Пола будиста, пола марксиста :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Садашњи неспорни духовни и световни вођа будизма, средином педесетих година прошлог века хтео је да се учлани у Комунистичку партију Кине. Данас га Кинези оптужују за сепаратизам

Далај-лама у својој резиденцији у Дајамсали (Индија)

Догађаји на Тибету протеклих недеља привлаче глобалну пажњу изазивајући различите реакције Пекинга, тибетанске владе у избеглиштву која делује из Дарамсале у Индији, као и утицајних фактора светске политике и организација за заштиту људских права.

Медији су пренели и изјаву далај-ламе XIV да ће можда поднети оставку, што је, чини се, помало неспретно протумачен исказ. Далај-лама није демократски изабран председник или министар неке демократске владе, већ сасвим особена, можда и најинтересантнија установа у организацији тибетског друштва и тибетског будизма, нарочита појава у светској историји, која с демократским процедурама нема никаквих додирних тачака.

Галоп Монгола на Тибет

Далај-лама XIV је за Тибетанце овоземаљска реинкарнација, носилац свести и манифестација Буде Авалокитешваре, Ченрезија, како га именују Тибетанци. Он је Бодисатва, Буда Саосећања, божански заштитник Тибета, Носилац Белог Лотоса. Далај-лама је истовремено и реинкарнација свих тринаест претходних тибетских далај-лама у којима је такође егзистирала свест Буде Авалокитешваре.

Установа далај-ламе није настала, како би се могло помислити, на Тибету, него у Монголији 1578. године, што је имало своју тровековну предисторију.

Представа Буде Авалакитешваре, Буде Саосећања, чија је реинкарнација далај-лама

Десет година касније његов унук, принц Годан, напао је Тибет, стигавши с војском до Ласе, али је и он прихватио будизам. Световну власт вицерегента Тибета предао је 1249. године тада најугледнијем будистичком лами, Сакја Пандиту (1182-1251).

И други Џингис-канов унук, Кублај-кан, после смрти принца Годана, постао је будиста 1253. године. Томе је одлучујуће допринео осамнаестогодишњи лама Фагпа Лодро Гјалстен (1235-1280) кога је кан именовао за свог духовног учитеља и прогласио за новог вицерегента Тибета.

Дубоку приврженост будизму Кублај-кан потврдио је и после освајања Кине 1260. године. Створивши највећу империју у историји, будизам је прогласио за званичну религију.

И монголски император Алтан-кан је прихватио будизам и 1578. позвао на свој двор ламу Сонама Гјатсоа (1543-1588), припадника секте Гелугпа (Они који иду путем врлине), познате и као секта Жутих шешира. Велики будистички учитељ Тсонг Капа (1357-1419) основао је ову секту која је проширила свој утицај на западну Монголију и на северозападну Кину. Могуће конфликте с другим сектама, поготово с потиснутом сектом Сакја, Гелугпа је настојала да предупреди ослонцем на моћ Алтан-кана. Он је, на другој страни, упориште нашао у будизму, како би учврстио своју земаљску власт.

Себе је прогласио за реинкарнацију Кублај-кана, а свог госта, Сонама Гјатсоа, у јуну 1578. године, за реинкарнацију ламе Фагпе, онога који је, како смо видели, три века раније, био духовни учитељ Кублај-кана. У том церемонијалу, кан је Сонам лами доделио титулу далај-лама.
Почетком 13. столећа велики освајач Џингис-кан (1167-1228) кренуо је да покори тибетску краљевину Тунгут, али му је тамошња свештеничка и управљачка елита изразила пуну лојалност. Понудили су му верску подршку и подучавање у будизму, а заузврат тражили заштиту, што је Џингис-кан прихватио и усмерио своје моћне војске ка другим земљама.

На врхунцу моћи он је против Тибетанаца, ипак, започео рат, јер су престали да му плаћају вазалне обавезе. Тешко рањен у том походу, убрзо је умро.

