Čokolada vraća snagu
Omiljeni Kazanovin stimulans pred ljubavne podvige bio je napitak od čokolade. Jedan od najpoznatijih "čoko-holičara" bio je Hitler, njegova "doza" čokolade pela se i na kilogram dnevno
Piše: Vera Horvat

U evropskoj kulturi čokolada ima sasvim posebno mesto. Ona je najčešći poklon onome ko vam je drag, a i zaštitni je znak nekih država, kao na primer, Švajcarske. Ima mnogo vrsta i ukusa čokolade, a i odnos prema njoj bitno se razlikuje od zemlje do zemlje.

Za anglosaksonce ovaj slatkiš se asocijativno povezuje sa nečim ljupkim i blagim, detinjastim i naivnim, dok u romanskim zemljama stvar sa čokoladom stoji sasvim drugačije. Ona ide "u paketu" sa pojmom zavođenja, erotičnosti i afrodizijaka. Ovo je lako zapaziti već po marketinškoj prezentaciji proizvoda od čokolade - njihovi "promoteri" su na jednoj strani "baby-faces", a na drugoj zaljubljeni parovi i nazivi kao što je "After eight" i slično. Koji je od ova dva doživljaja čokolade autentičniji? Najbolje je u pomoć pozvati istoriju, jer ona daje nepristrasne odgovore.

Davne 1519. godine španska konkvista je, na čelu sa Hernanom Kortesom, osvojila drevnu meksičku prestonicu Tenočtitlan. Pljačkajući blaga dvorca Montezume, vojnici su otkrili zalihe nekih nepoznatih plodova. Ispostavilo se da Asteci od njih spravljaju napitak koji su zvali "peneća voda". Sami plodovi na jeziku domorodaca nazivani su "hrana bogova" odnosno "kakacatl", a "penušava voda" - čokolatl. Treba naglasiti da su semena kakaoa (Theobroma cacao) bila vrlo cenjena i čuvana kao zlato. U državi Pernate zmije, zec se na tržnici mogao kupiti za 10, a rob za sto kakaovih semenki.

Poznato je da je basnoslovno bogati vladar Montezuma imao harem, a njegovi biografi uveravaju da mu je "predak" čokolade, kuvani kakao sa kukuruznim brašnom, paprikom i vanilom, uvek bio pri ruci.

Kada se 1520. godine Kortes pobedonosno vratio u Španiju, o svom otkriću je podrobno izvestio kralja, na čijem je dvoru kakao postao omiljeni napitak i eliksir.

Prošle su godine dok ovo čarobno zrnce nije prešlo Pirineje i napravilo revoluciju na francuskom dvoru. Sve do sredine Hnúú veka niko sem visoke aristokratije nije mogao da se pohvali da zna ukus kakaoa i čokolade. Njime je madam Pompadur počastvovala svoje najbiranije zvanice, među kojima je bio i legendarni Đakomo Kazanova.

Uz njegovo ime vezano je hiljadu priča, a sve imaju zajedničku crtu: to su, pogađate, afrodizijaci. Dakle, osim svežih školjki, tartufa i retkih začina, omiljeni Kazanovin stimulans pred ljubavne podvige bio je napitak od čokolade, začinjen cimetom, morskim oraščićem (i, prema nekim izvorima, mrvom sive ambre). Iz pisane zaostavštine ovog najizvikanijeg zavodnika na svetu vidi se da je visoko cenio kakao proizvode.

Savremena nauka preporučuje kakao napitke kao tonizirajuće sredstvo, nešto blaže od kafe ili čaja. Teobromin iz kakaoa ima dejstvo slično kofeinu, ali "nežnije" prema CNS-u. Ovaj alkaloid ublažava grčeve i blago snižava krvni pritisak. U čokoladi je relativno skoro otkrivena supstanca fenil-etil-amin, koja, prema tvrđenju engleskih istraživača, udružena sa fenil-etil-aminom iz našeg organizma, izaziva osećaj zadovoljstva i opuštenosti. Kad se kod nekih osoba stvori zavisnost od čokolade, najverovatnije da se to dešava upravo zbog ove supstance. (Jedan od najpoznatijih "čoko-holičara" bio je Hitler; njegova "doza" čokolade pela se i na kilogram dnevno).

Masnoća iz kakaoa se koristi i u kozmetičkoj industriji, kao baza za spravljanje mnogih kozmetičkih proizvoda.

Danas se kod nas može dobiti uglavnom obezmašćeni kakao. Iako je stalno prisutan na tržištu i dobro poznat, on ipak nema popularnost koju zaslužuje. Ovu nepravdu, doduše, ispravlja čokolada, koja ima čitavu vojsku svojih "fanova" - posebna, obična, crna, gorka, mlečna, punjena, u prahu, kuvana, hladna, topla čokolada... Naoružani novim saznanjima o njoj, nemojte je više smatrati marginalnom stvari u životu.

Naprotiv, kad god se osećate umornim, iscrpljenim, depresivnim, kad vam se čini da su iz vas prosto iščilele vitalne snage, popijte šolju dobre, tople čokolade. Možete joj dodati umućeno žumance sa šećerom ili bez njega ili šlag od slatke pavlake. Možda će posle toga ovaj "čarobni napitak" postiti i deo vaše lične mitologije.

Žen-šen je car šumskih biljaka
Zlatni koren pomaže u slučajevima prekomernog fizičkog ili duševnog naprezanja i premora, zaustavlja mučninu i povraćanje, popravlja oslabljen vid i produžava životne funkcije u starijem dobu

U svekolikoj bašti prirode nema ni jedne biljke koja bi se po legendarno-mitološkim svojstvima i interesom koji pobuđuje mogla meriti sa čudesnim korenom žen-šen (Ginseng), koga još nazivaju korenom života. Na Dalekom istoku on ima još mnoga imena koja otkrivaju njegov značaj i vrednost: "dar bogova", "duh zemlje", "božanstvena trava", "stosila" i druga, a latinski naziv za ovo čudo prirode ukazuje na njegove sveisceljujuće osobine (panadž-lek za sve).

Kinezi su oštroumno zapazili sličnosti žen-šena sa telom čoveka, pa su ga prema tome i nazvali, a poznata je i sledeća izreka koja potiče iz prastarih knjiga: "Car šumskih zveri je tigar, car morskih zveri je zmaj, a car šumskih biljaka je - žen-šen". Najstariji zapisi o njemu potiču iz prvog veka pre Hrista, ali ga narodna medicina poznaje još 2-3000. godina pre toga. O ovom eliksiru pišu i japanski i arapski izvori, a u Evropi se pojavio relativno kasno - tek u 17. veku, i odmah je izazvao oduševljenje.

Doneli su ga misionari i diplomate zajedno sa receptima za upotrebu i bili su puni reči hvale: "Žen-šen pomaže kod svake slabosti, u slučajevima prekomernog fizičkog ili duševnog naprezanja i premora, smanjuje skupljanje tečnosti, zaustavlja mučninu i povraćanje i podstiče probavu, jača duhovnu i telesnu aktivnost organizma, bodri raspoloženje duha, povećava limfu u krvi, odličan je protiv iznenadnih vrtoglavica na vrućini, popravlja oslabljen vid i produžava život i životne funkcije u starijem dobu".

