Citat: sandra80 31. Mar 2011, 21:22:17

Naziv "Šiptari" (Shqiptarët) se počeo upotrebljavati u toku NOB-a u Jugoslaviji umesto ranije "Arbanasi", "Arnauti", kao i "Šipnija" (Shqipëri, Shqipni) umesto "Arbanija"

Mislim da ste svi zaboravili na jedan detalj u vezi Šiptara i pocetka njihovog nazivanja Šiptarima:reč je o Prizrenskoj ligi.
Evo detalja o njoj pa ćete videti da njihove težnje o jedinstvu svih Šiptara potiču iz 19 veka:

[b]Prizrenska liga


Komiteti Albanske lige.

Liga za odbranu prava albanskog naroda[1], poznata kao Albanska liga ili Prizrenska liga, je bila albanska politička organizacija osnovana 10. juna 1878. godine u Prizrenu, u tadašnjem Kosovskom vilajetu Otomanskog carstva. Cilj Lige je bio borba za albansku autonomiju i ujedinjenje svih Albanaca u jedan veliki albanski vilajet.
Prizrenska liga se suprotstavila odlukama Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Kneževini Crnoj Gori, nakon čega dolazi do oružanih sukoba sa Crnogorcima. Centralna ličnost ove lige je bio Ali-paša Gusinjski, koji je stekao veliki ugled svojim uspesima u bitkama protiv Crnogoraca 1855, 1879. i 1880. Pristalice Lige takođe podižu ustanak protiv otomanske vlasti 1879. godine i zauzimaju mnoge gradove. Turski Derviš-paša vojskom razbija albanski ustanak aprila 1881. godine i raspušta Prizrensku ligu.

Osnivanje


Albansko stanovništvo u Otomanskom carstvu je živelo podeljeno u četiri vilajeta: kosovskom, skadarskom, janjinskom i manastirskom (bitoljskom). Prizrenska liga je osnovana nakon završetka Rusko-turskog rata (1877—1878) između Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Otomanskog carstva, sa ciljem da spreči da oblasti na kojima je nastanjeno muslimansko ili albansko stanovništvo pripadnu susednim državama.
Sredinom 1878. godine su održani veliki skupovi albanskih predstavnika u Prizrenu; okupilo se preko 300 delegata iz svih krajeva gde žive Albanci. Na kongres u Bajrakli-džamiji došli su i predstavnici carigradskog kruga, na čelu sa Abdulom Frašerijem. Delegati sa Kosova, severne Albanije i Makedonije su bili za političko rešenje albanskog pitanja u sklopu Otomanske carevine, na bazi samouprave i oslobođenja od dažbina sultanu. "Južna" frakcija (uključujući carigradsku) je bila radikalnija, zahtevajući samostalnost Albanije i odricanje pokornosti sultanu.[2] Do kompromisa je došlo na zajedničkoj platformi autonomne Albanije. Formiran je Glavni odbor Lige od blizu 60 članova, i potom na javnom zboru u Prizrenu 17. juna 1878. obnarodovan politički program [1]:
Albanci neće dopustiti da se njihove zemlje daju Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj ili bilo kojoj drugoj državi;
sve oblasti naseljene Albancima koje su Srbija i Crna Gora ovim ratovima otrgle od Turske, da im se vrate;
da se pošalju diplomatske misije u Evropu, na Berlinski kongres i kod dvorova;
da se Albancima vrati samostalnost, da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada, već da ih oni sami između sebe biraju; i
da sultan ne traži više od njih regruta i poreze.
Nakon što su zahtevi sročeni, dokumenat je potpisalo preko trideset viđenijih prizrenskih Albanaca i na njega je stavljen pečat [muhur] albanske zajednice.[3] Nakon toga, peticija je upućena sultanu i Berlinskom kongres

