ПОСВЕТА,
Праху отца Србіе.

Нек’ се овай віекъ горди надъ свіема вѣковима!
Онъ ће Ера быти страшна людскіема колѣнима —
Унь се осамъ близанацахъ у єданъ махъ изньихаше,
Изъ колевке Беллонине и на земльи показаше:
Наполеонъ, Карло, Блыхеръ, кнезъ Велингтонъ и Суворовъ,
Карађорђе бычъ тирянахъ и Шварценбергъ и Кутузовъ,
Ареи є, страва земна, славомъ бойномъ ньихъ опіо,
И землю имъ за поприште, да се боре, назначіо —
Изъ грмена великога лафу изаћ’ трудно ніе;
У великимъ народима Генію се гнѣздо віе —
Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу
И тріумфа дичный вѣнацъ, да му краси главу смѣлу —
Ал’ херою Тополскоме — Карађорђу безсмртноме
Све препоне на путъ бѣху... къ цылю доспѣ великоме:
Диже народъ — крсти землю — а варварске ланце сруши!
Изъ мртвіехъ Срба дозва — дуну животъ Србской души;
Ево тайна безсмртника: — даде Србу сталне груди!
Одъ витежства одвикнута у ньим’ лафска срца буди!
Фараона источнога предъ Ђорђемъ се мрзну силе,
Ђорђемъ су се Србске мишце са витежствомъ опоиле!
Одъ Ђорђа се Стамболъ тресе, крвожедный отацъ куге!
Сабльомъ му се Турцы куну, клетве у ньихъ нема друге! —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Да! витеза сустопице трагическій конацъ прати!
Твоіой глави бы суђено за вѣнацъ се свой продати...!!!
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Поколѣня дѣла суде, што є чіе, даю свѣма —
На Борисе — Вукашине — обшта грми анатема —
Гадно име Пизоново не смѣ калят’ мѣсецословъ,
За Егиста управъ сличи громъ небесный, судъ Орестовъ. —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Надъ свіетлимъ твоимъ гробомъ злоба грдна блюва тмуше,
Ал’ небесну силну зраку што ћ’ угасит’ твое душе? —
Плачне, грдне помрчине, могу л’ оне свѣтлость крити?
Свѣтлости се оне крію, оне ће є разпалити —
Пламъ ће вѣчно животворный блистат’ Србу твое зублѣ,
Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Зна Душана родит’ Србка... зна доити Обилиће —
Алъ херое ка Пожарске... дивотнике... и племиће,
Гле! Србкинѣ сада рађу... благородствомъ Србство дише...!
Бѣжи грдна клетво съ рода...! завѣтъ Срби испунише! —

У Бечу на Ново лѣто 1847. года.

СОЧИНИТЕЛЬ.

Владыка Данило.   
Игуманъ Стефанъ.   
Янко Ђурашковићъ,    Сердаръ.   
Радоня    „   
Вукота    „   
Иванъ Петровићъ    „   
Кнезъ    Раде, братъ Владыке Данила.   
„    Байко.   
„    Роганъ.   
„    Янко.   
„    Никола.   
Войвода    Драшко.   
„    Милія.   
„    Станко (Люб.)   
„    Батрићъ.   
Томашъ Мартиновићъ.   
Вукота Мрвалѣвићъ.   
Вукъ Томановићъ.   
Мнозина.   
Богданъ Ђурашковићъ.   
Вукъ Мићуновићъ.   
Вукъ Мандушићъ.   
Вукъ Лѣшевоступацъ.   
Попъ Мићо.   
Сестра Батрићева.   
Хаџи-Али Медовићъ, кадія.   
Скендеръ-Ага.   
Мустай-Кадія.   
Арсланъ-Ага Мухадиновићъ.   
Фератъ Зачиръ, Кавазбаша.   
Риџалъ-Османъ.   
Єдна баба.

Скупштина у очи троичина дне на Ловћену; глухо [1]
доба ноћи, свакъ спава.

ВЛАДЫКА ДАНИЛО [самъ собомъ].

