Pikanterije iz zivota ruskih vladara :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

MUČENJE, KASTRACIJE, DIVLJI SEKS, PATULJCI Ruski carevi su zaista bili VAN KONTROLE

Aleksej I Mihajlovič
Foto: Wikipedia Aleksej I Mihajlovič

Vojne parade, manevri i okršaji nešto su što Rusi itekako vole sve i to je sve do cara Nikolaja II i Prvog svetskog rata, u kojem je izginulo više od 1,2 miliona ljudi bilo ništa drugo do “učvršćivanje nacionalnog običaja”, piše “Dejli mejl”, pozivajući se na knjigu “Romanovi” Sajmona Sibedža Montefjorea.

Prethodnik Nikolaja II, Nikolaj I, posvećivao je vreme dizajniranju uniformi, crnim koporanima sa zlatnim epoletama i uglancanim čizmama. Kada je 1884. godine posetio britansku kraljicu Viktoriju, on je “odbio dekadentni komfor demokratskog kreveta i insistirao na tome da spava na čeličnom ležaju” koji je doneo sebi.

Nikolajev brat, Aleksandar I, toliko je uživao u svojim okršajima sa Napoleonom da je, uprkos tome što su bitke kod Austerlica i Borodina bile “najdivnije organizovane klanice u istoriji” , i dalje želeo da napravi alijansu sa Francuzima i napadne Indiju pod britanskom upravom.

Nijedan Romanov nije se obazirao na tako “progresivne apsurde” poput demokratije, izbora ili nezavisnog parlamenta. Zapravo, Petar Veliki tukao je pesnicama ministre usred zasedanja i kroz istoriju su carevi bili ratoborni i pljačkaški i nasilni bez imalo griže savesti. Uvek su provocirali sukobe na granicama sa Poljskom, Švedskom i Otomanskom imperijom.

Dok su Romanovi živeli u luksuzu, mrtva tela ležala su rasuta po ulicama

Petar Veliki
Foto: Paul Delaroche / Wikipedia Petar Veliki

Romanovima je zajedničko potpuna uverenost u to da su morali vladati despotski.

- Naš narod je kao deca koja nikad neće sama da prionu na učenje svoje azbuke ako ih na to ne prisili njihova vladar - govorio je Petar Veliki.

Mnoge stranice Montefjoreove knjige pune su čistog horora: trovanja, sprava za mučenje i nabijanja na kolac. Dok su Romanovi živeli u luksuzu, noseći krznenu garderobu i šubare optočene dijamantima, mrtva tela ležala su rasuta po ulicama.

Sedište moći bio je Kremlj, čiji bedemi su bili prošarani vešalima na kojima su leševi visili dok ne strunu. Radilo je danonoćno 14 soba za mučenje, “osim nedeljom”. Retki kriminalci ili izdajnici bili su prosto obezglavljeni. Većina njih bila je živa zakopana ili spaljena na lomači. Kamdžije, bič od sirove kože sa metalnim alkama i žicama, korišćen je da zaseca meso ljudima do kostiju.

Čerečenja na Crvenom trgu

Na gubilištu na Crvenom trgu, zatvorenici su čerečeni načetvoro i prženi usijanim gvožđem, a njihovi organi su bacani psima. Katkad su odrubljene glave čuvane u teglama i postavljane u Sobu čudesa, koja je još otvorena za javnost.

Romanovi su tokom 304 godine, dok dinastija nije zbačena 1917 godine, bili rodoslov “megalomana, čudovišta i svetaca”. Ubijeno je 12 careva, uključujući i dvojicu davljenje, jednog izbodenog, jednog raznetog dinamitom i dvojicu streljanih. Pavlu I smrskano je lice zlatnom burmuticom, a Aleksandru II noge su raznete bombom atentatora.

Ni prirodne smrti nisu bile bogzna kako jednostavne. Petar Veliki umro je od trovanja krvi, njegova udovica preminula je od “groznica, astme, kašlja, krvarenja iz nosa i oticanja ekstremiteta”, a njihov sin zapatio je velike boginje.

Romanovi, loza koja se oduprla mongolskim kanovima i vizantijskim carevima, baštinila je i sjaj i divljaštvo srednjovekovnog vladara Ivana Groznog.

Reč “car” ruska je verzija “Cezara” i, poput Kaligule i Tiberija u antičko doba, najstariji Romanovi bili su skloni “strastvenom ubijanju, molitvama i bludu”. Nikad nisu verovali svojim savetnicima, “odsecajući noseve i genitalije... vezujući konopcima žene i decu zajedno i bacajući ih pod led”.

Glavna zabava - bacanje kepeca

Alekandar II Nikolajevič
Foto: Konstantin Makovsky / Wikipedia Alekandar II Nikolajevič

Spaljivali bi tuđe palate i konfiskovali imovinu, piše Montefjore i ukazuje na to da u to vreme ni engleski kralj Henri VIII nije bio ništa finiji.

Život na dvoru podrazumevao je redovne bankete sa 70 glavnih jela - medveđe meso, labud punjen šafranom i slične “poslastice”, uz nezaobilaznu burad votke.

