Петар II Петровић Његош

# Кула Ђуришића

# Чардак Алексића

   1847. године





КУЛА ЂУРИШИЋА
10.априла 1847.

Књигу пише скадарски везире,
а шаље је у Стамболу граду
а на руке цару господару:
"Султан-царе, драги господаре,
Гору Црну мука притиснула:
погибе јој жито у долини
погибе јој стадо у планини;
узвија се народ у горама,
ништа не зна шта хоће да ради.
Но отвори благо из ризнице,
а отвори жито из житнице;
домамићеш на то Црногорце,
предаће се теби Црногорци,
покорићеш ломну Гору Црну,
учинићеш дину задужбину
и прославит име у свијету."
А кад царе књигу разумио
он накити ситнога фермана,
отправи га Скадру бијеломе
Осман-паши, скадарском везиру:
"О Османе, моја вјерна слуго,
ти отвори благо из ризнице,
а отвори жито из житнице,
те домами к себи Црногорце.
А дајем ти турску вјеру тврду,
ако Гору ти покориш Црну,
до мене ћеш сјеђет у дивану,
пушићемо из једног чибука,
присрковат из једног филџана."
Када везир ферман прифатио,
он на граду обори топове,
а скадарске скупи поглавице,
те им чита царева фермана.
Свако ћути, ништа не говори.
Тад Амзага на ноге скочио
Амза Казаз, од вароши глава,
те за цара не зна ни везира,
па везиру био бесједио:
"Та луд ли си, скадарски везире!
Што ћеш благо трошит на јабану?
Турска земља пуна сиротиње,
сиротињи својој помажите.
Благо ће ти штета понијети
ка да ћеш га усут у Бојану;
Црногорци бити што су били,
на спрдњу ће тебе окренути
како су те знали преварити."
За то паша не обраћа главе,
но ушета у шикли одају,
па шарене књиге накитио
на крајине листом црногорске.
Једну посла у тврде Пипере
а на руке сердара Тодора:
"О Тодоре, пиперски сердаре!
Црногорци - стари одметници,
Црногорци - цареви синови,
хајде к мени Скадру на Бојану
да се предаш цару честитоме,
и доведи хиљаду Пиперах.
Све ћу твоје дароват Пипере:
на хиљаду твојијех Пиперах
све на друга по пар од хаљинах
од црвене чохе венедика,
извезене свилом препреденом,
накићене златом жеженијем;
главарима у срму оружје,
а сувише благо из ризнице,
а сувише жито из житнице,
баш, сердаре, колико ти драго.
Ко ће море пресушити сиње,
ко л' цареву хазну испразнити?
Док је од вас трага и кољена,
да носите колико ви драго."
Јунак добар, ма образа нема,
превари се, кукала му мајка!
Отпреми му хиљаду Пиперах,
те примише велике дарове,
те примише благо из ризнице,
те примише жито из житнице,
те примише од срме оружје,
те примише турску џебехану,
несрећну се цару предадоше!
Другу књигу паша накитио,
шаље књигу у Бјелопавлиће
а на име сва три капетана:
"Црногорци - стари одметници
Црногорци - цареви синови."
У књизи им обећаје благо
ка Тодору пиперском сердару.
Но му они књигу отписаше:
"Што будалиш, луда Бошњачино!
Ко ће образ за лаже продати
и за турске смрадљиве дарове!"
Паша трећу књигу накитио,
па је шаље у Доњу Црмницу
капетану Пламенцу Маркиши:
"О Маркишо, млади капетане!
Црногорци - стари одметници,
Црногорци - цареви синови.
Ево теби сабља о појасу,
султан ти је сабљу поклонио;
хајде к мени Скадру бијеломе
да се предаш цару честитоме.
Води другах што год више можеш,
ако можеш четири хиљаде, -
све ћу ти их у свиту обући,
све у свиту и жежено злато,
на главаре од срме оружје.
Ево теби благо из ризнице,
ево теби жито из житнице -
да носите колико ви драго;
Бојана ће пређе пресушити
но у цара блага нестанути.
Немој ми се препаст, капетане!
Ево теби хазна и џебана,
ево теби војска и топови,
ево теби лађе и бродови,
капетане, колико ти драго."
Превари се, црн му образ био,
осрамоти и живе и мртве,
те покупи другах шест стотинах,
те објеси сабљу о појасу,
те он прими велике дарове,
те он прими благо из ризнице,
те он прими жито из житнице,
прими војску а прими топове.
Грохотом се паша насмијао,
те у лице пољуби Маркишу
и узе га за свога посинка,
па говори својој тевабији:
"Откако сам на ноге устао
и почео гледати јунаке,
зорнијега не виђех јунака
од Маркише, мојега посинка;
до цара му не би наша пара.
Ако бог да, посинче Маркиша,
тек Црмницу хашар учинимо,
водићу те цару у Стамболу,
искаће те султан за рикала,
искаће те, а пуштит те нећу,
не пуштам те пређе своје главе."
То Маркиши врло мило било,
обећаје што бити не може.
На ћилим су ноге прекрстили,
луле пију, присркују кафу,
а на уши шапте непрестано,
добро им се лаже сударају.
Виђи муке на Црмницу Горњу:
предаде се сва Црмница Доња,
у Црмницу уведоше Турке.
унесоше таин и џебану,
довезоше од боја топове, -
предаде се, нико не остаде
до сокола Ника Поповића
и крваве куле Ђуришића.
Куле им је војска опколила,
те их зову на аман Турцима.
Шетају се два добра јунака
по ливади крај зелена Вира;
у образ су сјетно невесело,
грдне су их мисли спопануле,
грдна их је мука приклопила.
Једно бјеше капетан Андрија,
друго Бутор, од Подгора глава.
Рече Бутор своме побратиму:
"Капетане, добар побратиме,
ја не жалим муку преносити
јер су муке за јунаке дате,
а не жалим што гинут хоћемо -
за поштење умиру јунаци,
то је наша од старине хвала,
него жалим бруку и грдило
које паде на нашу Црмницу;
откад памте и причају људи
Црмница је турачка крвница
Црмница је српска перјаница."
"Не бој ми се, добар побратиме,
починуће брука на грдило,
Црмница ће она прва бити.
Што можемо војске искупимо,
па што бог да и срећа јуначка!"
У ријечи у којој бијаху,
док ево ти три добра јунака,
на раме им бистри џефердари,
а у појас сребрно оружје,
три јунака са поља Цетиња.
Једно бјеше сердар Мартиновић,
друго бјеше Радоњић војвода,
треће јунак Мартиновић Ђуро.
Руке шире, у лица се љубе,
питаше се за јуначка здравља.
Жале им се до два побратима
како им се просула нахија,
како им је сила појахала.
Рече сердар Мартиновић Мило:
"Не бојте се, два добра јунака,
доклен су ви браћа Црногорци,
имаћете доста покајницах.
Но на ноге, ако бога знате!
Ђуришића кулу уграбимо,
напунимо кулу џебехане,
напунимо добријех јунаках,
јер ако је уграбише Турци,
биће на њој веља погибија,
из куле их изагнат нећемо."
Свиколици на то пристадоше.
Бирају се крвави јунаци
који ће се затворит у кулу
све по пушци и крвавој руци,
јер се лако није затворити
ни у војску турску угрезнути:
од Цетиња сердар Мартиновић
с барјактаром Мартиновић Ђуром,
од Његушах Радоњић војвода,
од Подгора Перовић Буторе
и са њима десетак момчади.
Отидоше ноћу без мјесеца,
те бијелу кулу уграбише,
напунише кулу џебехане,
а на кулу попеше барјака.
А кад свану и сунце ограну,
турска војска барјак опазила,
те на кулу војска ударила.
Ал' се кула Ђуришића брани,
на далеко размахује Турке.
Виче јунак из турског окола,
баш на име капетан Маркиша,
он дозива кули Ђуришића
а на име Мартиновић Ђура:
"Барјактаре, Мартиновић Ђуро,
каква те је хала донијела
у несрећну кулу Ђуришића?
Кунем ти се вјером у коју сам,
у њој ћу те жива ухватити,
ал' у живу ватру изгорјети,
на њој барјак турски поперити,
него излаз' мени на аману;
није лако с царем војевати."
Из куле му одговара Ђуро:
"О Маркиша, турски капетане,
што уради, црн ти образ био?
Што похули на своје поштење?
А дајем ти божју вјеру тврду -
без јада ти кулу не пуштамо,
ни с јадом је пуштити нећемо,
но ће многе мајке прокукати
доклен падне кула Ђуришића.
А уздам се у бога милога,
ти ћеш твоју кулу оставити,
ја по твоме почепат пепелу."
"Бе, не лудуј, Мартиновић Ђуро!
Доклен ми је Скадар на Бојани,
а у Скадар скадарски везире,
око њега Арбанија љута,
не бојим се до бога никога."
Опет њему проговара Ђуро:
"Курва био који преварио;
ко превари - он је јунак гори."
И још шћаху нешто говорити,
него танке пушке запуцаше.
У то приспје сва Горња Црмница,
побише се бојем са Турцима.
Више војске турске него наше,
јача војска турска него наша;
јунаци су бољи Црногорци,
те у пољу не пуштају Турке.
Но остаје кула Ђуришића,
све остаје међу Турке кула,
ма се бране из куле јунаци,
око куле размахују Турке.
Турској војсци добра помоћ дође:
дођоше јој шездесет барјаках,
а за њима шездесет стотинах
Арбанаса љута убојника,
а пред њима барски Селим-беже
с буљугбашом од Дуге Крајине;
дођоше јој шездесет шајаках,
а све шајке коштанове лађе,
свака пуна од боја џебане,
свака пуна од боја захире,
а у свакој по двадест Тураках,
а пред њима везирски ћехаја;
дођоше јој петнаест бродовах,
а на њима четрдест топовах,
а пред њима Мурић Селман-ага.
Турци су се добро посилили.
Виде муку са куле јунаци,
ал' се муци не подају живи,
него бране кулу од Тураках.
Грдне су их мисли приклопиле:
сила турска, издаја домаћа!
Но говори Радоњић војвода:
"О сердаре, наша поглавицо,
ти си добар јунак за јунаштво,
но погледај што се урадило:
издадоше Кучи свиколици
до јаднога Божовић Драгоја
и делије Марка Јоковића
и сокола Лукића Милоша
са несрећном кућом Ивановом.
Војска им је куле опасала,