Виђи врага су седамъ биньишахъ!
Су два мача, а су двіе круне,
Праунука Туркова съ кораномъ!
За ньимъ ята проклетога кота!
Да опусте землю свуколику,
Ка’ скакавацъ што поля опусти!
Францускога да не бы бріега,
Аравійско море све потопи —
Санъ пакленый окруни Османа! —
Дарова му луну ка’ ябуку. —
Злога госта, — Европи, Оркана! —
Византія сада ніе друго,
Но прћія младе Теодоре; —
Звіезда є црне судбе надъ ньомъ! —
Палеологъ позива Мурата,
Да закопа Грке са Србима;
Свою мисли Бранковићь съ Гертукомъ!
Мухамеде то є за Гертуку! —
Сѣмъ Азіе ђе имъ є гньіездо!
Вражѣ племе позоба народе,
Данъ и народъ, како ћуку тица: —
Муратъ Србску, а Баязитъ Босну, [2]
Муратъ Епиръ, а Мухамедъ Грчку,
Два Селима Ципаръ и Африку,
Свакій нешто, не остаде ништа!
Страшило є слушат’ што се ради!
Маленъ свіетъ за адова жвала!
Ни наєст’ га, камо ли преєсти, —
Янко брани Владислава мртва!
Што га брани, кадъ га не одбрани? —
Скендербегъ є срца Обилића,
Ал’ умріе тужнимъ изгнаникомъ. —
А я што ћу? — Али са киме ћу?
Мало рукахъ, малена и снага,
Єдна сламка међу вихорове. —
Сиракъ тужный безъ нигђе никога,
Мое племе сномъ мртвіемъ спава —
Суза моя нема родителя —
Нада мномъ є небо затворено,
Не прима ми плача, ни молитве —
У адъ ми се свіетъ претворіо,
А сви люди паклени духови. —
Црный дане, а црна судбино!
О кукавно Србство угашено!
Зла надживѣхъ твоя сваколика,
А съ найгоримъ хоћу да се боримъ —
Да! кадъ главу раздробишъ тіелу,
У мученю издишу членови; —
Куго людска, да те Богъ убіе!
Али ти є мало по свіета,
Те си своіомъ злошћу отровала?
Но си отровъ адске свое душе
И на овай каменъ изблювала!
Мала ли є жертва сва Србія, [3]
Одъ Дунава до мора синѣга?
На тронъ сѣдишъ неправо узетый! —
Поносишъ се скиптромъ крвавіемъ!
Хулишъ Бога съ светога олтара! —
Мунаръ дуби на крстъ раздроблѣный;
Али сѣнку што му шће тровати!
Те є у збѣгъ собомъ уніеше
Међу горе за вѣчну утѣху,
И за споменъ рода юначкога;
Већъ є у крвъ она прекупата
Сто пут’ твою, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога!
Кога ђаво о свачему учи:
„Црну гору покорит’ не могу,
„Ма, никако да є са свимъ моя;
„Съ ньима треба овако радити“ —
Па имъ поче демонскій мессія
Лажне вѣре пружат’ посластице —
Богъ васъ клео, погани изроди!
Што ће Турска вѣра међу нама?
Куда ће те съ клетвомъ прађедовскомъ?
Су чимъ ће те изаћ’ предъ Милоша,
И предъ друге Србске витезове,
Кои живе докленъ сунца гріе?
Кадъ данашню премислимъ віећу,
Разпале ме ужаса пламови —
Изклати се браћа међу собомъ!
А крвницы яки и опаки,
Затріеће сѣме у одиву. —
Грдный дане, да те Богъ убіе,
Кои си ме дао на свіету!
Часъ проклинѣмъ ланскій по сто путахъ, [4]
У кои ме Турцы не смакоше,
Да не варамъ народнѣ наданѣ. —


Вукъ Мићуновићъ лежи близу владыке, притаіо
се као да спава, али све чуе дивно.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Не, владыко, ако Бога знадешъ!
Каква те є спопала несрећа,
Те ’но кукашъ као кукавица,
И топишъ се у Србске несреће? —
Да ли ово светкованѣ ніе,
На кому си сабра’ Црногорце,
Да чистимо землю одъ некрсти? —
И безъ тога ово намъ є слава,
На кою се врстный момцы купе,
Способности своє да кушаю,
Силу мишце и брзину ногахъ,
Стріелянѣмъ да се надмашаю,
И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ;
Да слушаю Божю летурђію
И да воде коло око цркве,
Да витештвомъ прса набрецаю —
То є тамянъ светый юнацыма,
То гвоздени срца у момцыма —
Тури такве разговоре црне!
Люди трпе, а жене наричу! —
Нема посла у плаха главара —
Ты ніеси саморана глава:
Видишъ ове петъ стотин’ момчади!
Кое чудо снаге и лакоће
У ньихъ данасъ овђе видіесмо?
Виђаше ли како стріеляю? [5]
Ка’ се града вѣшто изиграше?
Како хитро грабляху капице?
Текъ што вучадъ за майкомъ помиле,
Играюћ’ се страшне зубе свое
Већъ умію подъ грломъ острити;
Текъ соколу прво перѣ никне,
Онъ не може више мировати,
Него свое размеће гніездо
Грабећ’ сламку єдну и по єдну,
Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући —
Све є ово некаква наука; —
Безъ момчади ове, те су овђе,
Шестъ путахъ є іоштъ ов’лико дома,
Ньина сила, то є твоя сила;
Докле Турцы све ньихъ савладаю,
Многе ће се буле оцрнити;
Борби нашой края быти неће
До истраге Турске али наше —
Нада нема право ни у кога,
До у Бога и у свое руке;
Наданѣ се наше закопало
На Косово у єдну гробницу —
У добру є лако добро быти! —
На муцы се познаю юнацы. —


Изнієли су крсте съ Ловћена на врхъ црквине,
пасу по врху сѣли, гађаю пушкама и брое колика
пута коя одєкне.

