Bila u paklu "Familije ljubavi"
Ali Rodžer je Svetlanu na prevaru odveo u Monfalkone kod Trsta

Tog leta očekivala sam tri stvari. Da maturiram, postanem punoletna, i da upišem Arhitektonski fakultet u Beogradu. Pošto sam prvu stvar završila besprekorno, došla sam kod brata od strica u Beograd. Već sam dolazila i ranije u Beograd i stekla društvo.

Ovaj put je uz druženje trebalo da prođem i prijemni i na arhitekturi. Preko dana sam spremala ispit, a uveče izlazila. Biće fraza, ali stvarno sam bila tužna, što moje matursko i studentsko vreme treba da prođe u ovom vremenu krize, depresije i pesimizma. Čak i dolazak iz Zaječara u Beograd, nije promenio bitno taj utisak. Hvatala me je apatija i bezvoljnost.

I kako to obično biva, baš tih dana iznenada sam upoznala jednog Amerikanca, i to u po bela dana u Tašmajdanskom parku. Bila sam na pauzi u toku polaganja prijemnog. Mislila sam da je unproforovac. Svideo mi se tako da sam briljantno obrtala mojih 300 engleskih reči. Susret sa njim mi je kao neka injekcija povratio optimizam. Nije više bitno, ali usput, položila sam prijemni.

"Ali Rodžer". Najpre sam mislila da je oficir OUN-a, ali mi se posle predstavio kao sveštenik Međunarodne hrišćanske zajednice, koja se zove "Familija ljubavi". Ta organizacija, kako mi je on objasnio, se bavi pored verskog i dobrotvornim poslovima svih vrsta. Pomažu svim kategorijama ugroženih. i deci bez roditelja, i hendikepiranim licima, starcima i sirotinji.

Slagala roditelje

Visok, plav, produhovljen, svetski čovek, dasa ipo. Bila sam ushićena kada je počeo da mi se udvara. Naravno, nisam se mnogo opirala. Bila su to dva nezaboravna meseca. Lagala sam roditelje da sam kod brata, a u stvari živela sam kod Rodžera u njegovom iznajmljenom stanu. Bila sam svedok mnogih susreta, poseta mnogih stranaca, mnogih žurki, upoznala sam neke naše ljude koji su već pristupili "Porodici ljubavi", imponovalo mi je što sam bila devojka glavnog sveštenika.

Uopšte se nisam pitala gde je svešteniku mantija, mitra, panagija, krst, otkud sveštenik da se udvara nekom, koje molitve očitava. Doduše, čitao je neke papire koje je vadio iz fascikle, uglavnom se tu pričalo o ljubavi, sreći, uzajamnoj pomoći i opštoj harmoniji. Sam Rodžer mi je rekao da familija ima svoje centre po celom svetu a da im je sedište u Los Anđelesu u SAD, a da je vođa "Mister MO". Tačnije Dejvid Mozes, ali od milja i ljubavi bilo je dovoljno reći "Mister MO".

Sredinom avgusta, u danima kada sam očekivala punoletstvo, Rodžer mi je rekao da mu je preporučeno da ide za Italiju, da je završio misiju u Jugoslaviji. Kako mi je rekao, zahvaljujući njemu skoro 50 ljudi u Jugoslaviji je pristupilo "Familiji" ali, pošto je SR Jugoslavija pod sankcijama, upućeni su u Mađarsku. Zatim mi je rekao da me mnogo voli i da bi trebalo, ako isto osećam, da krenem sa njim.

Da ponesem novca što je moguće više, jer nikad se ne zna kako će gde da krene misija. Tako smo krenuli za Italiju, tačnije u gradić Monfalkone blizu Trsta. Prethodno sam se na dva dana vratila u Zaječar, da objasnim roditeljima da mi se pruža šansa da studiram u Milanu. Uz najkreativnije laži u životu i suze omekšali su i dali mi 2.000 DEM da mi se nađe. Naime, rekla sam da je u pitanju Institut mladih talenata, i da se tu proizvode budući studenti Arhitektonskog fakulteta u Evropi, a koji je u Milanu.

