to nema veze sa obrazovanjem...poslovica je tacna i istinita...citas li crnu hroniku iz svoje zemlje 

Ta poslovica ne postoji, to je neki nemastoviti retard smislio u trenutcima mozdane dijareje. Em je glupo em je neistinito, tvoj trademark* a?

*Uh izvini, mislio sam tvoj stil, obelezije, ako ti je lakse, zaneo se ja misleci da pricam sa obrazovanim covekom, nece se ponoviti

samo potvrđuješ moju tezu a propo tvog intelektualnog identiteta...a što se tiče napred pomenutih konsekvenci, njih će ti život podariti generalno, a ne neko pojedinačno, ponajmanje ja kome si zaista neispirativan za tako nešto...

A sada da se vratim temi...dok god se ljigavi politički establišment i nadređeni činovnici lokalnog a podređeni globalnog sistema protive nečemu, znaću da su takve ideje i težnje na pravom mestu i putu..to što rovaca u svakoj organizacijskog strukturi ima i što raznim smicalicama i lukavim dosetkama vrše diverziju u svemu onome što ima nacionalni prefiks svojim tobože rodoljubivim atakom me uopšte ne tangira niti brine..čak naprotiv, tim pre će se probuditia, a zatim i pobunti i drugačije pohrliti za pravdom, i oni koji su se do skora koliko toliko ponašali pribrano i hladne glave...i kao što se iz priloženog upordno da videti da đaša ne da pa neda mira

Ma samo napred druzhe, bez navodnika, zhelim ti sve najbolje. Nisam proklet, a i danas sam lepo raspolozhen.

Formirana dva predmeta o zabrani organizacija "Obraz" i "1389"
Autor: Tanjug | 01.10.2009. - 12:45  13:20

Ustavni sud Srbije na današnjoj sednici formirao je dva predmeta povodom predloga republičkog tužioca da se zabrane organizacije "Obraz" i "1389", rekao je danas Tanjugu portparol Ustavnog suda Dejan Milić.

Milić je istakao da su formirana dva predmeta povodom tog predloga republičkog tužioca.
On je dodao da je određen sudija izvestilac i obrađivači predmeta.
Milić je rekao da će Ustavni sud na redovnoj sednici, zakazanoj za 8.oktobar, raspravljati o inicijativama i predlogu Zaštitnika građana za ocenu ustavnosti usvojenih izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju.
"Predmet je formiran, određen je sudija izvestilac koji je pripremio referat koji će biti na dnevnom redu iduće redovne sednice Ustavnog suda osmog oktobra", precizirao je on.
Na današnjoj sednici Ustani sud Srbije će razmatrati više inicijativa za ocenu ustavnosti, odluka o usvajanju, odnosno odbijanju ustavnih žalbi, rešenja o odbacivanju, odnosno obustavi postupka kod ustavnih žalbi.

Izvor: Blic

Žarko Korać: Smrt na ulici
Žarko Korać
01.10.2009
Prenosimo tekst Žarka Koraća sa internet stranice Peščanika o tome kako je Srbija odgojila svoje "Cvijeće zla" dok se tobože evropeizirala

Složena je ljudska priroda. Ponekad smrt jednog čoveka više dirne nego smrt hiljada ljudi. Upravo to se desilo u Srbiji, gde je divljačko ubistvo mladog Francuza Tatona izazvalo veoma snažnu reakciju javnosti. Ta ista javnost, koja gotovo ravnodušno posmatra svakodnevno nasilje u Srbiji, ovoga puta je reagovala besno i uplašeno. Čak su i političke stranke koje su u početku relativizovale ulično nasilje stavom - Otpor ili Obraz, sve je to isto - ustuknule. Uplašile su se da se oštrica gneva opravdano ne okrene protiv njih. Ove stranke su imale dosta razloga za tu promenu stava. Upravo su one najodgovornije za sve što se desilo.

Kada je pre dvadeset godina Milošević inaugurisao svoju politiku „nacionalnog preporoda“, njena osnovna poruka je bila da je Srbija konačno našla vođu spremnog da upotrebi silu za ostvarenje toga cilja. Ostala je zapamćena njegova rečenica: „ni ratovi nisu isključeni u ostvarenju politickih ciljeva“. I tada je u potpunosti prihvaćena kultura nasilja kao nešto normalno. Ta kultura nažalost i dalje dominira u Srbiji.