U Americi je, početkom 18. veka, zavladala prava "žen-šenska groznica", to jest, takva navala na ovu biljku, da je vlada morala da interveniše zakonom o njenoj zaštiti. Ali, ni to nije pomoglo: žen-šen je gotovo potpuno istrebljen, a time su pali u zaborav i recepti Siu indijanaca, koji su takođe znali za njegove moći.

Po izgledu, "sin munje", "sin tigra i crvenog bora", žen-šen nije upadljivo rastinje. Visine je oko 40 cm, stabljika mu je tanka, prava, obla, a cvetići sitni, zelenkasto-beli, plod koštičast, crvene boje. Koren je tanak, prečnika do jedan cm, a dužina mu zavisi od starosti, kod nekih iznosi i do 15 cm. Boje je žućkasto-sive, na prelomu bele. Što više podseća na figuru čoveka, koren je cenjeniji, jer se u narodu smatra da ima velike isceljujuće moći.

Danas se u prodaji mogu naći preparati od žen-šena koji potiče iz Kine, Rusije, Japana i Koreje. Uz preparate ide i uputstvo za korišćenje, tako da nema potreba za navođenjem tih uputstava u ovom tekstu. Ipak, ako se nađete na nekom od dalekih meridijana, gde ovo lekovito rastinje uspeva, nemojte se začuditi ako vam lekar preporuči da pojedete komadić korena ili skuvate od njega uvarak, ili ako vam lokalno stanovništvo ponudi kašicu od piletine pirjane na pari sa korenom žen-šena. Ono što je važno da zapamtite je da ovaj koren krije u sebi riznicu za život važnih tvari: vitamina, makro i mikorelemente kao što su fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum, cink, hrom, molibden… Pun je i biološki visoko aktivnih supstanci, što ga čini tonizirajućim, stimulativnim i adaptogenim sredstvom.

Žen-šen, ipak, nije panacea, to jest sredstvo koje leči od svih bolesti, jer takvog sredstva nema, ali će vrlo brzo pomoći kod niskog krivnog pritiska, nervnih slabosti, bolesti i depresije.

Sudeći po navedenom nizu tegoba koje leči, žen-šen nije samo lek prošlih, već i budućeg vremena, sa svim njegovim izazovima koji su, izgleda, neminovni.

I najzad, još jedan savet vezan za žen-šen: ne žurite sa njegovom upotrebom. Stručnjaci kažu da je najbolje da ga koristite ako imate više od 40 godina. Deci ga nemojte davati, jer je previše snažno stimulativno sredstvo. Sačekajte da njegovo vreme u vašem životu dođe, a tada ga nemojte zaboraviti. Zlatni koren će pozlatiti vaše zrele dane.
Vera Horvat

Lek, hrana i ukras
Za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima poseban blesak. Stepski lovci odvajkada, umesto teškog prtljaga sa hranom, nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici
Piše: Vera Horvat

U svojoj domovini, neobična biljka kineski limunovac (Shizandra chinensis) ima naziv "plod pet ukusa". Raste u tajgama dalekog istoka, na lijani smaragdno zelenih listova. Stabla joj dostižu dužinu od 15 metara i spiralno se ovijaju oko visokog drveća, uvek u zdesna ulevo. Pri najmanjem pritisku na list, koru ili koren biljke, ona ispušta miris limuna, pa je po njemu dobila ime. Ova stepska lepotica u proleće se okiti mirisnim belim cvetovima koji kao da su od voska saliveni, a njeni plodovi se u jesenjem pejzažu šume crvene lampioni. Na mestima gde nema drveća, limunovac se prilagođava sredini i raste u obliku žbuna.

Otkrio ga je prirodnjak Andre Mišo, koji je izučavao floru Severne Amerike, ali danas se limunovac vezuje gotovo uvek za Aziju, posebno Kinu i neke delove Rusije.

Evropljani malo, ili skoro ništa ne znaju o njemu, dok je u istočnjačkoj tradicionalnoj medicini limunovac prisutan već oko 1.500 godina i na drugom je mestu po popularnosti i lekovitosti, odmah posle žen-šena. I naziv "plod pet ukusa" i visoka ocena sasvim mu pristaju: pulpa ploda je kisela, kožica slatka, semena su neprijatnog ukusa koji peče, čitav plod je slankast, a njegova lekovita svojstva su zadivljujuća.

U drevnim lekarskim spisima za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima osobit blesak. Stepski lovci na dalekom istoku odvajkada koriste sušeni plod limunovca u celodnevnom gonjenju zveri. Umesto teškog prtljaga sa hranom, oni nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici. To im daje snagu i bodrost da budu u pokretu bez prestanka i bez uzimanja druge hrane.

I danas se limunovac koristi kao sredstvo za obnavljanje energije i tonizirajuće sredstvo. U kineskoj farmakopeji on je svrstan u lekove prve kategorije. Prepisuje se protiv dizenterije, gonoreje, bronhitisa, bronhijalne astme, prehlada i morske bolesti. U kombinaciji sa drugim sredstvima limunovac se uspešno primenjuje kod neurastenije i impotencije.

Lovačka priča o tome da limunovac poboljšava vid pokazala se kao sasvim tačna: već od Drugog svetskog rata piloti su dobijali preparate od ove biljke radi izoštravanja vida u noćnom letu i brže adaptacije oka na tamu.

Kineski limunovac stimuliše aktivnost centralnog nervnog sistema, ali pri tom ne iscrpljuje nervne ćelije. Preparati od limunovca se posebno preporučuju osobama koje rade teške fizičke ili intelektualne poslove, zatim vozačima i svima ostalima od kojih se zahteva duga budnost i koncentracija. Upotreba ove, na Istoku tako omiljene biljke prevazilazi usko medicinsko područje: ona se koristi i u prehrambenoj industriji, za proizvodnju bezalkoholnih osvežavajućih napitaka, konditorskih proizvoda, sokova, džemova i marmelada.

Zbog lepote limunovac je prisutan i kao dekorativna biljka. U ekonomiji majke prirode to nije ništa neobično, naprotiv - lepota je "oznaka" kvaliteta.

Iskustva sa ovom, ne prviše zahtevnom biljkom pokazuju da se ona može gajiti u Evropi. Šta bi ova bajkovita lijana donela svakoj zemlji u koju bi se uselila, nije teško zamisliti. A od zamisli sve počinje.

Alkoholatura limunovca može se napraviti od sirovine ove biljke i 95 odsto alkohola, u razmeri 1:5. Tečnost je prozračna, crveno-višnjeve boje i gorko-kiselog ukusa. Sadrži organske kiseline, etarska ulja, vitamin C, shizandrin itd. Radi stimulacije centralnog nervnog sistema, kod psihičkog ili fizičkog umora, pospanosti i slično, uzima se po 20 kapi na gladan stomak ili 4 sata posle jela 2-3 puta na dan. Preparat je kontraindikovan kod prekomernog nervnog uzbuđenja, nesanice, povišenog arteriskog pritiska i srčanih smetnji. Alkoholatura se čuva na tamnom mestu.