Boravak na "Institutu" traje šest meseci, košta 1.400 DEM, uz intenzivan tečaj italijanskog jezika. Pored tih 2.000 DEM, dobila sam još 1.500 DEM, od tetke i stričeva. U Monfalkoneu smo se obreli u jednoj velikoj kući u kojoj je već živelo oko tridesetak ljudi. Rodžer mi je rekao da su to sve članovi Familije i da ništa ne brinem.

U Monfalkoneu, u stvari, počinje moja golgota. Rodžer je bio prvih mesec dana sa mnom. Znao je da sam ponela 3.500 DEM i verovatno mu je trebalo tridesetak dana da mi ih uzme. Najpre je tražio za smeštaj 400 DEM za tri meseca unapred i prilog od 300 DEM za "Familiju". To sam odmah dala. Potom sam platila školu italijanskog jezika 500 DEM. Zatim sam potpisala "revolucionarni ugovor". Tako se zove pristupnica za "Familiju ljubavi". Tom prilikom sam platila taksu 100 DEM i kao "prilog" što je red kod njih.

Uzeo joj sve pare

Zatim sam finansirala žurku, "častila" u čast mog pristupanja "Familiji". To me je koštalo novih 70 DEM. Usput da kažem da je bilo prisutno preko 250 ljudi to veče. Moram reći da je Rodžer sve vreme pokazivao puno nežnosti i ljubavi prema meni, a da sam ja bila u oblacima. No, posle mesec dana, saopštio mi je da mora u SAD, da ima šansu da bude unapređen u starešinu "Familije" za južnu Evropu, te mora po instrukcije u sedište u Los Anđeles kod Mister Mozesa.

Zamolio me je da mu pozajmim 1.000 DEM da mu se nađe za put. Ponudio mi je mogućnost i da se venčamo, čim dobije "raspored". Iako stariji od mene celih dvadeset godina, zajapurena i uzbuđena ostala sam bez teksta i samo sam potvrdno klimala glavom. Po njegovom odlasku preporučio mi je da budem pod "patronatom" "Oca Marka" Italijana i da slušam njegove propovedi i izvršavam zadatke koje mi on daje.
Piše: Zoran D. Luković

"Porodica" raznih ludaka i narkomana
Piše: Zoran D. Luković

Tek tada ja u stvari počinjem da spoznajem suštinu ove zajednice. Rodžera više nikada nisam videla. Ni jedno pismo nisam dobila, iako sam poslala preko deset. Ostala sam bez novca, a pasoš mi se nalazio kod "oca Marka". Potpuno izbezumljena, shvatila sam da sam totalno promašila. Ali ni po jada. Marko mi nije davao pasoš da se vratim, jer pobogu, ja sam odgovorna, ja sam posvećenica, ja treba da radim i proširujem misiju, i da će biti vremena za Jugoslaviju i za roditelje.

Do tada sam, da tako kažem, bila pošteđena, valjda ni ovi ovde nisu znali dokle smo "stigli" Rodžer i ja. Samo sam spremala po kući, vežbala italijanski i nekako se zbližila sa ukućanima. Bili su tu uglavnom Italijani sa juga zemlje i nekoliko Ukrajinaca i Rusa. Polako sam počela od promašaja sa Rodžerom da pravim šalu. Tada su me zgrabile neke dve iz južne Italije, i povele sa sobom u društvo. Našle su mi posao u nekoj prodavnici, a uveče smo izlazile zajedno. Neki put se nismo zajedno vraćale. Tada su me strašno prekoravale.

U smislu: stan imaš, uslove imaš, što skitaš. Nastavila sam po svom. Sve je to bilo neko moje pražnjenje i neka moja avantura. Ali onda me je Marko ozbiljno upozorio i konačno posle šest meseci upoznao sa programom "Familije": "Mi smo svetska Familija, Familija ljubavi, ljubav je cilj i ljubav je sredstvo. Ljubavlju proširujemo zajednicu, seks je esencija ljubavi, ne smemo izbegavati seks, jer misija naše zajednice očekuje od nas da se sami u ime Familije, u ime ljubavi, u ime Hristovo, nudimo i ljubavlju privlačimo druge."