Kako inače objasniti to što Vlada Srbije daje veliki novac i uz pomoć falsifikovane putne isprave izbavlja iz zatvora u SAD mladića, koji je u kafanskoj tuči drugome zadao udarce koji su ga bacili u komu. Kako objasniti to što taj siledžija postaje heroj u Srbiji i što ga dovode u parlament da ga prikažu. Kako objasniti to što je cela Srbija ispisana grafitima „Pravda za Uroša“, gde se cinično menjaju uloge žrtve i agresora, i onaj koji gura baklju u usta policajca postaje ugroženi pojedinac. Kako objasniti to što učesnici planirane Parade ponosa bivaju optuženi da „ugrožavaju javnost“, a svakodnevno dobijaju poruke u kojima im se preti linčom.

Kako to drugačije objasniti nego time da je na smrt premlaćeni Francuz zapravo žrtva još uvek dominirajućeg stava da je u borbi za političke i kvazi političke ciljeve sve dopušteno. Neofašističke organizacije koje terorišu javnost pokrivaju se nacionalnim parolama, koje su im ponudile „patriotske političke stranke“. Te organizacije u svom imenu imaju 1389. godinu ili, kao Obraz, ističu hrišćanske simbole. Navijači na utakmicama nose slike Mladića i Karadžića i skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“. Sve to treba da ubedi javnost da su u pitanju borci za nacionalnu stvar, a ne siledžije i kriminalci. A zar nisu njihovi uzori „patriote“ iz bivših ratova, gde su preko noći lopovi i probisveti postajali heroji. Zar glorifikacija Ulemeka-Legije, pošto je osuđen za ubistvo premijera Đinđića, nije identičan stav.

I tako je Srbija postepeno odgajila svoje „cveće zla“! Dok su se političke stranke koje su neprekidno nametale ovaj sistem vrednosti povukle i tobož „evropeizirale“, njihova duhovna deca nastavila su terorisanje i premlaćivanje neistomišljenika. Ta deca su iskrenija. Ona doslovnije shvataju kulturu nasilja.

Siledžije koje su ubile Tatona na ulici Beograda samo su sledile svoje političke mentore i duhovne vođe. Za njih je „patriotski“ osvetiti se za bombardovanje Srbije ili za hašku presudu Šljivančaninu. Smrt na ulici Beograda je nastavak one iste smrti od snajpera na ulici opsednutog Sarajeva  . Nema tu razlike, to je ubistvo nevinog u ime „velikog patriotskog cilja“. I javnost ne treba da se čudi – tamo gde je u centru politike bezobzirnost prema ljudskom životu, života zapravo nema. Nesrećni Taton pridružio se hiljadama nevinih žrtava iz proteklih ratova. Reakcija javnosti ovoga puta ipak budi nadu da je kultura nasilja na izmaku. Ova poslednja žrtva možda će nešto trajno promeniti u Srbiji. Naime, ovu smrt na ulici Beograda, ovoga puta niko se više nije usudio da opravda.

Одлично, значи и они ће добити по три месеца што су убили француза. Сјајно.

Sistemsko nasilje
Ivan Torov
01.10.2009.

Srbija je opet neslavni hit. Slike i opisi nesputanog nasilja već danima obilaze svetske medijske metropole, neumoljivo razaraju novostvoreni mit ovdašnjih državnih i političkih manekena i manipulatora kako je njihova „miroljubiva i konstruktivna“ višestubačna spoljna politika iz temelja promenila ničim izazvanu „lažnu predstavu“ o državi koja pune dve decenije generiše svakojake oblike terora nad ljudima. Od ratova, etničke mržnje i progona, nacionalizma, ksenofobije do parlamentarnog, uličnog i medijskog divljanja „patriota“ svih fela. Punu cenu je ovog puta svojim životom platio nedužni Bris Taton, momak koji je olako poverovao da se u Beogradu, kao i u francuskim gradovima, može bezbrižno popiti kafa.

Kolone razočaranih i rezigniranih građana, koji cvećem i svećama već nekoliko dana odaju poštu nastradalom Francuzu, ma koliko delovale impozantno, možda će koliko toliko ublažiti, ali ipak ne mogu da otklone tešku nelagodu zbog poražavajućeg utiska da Srbija, zapravo, niti može, bogme, pitanje je da li i želi da se oslobodi čvrstog zagrljaja tvoraca, promotera i aktera svekolikog nasilja. To joj nekako dođe kao vrsta nadoknade zbog svih mogućih poraza kojima je bila izložena, gotovo pune „demokratske“ i „tranzicione“ decenije koju su pojeli skakavci, kao opijum za sve nedaće i traume koje je samoj sebi, ali i svom okruženju, priredila.
Nije bilo tako davno (2003) kada je pola miliona građana ispratilo mučki ubijenog Zorana Đinđića. Koliko je tada oporih reči protesta i ogorčenja izrečeno u nadi da će atentat na premijera biti poslednji zločin u sinhronizovanoj režiji države i kriminala, prelomni trenutak kada će se shvatiti dubina gliba u koju su političari godinama unazad Srbiju gurali. Nekoliko meseci kasnije, na parlamentarnim izborima ubedljivo je trijumfovala srpska politička desnica, Đinđićevi najljući rivali. Brisa Tatona takođe ispraćamo sa zavidnom količinom pijeteta, tuge i revolta, nadajući se, po ko zna koji put, da će tragedija mladog Francuza konačno razvejati magluštinu oko prave prirode i izvora nasilja u državi Srbiji.