Dragoceni mumjo

Ovaj drevni eliksir prirodnog porekla do današnjeg dana skriva mnoge tajne. Odvajkada se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti, onda je pao u zaborav, da bi se interes za njega ponovo javio u naše vreme. Renesansa mumja kao eliksira započela je u afričkom i arapskom svetu i na Bliskom i Srednjem Istoku.

Njegovi nazivi su različiti, ali i vrlo indikativni. Arapi ga nazivaju "arakul-džaba", odnosno "gorski znoj", ili "mumion". Takođe je prisutan i naziv "hariz-al-adžesu", što znači "ono što čuva telo", a zovu ga i jednostavno "tit" - vosak. U Persiji je oduvek preovladavalo ime "mumjo" sa značenjem "zaštitnim organizma". Burmancima je izgledao kao "gorska krv" - "čao-tun", Tibetancima kao "planinski sok", ili "bragšun", a starosedeocima Sibira kao "kameno ulje" ili "ulje iz kamena". Uzbeci i Kazaci nazivu mumjo dodaju i obavezno "asil", što znači pravi mumjo. Neki autori pokušali su da objasne ime mumjo rečima "mum", što znači mek kao vosak i "oin" - naziv za iransko selo, gde je ovaj eliksir pronađen.

Klasična istočnjačka medicina deli mumjo na "mumjo saladžidi" - crnu, smolastu masu bez mirisa i "mumjo dorobi", tamnokestenjaste boje i karakterističnog mirisa. Oba se mogu naći u srednjoj Aziji, na preko 2.800 metara nadmorske visine. Mumjo se nalazi u raselinama i naprslinama stena, u pećinama peščano-glinastih ili krečnjačkih stena. Najbogatija mumjom su mesta obrasla jelovom šumom.

U principu, mumjo se ne može naći ispod 1.500 metara nadmorske visine i uglavnom je "sakriven" na vrlo nepristupačnim mestima. Godišnja proizvodnja mumja u srednjoj Aziji je otprilike dve tone.

U narodnoj tradiciji mumjo se pominje kao balzam koji ima čudesnu isceljujuću moć, a pripisuje mu se i misteriozno poreklo. Nauka je potvrdila da je ono organsko, a materijal za njegovo obrazovanje mogu biti mikroorganizmi koji se nalaze na tlu, životinje i njihovi eksperimenti, kao i neke vrste biljaka.

Na velikim nadmorskim visinama, gde je vazduh siromašan kiseonikom, gde gospodare silni vetrovi, gde su temperaturne razlike drastične i gde se sreće pojačano elektromagnetno zračenje i povišen radioaktivni fon, kao i u suvim i žarkim predelima, mikroorganizmi koji razlažu organske ostatke nemaju veliko dejstvo. U takvim uslovima se biomase životinjskog ili biljnog porekla, nerazložene, vremenom mumificiraju i polimerizuju, stvrdnjavaju u nedostatku vlage ili, u njenom prisustvu, postaju tečne ili žitke. Najopštija definicija mumja bila bi da je to produkt koji nastaje pod uticajem fizičko-hemijskih prirodnih pojava.

Prema mestu nestanka i spoljašnjem izgledu razlikuje se nekoliko vrsta mumja. To su:

- mumjo koji nastaje u procesu mumifikacije ili usporenom razlaganju tela životinja ili insekata,
- mumjo koji nastaje kao proizvod nižih biljaka, prevashodno lišajeva,
- mumjo obrazovan od smole koja se izdvaja iz korena i stabala četinara, koja se meša sa zemljom i taloži se po napuklim stenama, karakterističnog smolastog mirisa i izgleda,
- žitka masa dobijena anaeronim razlaganjem biljaka,
- mumjo obrazovan od stvrdnutih ekstremenata sitnih životinja i divokoza,
- mumjo pčelinjeg porekla, nastao od meda i voska divljih pčela, polimerizovan dugim stajanjem i
- mineralni mumjo, sa najviših planinskih grebena, gde nema ni biljaka ni životinja, formiran od minerala, uz dejstvo mikroorganizama.

Boja mumja varira od crne, preko tamnomrke do kestenjasto-mrke, miris mu je karakterističan i rezak, a ukus gorak ili nagorak. Delimično je rastvoriv u vodi.

O mumju su pisali mnogi srednjovekovni lekari i svaki od njih je imao svoju hipotezu o njegovom poreklu i sastavu. Ni do danas nisu potpuno rasvetljene njegova priroda i nastanak, što otežava njegovo obimnije uvođenje u oficijelnu medicinu i farmakologiju. Spektralna analiza otkrila je mumju, zavisno od vrste, između 18 i 25 mikroelemenata, u njemu ima još i aminokiselina, belančevinastih jedinjenja i mnogih drugih tvari.

Upravo zahvaljujući prisustvu brojnih tvari mineralnog i organskog porekla u ovom prirodnom čudu, mumjo se od praistorijskih vremena koristi kod najtežih preloma kostiju i drugih oboljenja.

Zanimljiv je način na koji su stari narodi ispitivali kvalitet mumja (jer se i u prošlosti, kao i danas, dešavalo da se pojave falsifikati). Evo šta je zabeležio jedan istraživač sa puta po prednjoj Aziji.

"Petlu ili kokoši se prelomila bi se noga; zatim se uzima 0,5 grama mumja i pomeša se sa uljem crvene ruže. Da bi se ono dobilo, ružine latice se namaču u vodi, odaje im se ulje i sve se pusti da provri. Voda isparava, ostaje ulje koje se procedi kroz gazu. Deo ove smese se nakapa petlu u grlo, a nevelikim delom se premazuje mesto preloma pre nego što se stavi mek povez. Ako petlu prelomljene kosti srastu za 24 sata, mumjo se smatra dobrim, čistim i kvalitetnim. Ponekad se desi da kod živine kost zaraste i za 16-17 sati."

Osim u svrhu zarastanja kostiju, gde se smatra neprevaziđenim sredstvom mumjo se koristio i za lečenje slabosti želuca i bubrega, srčanih oboljenja, tuberkoloze, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šećerne bolesti, rana, čireva i opekotina. O tome svedoče rukopisi iz drevnih vremena koji su do nas došli iz Indije, srednje Azije, Kine i drugih zemalja. O mumju su se najpohvalnije izrazili Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i drugi mislioci i lekari koje istorija pamti po velikoj mudrosti i obrazovanju.

Pesnici su mumjo preporučivali i u najdelikatnijoj od svih bolesti - ljubavnoj patnji, a drevna istočnjačka poslovica kaže da "samo mumjo spasava od smrti".

Bogati putnici i hadžije, kao i trgovci, nikada nisu kretali na put ako pre toga nisu obezbedili krupicu mumja za zaštitu od mogućih bolesti. Mumjo je u prošlosti korišćen i za ubrzavanje regenerativnih procesa u organizmu, za opšte jačanje i obnavljanje oslabljenje funkcije perifernih nervnih stabala.