„Уколико не будем у стању да контролишем ситуацију или ако тибетски ослободилачки покрет постане насилан, једино што могу да учиним јесте да се повучем. Ненасиље је једини начин”, рекао је далај-лама XIV пре скоро двадесетак година, у разговору с Божидаром Француским, тада дописником Танјуга из Индије, једним од наших најбољих познавалаца тибетске историје и тибетског будизма.

На основу већег броја сусрета с далај-ламом XIV и дугих разговора које су водили, колега Француски је сачинио књигу „Насмешени бог - поруке будистичког поглавара Далај Ламе“ коју је 1997. године објавила београдска издавачка кућа „Филип Вишњић“.

На њеним последњим страницама наведене су речи о могућем повлачењу далај-ламе XIV, уколико превагу у тибетској заједници однесу заступници идеја радикалног супротстављања Кини, што је противно његовој филозофији мира и ненасиља, за коју је далај-лама XIV уверен да једина може обезбедити аутономни статус тибетске заједнице унутар граница данашње Кине.

И духовни и световни вођа

„Далај-лама значи различите појмове за разне људе“, констатује далај- лама XIV и каже: „Некима то значи да сам ја живи Буда: земаљска манифестација Авалокитешваре, Бодисатве Саосећања. Другима то значи да сам ја ‘бого-краљ’. У касним педесетим годинама то је значило да сам ја потпредседник Управног комитета Народне Републике Кине (за Тибет). Затим, кад сам отишао у избеглиштво, био сам назван контрареволуционаром и паразитом. Али ништа од тога не одговара моме схватању. За мене ‘далај -лама’ означава дужност на којој сам. Ја сам, иначе, само људско биће, случајно рођено као Тибетанац који је одабрао да буде будистички монах...“

Рекосмо да је Алтан-кан 1578. године прогласио Сонама Гјатсоа за далај-ламу, али као трећег у низу, јер је ова титула посмртно додељена Гедуну Трупи (1391-1474), као првом, и Гедуну Гјатсоу (1475-1542), као другом далај-лами. Монголски принц Гушри-кан је 1642. године напао Тибет и убио тамошњег краља. Далај-ламу V (Нгаванг Лобсанг Гјатсо, 1617-1682) прогласио је не само за религиозног него, практично, и за световног вођу Тибета. Од тада до данас, у личности далај-ламе обједињене су његове улоге неприкосновеног будистичког ауторитета и цивилног представника Тибета.

Пети далај-лама оставио је дубок траг у тибетској историји. Испољивши изванредне дипломатске и организаторске способности прозван је „Великим петим“. Уз остало, донео је мир Тибету, током посете Кини последњи император из династије Минг примио га је као себи равног, одвратио је Монголе од напада на Кину, био је духовни учитељ првог императора из кинеске Манчу династије Ћинг...

„Велики пети“ је учинио још нешто, почео је да гради знамениту Поталу, фасцинананту палату далај-лама у Ласи.

Како је изабран

Апартмани далај-ламе налазе се у источном крилу палате па се у њих 1940. године уселио и петогодишњи Ламо Дондуп, проглашен за далај-ламу XIV, који ће бити назван Тензин Гјатсо. Како се то догодило, он сам подробно описује у једном од разговора вођених са колегом Француским.

„Још нисам имао три године кад су изасланици владе у Ласи, који су трагали за инкарнацијом покојног далај-ламе, дошли у манастир Кумбум. Они су се у трагању руководили неколиким знацима. Један од њих бејаше стање балсамованог тела мог претходника Туптена Гјатсоа, Тринаестог далај- ламе, који је умро 1933. године у 57. години живота. Његово тело остављено је после смрти у седећем положају лицем окренутим ка југу. Међутим, његова је глава ујутру била окренута ка североистоку. Убрзо после тога регент, који је и сам био угледни лама, имао је визију. Гледајући у свето језеро Ламој Латсо у јужном Тибету он је јасно видео тибетска слова ‘Ах’, ‘Ка’ и ‘Ма’ на површини воде. После њих појавила се слика троспратног манастира с тиркизним и позлаћеним кровом и пут који од манастира води према брду. Најзад, регент је видео малу кућу с необичном настрешницом. Он је био сигуран да се слово ‘Ах’ односи на Амдо, североисточну провинцију Тибета, па је стога тамо упућена група лама да тражи инкарнацију.“