СЕРДАРЪ ЯНКО ЂУРАШКОВИЋЪ.

Чудне пушке, валя мушку главу!
Свака наша шестъ путахъ одєкне,
А Џефердаръ Томановић-Вука, [6]
Деветъ путахъ єднако се чуе!


СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

Видите ли чудо, Црногорцы!
Присука’ самъ педесетъ годинахъ,
На Ловћенъ самъ вазда лѣтовао,
Излазіо на ову вршину;
Сто путахъ самь гледао облаке,
Ђе изъ мора дођу на гомиле
И прекриле сву ову планину,
Отисни се тамо, али тамо,
Съ сіеванѣмъ и съ великомъ єкомъ
И съ ломлявомъ страшніехъ громовахъ;
Сто путахъ самъ овђена сѣдіо
И грія’ се мирно спрама сунца,
А подъ собомъ мунѣ и громове
Гледа’, слуша’ ђено ціепаю,
Гледа’ єкомъ града стравичнога
Ђе с’ пода мномъ ялове облацы!
Алъ овога чуда іоштъ не виђехъ:
Видите ли, ако Бога знате!
Колико є мора и приморя,
Равне Босне и Херцеговине,
Арбаніе, управо до мора,
Колико є наше Горецрне,
Све є облакъ притиска’ єднако,
Свудъ се чуе єка и грмлива,
Свудъ исподъ насъ мунѣ сіеваю,
А насъ єдне само сунце гріе,
И доста є добро примарило,
Ка’ є ово брдо вазда хладно!


ОБРАДЪ. [7]

Виђесте ли чудо и знаменѣ!
Ка’ се двіе мунѣ прекрстише,
Єдна сину одъ Кома къ Ловћену,
Друга сину одъ Скадра къ Острогу,
Крстъ одъ огня жива направише,
Охъ! диванъ ли бѣше погледати!
У свіетъ га іоштъ ніе таквога
Ни ко чуо нити ко видіо —
Помоз’ Боже ядніемъ Србима!
И ово є неко знаменіе! —


ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

На што мѣришъ џефердаромъ, Драшко?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Хоћахъ убит’ єдну кукавицу,
А жа’ ми є фишекъ оштетити! —


ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

Немой, Драшко, тако ти живота!
Не валя се бити кукавица,
Али не знашъ, рђа те не била!
Да су оне шћери Лазареве? [цара]


Стаде велика грая на врхъ црквине на сѣверной
страни више єзера.

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Што граете, кои су ви яди?
А ево сте горый него ђеца!


ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ. [8]


Долеће ни ято яребицахъ
И свакою живу ухватисмо,
Съ тога грая стаде међу нама!


СВИ ИЗЪ ГРЛА ПОВИЧУ.

Пуштите ихъ, аманатъ ви Божій!
Єре ихъ є неволя нагнала,
А не бысте ніедну хватали:
Утекле су къ вама да утеку,
А ніе су, да ихъ поколѣте.


Пуштише яребице, и вратише се съ крстима
одкуда су ихъ и дигли.

Скупштина о маломе госпођину дне на Цетиню
подъ видомъ да мире неке главе. — Главари су се
макли на страну, а народъ коло води.

КОЛО.