Posle detaljnih i temeljnih analiza, savremena medicina je potvrdila da prelomi kostiju srastaju u proseku dva puta brže ukoliko se uzima mumjo. Osim toga, brojne studije i istraživanja u poslednjih tridesetak godina govore u prilog pozitivnog dejstva mumja u lečenju bolesti perifernog nervnog sistema, radikulita, neuralgija, teških slučajeva neuralgije nerva trigeminusa, kao i nekih oboljenja centralnog nervnog sistema.

Potvrđeno je i antikoagulativno dejstvo mumja, kao i njegovi pozitivni efekti na funkciju kardio-vaskularnog sistema. Ima dokaza da mumjo stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarada, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, koštanih i nervnih tkiva i krvi.

U vidu dopune banjskom lečenju, mumjo se odlično pokazao i u terapiji čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se u eksperimentalne svrhe mumjo u količini 0,3 grama jednom u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi oboljenja nestajali u potpunosti posle 8 do 10 dana. Odlični rezultati su postignuti u lečenju paradontoze uz pomoć rastvora mumja.

Iz podataka dobijenih sa Moskovskog medicinskog stomatološkog instituta vidi se da mumjo potpomaže korekciju imunog statusa čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Bolesnici od infekciono-alergijske bronhijalne astme, kod kojih je otkriven deficit T-sistema imuniteta, dobijali su po 0,15 g mumja dva puta na dan, tokom 15-20 dana. Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T-ćelije u krvi približile normalnim vrednostima.

Mada je pred naučnicima još dug proces potpunog izučavanja osobina i svojstva mumja, ono što se o njemu može reći je da spada u eliksire, odnosno biostimulatore prvoga reda. Preporučuje se većini ljudi, ali i pored njegove relativne bezopasnosti, ne savetuje se osobama koje su sklone krvarenju, hemofiličarima i onima koji imaju povišen krvni pritisak. Predoziranje može dovesti do psihičkog rastrojstva!

Nikome se ne savetuje samodijagnostikovanje i samolečenje; neophodno je da se pre svakog uzimanja eliksira posavetujete sa svojim lekarom ili lekarom specijalistom za određenu bolest.

Takođe je neophodno da preparat koji budete koristili ima oznaku kvaliteta i ispravnosti, s obzirom da se i u ovom slučaju, kao i uvek kada je reč o eliksirima i balzamima, mogu pojaviti razni surogati i falsifikati.

Mumja lek za ljubavnu patnju
Piše: Vera Horvat

Da ničeg novog nema pod suncem uverili ste se nebrojeno puta; ipak, razmaci između zaborava i ponovnog prisećanja na neku stvar mogu biti toliki da nam ona izgleda potpuno nova. Takav slučaj je i sa eliksirom koji se pravi od jabuke - jabukovim sirćetom. (Ime eliksir mu sasvim pristaje, iako je veoma lako dostupno, što nije slučaj sa većinom drugih sredstava koja obnavljaju zdravlje i krepkost).

Za jabukovo sirće (od divlje jabuke, razume se) znalo se najverovatnije već u mlađem kamenom dobu. Često ga je, mada uzgredno, pominjala i istočnjačka medicina, a u naše vreme ga je na velika vrata u modu uveo američki lekar dr Džervis. Ovaj medicinar, koji je imao sluha za tajne narodne, odnosno tradicionalne nauke o lečenju, otkrio je i zapisao tolike prednosti jabukovog sirćeta, da je svojim člancima i knjigama pobudio svetski interes. I naši vispreniji proizvođači su se uključili u osvajanje tehnologije za pravljenje ovog lekovitog napitka, tako da se trenutno na tržištu može naći više njegovih vrsta. Jabukovo sirće je moguće relativno jednostavno proizvesti i u domaćoj radinosti, što ga još više približava idealu koji važi za sve eliksire, a to je - dostupnost.

Na osnovu iskustva pomenutog doktora iz Vermona, kao i poljske lekarke Jadvige Gornicki, koja je primenjivala oko dvadesetak proverenih prirodnih terapija za lečenje najrazličitijih bolesti, ustanovljena je optimalna doza jabukovog sirćeta koju treba uzeti u toku jednog dana. To je rastvor od 2 kašike sirćeta u mlakoj, prethodno prokuvanoj vodi, uz dodatak dve kašike meda. Ovaj eliksir pomaže kod bolesti grla, kod neuredne probave, slabe cirkulacije i razmene materija u organizmu. Preporučuje se i kod bolesti srca, bubrega i krvnih sudova. Prema nekim izvorima, dobro se pokazao u povećanju plodnosti - kao kod ljudi tako i kod životinja, i u lečenju noćnog mokrenja kod dece. Dokazano je i da jabukovo sirće snižava povišeni krvni pritisak i da je odličan saveznik u očuvanju vitke linije.

Protiv svraba na koži preporučuje se spoljna upotreba razblaženog sirćeta, a trljanje i masiranje ovim rastvorom izvanredno prija i potpuno zdravim osobama. Osim osećanja svežine koje dugo traje, ovakve "kisele kupke" daju koži mekoću, vlažnost i zdravo rumenilo.

U svojstvu obloga ili sredstva za utrljavanje, jabukovo sirće se takođe primenjuje kod proširenih vena; u kombinaciji sa unutrašnjom upotrebom sirćeta, prelaskom na zdraviju ishranu i čišćenjem organizma, postižu se dobri rezultati.

Na isti način, jabukovo sirće olakšava i neke reumatske bolesti i otklanja osećaj stalnog umora, na koji se žali sve više ljudi.

Nerazblaženim jabukovim sirćetom ispira se grlo kod prvih znakova prehlade, a vrlo je preporučljivo poneti na put (pogotovu leti) bočicu sirćeta da bi se sprečile nelagodnosti u probavi koje se obično vezuju za promenu vode i hrane.

U ishrani sportista, ali i intelektualaca, jabukovo sirće i njegova kombinacija sa medom trebalo bi da zauzmu važno mesto. Ovo sirće je prebogato kalijumom, a on utiče na rad mišića i nerava, a učestvuje i u biohemijskim procesima na ćelijskom nivou.

Ako ste sa svojim lekarom isključili druge uzroke, a osećate slabost, pospanost, grčenje i bolove u mišićima, verovatno vam samo nedostaje kalijum; kura sa jabukovim sirćetom daće ubrzo odlične rezultate.

Uopšteno govoreći, jabukovo sirće se može preporučiti svim osobama u vidu kupke, odnosno brisanja tela rastvorom sirćeta posle kupanja u običnoj vodi; ovo se odnosi i na decu, osim ako nemaju gljivična oboljenja izazvana kandidom. Ipak, kod svih osoba koje imaju višak želudačne kiseline, gastritis ili čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, korišćenje jabukovog sirćeta kao napitka može samo pogoršati stvari. Njima se preporučuje uzimanje svežih jabuka i naravno odgovarajuća terapija.

