Alhemičar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru.

Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.

Ali Oskar Vajld nije tako završio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
“Zašto plačeš?” – upitaše šumske nimfe.
“Plačem za Narcisom” – reče jezero.

“Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa” – nastaviše one. “I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.”

“Pa zar je Narcis bio lep?” – upita jezero.
“A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna?” – odgovoriše iznenađene nimfe. “Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.”

Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
“Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.”

“Lepe li priče”, reče Alhemičar.

-----------------------------------------------

E sad pitanje:
Koja je poenta ove priče? Želeo bih da čujem Vaše mišljenje.

Svi smo sebicni i niko nam nije vazan sem nas samih.

Naprotiv, sopstvenu lepotu (ne samo fizičku) možemo primetiti tek u bliskom odnosu sa nekim drugim. Sami, koliko god bili lepi, ne možemo biti srećni.

Pa i jedno i drugo su videli samo svoju lepotu... i Narcis i jezero...

S tim sto je pravo pitanje da li je on sam kad je video svoj odraz u jezeru...