Покрет „Окупирајте Волстрит” добија све већу подршку

Ана Селић
РОК И РЕВОЛУЦИЈА

Да ли је покрет Заузмимо Волстрит, још једна ‘‘револуција у боји’‘, или аутентично ‘‘Америчко пролеће’‘, пита се у једном од својих скорашњих текстова Мајкл Хосудовски, уредник и коментатор Глобалних истраживања (Global Research) , испитујући колико је самоникао и спонтан најновији покрет отпора глобалним корпорацијама од скора активан у САД. И готово одмах на оба питања одговара негативно, подсећајући и да су бројни опозициони покрети бивали инфилтрирани а њихове вође кооптиране, то јест корумпиране или уцењене да раде против својих следбеника, или их барем спрече да се ‘‘отму контроли’‘. Без страха да ће га критиковати или исмејати противници теорија завере и упркос томе што га неки у Канади убрајају међу ‘‘луде професоре’‘ од којих ‘‘треба склонити нашу децу’‘ (предаје економију на Универзитету Отава), Хосудовски преко примера указује на контекст те тако и на стратегију делања моћних, што је најбољи пут за разумевање догађаја у којима смо најчешће невољни учесници.

Објашњавајући механизам контроле, Хосудовски наводи да корпорације велики део прихода дају у добротворне сврхе, у виду донација невладиним организацијама, истраживачким институтима, црквеним групама, активистима за заштиту животне средине, алтернативним медијима, групама које промовишу људска права и томе слично. На тај начин оне део ‘‘огромне добити стечене преварама на Волстриту’‘ ослобађају плаћања пореза и усмеравају на прављење ‘‘политички коректне’‘ опозиције која ни на који начин неће угрозити њихову моћ и положај.

Подстицање подела

Хосудовски такође помиње и два битна тактичка елемента ове стратегије – финансирање неслагања (Financing Dissent) и ‘‘бизнис’‘ револуције (The Revolution Business), који овдашњим креаторима јавног мњења згодно испадају из видокруга, иако терминолошке отпатке њима одговарајућег вокабулара, попут ‘‘мастер’‘ плана на пример, врло радо користе. Говорећи како је крајњи циљ првог спречавање противника да ‘‘нарасте’‘, Хосудовски додаје да се стога аутентични покрети ‘‘разбијају у велики мозаик у коме свако дела за себе’‘, док се ‘’ ‘производњом неслагања’ подстичу политичке и друштвене поделе унутар и између политичких странака и покрета те стварају фракције у свакој постојећој организацији’‘.

Но ако је први начин борбе против противника вечан и данас само пресвучен у ново одело, производња револуција на глобалној скали ипак је релативна новина. Доказујући зашто је покрет Окупирајмо Волстрит пре још једна конструисана револуција него аутентични покрет који треба да унесе људску димензију у односе између један посто супер богатих и остатка Америке који рапидно сиромаши, Хосудовски подсећа на досадашње ‘‘револуције у боји’‘ – поред осталих и грузијску, украјинску, неуспелу иранску, и овогодишње ‘‘Арапско пролеће’‘ које је у невероватно кратком року ослободило Тунис, Алжир, Египат и Либију њихових дотадашњих власти а на путу је да то учини и у Сирији, Јемену и другим земљама Арабијског полуострва.

Изричит у тврдњи да су све оне дело америчке обавештајне службе, Хосудовски наводи да је њихов главни циљ да се тајном подршком опозиционим покретима и под маском борбе за демократију изазову ‘‘промене режима’‘. Иза ових револуција, по њему, поред осталих стоје и америчке организације Национална фондација за демократију (National Endowment for Democracy – NED), Међународни републикански институт (International Republican Institute) и Фридом Хаус (Freedom House).