опасали Турци и Брђани;
предаше се на аман Турцима,
не могоше боја учинити,
шћаше им се утријет кољено.
Издадоше Пипери јунаци
до крваве куле Вучинића
и четири брата Митровића,
до Равнога Лаза на крајину
к са Ст'јене Синановић Јока,
до сокола Вула капетана
са четири брата Марковића,
до јуначке куће Пилетића
са петнаест браће Ђурковића,
до црначког старог капетана,
из Сеоца Лакина Ђукана.
Издадоше ђеца Мартинићи,
Мартинићи, брдска кључаница,
губало их јуначко млијеко
што лијепи образ нагрдише,
издадоше листом Мартинићи
до ваљане куће Радовића
и Доњега Села крвавога!
Што су други издали Брђани
и Пјешивци до наврх Острога,
то, сердаре, у пару не бројим
док је здраво кућа Бошковића,
док су здраво сви покрајвођани,
који вјером преврнути неће
докле им се не утре кољено,
па док нам је Петре капетане
са соколом Ђикнићем Стефаном,
па док нам су двије сабље бритке,
двије сабље до два перјаника -
Ружин Стано и Горашев Марко;
од њих дрхти сва турска крајина.
Издадоше Ровца до Мораче,
издадоше Ровца сваколика
до Пурена Тапушковић кнеза
и сердара с братом Радованом,
до јаднога Недић Радивоја,
до сердара Влаховић Павића
и момчета Петра Лучинога.
Па издаде сва Црмница Доња!
Турци јаци, издајници јаци,
мој сердаре, на добро не слуте!
Но купимо војску из дубине,
да се овђе мушки покољемо!
Кад се овђе мушки покољемо,
све ће бити трице и кучине;
ако л' овђе мушки не прегнемо,
ево муке велике, сердаре.
Ми се нашој кули не бојимо
што се неће задовијек причат:
ка бијела кула Ђуришића;
нејаки су овђе Црногорци,
а сила је турска најахала,
нагрдиће нејач црногорску.
Да л' нијеси јучера видио
што хоћаше око Вира бити
да не дође педесет Грађанах?
Него пиши књиге шаровите,
да дигнемо из дубине војску,
да се с турском војском покољемо
како смо се клали довијека."
Тада сердар на ноге скочио,
шарене је књиге накитио.
Једну посла на равно Цетиње
а на руке Перу и Ђорђији:
"Петровићи, до два братучеда,
тек примите лист књиге бијеле,
отпремајте војску у Црмницу!
Ево нама Турци у походе,
бијела је кула опкољена;
ми се из ње маћи не смијемо,
а турска је војска ојачала,
Црногорци љуто инокосни.
Већ спремајте војску у Црмницу
и поздравте до два барјактара,
барјактаре од Цетиња равна,
нека скупе момчад Цетињане
од бијеле куле Војводића,
управ, браћо, до врела Цетиња.
А ти, брате Петровић Ђорђије,
ти појаши јагрзли гаврана,
а припаши сабљу о појасу,
хајд пред војском у Црмницу жупну."
Па је другу књигу накитио,
а шаље је Ријечкој нахији
на рукама Филипа сердара:
"О Филипе, ријечки сердаре,
тако кажу и причају људи:
отка поста ловна Гора Црна
да јунака бољега сердара
још у Црној Гори не настаде.
Дед појаши ђога дебелога,
а покупи Ријечку нахију,
све војнике хитре убојнике,
хајде с војском к нама у Црмницу.
Ће си досад с њима ударао
није лако душманину било,
неће ни сад, у бога се надам."
Такве сердар књиге отправио.
Дође књига на равном Цетињу
на рукама Перу и Ђорђији.
Спрема Перо у Црмницу војску,
а за војском од боја џебану;
а Ђорђије на ноге устаде,
припашује свијетло оружје,
припашује сабљу о појасу,
гаврана му млађи изведоше;
истом сједе вранцу на рамена,
док ево ти до два барјактара,
а за њима ђеца Цетињани
од бијеле куле војводине,
побратиме, до врела Цетиња.
Отолен се војска окренула,
а кад дошли на Убле студене,
на чистоме пољу широкоме,
док ево ти Филипа сердара
на његова пулата ђогата:
сав у срми и чистоме злату,
накосио двије леденице,
а според њих дугачка анџара,
о рамену бистра џевердара,
а за њиме двије војеводе
с љуботинским Ђуром капетаном,
а за њима петнаест стотинах,
све момчета једнакога лика,
једнакога лика и оружја.
Питаше се за мир и за здравље.
Рече сердар с пулата ђогата:
"Добро дошли, браћо Цетињани!
Када год смо мијешали војску
вазда нам је добра рука била,
по туђем смо чепали пепелу,
и сад ћемо, браћо, ако бог да!
Имам добар биљег за јунаштво:
пода мном је ђогат осилио,
не да ми се скинут ни починут,
него хита пут равне Црмнице;
биће наша, ако богда, рука."
Сађе војска у равну Црмницу
и почину Виру широкоме
крај студене ријеке Црмнице.
Гледе војску Срби из затвора,
из бијеле куле Ђуришића,
весеље јој граде из пушаках,
добро су се војсци посилили:
грме турски на војску топови,
дају Турци вољу за невољу,
али су се добро препанули.
Двије војске ноћцу преноћише,
преноћише једна спрема другој.
Но је наша веселија војска:
кола води, а игре замеће,
скока скаче, камена се бача,
пјесне хоре, пушке проламају, -
веселе се момчад црногорска,
јер су момчад боја зажељеља,
па не могу јутра ишчекати
огледат се старијем крвником
са оружјем на пољани бојној.
У то свану и сунце ограну,
џебехану војсци раздадоше,
те на двоје разредише војску:
одредише Ријечку нахију
с два племена од Горње Црмнице
да с' убију бојем са Турцима
на Мијела до села Годиња;
одредише ђецу Цетињане
с два племена од Горње Црмнице
да ударе уз поље широко
пут крваве куле Ђуришића
на бијеле куле Бољевића,
да избаве кулу Ђуришића
и сокола Ника Поповића.
Тад се сердар на ђогата прими,
те прегази ријеку Црмницу,
а за њиме сва његова војска.
Тад скочише до два барјактара,
прегазише ријеку Црмницу,
а за њима ђеца Цетињани
с два племена од Горње Црмнице.
Ал' да видиш муке и невоље
од јунака Петровић Ђорђије:
грдна га је рана допанула,
кумбара му ногу оштетила,
не може се с постеље шенути
то л' појахат јагрзли гаврана,
то ли сабљу припасати бритку,
но му пуца срце у прсима,
а скачу му сузе на очима.
Види сердар из затвора војску,
из крваве куле Ђуришића,
са петнаест својих соколовах,
весеље јој чине из пушаках.
А шта ћу ти дуљит лакрдију?
Већ удрише млади Црногорци
како суха муња из облака,
а ни муња тако удрит неће;
свак би река и би се порека
да нијесу тридесет стотинах,
него да су и десет хиљадах,
Стоји јека, земља се пролама,
има од шта, драги побратиме!
Пушке грми дванаест хиљадах,
фишти војске дванаест хиљадах,
а грувају четрдест топовах!
Није чудо нит' се чудит треба:
стари су се поклали крвници.
Виче сердар с пулата ђогата:
"Ђе сте, лакци, на вас прогрмјело?
Ђе су турске главе и оружја?
Но свакога мртва унијеше;
нијесте се тако научили!"
Искочише два момка сокола:
Мартиновић од Цетиња Саво
с двојицом се бори на мегдану,
обојицу доби на мегдану -
једноме је главу окинуо,
с обојице скинуо оружје,
а полеће с Доброга Свјетлоћа,
те је турску главу уграбио,
уграби је из огња живога.
Грми ватра, да очи испадну,
пала жива мука на јунаке:
множ Турчина, мало Црногорца,
Арбанаси крвави јунаци,
не дају се лако потиснути.
У то војска црногорска викну:
"Уриш, ђецо, што се ово ради!
Од ватре ни очи искочише,
од ватре ни попрска оружје!
Не сагнасмо с мејдана Турчина."
Учини се страшна мјешавина,
убише се свијетлим оружјем,
убише се дрвљем и камењем,
клети Турци плећа окренуше.
Ал' зафајду, драги побратиме!
Близу им се куле намјерише,
а на куле убојни топови:
близу им се лађе намјерише,
утекоше, мртве унесоше;
одбрани их Блато и бродови,
одбранише куле и топове
а пиличник утећи не шћаше.
Виђи муке и невоље љуте
што на ђецу паде Цетињане
и њихову дружину осталу:
уза село они ударише
на несрећне куле Бољевића;
отвори се кула Ђуришића,
те искочи сердар Мартиновић
са петнаест својих соколовах,
Ту је мука што је било није:
пусте куле за бој наређене,
пусте куле пуне џебехане,
пусте куле пунане јунаках,
пушке грме, падају јунаци,
на јуриш се отимају куле.
Но бирани гину Црногорци:
није лако куле узимати.
Двадест кулах на јуриш узеше,
сваку кулу крвљу омастише,
сваку кулу ватром опалише.
Ал' да видиш сокола јунака
барјактара Мартиновић Ђура!
На другу се не обраћа кулу,
већ на руке носи џефердара,
трчи јунак кули Маркишиној,
како му се пређе захвалио;
с Ђуром лете до два побратима,
од Његушах Радоњић војвода
с љуботинским Ђуром капетаном,
а за њима двадесет момаках.
Опази их Пламенац Маркиша,
те с дружином кулу оставио.
Барјактар га зове Мартиновић:
"Стан', Маркишо, турски капетане!
Да л' нијесмо вјеру ухватили
да не бјежи један пред другијем
један другом да не пушти куле?"
Бјежи курва Пламенац Маркиша,
бјежи курва, окренут се неће.
Тад му пусту кулу изгорјеше.
Сердар с војском на кулу јуриша,
куле пале, а робље хватају.
Но је сердар срца милостива,
не да роба пређе своје главе,
но пуштаје робље на слободу.
Изгорјеше листом Бољевиће.
У то приспје ријечки сердаре
и његова војска сваколика;
низ село је напуштио војску.
Што утече цетињском сердару,
не утече ријечком сердару.
Похараше, хашар учинише,
четрдесет кулах иџгоријеше
и стотину робах ухватише.
Бјежи грдан Пламенац Маркиша
су његово стотина момаках,
бјежи грдан Скадру на Бојани
к поочиму скадарском везиру
да му прича што се догодило.
 