Bila sam potpuno mentalno, psihički i emotivno razbijena. Jedno vreme uoptše nisam imala snage. Prepustila sam se stihiji, da bi nekako u hodu našla rešenje. Konkretno rečeno, prostituisala sam se. Ipak vremenom, setila sam se rešenja. Pošto je uvek neko bio sa mnom rešila sam da u pogodnom trenutku dok moja pratilja bude flertovala na jednom kraju bara, da ja požurim sa nekim drugim, zatim odem u neki smeštaj, napravim frku i izazovem dolazak i hapšenje od strane policije. Tako bi dovela sebe u situaciju da budem deportovana. Tako nešto sam i učinila. Nije bitno kako, ali posle pet meseci prostitucije i jedanaest meseci provedenih u "Familiji ljubavi" bila sam deportovana u Jugoslaviju.

Šta da kažem, za tih pet meseci, važila sam za srednje uspešnu misionarku sa četrnaest dovedenih momaka. One bolje su toliko uspevale za mesec dana. Faktički svaki treći sa kojim su spavale bio je zavrbovan. Za muškarce isto važi. Ali, učinak im je deset puta manji od našeg. Međutim, pošto je homoseksualizam dozvoljen kao i biseksualnost, pojedinci su tako kombinujući "postigli rezultate". Ne bi možda sve izgledalo tako prljavo i skaradno, da nije bilo i dovođenja dece, te odnosa među nama samima u samoj kući. Da ne pričam o tome.

Inače, da ne zaboravim, sve nas su "sveštenici" "Familija ljubavi" ucenili prokletstvom, ako bilo šta iz Familije ispričamo napolju. Tako je kažu, naredio "Mister MO". Inače, unutar kuće bilo je i droge i alkohola, ma svega do ludila. Kolektiv ludaka, što narkomana, što alkoholičara, što nimfomana, homoseksualaca, lezbijki, pedofila, i u najboljem sluačju raznorodnih perverznjaka.

Po ceo dan rade negde, rmbaju, onda ostave pare Marku, i skaču jedni na druge, i tako... Nadam se da je ovo dovoljno.

Ja sam se skrasila nekako u Zaječaru, i na talasu mog avanturizma se udala za jednog tipa sa kojim i sada živim - "Jugo-Švaba". Živimo u Nemačkoj, imamo dvoje dece. Rekla bih da je sve u redu. Da, sve je u redu. Jedino što ne mogu više, to je da gledam filmove, uglavnom su američki."

U dosijeima organa MUP-a Srbije bilo je zabeleženo nebrojeno slučajeva nestanka. Sekte su jedan od pravaca dejstva radnika koji rade slučajeve nestalih lica, upravo zbog brojnosti onih koji su kao članovi raznih verskih grupa neznano napustili svoje mesto boravka. Ishod nekad može da bude kao u Svetlaninom slučaju, ali je najčešće sasvim drugačiji sa posledicama o kojima smo već pričali pojedinačno prikazujući sekte.

Rade je praktikovao transcendentalnu meditaciju. Osim toga, dosta je čitao i uopšte proučavao Indiju. Poznavao je i indijsku muziku. Vodio je i neke svoje beleške. To nam je i bio jedini putokaz za kakvo-takvo objašnjenje onoga što se dogodilo. U jednom od tekstova napisanih na sanskritu pisalo je u prevodu: "Preko vode do Sunca i slobode." Očito da je kroz meditacije on stvorio neku svoju viziju univerzuma, slobode, kosmosa, beskonačnosti, te da je trasirao neki svoj zamišljeni put.

U leto 1998, pred zalazak Sunca koje je na horizontu skoro dodirivalo Dunav, kako su nam objasnili svedoci, njegovi drugari, Rade je iz samo njemu znanih razloga naglo skrenuo auto niz obalu i uplovio njime u vodu u pravcu Sunca. Da li mu se ukazala slika iz njegovih meditacija i izazvala reakciju da krene svojim putem?

Rade se i dalje vodi kao nestalo lice.?
U poslednje vreme, kako se javnost uzburkala, sve sekte i verske zajednice vode računa o imidžu, tako da poslednjih godina i ne beležimo drastične slučajeve seksualnog iskorišćavanja, što znači da se nešto slično neće opet događati.

Poštar Žarko Novoverac
Kako su misionarile razne grupe pre dvadesetak - tridesetak godina

Sedamdesetih i osamdesetih godina, dok još nije bilo agencija za poslovnu pratnju, delovale su agencije za relaksaciju i opuštanje, i to pod imenima Joga za svakog, Jogom do mira i ljubavi, Biharska škola joge, Centar za tantričku meditaciju, Ošo Radžniš centar.