I da posle svega ovoga, neće homogenizovana nacionalistička i ksenofobična desnica ponovo uzeti stvar u svoje ruke čim se tutnjava zbog najnovijeg talasa nasilja stiša i građani shvate da „demokratska“ i „proevropska“ politička garnitura na vlasti manifestuje frapantnu nemoć da i svojim i stranim građanima osigura makar minimalnu bezbednost. Ujedno, nije u stanju ni da prihvati činjenicu da je nasilje u nas postalo svakodnevni način života i ponašanja. U parlamentu, medijima, na ulici, školi, sportskim takmičenjima, porodici...

Ni poslednja spirala divljanja ekstremnih klerofašističkih, nacionalističkih i navijačkih jurišnika, brutalnih napada na strane državljane, nezaštićene manjinske grupacije, uprkos svemu, čak i ubistvu jednog gosta iz inostranstva, nije pripomogla da država i njeni propagandni ideolozi konačno revidiraju svoj stav kako je reč o „incidentima“ marginalnih grupa „huligana i siledžija“. Prebacivanje krivice na njih, čak i na pojedince koji su se oteli kontroli, zapravo je još jedan, ovog puta krajnje providan ali i apsolutno neodgovoran pokušaj da se prikrije još poodavno poznata činjenica da nasilje u ovoj državi nije „izolovan fenomen“, kako ga žele domaći narcisoidni političari prikazati, već sistemska stvar. Sistem vrednosti, koji su još pre više od dve decenije u sinhronizovanoj akciji nametnuli Slobodan Milošević i dominantna nacionalistička ideologija dobrog dela srpske intelektualne i političke strukture.

Još kad je Milošević na Gazimestanu najavio da u „rešavanju srpskog nacionalnog pitanja ni oružana sredstva nisu isključena“, bilo je jasno kuda srlja Srbija. Duh iz boce je pušten pa sve što se dešavalo u rušenju bivše jugoslovenske države, ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, imalo je za svrhu da promoviše i uspostavi logiku da se jedino silom, dakle, nasiljem u različitim oblicima, masovnim trovanjem naroda floskulom kako se „nebeska Srbija“ može braniti i odbraniti od „svetske antisrpske zavere“ samo tako što će teror postati zvanična, državna ideologija. To je vreme kada je ljudski život apsolutno obezvređen, brutalni generali, pljačkaši, ubice i kriminalci regrutovanih u zatvorima proglašavani epskim junacima i neprikosnovenim „patriotama“. Jednom oslobođeni duh više nije mogao da se vrati tamo gde mu je mesto, pa je fatalna privlačnost gole sile i kompleksa „jači smo od svega“ postigla da se sprega države, politike, ratnog zločina, novobogataša-profitera, baraba svih boja ugradi u opštevažeći kodeks ponašanja koji je – kada su se vojni porazi Srbije zaređali – težište nasilja iz susedstva preneo na teren Srbije.

Peti oktobar je probudio nadu da bi se zahuktalom nacionalizmu, militarizaciji i kriminalizaciji društva i države moglo stati na put, ali je likvidacija premijera pokazala da je nasilje, dirigovano iz raznih centara moći, ipak jače od države. U stvari, postalo je njegov neodvojivi deo. Svi potonji događaji – od pučističke pobune Crvenih beretki, ubistva premijera, spaljivanja američke ambasade i džamija u Nišu i Beogradu do nesmetanog terora raspojasanih ekstremista na sportskim mečevima, ulicama i nad manjinskim grupama, posebno Romima, uz prećutni blagoslov države, posebno nekih njenih institucija, poput Državne bezbednosti, političkih stranaka konzervativne desnice i Srpske pravoslavne crkve – imali su samo jedno značenje: učvršćivanje kontinuiteta nasilja i vladavinu sistema vrednosti po kome „samo jakima pripada svet“.