ЧАРДАК АЛЕКСИЋА
Около Митровадне 1847.

Љуто цвили Ченгићу Дед-ага
уз кољено мостарског везира:
"Хај, помагај, драги господаре,
од Ускоках, турскијех крвниках;
они су нам очи извадили,
они баба посјекоше мога,
око њега седамдесет агах,
све јунака и господичића
од све Босне и Херцеговине.
Бољи бјеше Ченгић Смаил-ага
са његово триста тевабијах
но тридесет на Босну градовах
са њихових тридест капетанах.
Кад погибе Ченгић на Млетичку,
сву су турску земљу заплакали,
заплакали, у црно завили, -
и те смо им јаде опростили.
Турковати не дају Турцима
ни по раји купити верђије,
с'јеку Турке на свакоју страну,
баш од Лима до мора сланога.
И те смо им јаде опростили,
ал' им јаде опростит не могу:
направише од боја чардаке,
а чардаке на земљу цареву,
без питања цара и везира,
без тапије ефенди-кадије,
Дамјановић на Кара-Малинско,
Жижић Вуле Стругу зенђиломе,
около њих шездесет Ускоках;
у чардаке џебехану ране,
на чардаке суше турске главе.
Те им јаде опростити нећу,
већ ми подај ситну бурунтију
да окупим силовиту војску
да ударим на села ускочка.
А дајем ти турску вјеру тврду:
хоћу села попалити њина,
хоћу робље поробити њино,
насјећи се глава од Ускоках;
што претече испод сабље моје -
то ћу шћерат у Морачу тврду,
ни ће ваљат тамо ни овамо."
Тада скочи мостарски везире,
те пољуби Ченгића Дед-агу:
"Бе, аферим, пиле од сокола!
Ево теби ситна бурунтија,
купи војске колико ти драго,
а ево ти хазна и џебана,
носи, сине, колико ти драго."
Ченгић љуби у руку везира
и прими му хазну и џебану,
из руках му бурунтију прими,
па појаха витку бедевију,
оћера је Гацку широкоме.
Сједе ага на бијелу кулу,
па шарене књиге растурио.
Прву посла Пјевљу питомоме,
а на име Бунгур Сали-аги:
"Побратиме Бунгур Сали-ага,
како примиш књигу шаровиту,
устај брже на ноге лагане,
те покупи Фочу и Таслицу
и крвава града Колашина,
хајде војском преко Колашина,
окрени је равном Сињавином
те удари на Сировац тврди.
У суботу која прва дође
ја ћу мојом војском ударити,
ударити на Кара-Малинско,
ударити Стругу зенђиломе,
полазићу кавурске чардаке,
полазићу кавурске газије.
Па отолен да се састанемо,
да кавурско робље доведемо
да кавурске главе окупимо
у Дробњаке на широке луке
код бијеле куле Церовића,
ђе су наша разбојишта стара."
Ону посла, другу накитио,
шаље књигу Стоцу на Брегави
аџи-Шеху, турском књижевнику:
"О аџијо, крвава газијо,
устај брже на ноге јуначке,
а појаши вранца од мејдана;
од оружја ништа не узимај
до о коњу топузину тешку,
у зобницу књиге и инжиле,
да нам учиш језам и трећате,
без шта Турци умријет не могу
ни кавура добит на мејдану.
Покупи ми Стоца и Требиње,
Корјенића и равну Рудину;
успут узми крваве Никшиће,
а никшићке крваве газије,
е нам без њих тамо пута није.
Хајде, аџо, с војском на Крново,
ама немој, аџо, одоцнити,
у суботу мислим ударити
на Ускоке, на наше крвнике."
Како ага књиге растурио,
али ни он не сједи залуду,
већ појаха витку бедевију,
па од Гацка војску сакупио,
а од Гацка и Корита жупна,
па окрену низ Дугу широку,
докле дође на Крново равно.
Када дође на Крново равно,
ал' је аџо први доходио
и за њиме војске три хиљаде,
све хатлије љуте сератлије.
За Дед-агом до двије хиљаде,
све хатлије љуте сератлије.
Ту ми Турци коње одјахаше,
те уморне коње изводаше,
па коњима зопцу устакоше,
а Турци се рахат учинише:
на ледину ноге прекрстише,
на ледину кафу припекоше
и бојничке луле запалише.
Пију Турци кафу и ракију;
докле ноћи испред зоре било,
аџи-Шех се на вранца припео,
па поручи језам и трећате.
Тад сва војска на ноге скочила,
сератлије коње појахаше,
калаузи војсци најавише,
окрену се на Ускоке војска;
тајно иде, не чује се војска,
јер се боје чете од Ускоках,
да не даде хабер Ускоцима.
Ал' Турцима лоша срећа била:
из војске им момче искочило,
и то бјеше родом Црногорац,
те потрча на Кара-Малинско
и учини хабер Ускоцима.
Ускоци се љуто узмучише,
Ускоци се мрко погледаше,
нико ништа не зна говорити:
зло је гинут, а горе бјежати!
Рече соко Сава Лаковићу:
"Бјеж'те, жене, и ђецу водите
и велика мала оћерајте,
ћерајте га у Морачи тврдој,
а ми ћемо остат у чардаке.
Ако овде листом изгинемо,
мал харчите, ђецу подижите,
да се ђеца бију са Турцима;
ако буду ускочки синови,
Ускоке ће светит од Тураках."
Све утече у Морачу тврду,
само оста шеснаест пушаках,
међу њима Ружа Лаковића,
у чардаку на Кара-Малинско.
Дају хабер Стругу зенђиломе.
Кад Стружани хабер разумјеше,
рече попе Требјешанин Мићо:
"Не одвајам мала од чардака;
кад ми Турци посијеку главу,
нека гоне мала великога,
нек нам'јене за попову душу."
Докле сину зора од истока,
од Бијеле халакнуше Турци.
Ћуте јадни у чардак хајдуци;
у чардак су ватру угасили,
пред очима пушке заратили,
хоће ближе да напуште Турке.
Плаховито Турци ударише,
а на чардак огањ оборише,
од чардака цјепанице скачу.
Ћуте јадни у чардак хајдуци;
у чардак су ватру угасили,
пред очима пушке заратили,
хоће ближе да напуште Турке.
Ема Турци боље кидисаше,
навукоше сламу и сијено
да запале Миркова чардака.
Ускоци су крвави јунаци,
те преблизу напуштише Турке,
готово им чардак запалише;
гори ватра уз дирек чардака,
него чардак прифатит не хоће:
силни вјетар од истока дуну,
плам савија по земљици црној,
а дим гони у очи Турцима.
Тад пукоше шеснаест пушаках,
а фриснуше шеснаест јунаках;
поваљаше око себе Турке,
попадаше с коња сератлије;
натраг клети узбјегоше Турци,
повукоше мртве и рањене.
Ал' да видиш Ченгића Дед-агу:
у руку је сабљу извадио,
а нагони витку бедевију,
сабљом бије сератлије Турке,
нагони их Миркову чардаку.
Зорни Турци боље кидисаше,
повукоше на кола колибе,
повукоше сламу и сијено
да запале крвава чардака.
Ал' не дају шеснаест Ускоках,
бију Турке около чардака;
натраг клети узмакоше Турци,
вуку собом мртве и рањене.
Бога ми се препадоше Турци.
Пјева Вилић Лека у чардаку,
припијева ускочке вукове:
"Хај, ђе си ми, Шундо Бајагићу
и Јакове Потураковићу,
губало вас хајдучко млијеко!
Што се кадгођ дома не нађете,
но све с четом у Херцеговину,
те прежите друме и путове,
из бусије сијечете Турке?
Хвалите се по српској крајини
колико сте посјекли Тураках,
а вас нема овде на невољи
да се данас главах нас'јечете
на мејдану на Кара-Малинско."
Из чардака добар јунак виче,
а на име Тодоровић Драго;
он дозива у турску ордију,
а на име Ченгића Дед-агу:
"О, Дед-аго, једна потурице,
што нагониш Турке на чардаку?
Но ако ти була није курва,
испани ми на мејдан јуначки,
на мејдану на Кара-Малинско,
да с' на остра гвожђа обидемо
ђе гледају Турци и хајдуци,
ал' ти драго пјеше на опанке
ал' на твоју витку бедевију."
Чује ага, чут се не чињаше,
но помамни Турци кидисаше,
на чардака просипљу плотуне,
од чардака цјепанице скачу.
Не дају се шеснаест Ускоках,
но ваљају око себе Турке.
Нуто грдне муке на Ускоке:
нестаде им праха и олова,
но се вуци мрко погледују,
за остра се гвожђа прифатају,
да излете у турску ордију,
да погину на мејдан јуначки,
да не горе живи у чардаку.
Него пуче пушка из чардака,
Стреличина везена шишана,
годи Јаков Ченгића Дед-агу.
Момче лудо, невјешто шишани,
препаде се да га не надметне,
те је агу ниско потхватио:
саломи му од седла јабуку,
поквари му пушке у појасу,
ал' му пуста т'јело не дохвати, -
паде ага с витке бедевије.
Тада клети узбјегоше Турци,
оставише агу под кобилом,
а загна се Бећир капетане
да уграби агу рањенога,
но га годи Шућур из чардака,
грдном га је раном саставио;
бјежи рањен Бећир у дружину.
Но бог уби Канкараша Драга
(то је аги прва тевабија)
те на агу загон учинио,
прими агу у седло кобили
и побјеже с њиме у дружини;
на њ не пуче пушке из чардака.
Одбише се Турци од чардака,
од чардака на Кара-Малинско,
па ми онда зорно ударише
на чардаку под Стругом Жижића,
на чардака осуше плотуне,
од чардака цјепанице скачу.
Ал' се бране дванаест јунаках,
не дају се примаћи чардаку,
него бију око себе Турке.
Пјева попе у чардаку Мићо,
припијева Бегана сердара
и делију Вујачић Стефана:
"Лопушина, ускочки сердаре,
што си ми се јутрос задоцнио?
Нијеси се тако научио!
Ти делијо, Вујачићу Стефо,
камо теби зекаљ од мејдана,
те се хвалиш међу Ускоцима
да ћеш коња угнат у ордију?
Ево Турци, а ево мејдана,
покажи се на твога зекаља."
У ријечи у којој бијаше
ето сердар уз Дугу Пољану,
според њега Стефан на зекаљу,
а за њима десетак момчади.
У Турке је сердар ударио,
а кликује биране јунаке
од Ускоках и двије Мораче:
според њега Стефо на зекаљу,
угна зека у турску ордију,
те разгоне око Струга Турке.
Но плотуни турски загрмјеше;
тако њима бог и срећа даде
те од ватре турске остадоше,
но погибе зекаљ под Стефаном;
од њега је Стефан одскочио.
Од чардака побјегоше Турци,
а искочи попе из чардака
с голим ножем у бијеле руке.
У сломјене Турке угазио;
не шће сјећи из реда војнике,
јер се боји да се не огреши,
да хришћанску не посјече главу,
него виче што му грло даје:
"Ко се крстом прекрсти часнијем,
он од мене погинути неће."
Крсте му се Турци и хришћани,
ал' се један не зна прекрстити:
њему попе посијече главу.
Грдно Турци бјежати нагнуше,
а ћера их Бегане сердаре,
с друге стране попе од Ускоках, -
догнаше их на Кара-Малинско.
Тад искочи шеснаест јунаках
из чардака на Кара-Малинско,
разагнаше Турке уз планину.
Кликују се крвави јунаци,
но се бране у полому Турци.
Запуцаше пушке од Тураках,
те убише брата сердарева
и ранише Стрелицу Јакова.
Дође сердар до брата мртвога,
на њега се не шће окренути,
но у Турке јуриш учинио,
добру турску посијече главу,
те му братске ране пребољеше.
Ал' да видиш два сива сокола -
Лаковића, јединца у мајке,
и дијете Алексић Милоша:
у поћеру ходит не шћедоше,
него иду у претијец војсци;
у планини Турке претекоше.
Ко се крсти крстом хришћанскијем,
узимљу му свијетло оружје;
ко се крстом не шће прекрстити,
њега гађу пушком од образа,
а сијеку ножем од појаса.
А што ћу ти дуљит лакрдију?
Но морачки четрдест ускоках
од Тураках јаде порадише:
дванаест им главах посјекоше,
а сувише мртви и рањени,
које Турци собом одвукоше;
педесет их жива похваташе,
који им се крстом прекрстише,
те свијема оружје узеше,
без оружја дома отправише,
нека памте ђе су доходили.
Није чудо, драги побратиме,
јер Ускоци посјекоше Турке,
јер Ускоци узеше оружје;
тако су се вазда научили.
Но је чудо од те женске главе
што учини Ружа Лаковића:
у поћеру пошла за Турцима,
те с двојице скинула оружје.
То је теже свој турској крајини
но њихове посјечене главе!

  Hомер - Илијада

Прво пјевање

У преводу Петра II Петровића Његоша

    Пој, богињо, љутост Пелевића
    Ахилеса, страшнога витеза,
    који многа Ахејцам нанесе
    неизбројна чуда и несреће
    и могуће многе душе тиште
    у адову бездну мраковиту;
    витезове и храбре војнике
    он предаде лакомим добићем
    околичним псима и тицама.
    Соврши се воља Кронидова
    и од тога дневи несретњега -
    отка спору међу се дигоше
    и са злом се враждом заједоше
    Атрид, пастир људства и народа,
    и Ахилес, јунак благородни.

    Од боговах ко је бесмртнијех
    њих подига на враждебну спору?
    Син Лијете и громометника,
    Феб, од цара много разљућени,
    на војску је љуту кугу посла,
    те су од ње гинули народи,
    за наказу што Атрид бешчасти
    свештеника Хриза беспорочна,
    који бјеше старац доходио
    ка крилатим ахејским бродовма,
    неизбројне откупе донио
    заробљену да откупи шћерцу,
    и у руке на златноме штапу
    св'јетли в'јенац држећ Аполона
    Ахеице све је он молио
    и Атриде јоште премогуће,
    заметнике рати ахеиске:
    "Атрејева ђецо обилнога
    и мужеви што сте ахеиски,
    о да боги вам у помоћ буду
    имајући доме на Олимпу
    град Пријамов брзо разрушити
    и сретњо се дома повратити, -
    милој шћерци дајте ми свободу!
    Откуп за њу - ево га примите,
    почитајте Зевсовога сина
    и далеко разитога бога."
    Сви једнијем повикаше гласом
    Ахеанци да ће је вратити,
    свештенику почаст учинити,
    блистајући откуп прифатити;
    само срцу Агамемнонову,
    силна цара, то не било мило;
    свештеника гордо је одслао
    и страшну му ријеч изрекао:

    "Никад, старче, ја да те не виђу
    да доходиш пред наше бродове,
    нит се овђен сада задржавај,
    унапред се не смјеј појавити,
    ере помоћ ништа тебе неће
    Аполонов скиптар ни вијенац.
    Ја ђевојци не дајем свободу;
    она вешча у мојему ропству,
    у Аргосу, у нашему дому,
    отачаства и тебе далеко,
    стан откани она облазећи:
    и постељу са мном дијелећи;
    него одлаз', не иједи мене
    ако желиш здраво се вратити."


    Цар изрече, а старац уздрта,
    покори се царској запов'једи;
    тихо оде по круту бријегу
    не мучећи шумећега мора.
    Од бродовах тамо се удаљи,
    па се старац ста молит печални
    сину Лете лијепокудраве,
    Фебу цару многомогућему:

    "Сребролуки, зачуј мене, боже,
    о те храниш и облазиш Хризу
    и свештену Килу, свемогући,
    у Тенедос па и у Скинтеји
    те царујеш и могућно владаш,
    ако сам ти храм љубезни игда
    украсио, жертвом наложио
    бедре козје и телче претиле,
    зачуј мене, испун' ми желање:
    сузе моје освети просуте
    од Аргивјан твојим стријелама."