Прва се представља као приватна фондација посвећена ширењу демократије по целом свету и ‘‘јединствена институција’‘ којој ‘‘обличје невладине организације омогућава да реагује оног часа када се укаже прилика за политичку промену’‘, и уопште не крије да је финансира амерички Конгрес. Друга, коју такође по јавно доступним подацима финансира влада САД, је у истом послу – ширењу демократије диљем света. Обе су основане 1983. године, одмах пошто је Америка, преко Роналда Регана, објавила да ће, када је код куће већ изградила демократију то учинити и у остатку света. У том смислу свом кључном говору у Британском парламенту Реган је, цитирајући Универзалну декларацију Уједињених нација о људским правима, рекао: ‘‘Морамо истрајати у нашем уверењу да слобода није прерогатив само неколицине срећника већ неотуђиво и универзално право свих људских бића’‘. Трећа поменута организација, основана 1941, чије би се име дало превести и као Дом слободе, себе описује као независну, а свој циљ као ширење слободе у светским размерама. Њени годишњи извештаји о стању слободе и људских права у разним земљама сматрају се релевантним за политичку акцију, а природа те акције може се закључити и из оног што ова организација објављује као своје вјерују: ‘‘вођство Америке у међународним односима незаменљиво је када је реч о људским правима и слободи’‘.

Када се захваљујући распаду комунистичког система прилика указала (у чему није изостала помоћ са заинтересоване стране), ове добре намере разлиле су се попут плавних вода у сваки небрањени кутак света. Америка је постала једини и највећи светски извозник идеологије. И као што се, по њеном рецепту, државе све више зову економијама, уз упорно наметање ове замене преко ‘‘независних’‘ медија широм света, тако је и цео свет претворила у тржиште за свој најважнији производ. Закони берзе која већ одавно не тргује ‘‘покривеним’‘ папирима већ фикцијама чији су покретачи страх и похлепа, као пипци неке џиновске, жилаве, стално самоoбнављајуће хоботнице пружили су се такође по целој планети. А ‘‘увозници’‘, вољни или не, плаћају у свакој валути – новцу, територијама, природним ресурсима, крви.

Пут којим не иду људи

У истој мери у којој поглед на освајачку војску, авионе и тенкове може мобилисати нападнуту земљу на отпор и делање, овај потуљени, подземни и у велике речи и племените циљеве умотани рат демобилише и паралише. Припреман је очито деценијама, барем од почетка оног другог светског, чекајући да потенцијална ‘‘мета’‘ спусти гард. Невидљива војска се тако позиционирала и утврдила полако и готово неометано, јер путеви којима је стигла нису они који користе људи. Само овлашан преглед спискова НВО у Србији, рецимо (године 2005. их је, по једном, било 550), показује који им је циљ: Дијабетолошки савез Србије и Покрет горана, на пример, у несразмерној су мањини у односу на оне чији је друштвени ангажман подударан са три горе наведене америчке институције. Активности разних центара и одбора за ову и ону демократску и антиратну активност, осим тога, неупоредиво се више афирмишу у “независним” медијима – још једном америчком извозном продукту – него оно чиме се бави, рецимо, у списак готово залутала Лига за орнитолошку акцију Србије или Одред извиђача Јавор.

Можемо да не верујемо Хосудовском када каже да су ‘‘многе невладине организације инфилтриране достављачима ангажованим од стране западних обавештајних агенција’‘ те да је циљ ‘‘револуција у боји’‘ ‘‘да се подстакну немири у друштву и да се опозициони покрети искористе за обарање постојећих власти, крајњи спољно политички циљ будући устоличавање про-америчке владе то јест марионетског режима’‘. Постоје и дежурни чувари јавности од таквих увида: они их крсте теоријама завере, и исмевајући их, захтевајући опипљиве доказе, причајући о точку историје који иде само напред, у ново, непознато и боље, раде на томе да сваки појединац заиста буде само то и ништа друго, да чита само своје новине и гледа само своју телевизију, живећи само за себе и своје потребе.