Величанствена палата Потала чију је градњу започео далај-лама V

„Када су стигли до Кумбума“, наставља далај-лама XIV, „чланови групе су осећали да су на правом путу. Слово ‘К’ из регентове визије, мислили су, свакако се односило на тај манастир, који је доиста имао три спрата и позлаћени и тиркизни кров. Сад је требало пронаћи брдо и кућу с необичном настрешницом. Почели су да обилазе суседна села и када су угледали квргаве гране клеке на крову куће мојих родитеља били су сигурни да нови далај-лама не може бити далеко. Они нису открили разлог своје посете већ су само замолили за преноћиште. Вођа групе Кевстан Ринпоче био се прерушио у слугу и највећи део вечери провео је посматрајући најмлађе дете и играјући се с њим.“

„Дете га је препознало“, сведочи далај-лама, „и назвало ламом из Сере. Сера је био манастир Квестанга Ринпочеа. Сутрадан је група отишла да би се вратила кроз неколико дана као званична делегација. Монаси су тада донели већи број ствари које су припадале моме претходнику заједно с истим таквим стварима које нису биле његове. У сваком поједином случају дете је исправно идентификовало ствари Тринаестог далај-ламе узвикујући: ‘То је моје! То је моје!’ Тиме је група лама била више-мање уверена да је открила новог далај-ламу.“

Признање у Дарамсали

Рођен 6. јула 1936. године као Ламо Дондуп, он ће се, као пронађена инкарнација, из родне провинције Амдо, недалеко од језера Коко-Нор, преселити у Поталу. Као будистички првосвештеник и бого-краљ, 1959. године кренуо је у избеглиштво у Дарамсалу.

Као дете био је окренут науци и техници, а током духовног стасавања све више је увиђао неопходност реформи тибетске заједнице. Две године (1954/1955) провео је у Пекингу, где се као двадесетогодишњак суочио с једним великим изазовом.

„Ја сам пола марксиста - пола будиста“, рекао је далај-лама XIV колеги Француском, у једном од њихових разговора, вођених 1990. године у његовој резиденцији у Дарамсали.

„(...) Ако се говори о мојим политичким симпатијама - претпостављам да сам напола марксиста. Ја немам ништа против капитализма све док води рачуна о хуманости, али ме моја верска убеђења много више упућују на социјализам и интернационализам, који су ближи будистичким принципима. За мене је једна од веома привлачних теза марксизма она према којој је човек коначно одговоран за своју судбину. Управо је такво и будистичко становиште“, констатовао је далај-лама XIV пре двадесетак година.

Подсећање на његове речи данас можда може помоћи у бољем разумевању његовог односа не само према Тибету и тибетском друштву, него и према данашњој Кини, па онда и према скорашњим догађајима који су и били повод за објављивање овог текста.

Шта значи титула

Шта значи титула коју носи, објаснио је сам далај-лама XIV у књизи Божидара Француског:

„’Далај’ је монголска реч која значи ‘океан’, а ‘лама’ је тибетски израз који одговара индијској речи ‘гуру’ и преводи се као ‘учитељ’. Заједно се речи ‘далај’ и ‘лама’ понекад сасвим слободно преводе као ‘Океан мудрости’. Али мислим да је то погрешно. У ствари, ‘далај’ је делимичан превод имена Сонама Гјатсоа, трећег далај-ламе: ‘Гјатсо’ на тибетском значи ‘океан’. Погрешном тумачењу допринело је и то што Кинези реч ‘лама’ изговарају као ‘хуо-фоу’, што се може тумачити и као ‘живи Буда’. Али то није тачан превод. Тибетски будизам не признаје тако нешто. У тибетском будизму је прихваћено само то да нека бића, од којих је далај-лама једно, могу да изаберу како ће се родити. Таква бића називају се ‘тулку’ (инкарнације)“, објашњава далај-лама XIV значење ове титуле.

Слободан КЉАКИЋ

Ilustrovana politika