    Викао је тако молећи се;
    Аполон га зачу сребролуки.
    Хитро пође с Олимпа висока,
    распаљени гњевом и љутошћу,
    лук за плећи и колчан носећи,
    крилатијем закрити стрелама.
    Страшно стр'јеле за плећима хуче
    ударајућ једна о другојзи
    у хођењу бога разљућена,
    који ноћи подобно иђаше.
    Напосљедак сједе пред бродове,
    поче метат крилате стријеле;
    Аполонов сребром блистајући
    лук издаје страховиту звеку.
    У почетак сами он нападе
    на маскове и все празноскитне,
    ал' послијед и народ пристиже,
    зујећ стр'јелам' смртоноснијема.
    У стану се многи од труповах
    запалише, сташе огњи хучат.

    Девет данах и све без престана
    боже стр'јеле на војску лећеше,
    а десети Пелевић собрао
    на сабору храбре Ахејанце;
    у мисли је то њему метнула
    златнотрона и државна Гера,
    јер се она жалошћу трзаше
    Ахејацах гледећ погибију.
    Брзо народ скупштини похита,
    а када се наједно скупио,
    од скупштине први устануо,
    хитроноги Ахилес зборио:

    "Како виђу нам треба, Атриди,
    препливавши море, вратити се
    у домове своје на трагове,
    тек од смрти да се сачувамо,
    ер уједно рат и педемија
    непрестано требе Ахејанце.
    Но, Атриди. да ми испитамо
    свештеника јал' каква пророка
    али каква санах погађача
    (а и сни су чојку од Зевеса),
    нек нам кажу су чим је раздражен
    небожитељ Аполон високи -
    за завјет ли какав несвршени,
    за жертву ли срдит стотелачну,
    ил' јаганче ил' избране козје
    претилине он иште мирисне,
    да избави сада Ахејанце
    од погибне јазве и болести?"


Тек изрече, син Пелејев сједе.
Хитро скочи Калхас из скупштине
Тесторидов, главни тицегатац.
Он је мудри све дивно видио
што је било, што је и бит што ће;
на мора је ахејанске лађе
предводио исти к Илиону
са његовим предвидјења даром,
а од Феба озгор задахнутим.
Он, благијех мислих напуњени,
ста каживат пред скуп Ахеицах:


    "Ахилесу царе, да ти кажем
    имам наред од љубимца Зевса,
    надалеко бијућега бога,
    гњев праветни што је Аполона.
    Ја ћу казат, ал' ти кад даш ријеч
    и кад ми се повјерно закунеш
    да си мене рукам', ријечима
    готов бранит, ако до тог дође.
    Ја се бојим, разљутићу мужа
    те врховни владац Аргивјанах,
    Ахејанци коме су покорни.
    Велике је царе могућности
    љут на чојка њему подвласнога,
    нако он[у] разјарену љутост
    и мрвице смири и покрије,
    ал' покриту злобу док испуни
    све у срце јадовиту храни.
    Расуд', кажи оли ме бранити?"


    Хитро њему на то одговори
    благородни Пелевић Ахилес:
    "Вјеруј, ово и смјеј нам казати,
    ко гођ био од кога се бојиш;
    кунем ти се Зевсовим љубимцем
    Фебу, кому с' ти, Калхасе, молиш,
    доклен живим и очима видим,
    није нико пред овим лађама
    прегле руке ко ћ' на тебе дићи,
    кунем ти се, није у свој војсци,
    да би назва ти сама Атрида,
    којино се са врховном владом
    над свом војском горди Ахејанах;
    но Данајма откри' гласе бога."
    Усуди се срцем Калхас рећи
    и ста причат пророк непорочни:
    "Феб за жертву није стотелачну
    ни за дужно обећање гњеван,
    но за стара свештеника Хриза,
    Агамемнон ког је обручио;
    шћер његову није повратио,
    но молење, откуп одбачио.
    За њега је Феб покара љуто,
    а 6'једама још ће покарати,
    руке своје неће уздржати
    од пораза и љутога мора
    приђ' без плате к оцу не отпуште
    свободну му црнооку шћерцу,
    док у Хризу свету не ставимо
    стомаличну жертву умиљату;
    тада ћемо бога умилостит."


    Своју ријеч Тесторид докончи.
    Из скупа се могућ витез диже,
    шировласни Агамемнон царе,
    узмућени гњевом и љутошћу;
    срце му се мрачно у прсима
    са стравичном злоћом напунило,
    очи му се ка плам засв'јетлиле,
    па Калхаса љуто гледајући
    првому му Агамемнон рече:
    "Проричниче б'једе и несреће,
    пријатно ми јошт никад не каза.
    Право, тебе ка да је радосно
    толко б'једе људма прорицати;
    нит' си када добру ријеч река,
    нити си је када испунио.
    Ти и сада ради нас кажујеш
    и ка ријеч бога пропов'једаш
    да је б'једе на народ пуштио
    Феб далекометни неба житељ,
    светећ оно што сјајне дарове
    ја за свобод не примих Хризејди.
    У душу сам ја моју желио
    у дом увест црнооку дјеву;
    Клитемнестри њу бих претпочита,
    у супругство узетој ђевојци;
    Хризеида од ње није грдња
    прелијепим и љубезним видом,
    својим умом и својим дјелима.
    Ал' пристајем и повраћам исту
    кад је иште добро Аргивјанах;
    боље желим виђет спасеније
    но народа свога погибију.
    Али данас треба да ви мене
    Хризеиду красну намирите,
    да ја један данас не остајем
    без награде у аргивском стану,
    јер без тога срамотно би било,
    а ви данас сви видите дивно
    е од мене одлази награда."


    Први њему на то одговори
    хитроноги Пелевић Ахилес:
    "Славом горди, прекориснољубни
    Атрид, ђе ће ради тебе наћи
    добродушни Ахејци награду?
    Ми немамо нигђе на сохрану
    опште касе ни општег богатства;
    у градове што смо разрушене
    ми добили све смо разд'јелили,
    а у народ снова што је дато
    срамотно би било узимати.
    Но је боље - поврати Хризејду
    за угодит богу великоме,
    а послијед у триш, у четириш
    Аргивјани тебе ћемо платит,
    ако нама да разрушит Зевес
    тврдостјену гордељиву Троју."


    Хитро к њему с' обрћући збори
    Агамемнон, владавац могући:
    "Ахилесу, иако си тако
    с ваљатношћу бесмртним приличан,
    немој тако брзо умствовати,
    јер ни ћеш ме привест ни обратит!
    Ти сам хоћеш да наградом владаш,
    а ја без ње да сједим мучећи.
    Ти ме учиш да ђевојку вратим.
    Ако мене на вољу учине,
    другом плате мене Ахеици,
    моме срцу са толико милом
    и љепотом првојзи једнаком;
    ако л' реку ере они неће,
    ја ћу устат из куће је отет -
    али твоју али Ајаксову
    ал' награду Одисеја младу.
    Доиста је сам уграбит хоћу;
    тешко томе до кога ћу доћи!
    Ал' о томе и посл'је можемо
    и имамо када говорити.
    А сад црну да спуштимо лађу,
    на свештено море да метнемо,
    да возилце силне изберемо,
    на гек'томбу лађу их ставимо
    и сведемо румено образу
    Хризеиду, лијепу ђевојку,
    и у њему да главаром сједе
    од Ахејан један савјетнијех -
    Идоменеј, мудри и разумни,
    Одисеи л' Лаертидовићу,
    или Ајакс Теламонидовић;
    али ти сам од људих најстрашни
    на оружју, Пелејеви сине,
    хајде с жертвом светом умилостив'
    Аполона к-нама, небовлаца."


    Страшно њега Ахилес погледа
    хитроноги, па му одговара:
    "Нестидношћу царе обучени,
    пријеварни душом лакомјаче,
    од Ахејан ко ће те слушати,
    ко ли ће ти поход савршити,
    ко л' се храбро с душманином бити?
    За себе ли ја сам овђе доша
    да Тројане, коњах смиритеље,
    завојујем и вјечно разрушим?
    Ништа криви преда мном нијесу;
    човјек њихов није нигда мене
    уграбио коња ни телета,
    у пресретњу многољудну Фтију
    и богату свакојаким плодом
    нијесу ми њиве похарали:
    превисоке, шумом покривене,
    нас раздвају од Тројанах горе
    и немирни хучни вали морски.
    За тебе смо ми овђена дошли
    на Тројане, те те веселимо,
    част, поштење тражећ Менелаја,
    да и тебе, псообразни чоче!
    Ти за ништа, бестидњаче, држиш,
    нити мариш нит га у што бројиш,
    ти и мене претиш уграбити
    страшна рата награду ми дивну,
    неуцјени дар ми Ахејанах.
    Али с тобом ја нигда не имам
    д'јела равна, награде једнаке,
    и цвјетући ако град тројански
    Ахејанци храбри раскрхају,
    нећеш на то ништа погледати
    што ће бреме понајтеже доћи
    да га моје потезају руке,
    а шићар се кад стане д'јелити,
    ти ћеш узет све богате даре,
    а ја с малим даром љубезнијем,
    не вичући, у стан ћу се вратит,
    кад сустанем од ратнијех ђелах.
    Не, сада ћу ја у Фтију ходит,
    ради мене несрамњено дивну,
    дома ћу се на лађама вратит;
    посрамљени твојијем нечојством,
    ја ти овђен нијесам сумио
    умножати добит и богатство."


    Агамемнон хитро к њему викну,
    заповједник од многијех људих:
    "Ништа за то, бјежи ако желиш;
    ја те за то ни молити нећу
    да рад мене овђена останеш;
    другијех ће доста овђе остат;
    част ће они мене показати,
    особено Зевес промислитељ.
    Ти, који си мене понајмрзни
    међу царма питомцима Зевса,
    ти једина несложнице права,
    бој, убиство само ти је драго.
    Храброшћу си ти, истина, чудан,
    но и она божије је даће.
    Дома с' врати и с лађама бјежи
    са дружином свом твојом осталом,
    те својима влада' Тесалцима.
    Ја за тобом духом кренут нећу;
    љутост твоју ја за ништа држим,
    али тебе јошт, да знадеш, претим:
    бог Аполон иште да ја вратим
    Хризеиду; ја ћу повратити, -
    с мојим друштвом на мојим лађама
    послаћу му дивну Хризеиду;
    ал' ћу к тебе и кући ти доћи,
    Бризеиду сам ћу твоју узет,
    да ти јасно видиш, разумијеш
    влашћу колик виши сам од тебе
    и да сваки има се страшити
    раван мене ко би се казао
    и надмено са мном се пропиња".
    Агамемнон ту ријеч изрече;
    Пелевићу са грчином паде,
    витешко се ста његово срце
    у власите прси увијати
    међу двије двојеструке мисли:
    ал' ће одмах из ножнице тргнут
    свога мача остра и пламена
    и рашћерат те га сретну људе,
    па убити владалца Атрида,
    али своју љутост посмирити
    и устећи распаљену душу.
    Но у тренућ када различнима
    размислима душу немираше,
    страшна мача киде из ножнице,
    али слеће с небесах Атина;
    њу ми посла златнотрона Гера,
    која срцем једнако љубјаше
    и чуваше оба бојељупца.
    Ста Атина за плећи Ахила,
    за русе га косе ухватила;
    њему само толко би јављена,
    из скупа је други не виђеше.
    Он с' препаде, натраг се обрати
    и без сумње он дивно познаде
    свету шћерцу громаметатеља -
    страшним огњем очи њој гораху,
    и, са лицем к њојзи обраћени,
    к њој окрену крилате ријечи:


    "О, што си ти, шћери Јегиоха,
    овам' сишла с висока Олимпа?
    Ал' жељела јеси видијети
    махнитило Агамемноново?
    Ја ти кажем, брзо ће ми с' стећи:
    ови смртни оће брзо своју
    кичељиством душу изгубити."


    Пелејеву рекла храбру сину
    свјетлоока шћерца Јегиоха:
    "Наглу љутост укротити твоју,
    када јеси бесмртним покоран,
    ја сам с неба ради тога дошла.
    Послала ме златностола Гера;
    вас обадва она подједнако
    душом љуби и ода зла чува.
    Но остави инад, Пелевићу;
    удовољи разјарено срце -
    јадовите изговарај р'јечи,
    ал' се руком за мач не прифатај!
    Ја проричем које ће се стећи
    и брзо се оће испунити:
    скоро ће ти утроје толико
    чуднијема овђе даровима
    за обиду тебе се платити;
    но се смири и покори нама."