Berlinski kongres


Prizrenska liga je na Berlinskom kongresu istupala u ime albanskog naroda, boreći se za zaštitu graničnih teritorija na koje su pretendovale susedne zemlje. Liga je uputila memorandum Kongresu kojim se od velikih sila traži priznanje nacionalnog identiteta Albanaca i autonomije Albanije unutar Otomanskog carstva.[4] Uz akciju kroz memorandume, Prizrenska liga je poslala i delegaciju pod vođstvom Abdul-beja Frašerija i Mehmeta Ali Vrionija u Beč, Berlin, Pariz, London i Rim. Cilj delegacije bio je da objašnjava i brani stavove memoranduma Prizrenske lige.[4] Međutim, Berlinski kongres je ignorisao memorandum Lige, a nemački kancelar Oto fon Bizmark je čak zauzeo stav da albanska nacija ne postoji. Albanskoj delegaciji nije dozvoljeno da učestvuje na Berlinskom kongresu. Albanske zemlje su tretirane kao deo Turske države, a Albanci kao turski građani, iako su se u to vreme borili protiv Turske.[5] Zbog takvog tretmana, albanski diplomata Abdyl Frashëri je protestovao:
“   Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubivi narod da ostane u ropstvu, ili još gore da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira, jer Albanci nikada neće prestati da se bore za svoju nezavisnost.[6]   ”
    
— Abdyl Frashëri
Odlukama Kongresa, neka pretežno muslimanska naselja kao Plav i Gusinje, predata su Crnoj Gori, dok su Srbiji predata četiri okruga (Niš, Pirot, Leskovac i Vranje) u kojima je živeo veliki broj Albanaca.
“   Arbanasi su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbansko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severnoalbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu.[7]   ”
    
— Dimitrije Tucović
Iako je članovima 35 i 39 Berlinskog ugovora jasno istaknuto da u novopripojenim krajevima muslimani i hrišćani treba da uživaju jednaka građanska i politička prava i slobodno raspolažu svojom imovinom[8], u Srbiji dolazi do masovnih progona albanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti[9]. Zbog ne poštovanja Berlinskog ugovora, Albanci su uputuli diplomatskim predstavnicima velikih sila peticiju u kojoj se kaže:
“   ...Situacija je teška u svim aspektima života. Izgubili smo sve što smo imali... Srpska vlada se ne pridržava Berlinskog ugovora; konfiskovala je našu imovinu, oduzela nam je svu živinu, letinu i ostalo, stoga pitamo velike sile da se umešaju u zaštitu naše imovine.[10]   ”
Zbog kapitulacije Turske na Berlinskom kongresu Liga ulazi u fazu otvorenog suprotstavljanja turskim vlastima, pokušavajući da oružanom akcijom spreči izvršenje odredaba Berlinskog ugovora.[1] Na pokušaj Turske da povrati red na Kosovu uzvraćeno je masovnom oružanom pobunom: u Đakovici je 26. avgusta 1878. ubijen Mehmed Ali-paša, koji je tamo upućen radi smirivanja.[1]

Oružani otpor

Albanci su za najveću nepravdu Berlinskog kongresa smatrali "legalizovanje srpsko-crnogorskog nasilja i okupaciju albanske zemlje".[5] Odredbama ugovora, Crnoj Gori su predata pretežno muslimanska naselja Plav i Gusinje, koja su Albanci branili oružjem. Crnogorci su vodili dve bitke sa dobrovoljcima Lige, kod Novšića i Murina, ali nisu uspeli da savladaju otpor Albanaca.[4] Zbog nesprovođenja odredaba Kongresa, Crnoj Gori su ponuđene teritorije Hota i Gruda u zamenu za Plav i Gusinje. Međutim, opet su se suprotstavili dobrovoljci Lige i onemogućili predavanje teritorija.[4] Na kraju su velike sile Crnoj Gori kao kompenzaciju ponudile teritoriju Ulcinja. Poslale su međunarodnu flotu kojom su izvršile demonstraciju sile pred Ulcinjem, stavivši do znanja Porti da se međunarodne odluke moraju izvršiti. Nakon toga, energičnom akcijom skadarskog komandanta razbijen je otpor Liginih dobrovoljaca, zauzet je Ulcinj i predat je Crnoj Gori.[4] Na jugu, Ligini dobrovoljci su uspeli da spreče predavanje Grčkoj dela Epira.[4]
Tokom godina borbi oko granica, Liga je ojačala i počela sve odlučnije da postavlja zahteve Porti. Albanci su zahtevali od Turske autonomiju za Albance, i ujedinjenje u jedan vilajet. Porta je ovo odbila, i počeo je albanski ustanak 1879. kojim je turska vlast svrgnuta u Vučitrnu, Prizrenu, Đakovici, Prištini, Peći i drugde.[11] Maja meseca 1880. Liga potpuno otkazuje poslušnost Porti i na Kosovu nastaje dvovlašće.[1] U Skadru dolazi do zajedničkog okupljanja svih Albanaca, hrišćana i muslimana. 10. aprila 1880. izdata je proklamacija sa zahtevima:
unutrašnja autonomija za sve albanske zemlje;
knez izabran voljom naroda, sa naslednim pravima;
paušalno plaćanje godišnjeg danka;
pravo na pomoćnu vojsku;
uklanjanje svih otomanskih trupa;
postavljanje domaćih činovnika;
uspostavljanje diplomatskih odnosa između autonomne Albanije i Porte.
Na ovoj političkoj platformi organizovan je ustanak protiv turskih vlasti.[1]