Богъ се драгій на Србе разлюти!
За ньихова смртна сагрешеня —
Наши цари законъ погазише —
Почеше се крвнички гонити —
Єданъ другомъ вадит’ очи живе;
Забацыше владу и државу,
За правило лудостъ изабраше —
Невѣрне имъ слуге постадоше
И царскомъ се крвлю окупаше;
Великаши, проклете имъ душе!
На комате раздробише царство,
Србске силе грдно сатріеше;
Великаши, трагъ имъ се утр’о!
Распре сѣме посіяше грко,
Те съ ньимъ племе Србско отроваше; [9]
Великаши, грдне кукавице!
Постадоше рода издаице —
О проклета Косовска вечеро!
Кудъ те срећа, да грдне главаре
Све потрова и трагъ имъ утріе,
Самъ да Милошъ оста на сріеди
Са нѣгова оба побратима,
Те бы Србинъ данасъ Србомъ быо —
Бранковићу, погано колѣно!
Тако ли се служи отачаству? —
Тако ли се ціени поштенѣ? —
О Милоше! ко ти не завиди?
Ты си жертва благородногъ чувства! —
Воинственый Геній свемогућій!
Громъ стравичный, те круне раздраба! —
Величаство витешке ти душе,
Надмашуе безсмртне подвиге
Дивне Спарте и великогъ Рима —
Сва витештва ньина блистателна
Твоя горда мишца помрачуе —
Шта Леонидъ, оће и Сцевола?
Кадъ Обилићъ стане на поприште —
Ова мишца єдніемъ ударомъ
Престолъ сруши, а Тартаръ уздрма —
Паде Милошъ, чудо витезовахъ,
Жертвомъ на тронъ бича свіетскога! —
Гордо лежи великій войвода
Подъ ключевима крви благородне!
Ка’ мало предъ што гордо иђаше,
Страшномъ мыслю, прсихъ надутіехъ,
Крозъ дивячне тмуше Азіатске,
Гутаюћ’ ихъ ватренимъ очима; [10]
Ка’ мало предъ што гордо иђаше
Къ светомъ гробу безсмртногъ живота —
Презирући людско ништавило,
И плетенѣ безумне скупштине. —
Богъ се драгій на Србе разлюти!
Седмоглава наиде аждая
И сатріе Србство свеколико,
Клеветнике грдне и клевету —
На развале царства юначкога,
Зася света Милошева правда!
Окруни се слава вѣковѣчно
Милошева оба побратима
И ліепе ките Юговићахъ —
Србской капи свудъ име погибе!
Постадоше лафи ратарима,
Истурчи се плахи и лакоми,
Мліеко ихъ Србско разгубало!
Што утече исподъ саблѣ Турске,
Што се нехће у ланце везати,
То се збѣжа у ове планине,
Да гинемо и крвъ проливамо!
Да юначкій аманетъ чувамо!
Дивно име — и свету свободу —
Све су наше главе изабране!
Момцы дивный, исто ка’ звіезде,
Што су до садъ ове горе дале,
Сви падали у крваве борбе,
Пали за честъ-име-и свободу —
И наше су утирали сузе
Вѣшти звуцы дивніехъ гусалахъ! —
Просте наше жертве свеколике! [11]
Кадъ є наша тврда постойбина
Силе Турске несита гробница —
Што є ово ево, неко доба
Те су наше горе умучале,
Не разлежу ратніемъ клицыма?
Почину ни рђа на оружѣ?
Остаде ни земля безъ главарахъ?
Некршћу се горе усмрђеше!
Уєдно су овце и куряцы!
Сдружіо се Турчинъ съ Црногорцемъ —
Оџа риче на равномъ Цетиню,
Смрадъ ухвати лафа у клюсама —
Затріе се име Црногорско!
Не остаде крста одъ три прста! —


ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Чуете ли коло како пѣва?
Ка’ є она пѣсна изведена?
Изъ главе є ціела народа!
И имаю разлогъ Црногорцы,
На насъ дићи проклету гомилу —
Несміемо ништа започети,
Што бы народъ къ витештву зажегло!
Што бы свете кости прађедовске
Огрануло, да у гробъ играю —
А ка’ гуске све нешто ћукамо;
Удри врага, не остав’ му трага,
Али губи обадва свіета! —

ВОЙВОДА СТАНКО [люботинянинъ]. [12]

Имашъ разлогъ, Войвода Милія!
И да Богда, трагъ намъ се затро,
Кадъ подъ овомъ живѣли марамомъ! —
Што ће ђаво у кршћену землю?
Што гоимо змію у нѣдрима?
Каква браћа, ако Бога знате?
Када газе образъ Црногорскій,
Када явно на крстъ часный плюю, —


СЕРДАРЪ ИВАНЪ.

Што бы ово те іоштъ не дођоше
Озринићи, наши краичницы?
А безъ ньихъ се пословат’ не може
На єдно се болѣ разбирамо!


ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Отишли су на станакъ Турцыма,
Да некакво роблѣ міеняю,
Ема самь имъ посла’ поклисара,
Текъ се врате да овамо иду,
Да хитаю да не дангубимо;
Е овоме већъ траяня ніе —


Дођоше и Озринићи

ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Кое яде дангубите, люди?
Погибосмо овђе чекаюћи,
Не стаде ни арча у торбице,
А духана неста у тобоце,
Вратъ изкривихъ узъ полѣ гледећи
Да ако се низъ нѣг’ помолите!


СЕРДАРЪ ВУКОТА.[13]

Хиталисмо да пріедъ дођемо,
Ма никако не могасмо брже:
Но Пецирепъ и старый Балета
Сакупили двадестъ тридестъ другахъ,
Па у Дугу съ четомъ западнули,
Дочекали карванъ одъ Никшићахъ,
Покольи се на друмъ са Турцыма,
Четрнаестъ посѣцы Туракахъ
И узми имъ седамдесетъ коняхъ
И двіе три ухвати робинѣ;
Па ни дође кньига одъ Никшићахъ —
И у кньизи десетъ побратимствахъ
На Поляне да се састанемо.
Да имъ дамо робѣ на одкупе,
Па смо были на станакъ Турцыма,
Съ тога смо се мало задоцнили.


