Pristao bih odmah. Negde tamo bih nasao neki drugi posao. Proslo je vreme sanjara koji sanjaju od malena rad iskljucivo u svojoj struci koji ih cini ispunjenim. Nazalost, realnost je skroz drugacija. Ma koliko voleo posao koji sam sanjao celog zivota, ako je placen 200-300 evra, radije cu raditi bilo sta drugo za vecu platu. Pogotovo ako je tu porodica. Ona bi trebalo da je iznad licnih interesa. Ako je nekom bitnija karijera i "materijalna nezavisnost" od porodice, logicno je da nije spreman za istu. Naravno, jako je bitno da partner ceni i postuje to sto je on/ona napustila svoju karijeru, zarad veceg, zajednickog cilja.

to bi dakle znacilo da ja recimo treba da radim u supermarketu u inostranstvu ili u trafici, ili da uopste ne  radim? samo on da radi?

rado bih otisla, ali nema sanse da bih se vukljala po kojekakvim radnim mestima budzasto... moze on da zaradjuje, a ja da budem domacica  

da to je vrlo skakljiva tema 

i okej, on kaze idemo, ja cu samo da radim, ti si kod kuce i to je to.. i okej... i prvom prilikom kad bude besparica bice "zasto se ne zaposlis", momentalno pada u vodu momenat gde sam se ja odrekla svega da bih dosla tu da budem nista... iako je, jelte, bog zna kako to do tada bilo postovano i cenjeno