Но очигледно је да трагови постоје, а остављају их често и сами починиоци не будући у стању да сузбију жељу да се онима које обмањују и наругају. У том контексту Хосудовски помиње и Отпор и његову улогу у свим наведеним ‘‘револуцијама’‘ као и у текућој америчкој, која још никако да достигне жељене размере.

Хосудовског, наравно, пре свега интересује зашто су амерички иначе сасвим лако ‘‘читљиви’‘ спољно-политички циљеви одједном постали важни и за домаћу употребу. Иако је јасно да незадовољство које се шири Америком треба усмерити на време, да не узме нежељени ток и не нарасте у нешто што се, на ужас свих инжењера људских живота, ‘‘отело контроли’‘, он се ипак фокусира само на организаторе. Мање се бави тиме да камере које помно сликају демонстранте, новине које их упорно покривају, сајтови који јављају о њиховим активностима, не могу са сакрију чињеницу да их је мало и да широм нације која броји више од 300 милиона људи протестују заправо групице од највише неколико стотина особа најразноразније па и не много репрезентативне сорте, кампујући по парковима као на ‘‘Видовданским саборима’‘ Вука Драшковића. Или да ће и они, бунећи се против растуће незапослености, све већих разлика између богатих и сиромашних и уништења средње класе, корпоративне похлепе и заштите коју она ужива у Вашингтону послужити да се предупреди стварање правог покрета који би можда и кренуо на Вашингтон. Но све више постаје јасно да се овај покрет подстиче ‘‘одозго’‘ тако да изгледа као да је израстао сâм, и да ће му (ако већ нису) бити послате ‘‘проверене’‘ вође да га каналишу, усмере и потроше, не би ли комуналци потом почистили паркове и улице, и све било исто као и пре.

Јер, зашто мењати систем који фунционише? Када је Вук Драшковић усталу Србију 9. марта 1991. године одвратио од намере да обори власт и усмерио њен гнев на Душана Чукића, уредника државног дневника кога се једва сећају и они са дугим памћењем, а глумац Бранислав Лечић бунт који је претио да измени тако згодно скоцкане планове за распад Југославије, са унапред подељеним улогама жртава и криваца, преокренуо у ‘‘Плишану револуцију’‘ и рок концерт, онда је тек у Америци све могуће, само ако се добро испланира и израчуна. И, наравно, обави у право време, да исход буде мање очигледан него што је, уз извођење војске и тенкова на улице, био у Београду уочи, засад последњег, рата на Балкану.

Дисиденти ‘‘на вези’‘

‘‘У египатском ‘Пролећу’,’‘ пише даље Хосудовски, ‘‘главне организације грађанског друштва међу којима су биле Кифаја (Доста!) и омладински покрет Шести април не само да су финансиране од стране америчких фондација, већ дуго уживају подршку америчког Стејт департмента… Вашингтон је подржавао Мубаракову диктатуру, и у оквиру ње почињене злочине, истовремено подржавајући и њене противнике… Под окриљем Фридом Хауса, египатске дисиденте и противнике Хоснија Мубарака примили су маја 2008. Кондолиза Рајс и саветник Беле куће за националну безбедност Стивен Хедли… Наредне године, маја 2009, делегацију мање-више истих египатских дисидената примила је тадашња државна секретарка Хилари Клинтон.

Дисиденти окупљени око омладинског покрета Шести април, већ годинама ‘на вези’ са америчком амбасадом у Каиру, обучени су од стране српског Центра за примењену ненасилну акцију и стратегију CANVAS, консултантске фирме специјализоване за ‘револуције’ иза којих стоје Фридом Хаус и NED.’‘

За своје читаоце Хосудовски даље наводи да је ‘’CANVAS 2003. године основао Отпор – српска организација са подршком CIA-е која је одиграла кључну улогу у обарању Слободана Милошевића непосредно после НАТО-вог бомбардовања Југославије 1999. године.’‘

Закључујући своју невелику анализу речима да права улога Canvas-a/Отпора у покрету Заузмимо Волстрит тек треба да се утврди, он оставља отвореним друга важна питања вероватно и стога што циљеви ове америчке добро оркестриране акције нису још довољно јасни ни добро обавештенима.