U seoskim domaćinstvima jabukovo sirće je zlata vredno; iskustvo je pokazalo da upotreba jabukovog sirćeta na farmama krava doprinosi njihovom zdravlju, povećanju telesne mase, lakšem teljenju i boljem kvalitetu mleka. Krave koje su dobijale jabukovo sirće trošile su manje hrane, a mleko im je bilo masnije i bakteriološki ispravno - zabeležio je dr Džervis posle niza eksperimenata izvedenih u saradnji sa farmerima, a slični rezultati (povećana nosivost koka nosilja, kvalitet mesa) postignuti su i dodavanjem jabukovog sirćeta u ishrani živine. Količina sirćeta koja je potrebna za tovna goveda iznosi po jednu kašičicu na svakih 50 kilograma telesne težine, raspoređeno u toku dana.

Da biste napravili jabukovo sirće u domaćim uslovima, potrebne su vam, pre svega, dobre, zdrave i neprskane jabuke. Ukoliko imate mogućnosti da pravite sirće od divljih, samoniklih vrsta, utoliko bolje. Odaberite najpre potpuno zdrave plodove, a zatim ih usitnite zajedno sa semenom. Jabučnu pulpu (usitnjeno "meso" jabuke) zajedno sa sokom koji su ispustile tokom mlevenja ili seckanja, stavite u odgovarajuće sudove, kao što su staklene tegle, plastične posude ili burad. Po potrebi se može dodati malo vode i šećera, ukoliko se sirće pravi od nedovoljno sočnih i slatkih vrsta. Posuda se povezuje višeslojnom gazom i ostavlja i ostavlja na mestu gde temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusovih i ne prelazi 25 stepeni. Fermentacija traje oko 25 do 30 dana; na suncu nešto kraće.

Posle završenog procesa sirće se pažljivo procedi i razliva u čiste boce. Boja treba da mu je svetlo žuta i bez taloga. Čuva se na hladnom i tamnom mestu, a rok upotrebe mu je praktično neograničen.

Jabukovo sirće zlata vredno

Da ničeg novog nema pod suncem uverili smo se nebrojeno puta; ipak, razmaci između zaborava i ponovnog prisećanja na neku stvar mogu biti toliki da nam ona izgleda potpuno nova. Takav slučaj je i sa eliksirom koji se pravi od jabuke - jabukovim sirćetom. (Ime eliksir mu sasvim pristaje, iako je veoma lako dostupno, što nije slučaj s većinom drugih sredstava koja obnavljaju zdravlje i krepkost).

Za jabukovo sirće (od divlje jabuke, razume se) znalo se najverovatnije već u mlađem kamenom dobu. Često ga je, mada uzgredno, pominjala i istočnjačka medicina, a u naše vreme ga je na velika vrata u modu uveo američki lekar dr Džervis. Ovaj medicinar, koji je imao sluha za tajne narodne, odnosno tradicionalne nauke o lečenju, otkrio je i zapisao tolike prednosti jabukovog sirćeta, da je svojim člancima i knjigama pobudio svetski interes. I naši sposobniji proizvođači su se uključili u osvajanje tehnologije za pravljenje ovog lekovitog napitka, tako da se trenutno na tržištu može naći više njegovih vrsta. Jabukovo sirće je moguće relativno jednostavno proizvesti i u domaćoj radinosti, što ga još više približava idealu koji važi za sve eliksire, a to je - dostupnost.

Na osnovu iskustva pomenutog doktora iz Vermona, kao i poljske lekarke Jadvige Gornicki, koja je primenjivala oko dvadesetak proverenih prirodnih terapija za lečenje najrazličitijih bolesti, ustanovljena je optimalna doza jabukovog sirćeta koju treba uzeti u toku jednog dana. To je rastvor od dve kašike sirćeta u mlakoj, prethodno prokuvanoj vodi, uz dodatak dve kašike meda. Ovaj eliksir pomaže kod bolesti grla, kod neuredne probave, slabe cirkulacije i razmene materija u organizmu. Preporučuje se i kod bolesti srca, bubrega i krvnih sudova. Prema nekim izvorima, dobro se pokazao u povećanju plodnosti - kao kod ljudi tako i kod životinja, i u lečenju noćnog mokrenja kod dece. Dokazano je i da jabukovo sirće snižava povišeni krvni pritisak i da je odličan saveznik u očuvanju vitke linije.

Protiv svraba na koži preporučuje se spoljna upotreba razblaženog sirćeta, a trljanje i masiranje ovim rastvorom izvanredno prija i potpuno zdravim osobama. Osim osećanja svežine koje dugo traje, ovakve "kisele kupke" daju koži mekoću, vlažnost i zdravo rumenilo.

U svojstvu obloga ili sredstva za utrljavanje, jabukovo sirće se takođe primenjuje kod proširenih vena; u kombinaciji s unutrašnjom upotrebom sirćeta, prelaskom na zdraviju ishranu i čišćenjem organizma, postižu se dobri rezultati.

Na isti način, jabukovo sirće olakšava i neke reumatske bolesti i otklanja osećaj stalnog umora, na koji se žali sve više ljudi.

Nerazblaženim jabukovim sirćetom ispira se grlo kod prvih znakova prehlade, a vrlo je preporučljivo poneti na put (pogotovu leti) bočicu sirćeta da bi se sprečile nelagodnosti u probavi koje se obično vezuju za promenu vode i hrane.

U ishrani sportista, ali i intelektualaca, jabukovo sirće i njegova kombinacija sa medom trebalo bi da zauzmu važno mesto. Ovo sirće je prebogato kalijumom, a on utiče na rad mišića i nerava, a učestvuje i u biohemijskim procesima na ćelijskom nivou.

Ako ste sa svojim lekarom isključili druge uzroke, a osećate slabost, pospanost, grčenje i bolove u mišićima, verovatno vam samo nedostaje kalijum; kura s jabukovim sirćetom daće ubrzo odlične rezultate.

Uopšteno govoreći, jabukovo sirće se može preporučiti svim osobama u vidu kupke, odnosno brisanja tela rastvorom sirćeta posle kupanja u običnoj vodi; ovo se odnosi i na decu, osim ako nemaju gljivična oboljenja izazvana kandidom. Ipak, kod svih osoba koje imaju višak želudačne kiseline, gastritis ili čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, korišćenje jabukovog sirćeta kao napitka može samo pogoršati stvari. Njima se preporučuje uzimanje svežih jabuka i naravno odgovarajuća terapija.

U seoskim domaćinstvima jabukovo sirće je zlata vredno; iskustvo je pokazalo da upotreba jabukovog sirćeta na farmama krava doprinosi njihovom zdravlju, povećanju telesne mase, lakšem teljenju i boljem kvalitetu mleka. Krave koje su dobijale jabukovo sirće trošile su manje hrane, a mleko im je bilo masnije i bakteriološki ispravno - zabeležio je dr Džervis posle niza eksperimenata izvedenih u saradnji s farmerima, a slični rezultati (povećana nosivost koka nosilja, kvalitet mesa) postignuti su i dodavanjem jabukovog sirćeta u ishrani živine. Količina sirćeta koja je potrebna za tovna goveda iznosi po jednu kašičicu na svakih 50 kilograma telesne težine, raspoređeno u toku dana.