Raspuštanje Lige

Turska je, kao odgovor, poslala vojsku na čelu sa zloglasnim Derviš-pašom da razbije ustanak na Kosovo i Albaniju. Vojska tokom marta-aprila 1881. ulazi u Prizren, Đakovicu i Peć. Na jesen iste godine ulazi u Ljumu i Debar, i postepeno u celu Albaniju od severa do juga. Albanski pokret je u krvi ugušen. Turska je vojnom akcijom razbila dobrovoljce Lige, a njihove vođe pohapsila i poslala u progonstvo.[4] Do kraja 1882. internirano je u Malu Aziju oko 3000 Albanaca, s ciljem da se potpuno iskoreni mreža organizacija Albanske lige.[1]
Međutim, ovo smirenje je bilo samo privremeno, jer ponovo izbijaju nemiri po pašinom povratku u Carigrad. Lokalne bune niču 1883. i 1884. godine.[12]

Nasleđe

Iako je Prizrenska liga prestala da postoji, Albanci su nastavili da igraju važnu ulogu u mladoturskom pokretu. Teritorija Albanije, Kosova i Makedonije glavna su poprišta na kojima se odigravala Mladoturska revolucija. Međutim, kada su se mladoturci učvrstili na vlasti, nisu ispunili obećanja u pogledu autonomije Albanije, već su tražili strogi centralizam, uvodeći turski kao jedini jezik administracije i zabranjujući albanske klubove širom zemlje. Ovo je vodilu erupciji nezadovoljstva i oružanoj pobuni Albanaca na Kosovu i Albaniji juna 1909. koju su Turci krvavo ugušili maja 1910. godine.[4]

Stami apsolutno si u pravu, prizrenska liga ili jos bolje albanska liga je najzasluznija za stanje izmedju srpske i siptarske strane.
dakle, kad je Srbija izbila na Kosovo , stvorena je neka vrsta psihoze kod Albanaca , plasili su se da ce morati da dele svoju drzavu i da ce se to realizovati na Berlinskom kongresu .Zato su se 1878 albanski glavari okupljali i dogovarali da bi sprecili dalje prodiranje i "guranje" granica u Albansku zemlju.

Medjutim poenta svega je prikrivena. A to je da se ne dozvoli sirenje pravoslavne Srbije.To je organizovana antisrpska taktika sto nije ni malo cudno, jer nam se to dogadja unazad bar 2 stotine godina ....Nikome ne treba sirenje i jacanje jedne male pravolslavne zemlje usred katolika i muslimana. I tim dokumentom se zacinje teorija Velike Albanije. Koji su na zalost potpisali preko 30 prizrenskih Srba.

Makedonci, Rumuni, Bugari i Grci su pravoslavni. Pre ce biti da su muslimani u sendvicu pravoslavaca.

Je l  sada jasno u kom pravcu\na koju stranu su isli Srbi sa granicama?

 Mozda da se povrate stare granice?

Samo da se pogleda koliko nas je proterano, pobijeno i asimilovano. Nema kraja brojkama. Svi živi su asimilovali stanovništvo, samo mi nismo iz nekog razloga. Samo se nerviram kada krenem u analizu. 

Ja sam ZA!
Od Dunava do Bitolja...alim može i do Atina! Stara Srpska zemlja.
Ali šta će biti sa delovima Beograda koji su severno od Dunava?   