Не може се рећи да се о улози некадашњег Отпора у последњим ‘‘револуцијама’‘ није јављало код нас. Писано је али нисмо о њој били обавештени, јер оно о чему се говорило било је површно и кусо. Код нас су отпораше једино и из најбољег угла представљали – треба ли рећи? – Б92, Данас, и њима духовно сродни, како домаћи тако и страни медији. Срђа Поповић, један од 11 оснивача Отпора, а потом и оснивач Canvas-a, за њих радо говори о својим искуствима у реекспорту револуције, наравно уз пригоднију терминологију:

‘‘Ми смо се до сада видели са људима из 37 земаља, укључујући ту и активисте из земаља Блиског истока. Али, ми нисмо организација која даје конкретне савете. Ми људима дајемо оруђа да се организују, дајемо им неке примере како су то неки други урадили, а онда они сами воде своју борбу. Разлози за то су многи, а први је да, ако хоћете да успете у ненасилној борби, последње што треба да урадите је да слушате странце. Значи, то је прва ствар коју морате да избегнете, да вам странци кажу шта ви треба да радите у својој земљи. И мислим да је то лекција коју су Египћани врло добро схватили, и они су на себи врло својствен и аутентичан начин организовали ове протесте’‘, каже Поповић у једном интервјуу за бањалучке Независне новине из фебруара ове године, поводом свог успешног учинка у овој арапској земљи.

Малдивске плаже

Не осећајући баш никакву обавезу да не противречи себи и оном што чини, Поповић може сасвим хладнокрвно да изјави да је последње што револуционари које обучава треба да чине то да слушају странце, као да је он у Египту, Грузији или Америци сасвим домаћи, или да са оним што чини нема никакве везе. Он је необичан спој: пословни човек који оно што се тражи, како каже у једном разговору за Радио Слободну Европу из истог месеца ове године, даје из идеализма:

‘‘Ми смо ту потпуно идеолошки неутрални јер је наше знање бесплатно. Њега са интернета може да скине и неко ко је диктатор и неко ко је фундаменталиста, као и неко ко је демократски борац. Просто, ми покушавамо свет да убедимо да је једини прави начин да се промена догоди стратешка ненасилна борба.’‘

После још неколико успелих револуција, у септембру ове године новинар Гласа Америке посетио га је у његовим ‘‘скромним просторијама’‘ одакле, како је навео, Поповић ‘‘води радионицу ненасилне револуције’‘.

‘‘Наша првобитна идеја 2003’‘, каже новинару Поповић, ‘‘била је да помогнемо групама из Зимбавеа и Белорусије, које су биле инспирисане српском револуцијом. Све је почело као хоби, а не као стварни посао. Али како је стизало све више захтева и све више група било инспирисано, наш курикулум је такође постајао све озбиљнији’‘.

Ова бесплатна реклама наставља се потом у сличном стилу:

‘‘После револуције у Тунису и Египту’‘, тврди се даље у тексту, ‘‘на интернет страници ‘Канваса’ број посетилаца је енормно скочио. Скинуте су на хиљаде копија књиге о мирној револуцији. Књиге ‘Канваса’ преведене су на седам језика, укључујући арапски и фарси, који су посебно популарни. Стиснуту песницу, која је била симбол Отпора, преузеле су групе од Кеније до Белорусије.

Због свих радионица, Срђа Поповић има невероватан распоред.

‘‘Путујемо свуда, од Азије до Јужне Америке, до Пацифика и Океаније. Радили смо на местима као што су Западна Папуа и Фиџи. Распоред је заиста егзотичан. Али у стварности некада мора да се ради у хотелу, у школској учионици, на плажи. На плажи на Малдивима, то је стварно узбудљиво’‘, наводи текст Поповићеве речи.