Reč je, ipak, o zloupotrebi ovih tehnika. Današnji, a i načelno gledano, joga-centri uopšte ne liče na tadašnje. Isto važi i za sektu hare Krišna dok se u to vreme okupljala na staroj adresi. Zaista, priče iz svakog od ovih centara toliko su lične da im se samo adrese razlikuju. Zato ću dati jedinstven prikaz misionarenja ovih grupa. Naime, ašrami 70-ih i 80-ih bili su obično u velikim stanovima. U njima je živeo i vodi vežbe guru, eventualno sa nekim pomoćnikom.

Praktikante, a češće praktikantkinje, birao je lično guru. Kandidatkinje su bile fascinirane gurovim poznavanjem duhovnih znanja, ubedljivim rečnikom i neviđenim tehnikama, a na kraju su bile opsenjene guruom. Tehnikovanje je podrazumevalo i mogućnost kompletnog aranžmana sa spavanjem i mogućnost dnevnog boravka, dakle pun pansion.

Uz pomoć jedne ljubomorne praktikantkinje i nekoliko roditelja krenulo se u opštu potragu za ovim ašramima i na kraju je utvrđeno šta se sve tamo radilo, doduše na dobrovoljnoj osnovi. Mislim da će najslikovitiji primer biti isečak iz dnevnika jedne jogistkinje:

7.00 - buđenje
7.30 - meditacija, koja je uvek uključivala i vođenje ljubavi
9.00 - doručak
9.30 - dnevne obaveze - spremanje ašrama, čišćenje, odlazak u prodavnicu
12.00 - 14.00 - lične obaveze - rešavanje ličnih i tekućih pitanja
15.00 - ručak
15.30 - 17.00 - odmor - slobodne aktivnosti
17.00 - hata joga
18.00 - karma joga
19.00 - guruovo predavanje
20.00 - "meditacija"
21.30 - večera
22.00 - 23.00 - slobodne aktivnosti

Ponoviću još jednom da današnji joga-centri nemaju ništa slično sa prethodnim i svode se na najčešće tronedeljno tehnikovanje po jedan sat dnevno. Dodajem da je i tada bilo istih centara koji su, kao i danas, jogu, zen, meditacije i slične tehnike obavljali nekoliko puta nedeljno, obično u nekim sportskim centrima, i na način koji je odgovarao pravilima tih tehnika.

Poštara Žarka znali su skoro svi. Stari Banovci su malo mesto, a on već tridesetak godina donosi pisma, uplatnice, pakete, plate... Osim toga, vrlo je komunikativan, ume sa ljudima, nađe uvek lepu reč i za decu i za stare. Zvali su ga, više od milja "Novoverac", jer je pripadao Jehovinim svedocima, ali to narodu nije bila nikakav prepreka za druženje sa njim. Dešavalo se da uđe u kuću, sedne, popriča, upita za dobro zdravlje, poigra se sa decom, malo misionari, ali to nije izazivalo netrpeljivost kod meštana.

Sve njih jednoga dana iznenadila je ves da je Žarko Novoverac u bolnici, zbog toga što je pretučen. Najpre se pomislilo da je neko pokušao da mu otme novac kojeg je nosio penzionerima. Ko bi, inače, tukao tog dobroćudnog čoveka od 50 godina? "Siledžija" se sam prijavio. Bio je to u stvari Slađan, dečak iz komšiluka, učenik osmog razreda, ali prilično razvijen za svoje godine. Upitan zašto je to učinio, odgovorio je kao iz topa: "Šta drugo da radim sa matorim manijakom?" Kad se malo sabrao, objasnio je ceo sled događaja.

"Sa Majom se znam dugo, ali malo bolje od pre tri meseca, kada smo počeli da se zabavljamo. Pošto joj je tek dvanaest godina iznenadio sam se kada sam čuo da joj nisam prvi dečko, jer se, barem ovde u Banovcima sve brzo sazna, a ja je nisam video ni sa jednim. O svojim prethodnim iskustvima uopšte nije htela da priča. Prekjuče smo gubili čas i rešio sam da svratim do nje. Kod kuće sam je i zatekao, ali uz nju i poštara Žarka, koji mi se obratio strogim rečima: 'Maja mi je sve ispričala. Da si je ostavio na miru!!!' 'Ali, čika Žarko, zašto je branite od mene, ja sam njen dečko'. 'NJen dečko sam ja, i to 5 godina, i ne dozvoljavam da joj iko priđe, ona je odrasla uz mene!!', odgovorio je poštar. Zbunjen, ne verujući mu, upitao sam Maju da li je to istina."

