Napomena: pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- Koštana
- Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim
Ševa je izabrao ovu drugu...

Gledam, al' oči su mi sklopljene. Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro. Slušam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem.
Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražwu, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim", ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah još jednom moje sirote unučiće i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dođe vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dođe vreme da se i mi ispričamo". Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka."
Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: "Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i reče: "Kaži Omoljice." Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do zadnje reči: "O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem.
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Međutim našao je nekako prave reči, pa reče:
- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi

treca tema sa ovim pismenim zadatkom...