    К њој с' обрати и изнова збори
    хитроноги Пелев Ахилесу:
    "Дужно јесте, о шћери Зевсова,
    слушат ваше свете запов'једи.
    Моја љутост била колик драго
    огњевита, покорност боља је,
    јер бесмртним коно је покоран,
    и бесмртни њему ће помоћи."


    То изрече, стисну моћну руку
    на рукодрж мача великога,
    тере страшни врже у ножницу -
    покори се Паладиној р'јечи.
    Шћер Зевсова полеће к Олимпу
    у дом свога оца Јегиоха,
    к св'јетлу скупу небесних житељах.
    Ал' Пелевић јопет благородни
    стаде снова љуте зборит р'јечи;
    Атрејеву сину говорио,
    љутост ништа није устезао:


    "О пјанице пасјега погледа
    али с душом слабога јелена,
    ти никада у жестоком боју
    нећеш смјети отисти с народом,
    ни ћеш поћи с рати витезима
    на засједу срцем се уканит, -
    ради тебе то се смрћу каже.
    Сто путах је лакше ти и боље
    по широку стану Ахејанах
    у онога грабити дарове
    ко се тебе противити смије.
    Ти си један прождирач народа,
    јер си царе над презретијема,
    ал', Атриде, ти би најпосљедњу
    у животу обид учинио.
    Тебе зборим и ово говорим
    и клетвом ти вељом се заклињем,
    скиптром ти се овијем заклињем,
    који нит ће гранах ни листовах
    већ из себе наново пуштити -
    корен једном јесте оставио
    на главице, снова не зенива,
    наострена мјед јесте са њега
    оголила кору и листове,
    и сад кога ахејански људи
    у рукама судебници носе
    поставама Зевсовијех стражах, -
    скиптар ови хоће тебе бити
    пред Ахејце превеликом клетвом:
    време ћ' доћи кад ће пожељети
    Данајеви сини Пелевића,
    жељеће га сви до ниједнога,
    а ти ћеш се мучит свакојако,
    дат им помоћ бесилан ћеш бити,
    гомилама како од Гектора
    чојкубица почну у прах падат;
    душом ћеш се ти твојом мучити
    сам се на себ' хоћеш срдити ти
    најхрабријег што си Ахејанца
    усудио с' обеславит јеси."


    То изусти, па хитрено бачи
    свој из руках скиптар на земљицу,
    наоколо гвожђем златним блештећ,
    па одмаха сједе међ' царима.
    Против сједећ Атрид Агамемнон
    поче страшно пријетит р'јечима,
    али уста Нестор слаткорјечни,
    громогласни зборница пилоски:
    р'јечи му се из гласнијех устах
    много слађе од меда лијаху.
    Современих њему су се људих
    покољења два с свијета скрили
    који с њим су расли и живјели
    у Пилосу много богатоме;
    већ он старац над трећим племеном
    влада зрело и царује умно.
    Он, благијех мисалах пунани,
    њим' говори и савјетује их:


    "О богови, велика ће печал
    доћ на земљу нашу ахејанску;
    Пријам ће се много овеселит
    и његова гордељива ђеца,
    сви житељи Троје преко мјере
    оће ви се воздароват духом
    кад зачују о чем ви радите,
    грку неслог како подижете!
    Међ' Данајма ви јесте првизи
    у скупштине и у бојевима,
    но с', могући, оба покорите, -
    ви сте оба млађизи од мене.
    Ја сам пређе у стара времена
    боље од вас гледа ратоборце,
    у р'јечи сам с њима улазио,
    поносили с' од мене нијесу;
    приличнијех ја њима нијесам
    нит видио ни ћу виђет људих,
    убојниках како Пиритоја
    и Дријаса, народах војводах,
    страшни Јексад, Кенеј и Полифем
    равни бјеху небожитељима,
    и Јегејем порођени Тезеј,
    бесмртнима који је прилични.
    Ово јесу могући мужеви,
    слава синах поземнороднијех;
    могући су они много били
    и с могућим у бој улазили;
    горске љуте они су синове
    побивали бојем ужаснијем.
    Ал' сам с њима био у дружеству,
    и бачивши Пилос, звали су ме
    у далеку апијанску земљу.
    Радио сам тамо по моћности,
    али ко би с њим' се усудио
    данас стизат али једначити
    од смртнијех људих наземнијех?
    Ал' и они савјет су ми често
    примовали, ријечи слушали.
    Него и ви будите послушни,
    е корисно савјете слушати.
    Ти, Атриде, колик био силан,
    Ахилеса не лишај ђевојке;
    њему су је ка награду дали
    ахеиски храбри ратоборци.
    Ахилесу, ти се тог остави
    инадом се с царем препирати,
    јере части подобне досада
    јоште није један скиптроносни
    цар имао нити је достига
    којег Зевс је узвелича славом;
    витештвом си ти знаменит много,
    матер те је богиња родила,
    ал' је овђе он силни икога,
    владалац је неизбројна људства.
    Смири срце ти, Агамемноне,
    ја те старац молим, послушај ме;
    макни љутост храбра Пелевића,
    којино је витез страховити,
    обрана је нама Ахејанцма
    у истребној рати тројанскојзи."


    Хитро њему на то одговори
    владац мужах, Агамемнон јаки:
    "Све ти право и разумно збориш,
    старче, него човјек ови, видиш,
    оће овђе да све нас превиси,
    охтио би владати свијема
    и господит у рати над свима
    охтио би запов'једат св'јема,
    ал' се њему ја покорит нећу.
    Али што су њега сатворили
    бесмртници боги храбренога -
    зато њему допуштају зборит
    мен' бестидне у очи ријечи?"


    Гњевно њему ријеч прекинуо,
    одговара Ахил благородни:
    "Нискијем би ништавцем ме право
    сви имали називати људи
    када бих ти у све што ми речеш
    бесхалачни ја теб' угађава.
    Ти то ишти од другијех људих
    и владом се над њима узноси,
    а ти мене немој запов'једат,
    е теб' више ја слушати нећу.
    Но ћу тебе другу ријеч казат,
    ал' је храни на твојему срцу:
    у бој нећу с оружјем у руке
    никад изист за пл'јењену дјеву,
    нити с тобом нити с ким другијем;
    отмите ми штоно сте ми дали.
    До користи штоно је другијех
    у мом броду храњенијех црном,
    супроћ моје воље нећеш ништа
    од њих мене узет ни уграбит!
    Али дођи и попробуи се,
    пушт' и други нека тебе виде:
    оће твоја потећ крвца црна
    око мога копја убојнога."


    Тако оба јесу војеводе,
    тучећи се жестоким р'јечима,
    с мјеста с дигли и скуп разметнули
    пред лађама ахејанскијема.
    Цар Ахилес к својим бродовима
    хитролетним мирмидонскијема
    љут отиша и с њим Менетиде
    и дружина — други Мирмидонци.
    Агамемнон цар пуштио лаку
    своју лађу на сињу пучину
    и возацах двадест избранијех,
    поставио на њу гекатомбу;
    Аполону дар је Хризеиду
    сам извео прекрасну на лађу.
    Стаде влацем Одисеј премудри,
    и брзо се они окренуше,
    по путовма влажним полећеше.
    У том Атрид маху запов'једа
    Ахејанци да се очишћају;
    сви се они јесу очишћали,
    нечистоту у море бачали.
    Посл'је избра савршене Фебу,
    великоме цару, гекатомби
    козе, телад они сажизали
    на бријегу неплоднога мора;
    до небесах мирис претилине
    излазила с клубећим се димом.


    Аргивјани тако су с' трудили
    у свом стану, но цар Агамемнон
    јоште злобу не бјеше смирио
    нит' Ахилу претит оставио.
    Он пред собом дозва Талтибија
    и са њиме јоште Јеврибата
    и клеврете вјерне и гласнике;
    тако њима запов'једа гњевни:
    "Хајте брже, вјерни гласоноше,
    у осјенку Пелејева сина;
    Бризеиду за руке узмите
    и одмах је мене доведите.
    Ако ви је он не шћене дати,
    вратите се, сам ћу му је узет:
    ја ћу силом к њему управ поћи,
    много теже биће преслушноме."
    Изговори тако и посла их,
    страшну ријеч запов'једећи им.
    Нерадо су отишли мужеви
    по бријегу хучеће пучине.
    К кућама се многим приближујућ
    и к хитријем лађам' мирмидонским,
    Пелевића пред кућом нађоше
    ђе сјеђаше веома замишљен.
    Тек дођоше, Ахил их угледа
    и нерадост на лицу показа.
    Смутише се они обојица,
    пред владалца с почитања страхом
    стали, ни р'јеч не говорећи му,
    нит' га смјејућ штогођ упитати.
    Срцем својим то је провидио
    и река им Ахил благородни:


    "Здрави буд'те, људи теларџије
    и гласници бога и смртнијех!
    Поближе се овде примакните;
    ни у чему ви криви нијесте,
    но ве царе Агамемнон посла
    за лијепу младу Бризеиду.
    Но, Патрокле, благородни друже,
    изведи им и дај Бризеиду,
    нека грабе и нека је воде.
    Ал' свједоци они сами биће
    и пред скупом силнијех боговах,
    и племеном свега човјечества,
    и пред царем овим ненаситим,
    ако игда преша снова дође
    да ја спасем од гледеће смрти
    рат осталу и недокончену;
    вјерно, он ум погубивши прети!
    Свест садашње с идућијем право
    он ни види, нити то умије -
    при лађама како обеспечит
    спасеније рати ахејанске."
    То изрече, и син Менетијев
    покори се љубазному другу
    и за руку из сјенке изведе
    прелијепообразну ђевојку
    и даде је он посланицима.
    Посланици са њом отидоше
    к шаторима ахејанскијема;
    с њим' одлази печална ђевојка.
    Тад проплака Ахилес прехрабри,
    из дружине пође подалеко,
    од свијех се насамо одмаче
    и он сједе на пучину с'једу,
    гледајући на понт тамновидни,
    и у сузе руке простираје,
    матер своју љубезну молећи:
    "Када јеси ти мене родила
    већ толико кратковијечнијем,
    да ли славе није дужан био
    мен' присудит високогрмећи
    Зевс Јегиох? Но ме никаквојзи
    од почасти није сподобио!
    Са могућством Агамемнон горди
    цар је мене нечаст учинио,
    подвигом ми ратним он награду
    узе сада, а са њоме влада."
    Он је тако са сузам' кликова,
    а његов је глас зачула матер,
    у дубину која сједи мора,
    у дворове старога Нереја.
    Из пјенога мора хитро она,
    како лаки облак, излећела,
    сјела близу милог свога сина,
    лијућега једнак' сузе горке;
    матер руком њежно га гладила,
    зовући га зборила је тако:


    "Што ти плачеш, о љубезни сине?
    Каква печал јесте срце твоје
    полазила? Не кри', но ми кажи,
    да то знамо обојица, сине."
    Одговара тешко јој стењући
    син Пелејев, Ахил хитроноги:
    "Знаш, о мати, кад ти свемогући
    река јесте да све мене кажеш?
    На свештену ми одисмо Тиву,
    на велики на град Гетионов;
    град скрхасмо, а шићар узети
    донесосмо у нашему стану,
    међу собом, каконо је дужно,
    ахејански сини разд'јелисмо.
    Атрејеву ми дадосмо сину
    шћер Хризову прелијеповидну."
 

Петар II Петровић Његош

Прозни записи

Житије Мрђена Несретниковића
њим самијем списано

Сама је природа јавно предсказивала да ћу бити човјек знаменити, а и ја сам то приђе рођења у сну видио. Прво чудо - када сам се родио, они се исти дан уждила кућа мојему оцу, у њојзи све што је имао изгорјело, и од ње се све село уждило и изгорјело; у та је пожар мене мати изгорјела, сестра и два брата, друге чељади сеоцке тридесет. Друго, када су ме крстили, отац ми се сломио низ коња и био укопан тај исти дан; попу који ме крстио утопила се два сина са женом; мој кум који ме крстио на врата од цркве сломио ногу, а мамицу која ми је опредијељена била мјесто мајке тај исти дан, јошт мене из цркве носећи на плећима, уби змија, не циче.