Žarko, deformisanog izraza lica, neuobičajeno nervozan, opet je viknuo: "Evo kaži mu sad sama!!!" Ona je, plačući, potvrdno odgovorila i zamolila da nikome ne pričam, da je sve počelo kada je krenula u školu, uz pričice i bombonice i blago maženje. Posle toga je Žarko tražio da ga Maja mazi, a vremenom su počeli to da rade nagi. Maja je tek posle nekoliko godina bila u stanju da shvati šta joj se dešava, ali tada joj je bilo jasno da od bruke i sramote ne sme to nikome da ispriča.

Jednostavno se po nekoj inerciji i dalje viđala sa Žarkom bez snage i načina da mu se suprotstavi. Naravno, to se radilo kada roditelji nisu bili kod kuće. Za ostale meštane samo ulaženje Žarka u nečiju kuću nije bilo ništa neobično. "'Kako ste mogli, dete od sedam godina, a vi 45, možete deda da joj budete?!', viknuo sam sad ja na Žarka, a on me uhvatio u nameri da me izbaci iz kuće, što sam i dozvolio. Međutim, strpljivo sam ga čekao i sačekao iza ćoška, i bilo je šta je bilo".
Piše: Zoran D. Luković

Zloupotreba lažnog propovedanja
Piše: Zoran D. Luković

To se dogodilo sredinom 1998. godine. Bio je to jedan od najtežih slučajeva seksualnog iskorišćavanja (obljube) nad licem mlađim od 14 godine. Ne kažemo da Jehovini svedoci to propovedaju, ali je činjenica da nije tačno da ih njihovo versko opredeljenje automatski, samo po sebi, i pripadnost ovoj zajednici, uz besomučno bubanje stihove verzije i njihovih citata iz Biblije, čini bogougodnim, autentičnim i odbranim da budu "spaseni", a što oni, puni samoljublja, tvrde, ne potvrđujući to uvek i na delu.

Tim pre što ovo nije jedini slučaj počinjenog krivičnog dela i uopšte ispoljene devijantnosti kod jehovista. To, uostalom, ilustruju i neki od prethodno navedenih primera iz kriminalističke i sudske prakse.

Kada su sekte u pitanju ne kažemo da je potrebno stalno biti u nekom paranoičnom strahu, ali određena doza opreza mora uvek biti prisutna, pa čak i ako vam dete peva u crkvenom horu.

Sestre Jovana (17), Jelena (15) i Ivana (13) već su dve godine pevale u horu jedne crkve u Beogradu. Stanovale su blizu, pa su roditelji najstarijoj Jovani poredili dužnost da pazi na bezbedan odlazak i povratak. Ponekad im je bilo dozvoljeno da se duže zadrže u gradu, ili kod kuće nekog iz škole ili hora. Ta zadržavanja vremeno su postali sve češći, ali roditelji, shvativši uzrast dece, nisu intervenisali, tim pre što su se kući vraćale u pristojno vreme. Međutim, jedne večeri sve tri su uletele u kuću prestrašene i izbezumljene.

Istu priču ispričale su i roditeljima i policiji. Jedan učtivi, vrlo ljubazni gospodin četrdesetih godina, dugogodišnji član hora, već duže vreme razgovara sa njima o svemu: o muzici, načinu pevanja, koncertima kojima je prisustvovao širom sveta, religiji , životu.. . Zadivljenim devojkama bivalo je sve interesantnije sa njim, pa su oberučke prihvatile poziv da pođu kod njega. Gotovo redovno posle večernje službe išlo se kod Ace kući.

