje vreme.

U svom dvorištu, Gordana je ocrtavala i ogradila površinu koja predstavlja neki vid svetog božanskog kruga, kosmos u malom, na zemlji; unutar njega ona je suverena i nepobediva. Po okultnoj praksi, u njemu je svako zaštićen i može biti siguran da njegove misli i ideje ne mogu biti ugrožene i dovedene u pitanje. Krug se u našoj civilizaciji smatra univerzalnim simbolom, odvajkada je u upotrebi i veruje se da deluje zaštitno u sferi psihičkog. U to njeno svetilište svi odreda se, pre nego što uđu, moraju izuti. Gde se to posvećenici izuvaju kada ulaze? Gordana za sebe reče da je hrišćanka, pravoslavne vere, a za hramove te religije takvo pravilo ne važi.

U Gordaninim rukama je i nož, glavni magijski instrument koji simbolizuje volju maga. Ona njime vitla oko glava prisutnih, neke njime udara, druge povređuje.

Svlačenje do gole kože, paljene vatri, spaljivanje svega sumnjivog na lomačama, ples oko ognjišta, vriska i mnogo toga činjenog i viđenog spadaju u delokrug jednog prastarog verovanja o načinima isterivanja zlih duhova, vidovi su drevnih gestova izrazito magijskog učinka i nemaju nikakve veze sa religijskim verskim obredima. Takvo je i značenje crnih traka koje su viđene oko glava njenih roditelja, kada ih je milicija zatekla po završenom činu spaljivanja Sotone.

Gordana (bog), izvodila je pojedine seanse kruženjem ruku oko glava posvećenika, punila se i praznila energijom, delovala kao bioenergetičar, a tamne naočare koje je nosila - rekvizit su magijskog rituala.

U okultnoj praksi sve te radnje i instrumenti imaju svrhu da u delokrug aktivnosti dovedu veću i snažniju količinu psihičke energije".

Toliko od neuropsihijatra, dr Jovičića. Na kraju, hoću reći da ovo ubistvo nije rezultat agresije neke organizovane grupe ili sekte, ali je sam čin okultističko-magijski i, samim tim, satanistički ritual ubistva, te se kao takav našao u ovom tekstu.

Pred sam kraj 1994. godine, u samom centru Beograda ubijena je maloletna devojka od strane, kasnije će se ispostaviti, svog mladića. Ubistvo je izvršeno tako što je izvršilac izneo pokojnoj nekoliko ubodnih rana u predelu grudi i vrata. To se dogodilo u stanu izvršioca.

Roditelji pokojne nisu poznavali izvršioca. U slučaju pokojne Sanje nije bilo nikakve verske nastranosti niti pripadnosti verskoj sekti.

U razgovoru sa Vladanom, izvršiocem, saznali smo da je on obuzet Satanom, te da ga je ovaj odavno uzeo pod svoje. Na pitanje ima li društvo sa kojim se druži, odgovorio je da se uglavnom druži sa demonima. Takođe je izjavio da je njegov put, put u pakao, u carstvo podzemlja u carstvo Satane. Zato je i ubio Sanju, jer mu je to javio Nekrofon, demon sa kojim je u poslednje vreme uglavnom u društvu. Posle toga pakao mu ne gine; Satana će biti umilostivljen. Biće mu lepo.

S obzirom na kratkoću vremena, nismo uspeli doznati da li se radi o članu neke satanističke grupe ili sekte, ili o pojedincu koji je satanista po ličnom opredeljenju. Psihijatrijska veštačenja, koliko se zna, pokazala su da se radi o uračunljivoj osobi.

Pred sudom je još otvoren slučaj dveju devojaka kojima je, za sada u prvom stepenu, suđeno zbog osnovane sumnje da su na brutalan način sa 133 uboda nožem ubile jednu staricu, inače rođenu babu jedne od njih. Obe ove devojke, što pokazuju ove lutke na ilustraciji, a i drugi materijali, praktikovale su vudu-magiju. Podsećam da se vudu-magijom pokušava delovati na nekog ko je udaljen i u te svrhe koriste se slike ili lutke osobe na koju se želi uticati. Koriste se, takođe, i konac, platno, vunica i obavezno igla ili sečivo kojim se bockaju lutka ili slika osobe na koju se baca magija, ili se, pak, lutka ili slika vezuje ili prekriva. Ovaj slučaj navodim samo kao još jedan primer za to kakvoj su vrsti ubistava skloni praktikanti magije, ovog puta vudu-magije.