Послијед смрти те мамице промијенио сам седам доклен су ми се навршиле три године. Од три године до петнаесте да почнем писати што се са мном догађало, перо би ми из руках полећело, а карта пропојала од великијех чудеса, уши би читатељма загуђеле јали им се занијеле, - не би ни сами знали што читају што ли разумијевају. Али од петнаесте године до данас дужан сам моја собитија свијету казати. Који има уши од слушања, нека чује.

Кад сам уљега у шеснаесту годину, оженили су ме и дали ми чин локанције. Држао сам локанду три године напредно, и био сам накупио неколико новаца и сасвијем промислио у вишему званију ступити, али ме несрећна жена ископа. Испрва прилично лијепо живјасмо, а послијед се почесмо псовати, грдити и бити. Она, за мој инат, дај оному нешто а оному нешто, такођер исто и ја, доклен остадосмо без ништа на ништа! Како остадосмо без ништа, одмах почесмо радит један другоме око главе. Она је мене шест путах тровала, али сам таквога јакога сложенија био, да ми није ништа могла мојему гвозденому желутку нашкодити. Послијед тога затворила ме у кућу и кућу са сваке стране уждила, али јопет мојом назови-срећом не изгорјех, него грдан и опаљен утекох, али, са мојом жалошћу, лиших се једнога ока. Послијед те несреће пошао сам на полицију и почео се жалити на моју жену. Полиција је одмах скочила, жену ми уфати и објеси, а мене затвори двадесет годинах у тавницу за моја преступленија. Но, по мојој срећи, у исту крјепост у коју и тавница бјеше удари гром; прах који бјеше под најдоње своде упали се и сву крјепост диже на воздух. Тавница у коју ја стојах не бјеше у средину крјепости него при крају ње, и то ме једино спасе те не погибох, премда и јесам претрпио опаљевину и има мало скока из крјепости до на пијацу градску, али све остадох жив.

Послијед тога нашла ме полиција у име мртвога ђе лежим, наредила млађијема те су ме понијели у цркву и над мном почели читати погреб. Ја сам све чуо што су читали и како су ми приготовљали гроб и друго што хоће за мрца, али сам тако јако забуњен од онога, великога удара био, да нијесам мога собом маћи нити им казати да ме не копају жива. А они, пошто су све очитали, гроб ископали, дигли су ме на носила и понијели код гроба, у њ спуштили и закопали, и они се дома вратили. Право казати, није много плача било над мном, јер сам у сав мој живот радио да нигђе немам човјека ко ће ме пожалити нити пак кога бих ја пожалио, а то сам јединствено чинио да немам печали на овоме свијету. Иако су ми чувства и вид и сила била онијем великијем ударом забуњена, али су ми леђа она иста прва, и она су управо знала да су закопана, кажевала им је она велика плоча и она земља те су на себе држали. Ја сам истинито мислио да сам усопши и да не има више спасенија, каноти оному који је у гробу закопат, али је судба висока од људих сакрита; њојзи је угодно било да ме јопета учини житељем подмјесечног круга, а ево којијем начином.

Велика болест би у народ; многе стотине хиљадах од ње помријеше, тако да већ бјеше и гробја нестало ђе ће се копати. Почеше нове гробове отварати и по пет шест у једному закопавати. Ја, иако сам био закопат, али сам чуо неколико разговора онијех људих који су мало тврди били на уши и који су мислили што сами не чују да нитко не чује; доиста им није дошло до ума да оно што они зборе чује нетко и у гробу. Послијед краткога времена не само да је дошао збор о мојему гробу да се отвори, него штовише чуле су се и мотике на њем ђе га откопају. Моје утруђене плећи мало су одахнуле када се макла она велика плоча с њих. Је ли једнога човјека који на ови непостојни свијет пасе и гази који с нетрпјенијем чека да се једна ствар сврши колико ја, биједни, послијед трехдневнога жителства у гробу, да ми мрачна гробница макне црну завјесу смрти и открије свијет човјеческога живота?

Добри работници, брзо работајући, дођоше скоро до мојега тијела. Ја, како виђех свијет, скочих како хрт с покровом у руке и утечем између работниках. Работници, зачуђени таковијем страшнијем виђењем, онијеме и попадају около гроба мислећи и воображавајући себе да сам вампир или какав други нечисти дух који дави и мучи умну животину.

Ја, како се од њих освободим, јавим се онијема те су ме копали и који су знавали да сам укопан и почнем им причати не како се са мном догодило, него како је дошао анђел код мене и рекао ми да устанем и да се јавим проповједник свијету (стара ме сујевјерна глупост к томе повуче, не помислих е се просвештеније не да томе данас ниђе помолити) и који ме буду слушат да ће бити спасени и сретњи, који ли не узоће да ће бити кажњени не само на томе свијету него, преварих се рећи, и на овоме.

Народ, каноти лаковјерни и непостојани, начне се гомилама около мене купити, и ја почнем причати и поученија различна народу давати. Оратор, право казато, нијесам велики никад био, али је доста било што су виђели пришелца из непознатога им краја, и то је једино надопуњавало недостатак мојега краснорјечија. Али ево с чеса погибох.

Прво, што испустих ријеч - који ме не узоће слушат да не само што ће бити кажњен на онај свијет но штовише и на овај. У народу је ова ријеч крјепко остала и готово своју силу изгубила, зашто ја нијесам мога произвести ње глас у дјелу силом невидимом, а видима је, над којом више власти има нијесам но над невидимом, у руке другијех била, који је не пуштају без тољаге по мозгу другоме. Али све којекако међу старомодницима добро бјех и пазаху ме; моје погрешке, иако их бјеше много, бјеху непримјетне њиховоме густоме уму и руњавијема ушима. Проповиједах непрестано на улицама, по домовима и на свакоме мјесту; од више чуда, каживали су ми да и када спавам у сну непрестано проповиједам, кано коме се у што хоће. Док једно јутро уљезем у једноме великоме зданију, загледим унутра и видим много народа; помислим: ево згоде, овђена се могу напричати, и ово ми велико општество може име свуда огласити. Зађем међу њима и почнем говорити по обичају моме, но ја јошт и не изговорити ријеч, а они се начну смијати. Запитам што су такви безбожници; они одговоре да су ђаци који слушају филозофију. Не стидим се казати, замршени читатељи, да сам то име филозофија ту први пут у мојему животу чуо! Ја их упитам јопет: а какво је то животно филозофија те вас учи да се подругујете с проповједником који се из гроба дига јединствено ради тога да људе обрати к добру и к душеспасенију? Када они то чују, јошт се више почну ругати и грајати около мене. А међутим се окупи народа јоште свакојакога на ону грају. Збор се задије свакојаки шта ја проповиједам, откад и к чему моја проповијед води. Нико није умио томе одговор дати, но почну говорити да су моје проповиједи различне и да је све једна противу друге. Ја, истина, да сам то и сам знао, али ми није могло напосљетку бити да у колу не играм које сам заврга сам. Али, ја мислим све се шћаше на прву оставити да враг не донесе оне који су ме закопавали и откопавали.

Како они уљегоше, почеше говорит о мојему закопу и откопу, нађоше да је то обоје било у три дни. Ја се најприђе брањах да није, него од једнога до другога било двадесет данах; најприђе се на ову држах, а послијед, када виђех да су они затегли на три те на три, спуштах на шест. Чуше ли ти они ову ријеч, сви једнијем гласом викнуше: вежите! Свезаше и на суд одведоше пред суднике. Суд не сједа друго ништа него да суди и ко им чесов замотуљак испод руке пружи - да прифате; по ваздашњему њихову обичају судише и одсудише да ми метну камен о грлу и са мном у море како с хулитељем светога.

Млађи, како чуше моју одсуду, мене за грло, свежу ми руке наопако, камен велики о грлу, и са мном у море! Доиста, љубезни и заплетени читатељи, та ми није лакшија била него тежа од оне прве несреће, јер сам у првој био забуњен, а у овој потоњој нијесам, но здравије и чистије памети него игда откада могу себе знати. А може сваки по себе знати и вообразити каква би му та ура била, али иначе није могло бити, ере јачи не питају.

Када ме најприђе бачише у воду, почех пливати, али тегота онога крша не даде више но трн пута махнути, него ме одвуче к дну. Јошт на дно не падох, доклена ме поче нешто теглити; чудим се што је, када видим - али мрежу вуку рибари к крају; у њу се рибе уфатило много, и ја баш на средину међу рибом попао. Веома су ловци мрежу живо теглили и весело, ера су познали по теготи да се у њу много рибе уфатило. Не много тежећи, извукоше је на крај. Како ме угледаше, повикаше: "Ха, ево утопјеник у ову мрежу уфаћен!" Узеше ме међу собом и изнијеше на пијесак и бачише мјесто мртвога, а повратише се да рибу из мреже ваде и да је дијеле. Пошто је подијелише, онда почеше говорит: "Хајд'те да овога биједнога утопјеника закопамо, да га не ију звјерад на ови пијесак." Ја све чујем, али не могу собом шенут, него сам горе забуњен и умрћен био него први пут. Они дођоше, мало пијеска раскопаше, мене положише и пијеском засуше. Али доисто нијесам чуо велике теготе, ера много пијеска нијесу на мене били насули, него сам могао свагда познати када се смркне или када сване. Ту сам лежа (и доста ми се учинило спокојно) три дни и три ноћи, а четврти сам дан искочио испод онога пијеска здрав као тић.

Иза тога сам шест путах био кужинаром. Пошто сам видио да ми ни то званије и чин не иде никако за руком, оставио сам га, а просио градскога управитеља да ми нађе мјесто на морској служби да служим, ера ми се на сухо било веома додијало.

Градоуправитељ био је човјек веома добри; моја га је прозба убољела. У брзо вријеме наша ми је мјесто ђе ћу служити на мору. Ја сам с охотом пошао и почео служити за наждисинсију. Истина да сам званије имао мало, али се то не гледа на мање званије, него на задовољство, јер смо свакојако сви на свијету ништа, и мали и вељи, а како је човјек задовољан, он је срећан. Ја сам заиста тијем званијем био и срећан и задовољан више него адмирал његовијем. А међутијем, нажижући синсије, научих се и ја дувати. Док уочи светога Вртоломија прекрстих се, изидох и сједох на брод на једну врећу црне масти. Синсија ми је у уста, али су ми уши мало згријате, јере је свети Вртоломија био нашему старјешини имењак, и све ми доходи охота нешто пливати. Док по мојој и моје дружине несрећи заспим и превалим се пјан преко оне вреће црне масти, а углијев из синсије падне на врећу, врећа се зажди, а она маст, каноти лучна, запали се и разлије по броду. Одма се брод сав зажди! Ја ништа јошт од те несреће не чујем, но спавам ка и заклан, доклен огањ дође до мене; тада скочих и покликох. Који бише на врху брода скочише - почесмо тулит. Али се јако било разгорјело, да нијесмо могли ништа учинит. Него ја самочетрнаести скочих у море и почех пливати, а онизи те су у броду други били около 200 - они јошт ништа не чују доклен огањ дође на топове; топови почеше пуцати, и они тада скочише из брода, али зафајду! Не мога ни један жив ни до мора скочити а камоли утећи, него сви изгорјеше у броду. Јошт од нас четрнаесторице убише топови б, а 8 остасмо пливајући. Пливјемо к једноме градићу, који бјеше од брода 23 миље; не дођосмо до по пута, сви се потопише до ја самотрећи. Тада ми дође на ум оно приђе несреће што ми се ошћело пливати, и почех сам себе говорит: "Пливај, Мрђене, ере ти се мало приђе хоћаше; имаш ђе доста, нека те прође миса!" О много муке и дугога пливања изидем на сухо једва жив. Почнем ти мислит куда ћу несретњик отолен и шта ћу. Но дуго мислећи смислих на једну: да се потурчим и да у Турску тражим среће, ђе је јошт нико наша није; него како смислим онако и учиним.