On je živeo sam u jednosobnom stanu, prepunom knjiga, ploča, kaseta, albuma sa fotografijama. Jedne večeri počeo je najpre da priča o svojoj usamljenosti, zatim koliko mu znači društvo njih treći, da bi na kraju neočekivano nasrnuo na Jovanu na očigled sestara. Ove dve pokušale su da ga odvoje od nje. Nastalo je teško rvanje, stezanje, cepanje odeće, vrištanje... Jovana je već bila polugola. Nekako su uspele da se izvuku, da usput podele garderobu i stignu kući, a potom i u policiju. Delo je kvalifikovano kao silovanje u pokušaju.

Aca je sutradan priznao sve. Uvidom u evidenciju, utvrdili smo da mu ovo nije prvi slučaj iz oblasti seksualnih delikata. On je objasnio da to sve potiče iz usmerenja tantre - leve tantre - čiji je on bio praktikant, te da je to u stvari, bila jedna vrsta meditacije koju određene žene nisu shvatile, pa su ga zato prijavile. Takođe, na pitanje odakle mu kod kuće toliko knjiga Šri Činmoja, otkrio je da je od pre nekoliko godina njegov sledbenika i da njegovo pevanje u crkvenom horu nije u suprotnosti sa učenjem Šri Činmoja.

Ovo se dogodilo u jesen 1997.

Zoran Luković, stručnjak koji se bavi proučavanjem sekti
Protiv opasnog manipulisanja

"Glas" je proteklih mesec dana objavio feljton sa temom sekte i njihova delovanja autora Zorana Lukovića, čoveka koji se tom problematikom bavi veoma dugo. Tekst je izazvao veliko interesovanje javnosti, a mnogo čitalaca tražilo je adresu i telefon autora teksta ne bi li na neki način dobili pomoć.

Podsetimo, u toku protekle školske godine bilo je nebrojeno primera raznih delovanja sekti, podsekti kako kažu stručnjaci, proroka, vidovnjaka... Naravno najbrojnija publika bila je đačka s kojom je najlakše manipulisati, a posledice su bile od samoubistava do teških depresija i obraćanja zdravstvenim radnicima za pomoć.

O svemu tome razgovaramo sa gospodinom Lukovićem.

Ispisali ste, gospodine Lukoviću, desetine stranica o ovoj temi. Da li ste možda propustili nešto posebno važno da saopštite našim čitaocima?
- Mislim da je sve važno i rečeno i napisano. Međutim, uvek može još ponešto da se doda. Mi smo kao narod i država i dalje izloženi ogromnim pritiscima raznih nazovimo ih verskih, poluverskih, sektaških i ko zna još kakvih organizacija. One pogubno deluju posebno na mlade ljude koje apsolutno moramo da zaštitimo, suštinski da zaštitimo od takvih pojava. Država ima, na primer, krivični zakonik, ali svedoci smo svakodnevno raznih ubistava, krađa, razbojništava. Hoću da kažem da je zakonodavac regulisao i te odnose kad su sekte po sredi, ali to svakako nije dovoljno i najbolji lek svemu tome je preventivno delovanje. Sekte postoje još od davnih vremena i uvek se nekako prilagođavaju novom dobu i tako opstaju.

Da li pod sektama podrazumevate i delovanja raznih proroka, vidovnjaka, čitača budućnosti, nadriduhovnika i slično?
- Svaka od kategorija koju ste naveli ima svoje posebno obeležje. Svi oni nude u suštini neke recepte za bolji život, veliku sreću. Svi se drže nekog svog boga, a sve za navodnu dobrobit čoveka.

Kako je mogućno da to i danas prolazi u eri visoko razvijene tehnologije?
- Zato što se mnogo ljudi na ovoj našoj kugli zemaljskoj odriče svoje tradicije, kulture i porekla. Današnji čovek se ne oslanja na ta proverena merila već isključivo na novac i bogatstvo. Stanje svesti tih ljudi je veoma nisko. Mnogo njih služi novcu umesto da to bude obratno. Kod nas se poneki ljudi stide svojih korena, odbacuju veronauku i uvode neke vrednosti koje to u suštini najmanje jesu.

Da li se verujući čovek danas lakše snalazi u životu od nevernika?
- Naravno. Verujući čovek je mnogo uravnoteženiji, smireniji, suočava se sa problemima i rešava ih. Ljudi koji pripadaju sekti iz sve snage se trude da zaobiđu nevolju koja ih je snašla što je u suštini pogubno za ljudsko biće. Red je naglasiti da sektaštvo nije samo kontakt sa propovednikom već i mnogo pojavnih oblika kojih mladi ljudi ponekad nisu svesni, a što se servira i nudi kroz hiljade načina. Putem medija, posebno elektronskih, literature, raznih nazovimo ih muzičkih delovanja.