Отпорова бизнис хоботница, дакле – иако Отпор више не постоји – шири се и неће стати, саопштавају нам углас Глас Америке и Срђа Поповић, пропуштајући да објасне како знају на колико су језика Canvas-ове књиге преведене или да су копије на фарсију, најраспрострањенијем језику у Ирану, заиста најпопуларније. Можда то не могу да нам кажу сада, али ће то постати јасно када ‘‘зелена револуција’‘ у Ирану најзад буде успела, када и тамошњу власт буде оборила бела песница, за коју је њен творац, Ненад Петровић, по причи својих другова из Отпора, инспирацију нашао у Толкиновом злом чаробњаку Саруману. Није важно шта је стварно: рецимо, да је Толкин у овом питању сасвим недужан и, као покојни, лишен могућности да се одбрани, или што овај лого има много више везе са неким другим песницама, милим, поред осталог, и такозваној ЛГБТ популацији. Може се рећи било шта и наругати се било коме када нико од повлашћених конфабулатора или ругача не захтева да положе рачуне.

А и коме га положити? Ко ће поставити не неко грандиозно питање о моралности оваквог делања већ сасвим обично: колико сва ова активност кошта и ко је плаћа? Револуционарне групе са којима се састанци и ‘‘радионице’‘ држе на тајним локацијама? Сâм Поповић?

Хај ај ем Иван

И иако је ‘‘Волстритска песница’‘ нешто другачија, сличнија венецуеланској која је узнемирила и тамошњег председника Уга Чавеса, свакако не зато што стиже из Србије, то не значи да Отпор није иза ње, иако га више нема. Јер, 22. септембра, демонстрантима окупљеним у Њујорку обратио се и Иван Маровић, један од оснивача Отпора. Присутни су га топло поздравили, понављајући за њим сваку његову дубоку револуционарну сентенцију типа “Хај ај ем Иван”, и лудо се забављајући. Америчке власти, очито, нису имале ништа против позива једног странца окупљеним демонстраторима да заузму ‘‘симболична места’‘ као што је финансијски центар света. Или можда нису разумеле његов не баш савршени енглески?

Но зато је енглески на коме се Canvas представља свету, из Гандијеве улице на Новом Београду, беспрекоран а његова агенда, проучена до у детаљ, као скројена за публику спремну да уз рок и ‘‘промене’‘ у хору прихвати све чиме јој онај за микрофоном подилази. И иако и сâм говори енглески са изразитим акцентом, Срђа Поповић не осећа потребу да ишта у том смислу објашњава, претпостављајући ваљда да је и иначе све јасно. ‘‘Ненасилна револуција је апсолутно најпрепознатљивији српски бренд, мада ми обично мислимо да су то кајмак или ајвар’‘, казао је за Vesti Online јануара ове године, сматрајући ваљда да се подразумева да се ‘‘Српска револуција’‘ извози искључиво на енглеском. Истина, на сајту Canvas-a постоји и један текст на српском: предлог да ово удружење грађана заједно са Факултетом политичких наука у Београду организује специјалистичке студије на тему стратегије и метода ненасилне друштвене промене. Потенцијални организатори нису се нигде у јавности похвалили исходом ове иницијативе.

У њујоршком таксију, Поповић је одговарао на незгодна питања аутора филма The Revolution Business (Бизнис револуције) (Јоurneyman Pictures, од 27. маја 2011): да ли његову организацију финансира америчка тајна служба и не путују ли он и његови емисари баш у оне земље где је смена режима амерички геостратешки циљ? Са осмехом самозадовољства који повремено не може да сакрије, Поповић је одговорио: Не, Canvas се финансира искључиво из приватних извора. За то је задужен његов друг и сарадник, пословни човек Слободан Ђиновић. То им обезбеђује потпуну независност. Одговор на друго питање је изостао.