Ljubinka već dvadesetak godina radi kao konobarica u jednom restoranu na Ibarskoj magistrali. Njen posao nije lak. Sreće se i radi sa svakojakim svetom, ostaje na poslu do duboko u noć. Ipak, zarada nije loša. Ima porodicu, muža i dvoje dece. Za sve ove godine uspevala je da se izvuče iz najrazličitijih incidenata koji se po restoranima događaju s vremena na vreme. Provokacije upućene lično njoj oštro je odbijala. Ukratko - verzirana je za taj posao.

U leto 1998. godine, pred samo zatvaranje restorana, kada je pošla ka ženskom toaletu, napala su je dvojica gostiju. Oni su ušli u restoran neposredno pre toga i naručili su samo po jedno piće pred sam "fajront". Kada su je napali, prišli su joj s leđa, uvukli je u toalet koji je bio prazan. Ljubinka je počela da vrišti.
Piše: Zoran D. Luković

Pljačka posle tuče
Piše: Zoran D. Luković

Napadači su svojim pokretima pokazivali nameru da polno opšte s njom. Najpre su joj pocepali haljinu, a potom su počeli da vrše bludne radnje. Jedan od napadača stegao je Ljubinku za vrat da ne bi više vrištala. Utom su dotrčali prisutni konobari, uspeli da razvale prethodno zaključana vrata, a onda su se uhvatili u koštac sa napadačima.

Posle kraće tuče, napadači su pobegli, ali su uspeli da otmu Ljubinkin novčanik sa pazarom od oko 15.000 dinara. Prebijena, sva u ranama, pocepane odeće, ponižena i utučena. Ljubinka je prevezena u Urgentni centar. U bolnici je zadržana nekoliko dana. Zakonski gledano, bilo je to klasično razbojništvo sa teškim posledicama u vidu seksualnog zlostavljanja.

Posle nekoliko dana pronađen je jedan od nasilnika. Priznao je sve što se dogodilo. Međutim, naročito su bile zanimljive tetovaže po njegovom telu. Ruža, zmija, krst među mrtvačkim glavama (to jest, sahranjen krst), ali i Sv. Petka i Sv. Nikola. Čudan spoj. Kada smo od njega zatražili da objasni tetovaže rekao nam je ovo:

"Celo društvo ima slične tetovaže. Za vreme rata u Krajini i Bosni ceo svet je nas, Srbe, zvao satanistima. Tako smo i mi u kraju proglasili sebe "srpskim satanistima". Hteli smo da kažemo da smo nadmoćni. Pokupili smo koje gde i kako ko, satanističke simbole, a uz njih smo istetovirali srpske svetitelje kako bi naš satanizam imao srpska obeležja. Pa, onaj Iranac, Salman Ruždi, napisao je "Satanske stihove", mi nismo arapski, već srpski satanisti".

Na naše pitanje zašto vrši krivična dela, odgovorio je: "Pijemo alkohol zajedno sa tabletama, prepuni smo energije. Dok nas ne uhvati san radimo svašta. Tučemo se, napadamo žene, otimamo pare... U ovo vreme i nemamo da radimo nešto pametnije".

Ovo je priča o "junaku" iz okoline Beograda. Ova priča upravo potvrđuje tezu o autohtonosti i decentralizovanosti satanista i prostanističkih grupa u nas. Mali broj naših satanista poznaje kanone crne mise. Najveći broj naših satanista izmišlja sam svoja pravila, rituale, simbole. Ono što je zajedničko i za sataniste povezane u međunarodne satanističke mreže i za autohton sataniste jeste da je njihova aktivnost uvredljiva za moral i destruktivna, kako po pojedinca tako i po društvo.