Šta, na primer, prema vašem iskustvu, nude razni propovednici, proroci i vidovnjaci?
- Najčešće se u formi prizivanja duhova, meditiranja, raznih seansi ističe paralelizam svetova. Navodno mi živimo u sobi gde je rusvaj, a odatle treba otići u susednu sobu koja je čista, uređena i prepuna sunca. To je uvođenje u neki drugi novi život u koji treba preći tako što prethodno treba raskrstiti sa ovozemaljskim. Otud i česta samoubistva mladih. U sektama su se toliko izveštili i legalizovali bezmalo da imaju svoju posebnu literaturu, organizuju svoje misije, čak i škole i ta delovanja vezujem za 64 ukupno poznate sekte u nas. Mislim da za njihova delovanja imamo izoštreni sluh pa ih možemo lako uočiti i na neki način se uhvatiti u koštac s njima. Drugi nivo, niži su separati ovih sekti koji sebe čak i nazivaju raznim bioenergetičarima. Oni svoje pacijente pozovu na seansu, a zatim ih odvedu recimo u Saj - babin centar ili u školu stranih jezika ili u neke ko zna kakve klubove ili radionice. Tamo im pružaju razne informacije i usluge i za njih, moram da priznam, nemamo dovoljno izoštreno čulo. Dalje, imamo nekakve prodavce amajlija i krstova, iscelitelje, proroke i vidovnjake. Oni deluju jako perfidno i veoma im je teško ući u trag.

Koji je najviši nivo organizovanosti sekti?
- Svakako je najveća organizovanost sekti koje su povezane sa pojedinim nevladinim organizacijama. Pri tom su i međunarodno udruženi. Uživaju na neki način zaštitu država. Njihovi programi delovanja su veoma prijemčivi i oni veoma vešto manipulišu mentalnom svešću svojih podanika. Njima je najteže prići i najteže ih raskrinkati.

Govorite na opštem planu. Da li se negde u svetu nudi nekakvo rešenje protiv ovakvih delovanja?
- Najdalje u tome otišla je Francuska u kojoj takođe postoje sekte koje obilato koriste slabosti pojedinca koje su vezane za krizne situacije čoveka, neku bolest, usamljenost, ljubavne jade... Čiste sektaše tamo niko ne dira, ali oni su to odvojili od mentalne manipulacije ljudima pa se za manipulisanje odgovara i krivično. Čak i trudnice i stariji ljudi mogu da odu u zatvor za takvu vrstu prevarantskih međuljudskih odnosa. Mislim da se slično radi i u Nemačkoj, Belgiji, Španiji.

U Americi ne gledaju blagonaklono na takve evropske poglede, nazivajući to kršenjem ljudskih prava.
- Tačno je da se Amerikanci odnose sa nesimpatijama prema tome čak idu toliko daleko da se pod firmom ljudskih prava mešaju i u religijski život građana neke države, na primer Rusije. Ali srećom, Evropljani nalaze način da se odupru tim američkim pritiscima.

Šta biste najneposrednije savetovali pre svega roditeljima a potom i ostalim sugrađanima?
- Preporučio bih najpažljivije posmatranje svoje dece i ulazak u njihovu životnu i duhovnu zrelost. Čim ljudi primete da nešto s ponašanjem mladih nije u redu, treba da traže pomoć i savet od stručnjaka. Prevencija je u takvim odnosima ključni momenat u određivanju dalje sudbine mladog čoveka. Postoje specijalizovane ustanove koje se bave tim problemima mladih. Takođe je jako važno da se u porodici izgrade dobri i čvrsti odnosi da mladi ne bi bekstvom iz tog kruga tražili pomoć od raznih probisveta koji jedva čekaju na svoju žrtvu. I ne samo mladima treba reći da sektaštvo i sve što ono podrazumeva može da bude veoma opasno. Tu mislim i na vidovnjake i proroke i iscelitelje i čitače budućnosti. To su kategorije koje treba na svaki način izbegavati.
D. VLAHOVIĆ