Пођем крајем мора и дођем у град Селаник; ту се потурчим и језик турски у мало времена научим. Отолен се кренем гласитоме Махмут-паши, везиру скадарскоме, и пођем. Не станем ни ту пуне два мјесеца, доклен везира Махмута посјекоше Црногорци; код њега бјех кад га посјекоше, и малу рану добих у десну руку. Отолен махом побјегох преко Кучах пут Србије, ђе бјеху неколика силна Турчина, именом дахије, малу республику заметнули. Код њих стадох неколико времена мирно за драгомана, док - несрећа моја, која ме свуда ћера и за гробом ће, ако што од мене буде - побуни ти се Срби под Црнијем Ђорђијем, скочи са сваке стране, потуци Турке по Шумадији, попали им куле, узми градове, турске поглавице, дахије, све исијеци и учини - шта ћу више досађиват писањем? - карађорђијевски! Ту ти умало сасвијем не погибох да добра коња не имах, те на њега измакох пут Ниша. Отолен бјеж' преко Расије, Арбаније, док добјежим у Јањину гласитоме Али-паши. Овај ме храбри паша прими у число својијех тјелохранитељах. Ту мишљах е ћу мало починут, него, да видиш, не да наопака судба, која ме ћера, почивала! Мој господар Али-паша Тепелевац завади ти се с султаном Махмутом; султан на њега војску, затвори га у град Јањину с немного другах. Томе је крива скупост пашина е нас више не бјеше. Него како било да било, бранисмо се за годину јуначки, доклен дође лукави Хуршид-паша, који на божју вјеру срамотно и бешчасно превари Али-пашу на станак и пријеваром га посјече.

Како њега посјече, многе његове тјелохранитеље на исто мјесто посјекоше, а мене жива уфатише. И дарова ме Хуршид-паша реис-ефендији како роба, јер мишљаху да сам Грк. А када се казах реис-ефендији да нијесам Грк, него Турчин, он ме одмах поклони својему пријатељу адмираљу турске флоте капетан-паши; капетан-паша ме узе за својега камаријера. Доходе често гласови капетан-паши да буна која се бјеше дигла у Грчкој не утуљује се него распаљује и на море и на сухо. Ја сам се све нечесову мојему чуду из ове буне нада, које ме и задеси, - куд ће моја несрећа него мене на врат?

Дигоше се три најсилнија царства Грцима у помоћ; они се њима не би дигли у помоћ да их није моја несрећа дигла, с којом се већ бјех прежелио, исто ка и она са мном. Овијем трема царствима мука се наканити да кому помогу (јер се све боје између себе да једно друго не превари и да се њихова помоћ не би у корист једнога обратила, која би га више силнијем и грознијем учинила њима двојици и свој Европи; е да њих и њину браћу ова хила не смета, давно би прекинула луна царствовати на истоку, мјесто ње би се осијава исток с сунцем истинога просвјештенија европејскога, не би у Византију закони царствовали којијех се највиша светост састоји у просуће крви хришћанске), него када се накане коме помоћи, баш му помогу како требује. Ови Грцима тајно помогаше од сваке стране, ка и поправ ко може, Но кад виђеше да им не могу помоћи тајно - колико Грцима требује доклен себе поставе на биће политическо, онда се ријешише јавно и ударише под Наварин на турску флоту. Које бродове ту не раскрхаше топовима и огњем не изгорјеше, оне рашћераше.

У та жестоки морски бој ја се не нагнах код капетан-паше, него на другој фрегати, од које ме исти паша бјеше учинио заповједником приђе боја седам осам данах по несрећи мојој. Та се моја фрегата у највишу ћескоту нагна. Браних се јуначки, но што ће моје само јунаштво учинити кад друга флота сва потону и побјеже? Најпослијед, иза дугога брањења упалише и моју фрегату. Ја, по староме мојему обичају, како чух врућину - ћиц у море, поитам и испливјем доста брзо на крај, који не бјеше предалеко. Како изиђем на крај, обратим се и останем зачуђен из каквога сам се огња успио спасти. Помислим: сада али сам дужан срећи пријеварној захвалити али несрећи хитрокрилој. Речем у себе: несрећи не иде захвала, а срећи не имам рашта никакве захвале учинити, јер јошт никад на мене није оком милостиво погледала, и тако ни ћу једној ни другој, него мојијема ваљатијема ногама и рукама, које су ме од погиби спасле.

Ту мало на бријегу починем док се осушим. Отолен се кренем управо пут Цариграда. Како дођем у Цариград, одмах изиђем пред реис-ефендијом. Реис-ефендија, како ме виђе, одмах ме познаде, а и извјесно му је било од друге стране моје јунаштво и моје фрегате, и доиста је мислио да се нећемо већ виђети до у тандариху (у едем турски). Како ме види, рече ми: "Добро доша, Селиме! Ја сам мислио да си ти шеит (праведник), а тебе ево јопета у Стамболу!" Тек што то изговори, пође у своју одају и до сахата до два донесе ми једно писмо и даде ми говорећи: "Понијећеш ово писмо великоме везиру." Ја боље брже оно писмо понесем и дам га у руке камаријеру великога везира.

Сјутри дан ти мени дођи (како коме се хоће у чинове уздуж и попријеко) бујрунтија од великога везира с којом поставља мене топчибашом на Варну. Ја на врат на нос, како кога нужда ћера, ноћи и дневи, дођем ти у Варну; примих се својега званија. Ако ћете да ви управо кажем, ту сам наопако живио са сваким, а особито сам био ћерат од натмуренога и мрзновољастога Јусуф-паше, али све имах оно своје платице, о којој висах ка и капља о листу - што је рећи, ни жив ни мртав. Доклен се поче рат (у зли час за Турску!) међу Русијом и Турцијом. Ова рат зна сваки каква је била и у какво је стање метнула турско царство. Отада Турска не броји се нигђе могућством и силом у число великијех државах до на карту; отада је горди владац Цариграда своју слабост позна и почео своје падање завјесом просвјештенија покривати. Откако се поче рат доклен се сврши да ви кажем, замршени читатељи, моје јаде и страдање и овђен напишем, бисте смијући се плакали, јербо бисте се дужни били сви ришћани смијати и веселити восторжествовање посљедоватељах Христовијех над слијепима синовима Мухамедовијема; с Друге пак стране, дужни бисте били по човјечеству плакати када бисте разумјели моје страдање. Али ја, ако намјеравам не штеђети ваше уши, намјеравам вашу вољу чувати, да вас не доводи ни до велике радости ни до велике жалости ово моје смијешно, замршено житије. Зато нећу ни описивати моја страдања која сам претрпио ове рати, еле на доспијетак рати, пошто се мир учини, мене Руси из ропства пуштише, у које ме бјеху уфатили у бој када се потуче Дибић с великијем везиром Мехмед Решид-пашом близу Шумлије.

Ја из Одесе возом управо у Цариград к староме мојему покровитељу реис-ефендији. Уљезем у двор његов. Када дођем у његову одају, ђе прима ријетко кога (то се зна, мене забрањено није било од његовијег слугах, јер су знали колико ме њихов господар љубио), - како уљезем у његову одају, кад ево, шћах се заклет, чојак сасвијем мене непознати, којега нијесам, чињаше ми се, нигда гледа: погобио се ка и ралица, поцрнио ка и кота, осушио се ка и вериге, - управо рећи, да бјеше у живот Језоп, шћах рећи 6 он! Помислим 6 чесов мене непознат Турчин који је код реис-ефендије у чесово велико почитаније или у својство. Запитам га је ли ми могуће уљести к реис-ефендији. Он ми одговори: "Али ме не познајеш, Селиме? Ја сам исти за којега питаш." Како чујем, скочим на ноге, приступим к њему с поклоном по обичају турскоме и са стидом га упитам од које је болијести бон, те живот онако изгубио. Одговори ми: "Мој драги Селиме, ја нијесам болова ни од какве болијести, но - каже - знаш да сам ја глава турске дипломације, и ради великијех и замршенијех пословах те сам има ове рати похудио сам, јербо је давно речено: тешко дипломатику у слабу и нејаку државу - он је вазда крив пред својијем началником."

Тек он ово изговори, ја му се препоручим да ми нађе мјесто ђе бих мога свој хљеб имати. Он ми одговори да ће ме узети код себе за различитијема дјелима, куд буде потреба да ме пошаље. Ја сам се томе обрадова, јербо сам мислио да ћу мало, несретњик, починути. Пођем искрај њега у кућу коју ми је забиљежио за моје стојање. Таман мјесец бјех ја починуо и, моја несрећа, док ево ти к мене заповијед у кућу од мојега началника с којом ме отправља исти за неке своје послове к Мустај-паши, везиру скадарскоме, од којега исти реис-ефендија понеколико мита на годину примаше. То исто мито мене отправи пут Скадра, јер му га Мустај-паша не бјеше пошиља од почетка рати с Русијом, - да питам Мустафу чесова је то причина те је он то пошиљање прекинуо.

Откренем се из Цариграда и пођем пут Скадра. Како доспијем у Скадар, мене ти одмах уфати Мустај-паша и метни у тавницу; помисли е сам шпион из Цариграда послати да му град уходим и његово намјереније разумијем (зашто се он у то исто вријеме бјеше завадио са султаном). У ту сам несрећну и погану тавницу стојао три мјесеца. Посље три мјесеца освоји велики везир Мехмед Решид-паша Скадар и његова пашу посла султану жива на дар. Како Скадар освојише, мене из тавнице пуштише; како ме пуштише, замолих се да ме изведу пред Мехмед-пашом, да му кажем ко сам. По мојој молби изведоше ме пред везиром; како ме изведоше, ја кажем везиру да сам посланик реис-ефендије, и за више увјереније дам истоме од реис-ефендије моје пуномоћије. Како га везир виђе, узме ме код себе за хазнићатипа (касе писара). Ја му се много молих да ме отпушти к реис-ефендији обратно, али не шће никако, него писа реис-ефендију, како својему познатоме пријатељу, да му не буде жа е ме он узима код себе хазнићатипом. Реис-ефендија одговори му да му жа није, јербо је зна што се са мном у Скадру догодило. И тако ти ја останем хазнићатипом код великога везира. Ја сам ову дужност испуњава код њега све доклен смо стојали у Турцију европејску, а када дође заповијед великоме везиру од султана да поита што брже може пут Цариграда придодајући у писму и та несрећни глас да му је војска у Сирију (близу Алепа), над којом је био заповједник Хусеин-паша, сасвијем разбита и у бјекство обраћена, да паша египетски страшно напредује и да је већ уљега у Конију.

Велики везир, како прими заповијед од султана, брже боље и ноћи и дневи, док дођемо у Цариграду. Како дођем у Цариграду, велики везир пође одмах султану, а ја останем у његову кућу. Док ево ти га трећи дан с ферманом царскијем у руке којијем га поставља султан началником армије турске у Малу Азију, а Хусеин-пашу смиче с те власти. Великога везира виђу весела, узиграје, познајем на њега е му се чини е ће све учинити како што је у Босну и у Арбанију учинио, ђе му се мало ко и противио. Него заисто колико је гођ он весео био, ја сам три пута невесели био, јербо сам лијепо знава, како виђу ли е данас дан, е ће нас нечесово чудо задесит.

Отправимо се из Цариграда пут назначенога мјеста с великом славом, и у кретању мене учине пашом и дају ми два репа коњски. Помислим ту: "Ха, несретњи и ћорави Турци, у што стоји ваша слава и чест - у репове коњске! О, безумни роде, оно ли се у вас обожаје што је бог да једноме животноме да се од мухах брани!" Него колико гођ вичем, јопета ми жа није е сам паша - у зли час по мене, е љевше ми шћаше бити да остадох при првоме чину, јербо шћах у Цариграду остати! Што ћу продужавати збор? Дођемо близу Коније, и четврти дан побијемо се с египетском војском. Хусеин-паше би бој, при нашему, наполеонски. Он се баре одржа на поље три четири сахата, а ми ни четврт од њега. Него како се зађедосмо, наша војска, ка и поправ неуређена, бјеж', а египетска се пушти за њом, пороби је, посјече и рашћера без стрва, штовише и великога везира уфатише жива, такођер и мене и многе друге код њега, и отправи нас Ибрахим-паша својему оцу Мехмед-Алији робима у Каиру.

Ту робујући највише смо се занимавали читањем газетах европејскијех. Видимо да ради о миру Англија и Франција и да се ријечима показују пријатељи султану. И доиста му пријатељи јесу и били и радили су да се мир учини међу њим и пашом египетскијем, али не ђе друго но у Цариграду. Него послијед дугога мотања виђе и султан, али му неко и каза, какав му се скок наређује, те ти он брже боље молбом к цару рускоме да га избави од погибије која му се на праг од куће примакла.