Glavna zabava bila je - “bacanje kepeca”. Patuljci su smatrani maskotama i ponekad bi iskakali iz torti “potpuno goli”.

Jedan patuljaj, Pedriljo, pronađen je u krevetu carice sa kozom-muzarom obučenom u negliže.

Car Aleksej koji je preuzeo tron 1645. bio je religiozni fanatik, koji se budio u četiri ujutru da bi se molio. Na Uskrs bi se molio po šest sati bez prekida. Ruski plemići, koji bi propustili liturgiju, bili su bacani u zaleđenu reku. Car je sebe smatrao svetošću i “nikome nije bilo dozvoljeno da ga pogleda u oči, a pozdravljan je padanjem ničice”.

Patuljci, koje je Aleksej penzionisao, vratio je Petar Veliki, “zastrašujući vladar cirkusa” zbog svoje fizičke nadmoćnosti.

Samo zato što ga je “lično mrzeo”, Petar je dao da se njegov sin, carević Aleksej, uhapsi nasred velike trpezarije u Kremlju. Za zagrevanje, mladić je dobio 25 udaraca kamdžijom i, podvrgnut mučenju, konačno je priznao da bi “voleo da je njegov otac mrtav”. Petar je posetio Alekseja u komori za mučenje, ostajući da to sve gleda nekoliko sati. Montefjore navodi i da je Petrov sin umro od “šoka, gubitka krvi ili infekcije nakon bičevanja po leđima do kostiju”. Na sahrani, Petar je plakao.

Rad da gradi brodove, Petar je 1698. posetio Englesku da bi izučavao brodogradnju, ali su njegovu pažnju najviše privukla baštenska kolica sa jednim točkom.

“Nikada nije video takva kolica, pa je organizovao trke sa njima”, piše istoričar, dodajući i da je koristio slike za vežbanje gađanja, nameštaj kao drva za potpalu i zavese da bi se brisao.

Petrovo najveće dostignuće bilo je podizanje predivnog Sankt Peterburga, pravljenog po nacrtima italijanskih, nemačkih i škotskih arhitekti, a građeni su robovskim radom.

Raskošni život Katarine Velike

Katarina Velika
Foto: Vigilius Eriksen / Wikipedia Katarina Velika

Supruga njegovog unuka, Katarina Velika, koja je vladala od 1762. do 1796. godine, dodelila je Ermitaž za pohranjivanje državne umetničke kolekcije. Ona i njen ljubavnik, Potemkin, “putovali su sa baštom, koju su nosili kmetovi i sadili je gde god bi odseli da provedu noć”. A i carice su umele da budu okrutne kao i carevi.

Jelisaveta, Katarinina tetka, zabranila je damama da nose roze boju i čupala je jezike svakome ko bi prekršio to modno pravilo. Kada je umrla 1761, u njenim je garderoberima bilo više od 15.000 haljina.

Sve do 18. veka su ruske plemkinje tretirane jednako kao u islamskom haremu. Bile su pokrivene velovima i crkvene službe su pratile kroz rešetke. Njihove kočije su bile pod debelim zastorima, takođe, tako da “ne mogu da gledaju napolje, niti da budu viđene”. Skrivane su uvek iza paravana, a “šminka i ogledala bili su zabranjeni kao đavolja rabota”.

Uz Katarinu Veliku, ipak, hvalisanje je zamenilo nevidljivost. Ona bi putovala između Sankt Peterburga i Moskve flotom sa sedam barži u “zlatnoj i grimiznoj boju”, na svakoj od njih bio je po orkestar, biblioteka i sto za večere za 70 osoba.

Ali, držanje celog naroda u potčinjenosti i stravičnom siromaštvu nije moglo da potraje zauvek, i što se dinastija dostizala do modernijih vremena, tako su pobunjenici i revolucionari sve češće pokazivali svoje prisustvo.

Nikolaj I Pavlovič
Foto: Wikipedia Nikolaj I Pavlovič

Od 1905. do 1910. godine je ukupno 16.000 državnih službenika i administrativaca, koji su vodili Rusiju pod Romanovima, bilo ubijeno. Na kraju je došlo i do Oktobarske revolucije.

Sudbina poslednjeg cara i carice, Nikolaja II i Aleksandre, dobro je poznata tragična priča, ali Montefjore je uverljivo rekonstruiše, navodeći da su oni izbačeni iz Zimskog dvorca i odvedeni u podrum u Jekaterinburgu, 800 kilometara daleko od Moskve i da su pogubljeni u “užasnoj, zaglušujućoj pucnjavi... u suludoj sceni sa prevrnutim stolicama, sa nogama u vazduhu, krvlju i jaucima, vriskom i tihim jecanjem”.

Za njih nije bilo sahrane do 1998. godine. Dve godine kasnije, Nikolaja, njegovu ženu i decu crkva je proglasila za svece.

Zanimljivo je da je streljanje porodice preživeo pas carevića Alekseja, španijel po imenu Kralj Čarls. Psa su udomili stražari, a potom je dat članu britanske ekspedicije i on ga je odneo u Englesku. Španijel je “živeo dugo nedaleko od Vindzora”.

Izvor: Blic