У време снимања овог филма најновија идеја полетних омладинаца из Отпора/Canvas-а била је да се повежу са угледним светским професорима и створе ‘‘труст мозгова’‘ који би објаснио светској јавности стање у свету да се не би опет изненадила када се нека младеж наљути на свог диктатора и одлучи да га гандијевским методама макне. Њен резултат био је позив Поповићу да одржи предавање на једном од најстаријих и најпрестижнијих америчких универзитета, Универзитету Колумбија у Њујорку. Тамо је, како се наводи у филму, студентима објаснио догађаје на Блиском истоку за ‘‘које је знао годинама унапред али о којима тек сада може јавно да говори’‘.

Могућност порицања

Један од бројних саговорника у овом филму је и Вилијам Енгдал (William Engdahl), новинар и истраживач који се већ три деценије бави скривеном геополитиком Вашингтона. Уверен да Отпор не делује самостално већ да следи план и програм добијен из Вашингтона, он каже: ‘‘Они једноставно користе могућност да се квалификације о њима порекну, приказујући се као млади људи из Србије пуни идеала који су нешто успешно извели и који радост свог успеха желе да поделе са другима. За мене то није прихватљиво објашњење. Њихов циљ су оне земље које су на Пентагоновом списку за промену режима’‘.

Енгдал тешко да је читао текст на сајту Б92, објављен поводом десетогодишњице смене Милошевића а у коме се тврди да је Отпор настао као ‘‘спонтани одговор једне генерације на несрећну политичку ситуацију 90-их’‘, и у коме Поповић даје управо онакву слику настанка покрета за коју Енгдал тврди да је одлично ‘‘покриће’‘:

‘‘Сећали смо се да су нас родитељи водили лети на море, а зими на планину, да будемо поносни носиоци Црвеног Пасоша, иначе најскупљег пасоша на црном тржишту хладноратовског света… а довољно млади да нас закаче збирна зла Милошевићеве ере, да нас мобилишу да ‘ослобађамо’ Вуковар, недуго затим и Босну, да гледамо како нам породице пропадају и од пристојне ‘средње класе’ клизе у беду и шверц током инфлације 1993, да нас гањају кроз војне судове, да ратујемо са целим светом, да нас поливају леденом водом током јануарских демонстрација… На крају, 1998, кад се опозиција поново посвађала 11 људи из ове генерације формирало је Отпор. И храбри клинци те генерације подигли су на ноге неке друге клинце у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и тако редом до Владичиног Хана или Сенте.’‘

‘‘Могућност порицања’‘ којом се јавно и веома усрдно служи и америчка цивилна власт и њене разне безбедносне и друге службе, а коју помиње и Енгдал, отвара огроман простор у коме ће увек бити и оних који ће искрено и без зле намисли тражити опипљив доказ за сваку озбиљну тврдњу. Јер и Енгдалова убеђења, као и она Хосудовског, могу се оспоравати сумњом у њихове праве намере и циљеве, или се постављати питања за кога Глобална истраживања, чији је сарадник и Енгдал, заправо раде и ко их финансира. Но када се нека прича потврђује из више извора, међусобно веома различитих, без обзира на недостатак судски прихватљивих доказа, њени обриси постају сасвим видљиви: хоботница о којој је овде реч јасно показује свој облик, иако неко може рећи да смо јој погрешно описали пипке или нетачно интерпретирали њен метаболизам. Јер, ако се, као при гледању оптичких варки, усредсредимо на бели лик ‘‘скривен’‘ у црном и виднијем, опазићемо оно што треба и што нам је, често само зарад ругања, заправо и показано.