КНЕЗЪ БАЙКО.

Што збораше Хамза и Никшићи?
Шћаше ли имъ мила вѣра быти,
Да издижу мирно у Рудине? —


СЕРДАРЪ ВУКОТА.

То знашъ, Байко, бы имъ мила была,
Одъ добра се іоштъ бѣжало ніе;
Ка’ не желе Турцы доброванѣ,
Да у миру разширую овце?


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ріечаня бы ли међу вама
Око робля, ал’ око другога? —


КНЕЗЪ ЯНКО.[14]

Бы, Рогане, грдна разговора!
Да ли не знашъ Турке одъ Никшићахъ?
У малу се длаку не изкласмо,
Да па̑съ па̑су довіекъ кажуе
За крваво наше саставанѣ. —


ВУКЪ МАРКОВИЋЪ.

А съ чеса се то мало свадисте?
Ко найпрвый смути на састанку?


КНЕЗЪ ЯНКО.

Ка’ изъ руге то бы у почетку:
Вукъ Мандушићъ и Вукъ Мићуновићъ
Започеше съ Хамзомъ капетаномъ
Око вѣре нешто поповати,
Докъ одъ єдномъ они загустише,
Улѣгоше у крупне ріечи —
Рече Хамза Мићуновић — Вуку:
Я самъ больи, чуй влаше, одъ тебе!
Боля ми є вѣра него твоя! —
Хата яшемъ, бритку саблю пашемъ!
Капетанъ самъ одъ царева града!
У нѣм’ владамъ одъ триста годинахъ,
Ђедъ ми га є на саблю добіо,
Ђе су царство саблѣ діелиле,
Те му трагу оста за господство. —
Распали се Мићуновићъ Вуче,
Па се Хамзи попримаче близу:
Какво влаше, крмска потурице!
Ђе издайникъ больи одъ витеза? —
Какву саблю кажешъ и Косово?
Дал’ на нѣму за єдно не бѣсмо,[15]
Па я рва’ и тада и сада;
Ты издао пріедъ и посліедъ,
Обрляо образъ предъ свіетомъ,
Похуліо вѣру прађедовску,
Заробіо себе у туђина; —
Што се хвалишъ градомъ и господствомъ,
Сви градови што су до насъ Турскій,
Єсамъ ли ихъ обсуо мраморѣмъ,
Те ніе су за люде градови,
Но тавницѣ за невольне сужнѣ?
Бичъ самъ Божій я сплетенъ за тебе,
Да се ставляшъ што си урадіо! —


МНОЗИНА.

Мићуновићъ и збори и твори!
Србкиня га іоштъ рађала ніе
Одъ Косова, а ни пріедъ нѣга. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Јоштъ ніесамъ ліепо казао
Око шта се на станакъ покласмо:
Утркмисмо Вука съ капетаномъ;
Знате нашу момчадъ Озринићку!
Ђегодъ дођу, свудъ замећу шалу,
Врагъ доніо на састанакъ бѣше
И старога оџу Брунчевића,
И у нѣга некаква шишана,
Лакатъ у ньой бѣше, ал’ не бѣше,
Обѣсіо пушку о рамену,
Па чепука тамо и овамо
По поляни, као сви остали;
А одовудъ некій одъ нашіехъ[16]
У мимогредъ покрай оџе мини
И тисни му одъ лакта рожину
Нѣговойзи у грлићъ шишани;
Боже єданъ! три стотине другахъ,
Све попада мртво одъ сміеха —
А оџа се чуди шетаюћи,
Што се ради одъ толико людихъ;
Докле виђе у пушку рожину,
Ту се одмахъ помутисмо грдно,
Побисмо се огнѣмъ изъ пушакахъ!
Направисмо петнаестъ носилахъ,
Шестъ нашиехъ, деветъ ньиховіехъ!


БОГДАНЪ ЂУРАШКОВИЋЪ.

Вріеме є да се окупимо!
Вріеме є да што углавимо!
Нашъ се поса’ свуда проћукао,
Кадъ опазе браћа некршћена,
Не ће они ка’ мы разтезати. —


СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

Свакъ є доша’ коє одъ потребе,
Алъ ніесу петъ Мартиновићахъ,
И ніе имъ безъ неке неволѣ!
А безъ ньихъ се никако не може. —


КНЕЗЪ БАЙКО.