Цар руски је побједитељ Махмутов и избавитељ Махмутов: посла му помоћ, која устраши пашу египетскога и пригна га учинити мир са султаном. Како се учини мир, великога везира и нас око њега пуштише из ропства и отправише возом у Цариград. Како дођемо у Цариград, изиђемо пред султаном. Он нас прими лијепо, што се нијесмо надали, и да некоме оно мјесто а некоме оно, а мене учини главнијем учитељем и воспитаником господске и ханске ђеце у Цариграду. Заисто, сметеносмршени читатељи, чини ми се да више среће неће имати ови ученици него њихов учитељ. Ово вам оволико сад излажем на карту, а што ће се посад са мном и с мојијема ученицима учинити, то се неће моћ на два ни на три листа карте исписати, но ће се ту шћети бреме бремцато карте, јербо сам ја доста млад; толико су ми шездесет годинах, па ево видите колико ме несрећа ћерала и мучила. А мене се чини, како нешто виђу око себе, да јој још нијесам ни реп видио, јербо се сложио Лондон и Париж, међу којијема је мало кад слоге било, и о некоме крупно шавте... Би ли их зла срећа моја могла нагнат да ме и одолен претресу?... Чини ми се, какве сам среће, могли би лако, ако их не смету ова четири слова: Н... или Н... Н... Н...

Сан на Божић
алигорија, тј. примјена

Ноћас у сну пођем у мјесец, и почнем по њему ходити. Када дођем на једно мјесто поизвишено, ђе бјеше једно славно стројеније пред којијем сјеђаше један старац, назовем му: "Помоз' бог!" и он ми одговори: "Добра ти срећа, сине." Весело и пријатно лице тога старца позове ме, и сједнем код њега. И одма, како сједнем, станем га питати стројеније пред ким сједимо чије је, и тко у њему живи. Одговори ми: "Ово је стројеније опште, свијех свјетовах, и у њему живу двије ствари, тј. правда и кривда." Замолим га да пођемо, ако је могуће, да уљеземо у двору том. Он ми рече: "Драговољно, сине." Отлен се кренемо и пођемо к двору.

Кад до стијенах дођемо његовијех, погледам - али на њему није више до двоје вратах: једна велика и сваколика златом извезена и различнијема бојама, које се не могаху од дике гледат; друга мала и тијесна, тако да једва чоек могаше посагнут њима уљест. Упита ме он: "Ђе си волији приђе да уљеземо?" Ја му одговорим: "Овамо, к овијема златнијема." А он ме уфати за руку и појако повикне: "Не, сине, не тамо! То је обителиште кривде! Но хајдмо сад на ова те су ужа." Отидемо и онијема ускијема једва у двор уљеземо. А кад у двор уљегосмо, отвори ни се једна превелика соба, које се ужасна величина не могаше очима прегледат, на сриједу које бјеше посађен прекрасно направљени престол од слонове кости, на којему престолу сјеђаше прекрасно обучена ђевојка у царскијема хаљинама, којој бјеше на главу круна, сва изрезана од једног драгога камена, на коју бјеху ове ријечи написате: "Мој је престол изагнат са земље, али јопет вјечно остајем правда правдом! Ја јесам правда, и сви на ме који мрзе и вичу - вјечност ће их наказати." Ова велика и бесмртна царица држаше у рукама вјеси (илити мјерило) које не бјеху ни на једној страни нагнуте, него равно стојаху.

Када све то видимо, онда ме исти старац уфати за руку и изведе ме из оне ужасне и чудокрасне палате високе царице, и збори ми: "Хајде сада, сине, да пођемо у онај двор на којему јесу она великољепна врата." Ја пођем за њим, и уљеземо онијема великољепнијема вратима. Када унутра погледам, али ето гомила различитијех људих. Упитам старца који су ово, и он ми одговори: "Ово су разбојници, злочинци, похититељи и разоритељи сиротињеки и највиши крвопије људски". Ту гомилу људих прођемо, па дођемо у једну собицу, али ето престол на којему сједи једна жена пристара којојзи не бјеше круне на глави, него јој стојаше под ногама; и она у рукама држаше вјеси, којизи стојаху накриво, зато што у један не бјеше ништа, а у једноме бјеше једна аспра као цекин млетачки. Отолен се другијем крајем куће вратимо и нађемо у обору множество сиротах, које плакаху, јаукаху и бијаху се рукама у прси. Упитамо их: "Што ви је тако невоља, тер сте толико плачем и жалошћу раздражене?" Оне се стану жалит и различне неправде приказиват и кривосуђа која су учињена противу њих у истоме двору ђе се налазаху. Али сада већ старац, разјарени толиком жалошћу, повика:

"Еј неправдо, да те већ не буде!
Но дај, боже, правду међу људе. "

Његов ме глас из сна пробуди. Устанем и ово напишем.

Из биљежнице

Човјек усамјен на високу гору, ноћу без мјесеца, небесна тијела види ђе се весело движу, море ђе се игра на сребрне валове и он (човјек) како изгубјеник на гору ћути.

Да ми није досадан ток времена, смрт бих непрестано проклињао.

Земља је наша гробница уништоженија. Природа јој неуморно служи производећи јој жертве; луче сунчане за њено удовољство зажижу твари животом и произрастјенијем. Када ово ненаситимо чудовиште напуни њедра (утробу) општијема жертвами, Бог зна каква ће бића духовна послијед изнићи из овога ухиљенога и опширнога сокрушенија.

Поздрављ[ам] те, дивна звијездо дневна, ја свагда о тебе више чувствујем но могу изговорити, славим те по трагу твојих бистрих струјах.

Када су небо и земља разумитељним језиком говорили, онда је човјек ћута; када је човјек произнио свој глас, онда су се небо и земља тајним нарјечијем у движенију почели разумијевати.

Човјек је минута бића, а вјечност ништожности.

Ко умије лагати, не умије вјеровати.

Опширно је хранилиште великољепија божјега.

Слово је божје зачало мирове у просторе.

Струне су моје лире-зраке сунчане и свијех свјетилах.

Жубор листића и распуцање цвјетовах, хука мора и вјетровах су глас моје музе.

Глава је мога ума (череп) сав простор вообразими; у овом простору све што постоји јесу произведенија која ја не постижем од најмањега до највећега.

Страсти су магнет; њима само нама ова земља пријатна постаје.

Рашта нијесам ја видио када су прве зраке вјечне облаке таме на нашему истоку зажегле; рашта не знам тајну онога сијатеља којему на нашој земљи зрна падају, а на друге се цвјета и вјечни плод производи?

Зора која се искрала из опште сокровишнице и мрачни свод оризонта насмијала.

Је ли вјековите облачне гомиле, зарђале својим мртвим ћутањем, трудно било први дан проникнути? Ја мним како први пут остараломе уму који не да к себе просвјештенија.

Откако је могућим словом Створитеља отежала хаосом пространа ноћна утроба; откако су правилни вихорови развијали кристалну прашину около престола лучезрачнога; откада бисерни облук млијечнога пута украшава људску колијевку.

Човјек је трунак којега ток времена једном проз зраку непостижним најмјернијем пронесе.

Када се зраке сунчане угасе на нашему бријегу, онда величествени симбол Створитеља у неизбројнима пламовима затрепти у подножје његова престола.

Да ми се са земље попети уз Даничине зраке, у Даницу, а из Данице к ономе свјетилу уза зраке које их њој дава, и тијем начином путујући уза зајмне зраке, мога бих доћи на извор зраках, али ђе је смртноме лакоћа зраке! Ох, зраке, да умијете мислити и говорити, бисте чудније но сте много биле. Али бадава, ви себе сожижете на општу жертву у великоме храму свеславија божјега.

То је ваш закон.

Атмосфера је наша састављена од три ствари, тј. од ваздуха водене паре и угљекислоће; овеје посљедње у висину све више, то нама покажује дување вјетра.

Људи похваљујући прошло, желећи боље, трују настојеће.

Идеје су небесно произрастјеније, како што су дрва земаљско. Како до опредијељене сфере израсту, спуштају гране к земљи.

Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду времена, но бесмртност његову сазријевају другога сунца луче.

Страсти су душа земна.

Ђе издишу волне воздушнога океана, те се гасе луче небесних свјетилах, еtс., еtс., еtc.

Најбјеснији урагани не могу један трун с круга земнога сагнати да се обестрви.

Они који ме пробудио с вјечнога одра ништожности; они којему се човјек у храму најтоплије моли пред ведром и бисерном зором.

Када се умно сјеме са земље истреби и буде собрано великим сјејатељем, онда ће пусти шар земаљски, лишен свемогућега попеченија, са својега мјеста паднути, лишити се сунчаних лучах, пустити се да тумара по мрачнима воздушнима волнама, као сјен блудеће тиквине што плута по мрачној дубини немирних волнах.

Бадава луче сунчане падају косо на два слеђена полуса, не могу из њихове окамењене утробе цвијета измамити, нити зрно клицом зачети.

Готово је небо из бистријех капаљах сочињено, како што је море.

Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечијем ђетињским.

Када су прве зраке пале на земљи и вјековите гњилости распириле и пречистиле на своје сребрно брдо (сито) раскувате глибине, може бити да су из своје нечисте и топле утробе излегле породе животних, приличне својству овога шара, како нпр. што и данас неке мање видимо ђе се тако производе.

Земља је наша састављена од очинаках тамних када су се дикстилирали прозрачни свјетови, који су у почетку из мрачне ковачнице хаоса тмасти избуђели.

Бесмртни духови који светим електризмом излећу уза зраке свјетовах, како млади паук на прољетње јутро што вјешто пуза уз своју непримјетну жицу, која ниче из арке старога храма.

Земља је сцена (или точка) на коју једину у свесвјетију ништожност њој слично дјејствије представља.

Човјек је немирни атом, трунак, занешени из некаква вишег свијета, но ништожношћу заробјен и у њене вјеси постављен.

Душе су поетическе подобне капљама које на проведрини падају и сносе у своме брилијантноме зрнцу свијетли одраз Фебов на земљи.

Висока планина снијежна која облачни сарук око главе има, а проча јој је бијела маса покрита ријеткијем и сињијем покривалом магленим, претканим на ситно брдо сунчано.

Што си ближе неба, то је сито огњено Фебово чешће и пријатнија пишта душевна:

Вјетар који њиха јутрене зраке у капљицама росе на лишћу, потресање чувствованија, када жедна зјеница блуди по распламаноме нотњему своду.

Могу ли се упирати тихи зефири благоразумија противу страснијех разјечаних волнах?

Да ми може морал сасвим восторжествовати над физиком, ја бих у реду ангелах био и сматрао бих човека и свијет баш онаквима какви су.

Откуда проистечу ова подстреканија без нарјечија?

Какво намјереније крију ови нијеми и бесчислени хорови? Ко возвишава ова восхишченија смртнијех?

Заспаше зраке на звијездама и цвјетови ушикани славујем на својим стаблима.

Зјеница се тек почела бјеше питати зрачним елементом (тј. зракама).

Неко је на овај свијет дошао на пир, а неко на сиромашку умјереност, али све је исто. Што значи један пир кад једнакост сљедује! Истинито је овако, иако ја другојаче чувствујем.

Горе су од искарах. Које миријаде искарах у њинима мртвима масама спавају? Колике су миријаде душах кроз нашу прашину пролећеле, колике ли ће јоште? Искрама је допуштено у горама вјековати, али душама у прашини није, него се у њој замотају и из ње излећивају како частице ваздуха занесене случајем из пучине. Ко знаде али је више искарах поглебенијех, али атомах летећијех, али играјућијех капаљах, али звијездах у простору?

Душа преко воздушнога океана на небо полети како сан преко земнога океана у који предјел земаљски.

Даље се пружа јека громовах и сијевање муњах но жице зраках.

Даље се очи једнога човјека пењу но одблеск сва четири океана који земљу окружавају.

Ти, који си бесмртнима лампама украсио простор, подножје Твојега престола, Ти, који си укочио и завитлио миријаде мировах у воздуху, Ти, који си дао равновјесије свјетовима, Ти, који божественом магическом вјештином вежеш зраке за свјетлости и сијеш зраке из свјетлости.

Душа је без надежде што и олтар без кумира.

Храм је без лампе, или адска антикамара, душа без љубави.

Геније је зраке које свуда падају него се само на свијетлим стварима купе и играју.