Горепоменути филм открива и један од тих ‘‘белих’‘ ликова: то је прави аутор Canvas-ових књига, Џин Шарп (Gene Sharp), 83-годишњи професор универзитета, чак и Принстона, чија је књига Од диктатуре до демократије први пут штампана 1993. Иако у пензији, Шарп је и даље револуционар. Из свог скромног бостонског стана уз помоћ лепе, речите сараднице Џамиле, прати дистрибуцију своје књиге широм света. Досад је, каже, преведена на 34 језика. Прича како је његово дело забрањено у једног московској штампарији, а да су, када је штампано у другој, ван Москве, сви примерци изгорели под ‘‘чудним’‘ околностима као да је тим околностима и сâм присуствовао. Џамила посебно истиче преводе на арапски, које је неко ‘‘независан’‘ штампао у Либану, очито поносна што ради за тако скромног и великог човека.

Библија револуције

Бивши руководилац ‘‘Наранџастом револуцијом’‘ у Украјини Дмитро Потехин, такође одаје почаст старом професору. Потехин је сада независни политички аналитичар који друге обучава бизнису револуције и има своје ‘‘сфере утицаја’‘: Русију, Египат, Иран, Белорусију… Планира радионицу у Белорусији, али каже да му је то мало компликовано јер је у тој земљи persona non grata. Било им је тешко испочетка, али су на крају добили Шарпову књигу. Потом је стигло и милион долара из Америке, и општенародна забава уз игру и шалу је почела. Потехин не губи наду у коначан успех: ‘‘Важно је да прво уђемо у мање земље, Украјину и Белорусију; онда ћемо ући и у Русију’‘, додаје он.

Ни Шарп ни Џамила не помињу Институт Алберт Ајнштајн, са седиштем у Бостону, који је Шарп основао 1983, а чија је садашња директорка Џамила. Та установа за ненасилну акцију настала је исте оне године када је Реган одржао свој програмски говор. Но у интервјуу Холандском радију 2004. још један вођа украјинске верзије Отпора, Пора (Време је!) Олег Кириљенко, допуњава празнине: ‘‘Наша библија била је књига Џина Шарпа коју је користио и Отпор. Превели су је наши активисти сами. Писали смо господину Шарпу и његовом Институту Алберт Ајнштајн у Америци. Због великих симпатија за нашу иницијативу Институт је финансирао штампање 12.000 примерака књиге коју смо бесплатно делили’‘.

Одредница о Шарпу у Википедији наводи и да су припадници Отпора обучавани у тој установи, а да су једно друго његово дело, Цивилну одбрану: пост-милитарни систем наоружања (Civilian-Based Defense: A Post-Military Weapons System), из 1990. (издавач је Princeton University Press), користиле владе Литве, Летоније и Естоније током свог одвајања од Совјетског Савеза 1991. На сајту Института стоји обавештење да је књига поред енглеског објављена на кинеском, холандском, естонском, литванском, летонском, хебрејском, француском, корејском и руском.

Још један маркетиншки подухват од кога се очекује велики успех је и видео игрица коју је осмислио Игор Маровић, а коју, уз исти онај осмех који му се отима, представља ауторима филма Бизнис револуције. Игрица симулира борбу против моћи државе а њени спонзори су ‘‘америчке организације’‘. То је велики напредак у комуникацији јер се ЦД-ови легално или илегално могу унети свуда и доћи до много већег броја људи него иначе, каже Маровић и додаје: ‘‘Циљ је да се људи галванизују; знате, као рок концерт: људи дођу и онда ви користите прилику да их регрутујете’‘.

Где смо данас

‘’Отпор као главна перјаница и симбол борбе против Милошевића претворио се у расадник младих кадрова и државних функционера’‘, пише на десетогодишњицу обарања Милошевића новинарка листа Време, Јована Глигоријевић, наводећи ко је од најистакнутијих отпораша сада у власти а ко у бизнису. Слободан Ђиновић, на пример, је још 2000. основао компанију Мedia Works, првог провајдера бежичног интернета у Србији, који је сада, спајањем са две друге и под именом Орион Телеком добио лиценцу да буде други оператер фиксне телефоније у Србији.