Хайте, люди, да што послуемо!
Али дома хайте да идемо,
Да се съ нама ђеца не ругаю —
Па съ Турцыма како кои може,
А я знадемъ, ђе ми шаке падне —[17]
А ево смо као они миши,
Те за мачку звоно приправляху, —


Дођоше Мартиновићи.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Ево и вы, већъ се начекасмо!
А ево се люди окуплямо,
Ка’ сватовы пяни, што се прича;
То є вама доиста срамота,
Єръ є вама понайближе доћи!


ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Немой Вуче и остала браћо!
Давно бысмо на састанакъ дошли,
Но се нешто ружно догодило,
Те смо ви се мало одоцнили. —


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Єли вино госте посвадило?
Ка’ є вама ово крстно име.


ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Ніє свађе међу госте было,
Но ни Турцы жену уграбише!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Какву жену! ругашъ ли се збиля?
Да ну причай, што се догодило,
А небой се, свакъ ће те слушати,
Такве после свако радо слуша. —


ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.[18]

Причаћу ви за тога ђавола!
Мы играсмо у колу съ гостима,
Ређасмо се на около виномъ,
Докле пушка изъ више Пиштета [вода]
Пуче єдна, и човѣкъ покличе:
Ко е витезъ! ко е добрый юнакъ!
Поведе се роблѣ Црногорско!
Покличи се оной наругасмо,
Какво роблѣ са средъ Горецрне?
Пянъ: рекосмо, па мисли да пое!
Докле двіе єдна иза друге,
Цикъ! цикъ! опетъ издушит’ недаше!
И кликуе човѣкъ као пріедъ,
Оно ніе безъ некакве муке!
Уграбисмо пушке, потрчасмо!
Кадъ онамо имашъ што виђети:
Муіо Алійћъ Турскій кавазбаша,
Одвео намъ Ружу Касанову
И утека’ съ братомъ наймлађіемъ;
Ево има выше но година!
Одъ ка’ нешто међу собомъ главе,
Али ко бы мога’ помислити,
Да ће узетъ Србкиня Турчина?


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ћудъ є женска сміешна работа!
Незна жена ко є какве вѣре,
Стотину ће проміенитъ вѣрахъ,
Да учини, што іой срце жуди. —


ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.[19]

Ніесамъ ви све іоштъ исказао.
Куку оной души за довіекъ!
Те є Ружи нарокъ изгубила,
Те є дала Ружу за Касана,
Затворила вилу у тавницу —
Єръ є Касанъ брука неваляла;
И чуйте ме добро Црногорцы!
Трагъ по трагу мени погинуо!
Да є бѣше Србинъ уграбіо,
Ако хоћахъ главе обратити,
Та неволя како ме болѣла,
Ема кадъ чухъ е оде у Турке,
Већъ кудъ камо не бы размицаня,
Но за ньима у поточъ пођосмо;
На Симуньи [гора] стигосмо сватове,
Те убисмо обадва Алійћа,
А крозъ Турке несрећну невѣсту;
Ту смо грдно образъ оцрнили,
И одъ Бога діо изгубили. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Боже драгій чудна договора!
Были ово ђеца пословала?
Несміемо чинит’ што чинимо —
Несміемо явит’ што є явно —
Неке мысли на вратъ товаримо,
Ка’ да посла до мислит’ немамо,
Ка’ да чинит’ што треба незнамо,
Кадъ самъ годе много размишлява,
Вазда ми се поса’ повукова’.
Ко разгађа, у насъ непогађа.


Владыка Данило виђе да су се окупили сви па [20]
и онъ изиде међу ньихъ.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Не држи насъ овако владыко!
Но отршай оволико людства,
Свако гледа, што ће чут’ одъ тебе,
А ты си се нешто замрсіо,
Нит’ што зборишъ, нити насъ отршашъ,
У образъ си као земля доша’ —
Самъ се шеташъ полѣмъ безъ никога,
Нит’ што єдешъ, нити заспат’ можешъ,
Крупно нешто учишъ у памети,
Збили ти се снови на Турчина —
А я зебемъ одъ много мишлѣня. —


ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Слушай Вуче и остала браћо!
Ништа ми се немойте чудити,
Што ме црне разтезаю мысли,
Што ми прса кипе са ужасомъ,
Ко на брдо, ак’ и мало стои,
Выше види но онай подъ брдомъ —
Я повыше нешто одъ васъ видимъ,
То є срећа дала, алъ несрећа —
Не боимъ се одъ вражѣга кота,
Нека га є ка’ на гори листа!
Но се боимъ одъ зла домаћега,
Біесна се братства изтурчила,
Текъ домаће нападнемо Турке,
Свой своега никадъ пуштат’ неће —
Разлучи се земля на племена,
Крвава се изклати племена!
Врагъ ђаволу доћи у сватове — [21]
Те свіећу Србску угасити —
Зло се трпи одъ страха горега! —
Ко се топи, хвата га се за пѣну!
Надъ главомъ се надодаю руке!