Da biste napravili jabukovo sirće u domaćim uslovima, potrebne su vam, pre svega, dobre, zdrave i neprskane jabuke. Ukoliko imate mogućnosti da pravite sirće od divljih, samoniklih vrsta, utoliko bolje. Odaberite najpre potpuno zdrave plodove, a zatim ih usitnite zajedno sa semenom. Jabučnu pulpu (usitnjeno "meso" jabuke) zajedno sa sokom koji su ispustile tokom mlevenja ili seckanja, stavite u odgovarajuće sudove, kao što su staklene tegle, plastične posude ili burad. Po potrebi se može dodati malo vode i šećera, ukoliko se sirće pravi od nedovoljno sočnih i slatkih vrsta. Posuda se povezuje višeslojnom gazom i ostavlja i ostavlja na mestu gde temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusovih i ne prelazi 25 stepeni. Fermentacija traje oko 25 do 30 dana, na suncu nešto kraće.

Posle završenog procesa, sirće se pažljivo procedi i razliva u čiste boce. Boja treba da mu je svetložuta i bez taloga. Čuva se na hladnom i tamnom mestu, a rok upotrebe mu je praktično neograničen.
Vera Horvat

Aloja jača krv
Preparati na bazi aloje pojačavaju apetit, poboljšavaju varenje, deluju kao laksativ, a istovremeno su i izvanredna sredstva za ubrzano zarastanje rana

U poslednjih nekoliko godina javio se pojačan interes za ovu egzotičnu biljku i eliksire od nje. Pojavili su se i brojni preparati od aloje, a sve više se gaji i u saksijama. Osobina joj je da ima skromne zahteve i da se prilično lako razmnožava.

Zanimanje za aloju nije ni novo ni slučajno, kao ni njen naziv "domaći lekar". Ona je čoveku poznata od najranijih vremena. Iz asiro-vavilonskih tekstova saznajemo o aloji kao dekorativno-zaštitnom rastinju koje je ukrašavalo ulaze u kuće; ovaj običaj je na bliskom istoku i u Egiptu sačuvan do današnjih dana. Vezuje se posebno za useljenje u novi dom i simbolizuje njegov procvat i dug i zdrav život njegovih žitelja.

Ime aloje na arkadskom, najstarijem od svih poznatih semitskih jezika, označavalo se sa si-bu-ru, što je u arapskom postalo saber, a znači trpeljivost i izdržljivost. Da li se ime odnosi samo na to što je izdržavajući i više godina bez vode visila iznad vrata kuća, ili što i sama doprinosi izdržljivosti onoga ko je koristi, teško je reći. Ono što se sigurno zna to je da se "sabur", dehidrirani sok aloje, dobija već hiljadama godina iz rezanog lišća i da ima izuzetna bio-stimulativna svojstva. Postoje istorijske indicije da je Aleksandar Makedonski planirao osvajanje ostrva Sokotra upravo stoga što su njegovi stanovnici umeli da proizvode zgusnuti sok aloje, a on je predstavljao jednu od glavnih supstanci za spravljanje eliksira dugovečnosti. O tome su pisali antički mudraci i lekari Dioskorid, Plinije i Galen.

Nije, dakle, nikakvo čudo što su aloju kultivisali svi narodi Sredozemlja, a ona se kasnije naturalizovala i u mnogo udaljenijim oblastima. Ima je u Indiji, u Kini, na Barbadosu, u jugoistočnoj Aziji. Naša kućna aloja vodi poreklo od svoje južnoafričke rođake, visoke i do 10 metara. Šta to poseduje biljka zbog koje su se vodili ratovi? U svežem soku aloje nalaze se fermenti, vitamini, fitoncidi i čitav kompleks dragocenih mikroelemenata koji podstiču stvaranje krvi, kao što su gvožđe, kobalt i drugi.

Preparati na bazi aloje pojačavaju apetit, poboljšavaju varenje, deluju kao laksativ, a istovremeno su i izvanredna sredstva za ubrzano zarastanje rana, za smirivanje različitih upalnih procesa itd. I zbog širokog spektra delovanja, aloja se prepisuje kod najrazličitijih bolesti, od na primer, akutnog rinita (kijavice) do tuberkuloze kože i dermatita posle zračenja. Savremena istraživanja aloje slažu se sa traktom srednjevekovnog vidara Oda iz Mena, koji je takođe preporučuje kao sredstvo koje će "lako kroz stomak izvesti štetne sokove, koje će koristiti jetri i svežu ranu izbaviti od gnjiljenja..."

Ruski akademik Filatov je tridesetih godina našeg veka proizveo preparate aloje koji su prethodno obrađeni po metodu biogene stimulacije. Oni se uglavnom koriste za jačanje imuniteta organizma.

Upravo zbog snage koju poseduje, aloju ne treba uzimati bez saveta lekara; ona, kao i svaki drugi lek, ima i suprotna dejstva. Uzeta prema uputstvu, aloja predstavlja čudesni bio-stimulator i eliksir dugovečnosti svih vremena, što znači i 21. veka.

Branje trava po suncu

Naši preci Sloveni su bili čuveni po svom naročitom talentu da prepoznaju i sakupljaju bilje i spravljaju lekovite napitke od njega.

Ako sami berete trave činite to kada je dan suv, sunčan i topao. Ubrane vrste nemojte mešati, već za svaku pripremite posebnu vrećicu. Kod kuće sve rasprostrite za sušenje po čistim daskama ili platnu (nikada nemojte koristiti novinski papir, jer je štetan!).

Biljke sušite u senci, pod nadstrešnicom. Poželjno je da mesto bude promajno. Može se koristiti i pećnica za sušenje bilja, ali pod uslovom da temperatura ne pređe 40 stepeni Celzijusa. U tom slučaju, pazite da se trave ne presuše i ravnomerno ih okretati i mešati s vremena na vreme.

Svaku vrstu trave ili korena složite u torbicu od platna ili vrećicu sašivenu od nekoliko slojeva gaze, napišite naziv biljke i datum sakupljanja i okačite ih na suvo, prohladno mesto.

Kad spravljate lekove od trava, vodite računa da:
- ne koristite trave koje stoje više godina;
- ne sjedinjujete u jednoj posudi previše trava;
- ne kuvajte biljke nikada u bakarnim, gvozdenim ili aluminijumskim posudama (najbolje je koristiti porcelanske posude u koje se stavlja suva biljka, a zatim prelije ključalom vodom, a ukoliko mora da vri, onda uzmite nov, neoštećen emajlirani sud);
- ne pripremajte velike količine čaja odjednom (izračunajte koliko vam treba za jedan dan, a sutradan skuvajte svež);
- ako je u receptu naznačeno da trave treba da odstoje u za to pripremljenoj posudi, ne držite ih više od nekoliko sati;
- ako pravite odvar, odnosno uvarak, to jest, ako travu morate da prokuvate vodite računa o naznačenom vremenu. Ono uvek mora biti kratko.

Uvarak zatim ostaviti da se prohladi, a onda procediti i piti:
- čajevi se ne piju hladni. Kada su topli, imaju veći učinak;
- ako vam je rečeno u receptu da neki čaj pijete mesec dana, onda tako i činite. Ne prekidajte lečenje po svom nahođenju, jer onda neće biti delotvorno;
- ako se biljni čajevi daju deci, količine moraju biti srazmerno manje.
Ukoliko nije navedeno drugačije, obično je, za školski uzrast, ta količina polovina od uobičajene doze za odrasle. Odojčadi se može dati samo kamilica, a to uvek sveže spremljena - dopuštena količina je nekoliko puta na dan po jedna čajna kašičica.