Baš u vreme vladavine Vojislava Koštunice i njegove kohabitacije sa Borisom Tadićem arsenal najekstremnijih nacionalističkih, klerofašističkih i neonacističkih grupa doživeo je najveći procvat. Pojavili su se Obraz, Dveri, Rasni nacionalisti, Krv i čast, SNP „Svetozar Miletić“, potom i „1389“, „Naši“ „Nacionalni stroj“, „probudile“ su se i brutalne navijačke horde Crvene zvezde, Partizana i Rada. U tom novom, obogaćenom (novopridošlim jurišnicima) ambijentu nije bilo teško prepoznati kontinuitet veličanja kriminalaca tipa Arkana i Legije sve do kafanskog siledžije Miladina Kovačevića, kome je država obilato pomogla da postane uzor novim naraštajima. Prepoznaje se, u stvari, da se logika nasilja nikad nije prekidala. Dobijala je samo nove forme, u nekim segmetima bila je suptilnija, a drugim, opet, brutalnija, ali suština je ostala ista: svrha nacionalističke isključivosti, ksenofobije, šovinizma i rasizma, arogancije i agresivnosti koja prelazi i najgrublje oblike sadizma, bila je da se Srbija održi na nivou primitivne plemenske zajednice, kojoj su evropske integracije, demokratija, vladavina prava i pravičnosti i poštovanja ljudskih prava i sloboda poroci kojih se valja, i po cenu izazivanja krvoprolića, kloniti.

Ima li leka toj pošasti? U svakoj uređenoj i civilizovanoj zemlji odgovor bi bio jednostavan, u Srbiji, pak, jako komplikovan pre svega zbog slabe, nemoćne i nereformisane države, a i neodlučnosti političke „elite“ da jasno i odlučno kaže šta joj je vizija: put u moderno, razvijeno i tolerantno društvo ili, pak, dalje sveukupno survavanje. Ipak, nije kasno za radikalan zaokret, ali se mora znati da će terapija biti sve teža i bolnija budu li se ovdašnji političari i dalje držali premise da je Miloševićev vrednosni sistem politički i vlastodržački profitabilan, a i da malo (više) prkosa, inata, ksenofobije, nacionalizma i pokazivanja mišića ne bi škodilo.

Za početak morali bi da konačno prihvate činjenicu da Srbija nije pobednik u ratovima i da će joj se svako prekomerno kočoperenje, ispoljavanje nacionalističkog prkosa, arogancije i agresivnosti, povlađivanje kompleksu nekakve svoje iracionalne veličine i značaja u regionalnim i svetskim razmerama uvek vratiti kao bumerang. Udaljiće je za dug period od Evrope i njenih vrednosti. Koketiranje sa nacionalizmom i ekstremnim grupama, međutim, približiće je još više primitivnom i sve grubljem provincijalnom uterivanju reda i discipline. Biće to, u stvari, teranje vetra na jedra najmilitantnijih i najkonzervativnijih struktura u državi. Srebrenica, Sarajevo, Vukovar više ne smeju biti poligoni za skrivanje nečiste savesti i bežanje od odgovornosti za počinjene ratne zločine.
Jednom za svagda mora se raskrstiti sa kultom obožavanja uniformi i oduševljenja što su, posle kraće pauze, vojska i policija ponovo na samom vrhu lestvice popularnosti. Razjasniti i sudski rasplesti pozadinu pobune JSO, otkriti političke inspiratore i nalogodavce Đinđićevog ubistva, konačno razrešiti „misteriju“ ubistva Slavka Ćuruvije, razobličiti ulogu i poteze policijskog vrha i Koštuničine vlade u paljenju ambasade SAD i Bajrakli džamije, ali bez kompromisa, političke trgovine i dnevno-političkih kalkulacija. Osloboditi pravosuđe i medije političkog tutorstva, a samu državu izložiti konstantnoj kontroli odgovarajućih nezavisnih institucija i civilnog sektora. Zaustaviti bahatost i siledžijstvo za parlamentarnom govornicom, što je već skoro dve decenije model drugima kako da se ponašaju. Preispitati radikalno sistem obrazovanja kako bi se utvrdilo u kojoj meri je današnja škola, zapravo, nastavak ratova na prostoru bivše SFRJ drugim sredstvima. Usput, ali ne i manje urgentno, zaustaviti pokroviteljski i krajnje problematičan stav države i političkih partija u sistematskoj rehabilitaciji i glorifikaciji snaga fašizma i kolaboracije, staviti tačku na opšti poražavajući utisak kako se Srbija, zapravo, stidi sopstvenog antifašizma.
I za kraj: ne bi bilo loše da se predsednik Republike Boris Tadić ponekad zatekne i u Srbiji kad u njoj nešto ozbiljnije zagusti. Deliti lekcije iz SAD ili Slovenije je, najblaže rečeno, degutantno.

Peščanik.net, 01.10.2009.

i onda me banuju i pozivaju na linch zato sto sirim istinu

Taj Koраћ је осетио насиље и на својој кожи када су га 2001. скинхедси брутално измлатили зато што подржава педере! 

to nije smjesno...podrzavam i ja pedere