U leto 1999. godine u jednom beogradskom predgrađu desio se još jedan zločin čiji su akteri, govoreći u užem smislu, praktikanti crne magije, a u širem smislu - satanisti. Naime, negde oko ponoći prvo j došlo do svađe, a potom i do tuče između oca i sina, i tom prilikom otac je izvukao deblji kraj. Tuča je za kratko prestala. Otac je onda izbezumljeno dohvatio kuhinjski nož i njime ubo najpre sina, a potom više puta i snaju koja je bila u drugom stanju! Sin je preživeo, a snaja je podlegla povredama. Posle svega, otac je počeo da bode i samog sebe.

Ovaj slučaj je još na sudu. Ono što možemo reći jeste da je cela porodica - otac, majka, sin i snaja - živela od crne magije, to znači bacanja ili skidanja čini, ajanja, proricanja sudbine, prizivanja duhova... Kolika je uloga svega toga u stvaranju devijantne svesti, zaključimo sami iz prethodna dva slučaja.

Neophodno bi bilo izneti činjenicu da se mnogim novinarima, uopšte ljudima koji ogoljavaju suštinu delovanja sekti, preti bilo na ulici, bilo pred kućom gde stanuju, na radnom mestu ili, pak, telefonom od strane, verovatno, ljudi koji su u sektama zaduženi za bezbednost.

Sigurno je drastičan primer Stevana, koji je na 6. Svetskom kongresu o rehabilitaciji u psihijatriji, održanom 1998. u Beogradu u centru "Sava", kao žrtva izneo svoje iskustvo i iskustvo svoje porodice sa transcendentalnom meditacijom, koja ih je dovela do duševnog oboljenja. Posle nekoliko dana, neočekivano, na sred ulice napao ga je i slomljenom flašom u lice udario (verovatno u nameri da ga unakazi) nepoznat čovek, koji je rekao: "Nećeš ti više da pričaš o meditaciji, majku ti...".

Slučajevi nestanka lica, te tajnog odlaska u verske sekte, pojava su toliko česta, rekao bih odomaćena. Naime, ako u toku vrbovanja kandidat uveri starešinu sekte da je zainteresovan da pristupi, ali da mu to ne bi dozvolili roditelji, kandidat se šalje u drugi grad, pa se otud javlja roditeljima. U drugom gradu u okviru zajednice dobija posao i smeštaj. Što se tiče maloletnika, takvih slučajeva je bilo, ali se u poslednje vreme ne dešavaju. Nijednoj sekti ne isplati se da se kompromituje.

Drastičan slučaj desio se sa sektom "Božja deca". Naime, misionari te organizacije delovali su od 1984. i u Jugoslaviji. Cilj im je bio da pridobiju nove članove, kako među našim građanima, bilo žiteljima Beograda, bilo izbeglicama, tako i među izbeglicama iz Albanije i Rumunije, koji su bili smešteni u kampu u Košutnjaku. Oba puta misija je uspela. Pored Albanaca i Rumuna bilo je zavrbovano i više desetina naših građana koji su bili odvedeni u prihvatilište u Mađarskoj.

Među njima je bilo nekoliko maloletnih devojaka od kojih se neke više nisu ni vratile kućama. Sve je to ova sekta radila i drugde u svetu, ali su mnoge države ocenile da njena delatnost predstavlja kršenje i zloupotrebu slobodne veroispovesti, tako da je ova organizacija danas zabranjena u više država SAD, kao i država Evrope.

Tražeći sagovornika upravo iz redova "Božje dece" izgubio sam najviše vremena, jer osim rođaka niko od bivših članova nije mogao da razgovara na tu temu. Na kraju sam ipak uspeo.

"Svetlana danas živi u Štutgartu, u Nemačkoj. Udata je i zaposlena i ima dvoje dece. Probajte sa Svetlanom", predlagale su bivše članice "Božje dece" samo odbijajući razgovor. "Ona je ipak napolju, njoj je lakše da priča". Tako sam preko jednog njenog rođaka bio u toku i onih dana kad je bila u Beogradu na odmoru, ispričao sam se sa njom. Uz početno uzdržavanje, pristala je. I što je interesantno, najpre je kod kuće spremala jedan koncept priče, da bi sutradan insistirala da je to sve što želi da kaže i zamolila me da ne bude potpitanja. Ja sam takođe hvatao beleške, i uz pomoć njih pokušaću da prezentiram Svetlanine putešestvije baš onako kako je ona to ispričala.