Upoznajmo se sa nekim izrazima koje ćemo susretati u daljem tekstu. Radi preciznijeg razumevanja, a zbog toga što je to vrlo važno za učinak neke od biljaka, uobičajeni naziv čaj podelićemo na uvarak ili odvar i nastoj, naliv.

Odvar ili uvarak znači da trave kuvamo u metalnoj novoj, dobro emajliranoj posudi, a pod nastojem se podrazumeva prelivanje suve ili sveže biljke prethodno proključalom vodom. Kao što je već rečeno, za to je potreban sud od porcelana ili vatrostalnog stakla. U njemu se nastoj drži neprocenjen, prema receptu, a zatim se cedi i pije, uglavnom, topao, osim ako nije izričito drugačije naznačeno.

Tinktura ili alkoholatura je potapanje isitnjene biljke u jak alkoholni rastvor, obično rakiju jačine 38-40 odsto, ili u 70 odsto alkohola koji se nabavlja u apoteci.

Kataplazma je usitnjena sveža biljka koja se privija na obolelo mesto.
Nekad se biljka popari, da omekša; tada je nazivamo i vrućim oblozima.

Kupke su jaki koncntrati biljnih uvaraka dodati vodi za kupanje, bilo da se radi o totalnim kupkama, polu-kupkama ili sedećim kupkama ili, pak, samo kupkama nogu i ruku.

Inhalacija podrazumeva udisanje pare iznad posude u kojoj je potopljeno lekovito bilje i dovedeno do tačke ključanja.

Macerat ili hladni nastoj je potapanje biljke u hladnu, prethodno prokuvanu i ohlađenu vodu. Obično stoji preko noći, ili više sati, pre nego što se procedi i pije.
Vera Horvat

Vinova loza je simbol obreda

Vrbovica (Epilobium parviflorium)

To je jedna od najmanje poznatih lekovitih trava, i skoro da se i ne pominje u bilinarskim knjigama. Ima više vrsta vrbovice, a lekovite su Epilobium roseum, E. parviflorum, E. montanum, E. lanceolata, E. palustre, E. aanagallidifolium. (Ovo navodimo da bismo se s njom bolje upoznali). Biljka se ubire tako što se otkida na polovini stabljike, da bi mogla ponovo da raste. Biljku treba usitniti odmah, dok je sveža. Zato bi bilo dobro da se zasadi u baštama, koje će ukrasiti svojim sitnim crvenkastim, roze ili belim listićima.

Ova biljka je izuzetno efikasna kod oboljenja prostate, bešike i bubrega. Smatra se da leči i najteža oboljenja ovih organa, ali treba zapamtiti da se i u najtežim slučajevima ne sme uzimati više od dve šolje čaja na dan.

Jedna se uzima ujutru, na prazan želudac, a druga uveče pre spavanja. Naravno, ovo treba da bude dopunska terapija, a takvi bolesnici se obavezno moraju obratiti lekaru.

Čaj: vrhom punu kašičicu vrbovice treba staviti u 1/4 litra vode i pustiti samo da provri, a zatim da odstoji. Još jednom: dozvoljene su samo dve šolje dnevno!

Vrkuta (Alchemilla vulgaris), gospin plašt, virak

Njen latinski naziv je svedok da su srednjevekovni alhemičari pokušavali da od izlučene tečnosti ove biljke naprave zlato, a narodni naziv govori da je velika pomoć ženama - prosto se ne može nabrojati za šta je sve lekovita.

Ipak istaknimo ono najvažnije: vrkuta leči pojačani sekret, bolne menstruacije, koje i reguliše, a pospešuje i olakšava porođaj. Pomaže kako u klimakteričnim, tako i u pubertetskim smetnjama (za ove potonje pije se čaj od vrkute i hajdučke trave, u razmeri 1:1).

Ona deluje adstrigentno (skuplja i zateže tkivo), potpomaže izbacivanje vode iz organizma, jača srčani mišić, leči upale, čireve, čak i ako su zapušteni. Kod slabunjave dece - i odraslih - deluje protiv mišićne slabosti i slabosti udova.

Vrkuta jača i na taj način što deluje protiv malokrvnosti. Kod žena koje se teško porađaju leči slabost materice, a zaštita je i od pobačaja. Bilo bi poželjno da svaka buduća majka od trećeg meseca trudnoće pije čaj od ove biljke. Kad se pomeša sa hoću-neću travom (Capsella bursa-pastoris) vrkuta predstavlja univerzalan lek protiv svih ženskih bolesti, čak i protiv ispadanja materice. U tim slučajevima pije se čaj od sveže ubrane vrkute, i to četiri puta na dan, ali gutljaj po gutljaj. U isto vreme treba masirati te delove tinkturom od pomenute hoću-neću trave. Utrljavanje se vrši odozdo na gore. Dobro je da se terapija dopuni kupkom od hajdučke trave, koja se pravi od 100 gr ove biljke i upražnjava 3 puta nedeljno. (Ista kupka se može koristiti dva puta).

Čuveni švajcarski znalac lekovitog bilja, Kincle, pisao je "Dve trećine ginekoloških operacija bilo bi nepotrebno ako bi na vreme i to u dužem periodu pacijentkinje uzimale gospin plašt, on leči sve bolesti donjeg dela tela, upale, gnojnice, čireve i prelome. Svaka žena bi posle porođaja trebalo da pije čaj od gospinog plašta. Da ljudi poznaju ovaj Božji dar, mnogo bi dece ostalo u životu, ne bi bilo ovoliko siročića i udovaca.

Spolja, smrvljena i kao oblog, ova biljka leči rane, ubode i posekotine... ojačava decu kojoj su, iako se dobro hrane, slabi mišići".

Vrkuta je odlična i kao sredstvo protiv ugojenosti, dovoljna je količina od 2-3 šolje na dan, i vitka linija je obezbeđena.

Čaj: 1 čajna kašičica vrkute prelije se šoljom ključale vode i ostavi da odstoji 5-10 minuta. Pije se uvek u gutljajima. obično je doza 2 šolje na dan, a posle porođaja se pije puno čaja prvih 8-10 dana.

Vinova loza (Vitis vinifera), grožđe

Kao i pšenici, i ovoj plemenitoj biljci je ukazana čast da bude simbol naših obreda, da ima bogatu simboliku u čitavoj svetskoj istoriji: vino je više od pića, kao što je i hleb više od jela. Ovde, naravno, mislimo na prirodne proizvode, koji nisu uništeni apsurdnom željom za profitom.

Cvetovi vinove loze imaju izuzetnu lekovitu moć, skoro čudotvorno su u stanju da obnavljaju kičmenu moždinu, dovode do ponovnog aktiviranja oduzetih udova: za ovo se priprema čaj od cveta, koji se pije, a služi i za masažu.