Иван Андрић, који је у време оснивања Отпора био члан Грађанског савеза Србије, био је у неколико наврата народни посланик и члан различитих скупштинских одбора а данас је члан Председништва Либерално-демократске партије. ЛДП-у се приклонио и Дејан Ранђић, који је данас на челу београдског огранка ове странке и шеф одборничке групе ЛДП-а у Скупштини Београда. Њих двојица су 2001. заједно основали маркетиншку агенцију Gistro advertising, међу чијим клијентима су, или су били, Министарство омладине и спорта, Министарство здравља, Биро за комуникације Владе Србије, Општина Врачар, Државна лутрија Србије, Гучи и Пако Рабан парфеми, Сава центар, КК Црвена звезда и многи други, међу којима и Ђиновићева фирма Меdia Works.

Браћа од тетке, Слободан Хомен и Ненад Константиновић, ‘‘алфа и омега покрета, иако он није имао строго дефинисану хијерархију’‘ (према Времену) високо су у власти: први је државни секретар у Министарству правде а други председник Административног одбора Скупштине Србије.

Срђа Поповић, иначе и некадашњи сарадник рок групе Екатерина Велика, има (опет по Времену) најдужи функционерски стаж међу бившим отпорашима: био је народни посланик у неколико сазива, помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, а данас је саветник за одрживи развој потпредседника владе Божидара Ђелића и председник еколошког фонда Еcotopia.

И у нашој власти дакле успешно функционише срећан спој маркетинга, екологије и рока. Рођен је у ‘‘Српској револуцији’‘, како Поповић, ојачан сада и титулом једног од стотину најутицајнијих мислилаца на ‘‘глобалном тржишту идеја’‘ америчког часописа Форин Полиси (Foreign Policy), често јавно зове петооктобарски преврат. Настоји, ваљда, да нас, после диктатора ослободи и од памћења 1804-те – пословно, неутрално, еколошки, како и доликује младима и способнима, захваљујући чијем се знању, искуству, полету, самосталности, идејности и аутономности, свет полако али сигурно претвара у орвеловско, тиранско, Саруманово царство.

Уз Гандијеву инспирацију и из Гандијеве улице шири се тако број следбеника новог светског тренда. И Отпор је својевремено окупио велики број младих пуних вере у будућност, али за њихово разочарење и осећај да су изиграни нема медијског простора. Уместо тога, Дејан Ранђић, у име ЛДП-а, успео је да се плато испред Дома омладине у Београду, назове по Милану Младеновићу, ‘‘фронтмену’‘ групе Екатерина Велика. ‘‘Захваљујем се свим грађанима који су подржали нашу идеју, јер смо заједно успели да направимо нешто што ће обележавати наредни период и, надам се, утицати на будуће генерације’‘, рекао је он, одевен у црно, откривајући спомен плочу овога лета.

На који начин прерана хероинско-кокаинска смрт свих четворо чланова овог састава треба да обележи наредни период и будуће генерације бивши отпораш је пропустио да каже. Зар је то, уосталом, и битно?

За потенцијалне следбенике овог ‘‘тренда’‘ зато подсећање да је његова узурпирана инспирација, ‘‘отац индијске нације’‘ Махатма Ганди, у својој аутобиографији забележио и следеће:

‘‘Када ме обузме очајање, присетим се да је током историје пут истине и љубави увек побеђивао. Постојали су тирани и убице, и време у коме се чинило да су непобедиви, али, на крају, они увек падају – мислите о томе, увек.’‘

Напомена: Назив и парола Отпор се први пут појавио 10. или 11. марта 1991, на згради Хотела Балкан на углу Теразија и Призренске улице у Београду. Реч је била исписана на вишеметарском платну спуштеном са једног од највиших угаоних прозора хотела до првог спрата. Налазила се ту и када је Патријарх Павле, међу осталима, позвао учеснике протеста код Теразијске чесме да се разиђу и за то био извиждан. Потом је уклоњена.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/rok-i-revolucija