Pa po tom principu bi trebalo da vratimo Vojvodinu Madžarima... jebi ga, vekovima je bila njihova.

Poenta je onda još u vremenu  prvog Papinog bacanja prokletstva na  srednjevekovnu državu u 11 veku , kada Car Dušan nije hteo da prizn a Papu već je osamostalio Srpsku Pravoslavnu crkvu-po prvi put.
Car Lazar je izmolio ukidanje  prokletstva od Pape i osamostalio Srpsku pravoslavnu crkvu ali je "tiha" netrpeljivoist opstala a  katolici su je usadili, naravno u saradni sa Turskom Portom u Arbanase koje su naseljavali iz Anadolije da bi zaustavili širenje Pravoslavlja i slabljenje Srpske državnosti .
Jer i u vreme okupacije pod Turskom Srbija je imala kakvu-takvu samostalnost a SPC autokefalnost i to je smetalo Turskoj, Katolicima i papi, Austrougarima kasnije,.....
Sve bi trebali  sagledavati mnogo ranije ali naglasio sam Prizrensku ligu kao osnovicu svega da se ne bi vraćali baš ovako daleko -istorisjki daleko .

Bas sam i ja ovo hteo reci... Znaci Madjari po tom principu u kome mi krenemo u osvajacki pohod na Kosovo i proteramo 1.7 miliona siptara, treba da izvrse invaziju na Srbiju i Vojvodinu i da proteraju one Srbe koji gore zive, i da zauzmu teritoriju...


Cinjenica je da su Albanci dole na Kosovu vecina vec vise od 100 godina, i tu nema sta... To je zavrsena prica onog trenutka kada mi to nismo pokrstili i asimilovali kada smo osvojili tu zemlju nazad od Turaka...

Da ih nismo proterivali, sada bi verovatno bili i u okolini Nisa, jos mnogih gradova...

Cinjenicno je stanje, da su Srbi gore na severu vecina, i da ih ima i po unutrasnjosti i jugu Kosova... Treba videti sta moze da se uradi za taj narod dole, a ta teritorija k'o teritorija... Pa nama je i u Makedoniji dobar deo istorije, pa niko ne planira da je osvaja...


Ne znam koliko ima ljudi dole koji su van severa, ali je bilo najbolje da su mogli da im se stvore kvalitetni uslovi za zivot ili na severu Kosova ili negde drugde u Srbiji... Isto tako i najvece svetinje kada bi mogli i ako je to uopste ispravno i moguce, bi trebalo prebaciti u Srbiju, jer ce sutra od toga siptari praviti svoju istoriju i falsifikovati cinjenice... Nazalost nasa drzava ni ranije raseljenim ljudima nije mogla da obezbedi smestaj i pristojno ognjiste, pa sta ocekivati sada...
Takodje i ljudima koji imaju imovinu dole treba omoguciti da ili ostane u njihovom vlasnistvu ili da je prodaju po trzisnim cenama...


A onda videti ono sto sam ranije rekao, Kosovo za RS, a sever Kosova za albanski deo Preseva, Bujanovca i Medvedje i zavrsis sa tim siptarima i teritorijom jednom za svagda... Naravno, i izlaz na more kroz RS(mada verovatno ne preterano sirok), posto valjda po zakonu o granicama bi imali pravo na izlaz na more...

Ovom retorikom se vraćaš nekih 17-18 godina ranije gde je Miloševiću nuđena RS, RS SAO Krajinasa izlazom na Jadran- pojas oko grada i like Ploče u dušini od 25-30 km, zatim severni deo KIM, a koji je plan Z4 Milošević odbio jer nije  odgovarao interesima SRBA.
Ništa novo se ne dešava sa ovim.
Ameri napuštanjem Bondstila, puštanjem Šiptara(koje nisu mogli da smire i dovedu u stanje  kakve-takve kontrole) ponovo će utrapiti vruć krompir Srbiji.
Za sada ne treba razmatrati ovu opciju podele jer sledi popiss u Srbiji a na KIM  će popis obaviti organi EU koji će zbog zainteresovanosti zemalja EU hteti da znaju ko je Šiptar sa KIM a ko Albanac iz Albanije a živi na otetoj dedovini Srba, Turaka, Egipćana, Roma,....