Plod vinove loze, grožđe, jača krv, a time i organizam, aktivira i stimuliše rad unutrašnjih organa. Biljne kure koje se preporučuju ne bi bile kompletne bez vrlo prijatne, lake i hranljive grožđane kure. Nju preporučuju jednodušno Knajp, Pelagić, Vilfort, i to tako da se u toku 14 dana jede samo grožđe, uz crni, integralni hleb. U principu, dnevna količina grožđa treba da bude 1,5-3 kg dobro opranog grožđa, bez koštica i opne. Onome ko ne može da izdrži ovu prilično strogu dijetu, dozvoljava se unošenje malih količina hrane uz ručak i večeru, ali se ne sme jesti kiselo, masno, začinjeno; jela koja se spremaju treba da su bez mesa, a od pića je poželjno ukinuti sve gazirane napitke, alkohol i mleko.

Neverovatna reakcija će vrlo brzo nastupiti: izlučivanje otrova krenuće kroz pojačanu diurezu, cirkulacija se bitno poboljšava, čovek gubi ružne masne "jastučiće" i postaje vitkiji, odlaže se arterioskleroza, reguliše krvni pritisak. Opšte stanje organizma evidentno se poboljšava.

Male količine prirodnog vina mogu se smatrati stimulativnim i lekovitim, a pod ovim količinama podrazumeva se jedna čaša dnevno!

Grožđana kura: jedan sat pre doručka pojesti 1/2 kg grožđa. Doručak se sastoji od crnog hleba i nekog blagog čaja od bilja.

Za užinu se opet jede samo 1/4 kg grožđa, a onda pre ručka, na jedan sat, do 1/2 kg, kao i pre večere.
Vera Horvat

Glog - spas za menadžere

Piše: Vera Horvat

Gavez (Symphytum officinale l.) Koren ove biljke, koja raste na mestima pored ograda, kanala, pa čak i na smetlištima, sadrži neverovatne sastojke. Seže duboko u zemlju i možda zato iz nje izvlači dragocena svojstva koja su pravi spas obolelima od reume, ili onima koji pate od bolova u zglobovima.

Ovaj neugledni, spolja crni, a iznutra beličkast ili žut koren koji se skuplja u proleće ili u jesen, pomaže i kod preloma (pa i zagnojenih) kosti, kod izraslina na kostima ruku i nogu, kod proširenih vena, vena koje su otvorene, bolova u vratu, amputiranih udova, pa čak i kod proređivanja koštanog tkiva. Za ove bolesti najbolje je koristiti tinkturu ili kataplazmu od korena gaveza.

Može se, takođe, pripremiti i čaj od njega: služi kao pomoć astmatičarima, bolesnicima na želucu, (uključujući i krvarenje), kao i onima koji pate od upale plućne maramice. Sve vrste ozleda, uboje, modrice, rane, zgrušavanje krvi, leči takođe tinktura korena gaveza. Od njegovog lista mogu se spremiti kupke, i to protiv reume, išijasa, problema sa krvotokom i slično. Za ovo je potrebna kupelj celog tela. U slučajevima loše cirkulacije u nogama, kod preloma ili proširenih vena dobro je uzeti kupku za noge u kojoj se namakao list gaveza.

(U nekim krajevima se list gaveza koristi i za ljudsku ishranu, najčešće pohovan).

Način upotrebe
Čaj (macerat) od korena: dve kašičice usitnjenog korena potopiti preko noći u 1/4 l hladne vode, malo podgrejati i procediti. Pije se gutljaj po gutljaj.

Kataplazma: dobro osušen koren se sitno samelje, pomeša se s vrelom vodom i doda nekoliko kapi ulja za jelo. Ova masa se nanese na mokru tkaninu dok je još vruća i priveže na bolno mesto.

Oblog od svežeg lista: oprati sveže lišće, izgnječiti na dasci, obložiti na obolelo mesto i pričvrstiti.
Vreli oblog: lišće preliti vrelom vodom i, dok je još vruće, obložiti njime obolelo mesto.
Cela kupka: 500 g svežeg ili sušenog lišća potopiti na 12 sati u 5 l hladne vode. Sutradan sve to zagrejati do vrenja i dodati vodi za kupanje.

Sedeća kupka: kao prethodna, samo što se uzima 200 g lista.
Tinktura: koren se dobro opere i još dobro očisti četkom, zatim se isecka i njime se napuni tegla (ne previše nabijeno). U teglu se zatim nalije dobra rakija, najbolje od žitarica, pa se ostavi da stoji dve nedelje, na suncu ili na toplom. Korenje mora biti pokriveno rakijom.

Mast: 4-6 sveže očišćenih listova fino usitniti i brzo pržiti na 250 gr svinjske masti, pa ostaviti da stoji preko noći. Sutradan podgrejati, procediti kroz tkaninu i ispresovati. Odmah staviti u manje teglice i držati u hladnjaku. Ova mast zamenjuje kataplazmu. Nezamenljiva je u lečenju ljudi i životinja.

Vino od gaveza: 2-5 opranih listova fino usitniti i potopiti u jedan litar dobrog belog vina. Treba da odstoji 5-6 nedelja. Odlično je sredstvo protiv plućnih oboljenja.

Glog (Crataegus odžyacantha l.)

Za razliku od većine biljaka koje su ovde opisane, glog nema tako dugu tradiciju u narodu. Stari vek i ne zna za njega, ili ga bar ne pominje. Prvi put je spomenut u srednjem veku, u Francuskoj, a onda je malo opširnije opisan u 19. veku. Danas se mnogo istražuju njegova korisna svojstva, a najdalje su u tome otišli ruski naučnici, koji su oduvek imali osoben sluh za tradicionalne vrednosti. Možda je na neki način glog zapravo čekao "svojih pet minuta", jer je naš vek upravo onaj u kome on može najviše da pomogne. Jer, šta je "menadžerska bolest" nego proizvod našeg vremena? Bolesti srca, nervoza, angina pektoris, miokarditis... sve sami "hitovi" ovog veka.

E, pa, dakle, za sve upravo nabrojane pojave, glog je pravo otkrovenje. On jača i reguliše rad srca, kao što povoljno deluje i na krvni pritisak. On je jedan od onih čudesnih lekova koji niski pritisak podižu, a visok snižavaju. Čaj od gloga obnavlja i jača srčani mišić, koji je često, s godinama, doživeo oštećenje.

Menadžerima, političarima, javnim poslenicima, intelektualcima, kao i depresivnim osobama, lečenje glogom je vrlo blagotvorno, jer dovodi do popuštanja nervne napetosti i napregnutosti, smanjuje se razdražljivost i osećaj iznurenosti, koji je često uzrokovan hroničnom nesanicom.

Napomena: smatra se da je delotvorniji tzv. crveni od belog gloga.

Čaj: spravlja se od jednakih mera cvetova i listova, ili samo od cveta, ili lista. U svakom slučaju uzima se jedna čajna kašičica na šolju vode, koja se prethodno dovede do ključanja, a zatim prelije preko suve biljke. Pije se 2-3 šolje na dan, zaslađen medom, uvek u gutljajima.

Čaj od plodova: Jedna čajna kašičica zdrobljenih plodova gloga stavi se preko noći u hladnu vodu, a onda se prokuva i pije takođe zaslađeno medom