КНЕЗЪ РАДЕ. [братъ владычинъ]

Што се мрчи када коват’ нећешъ?
Што зборъ купишъ кадъ зборитъ несміешъ?
Приђе си имъ съ коца утекао, [Турцыма]
Да Богда имъ скапа’ на ченгеле!
Жалишъ нешто, а незнашъ што жалишъ!
Съ Турцма ратишъ, а Турке своякашъ,
Домаћима тобожъ да с’ умилишъ —
А єднако немой се варати!
Како бы ти онай часъ посѣкли,
Ал’ ти живу руке савезали,
Да те муче да срце насладе,
Врана врани очи не извади!
Братъ є Турчинъ свудъ єданъ другоме,
Него удри докле махатъ можешъ!
А не жали ништа на свіету —
Све є пошло ђавольіемъ трагомъ —
Заудара земля Мухамедомъ —


ВОЙВОДА БАТРИЋЪ [кнезу Раду].

Имашъ разлогъ, али не толико!
То се могло све лѣпше казати,
Да му тако ране не вріеђашъ,
И гркомъ га не отруешъ тугомъ. —


Сви муче нико ни у носъ.

Ноћъ є мѣсечна сѣде око огнѣвахъ, и коло на [22]
велѣм’ гувну пое.

КОЛО.

Чашу меда іоштъ нико непопи,
Што є чашомъ жучи не загрчи! —
Чаша жучи иште чашу меда —
Сміешане найлакше се пію, —
Бегъ Иванъ Бегъ, юначко колѣно!
Бораше се као лафъ съ Турцыма,
На све стране у горе крваве;
Полу землѣ Турцы му узеше,
Но пошто є сву облише крвлю,
И пошто му брата изгубише,
Змая люта, войводу Уроша!
На широкомъ полю Ћемовскоме,
Жали Иванъ брата єдинога!
Жаліе му войводе Уроша!
Но обадва да изгуби сына —
Жаліе му войводе Уроша!
Но сву землю што є изгубио,
Жаліе му войводе Уроша!
Него очи да є изгубио —
Да̑ бы очи за брата Уроша!
Юнаку се чешће путахъ хоће,
Ведро небо насміятъ грохотомъ —
Иванъ чашомъ наздрави освете,
Светимъ пићемъ Богомъ закршћенимъ —
Бѣле власе низъ плећи просуо,
Бѣла брада віе до пояса,
Руке старе, у ньихъ мачъ и коплѣ,
Крваве му руке и оружѣ,
Корацыма брои Турско трупѣ, [23]
Скаче старацъ како хитро момче!
Боже драгій да га санъ не вара?
Те овако старацъ узлетіо,
— Срећа се є стара пробудила —
У Каруче на краю Црмнице,
Одъ петнаестъ хилядахъ Туракахъ,
Непуштише жива ніеднога,
И данасъ є побѣно мраморѣ,
Дивне славе Црноевићъ кнеза!
Богъ да прости Урошеву душу!
Красне жертве што іой учинише! —


поліегаше.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Безъ муке се пѣсна неиспоя! —
Безъ муке се сабля несакова —
Юнаштво є царъ зла свакоега —
— А и пиће найслађе душевно,
Коіемъ се пяне поколѣня —
Благо томе ко довіекъ живи!
Имао се рашта и родити —
— Вѣчна зубля вѣчне помрчине,
Нит’ догори нити свѣтлостъ губи!


ВЛАДЫКА ДАНИЛО [међу свима као да є самъ.]

Ђе є зрно клицу заметнуло,
Онде нека и плодомъ почине —
Єли инстинктъ, алъ духовный вођа,
Овде людско запире познанѣ —
Вукъ на овцу свое право има,
Ка’ тирянинъ на слаба човѣка!
Алъ тирянству стати ногомъ за вратъ, [24]
Довести га къ познанію права,
То є людска дужностъ найсветія!
Ако саблю полюбишъ крваву,
И запловишъ у ноћне валове,
Слѣдуе ти праху светкованѣ —
Жрецъ Европе съ светога амвона
Хули, плює на олтаръ Азіе —
Ломи тешкій топузъ азіатскій,
Свете куле подъ сѣнъ распятія!
Крвъ праведна дими на олтаре,
Ћивоти се у прахъ развіаше! —
Земля стенѣ, а небеса ћуте —
Луна и крстъ, два страшна символа —
Ньихово є на гробнице царство —
— Слѣдоватъ имъ ріекомъ крвавомъ,
У лађицы грдна страданія,
То є быти єдно, или друго —
Али хула на свештеный ћивотъ,
Кои га є млекомъ одраніо,
То ми прса у Тартаръ претвара —
Чворъ не треба на праву младику?
Штоће луна на крстъ страданія?
Што л’ біела сунцу на зѣницу?
Вѣро права, кукавна сирото!
Страшно племе докленъ ћешъ спавати? —
Некій єданъ — то є ка ни єданъ —
Нако да є выше мученія;
Вражя сила одъ свудъ оклопила,
Да є игђе брата у свіету,
Да пожали — ка да бы помога —
Помрчина надамномъ царуе,
Мѣсецъ ми є сунце заступіо; [25]
Ухъ, што мыслимъ, кудъ самъ запливао!
Младо жито навіяй класове!
Пређе рока дошла ти є жнѣтва —
Дивне жертве видимъ на гомиле,
Предъ олтаромъ цркве и племена —
Чуемъ лелекъ! ђе горе пролама,
Треба служитъ чести и имену —
Нека буде борба непрестана!
Нека буде што быти неможе!
Некъ адъ прождре, покоси сатана!
На гроблю ће изнићи цвіеће,
За далеко неко поколѣнѣ!


СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Богъ са нама и анђели Божій!
А ево си удріо владыко,
У некакве смућене вѣтрове,
Ка’ о марчу кадъ удри вѣштица,
Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня. —


Владыка се трза као иза сна.

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Удри за крстъ, за образъ юначкій!
Когођъ паше свіетло оружѣ,
Когођъ чуе срце у прсима,
Хулителѣ имена Христова!
Да крстимо водомъ али крвлю!
Тріебимо губу изъ торине —
Некъ пропое пѣсна одъ ужаса!
— Олтаръ правый на каменъ крвавый. —


(Сви главары скоче на ноге съ великомъ граіомъ: [26]
тако! већъ никако!)

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Не.. не.. сѣдте да и іоштъ зборимо!
— Я быхъ браћо съ обштегъ договора,
Да главаре браће изтурчене,
Дозовемо на обштему скупу,
Да имъ дамо вѣру до разстанка,
Ея бы се како обратили,
И крвавый пламенъ угасили. —


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Хайдъ владыко и то обидимо!
Ма за луду на ти Божю вѣру,
Што се црнимъ задои ђаволомъ,
Обешта се нѣму до віека —
Они ће намъ и безъ вѣре доћи,
Међу нама стати надебляти,
Какве су ти они поглавице,
Назывлю се цареви сынови! —


Одправише три четыри друга да позову на скупъ Турске
поглавице.

КОЛО ПОЕ.

Люта клетва паде на изрода!
Прокле мати одъ неволѣ сына,
Те кнѣгиня Иванбеговица;
Прокле Мара свогъ сына Станишу,
Прогризе іой сису у посанѣ —
Райско пиће просу у нѣдрима —
Стиже ђецу родительска клетва:
Станиша є образъ оцрніо, [27]
Похуліо на вѣру Христову,
— На юначко племе Црноево,
Обука се у вѣру крвничку,
И брацке є крви ожедніо —
Грдне треске по врхъ Лѣшкополя!
Два се брата боре око вѣре,
А око ньихъ хиляде ратникахъ,
Стиже сына материна клетва,
Погибе му войска сваколика,
Бѣжи Станко управъ Баязиту,
Да съ ньимъ єде Маџарске носове —
О гньіездо юначке свободе!
Често ли те Богъ нагледа окомъ,
Много ли си муке преніело,
Многе ли те чекаю побѣде. —


Дођоше Поглавице Турске, около седамъ осамъ
и посѣдаше съ Црногорцыма, сви муче и гледаю
преда се.

КНЕЗЪ ЯНКО.

Кое сте се яде скаменили!
Што разговоръ какавъ непочнете
Но поспасте и позамрцасте!


АЏИ-АЛИ МЕДОВИЋЪ КАДІЯ.

Башъ аферимъ кнеже Озринићкій!
Я ћу почетъ када другій неће:
Стотина се скупило главарахъ,
Насъ Туракахъ и Црногорацахъ,
Я знамъ дивно штосмо окуплѣни:
Да миримо крви међусобне,
Него хайте одъ землѣ главары! [28]
Међу собомъ да начинъ видимо,
И смиримо двіе породице
Велестовце и Турке Ћеклићке,
Па Баице и братство Алійће,
Да радимо да ихъ помиримо,
Алъ одъ мира вѣру ухватимо,
Я ћу првый поћи предъ кумама,
Я за главе братско мито дати,
Текъ смиримо, динаръ прекинимо,
И крвнице пушке обѣсимо!


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ефендія ты неугонета
Око шта се ово окупило,
Но си съ края почео танѣга,
А мударъ си и кньижевникъ кажу,
Учіо си кньигу у Цариградъ,
На некакву ћабу притврдіо,
Али ти се іоштъ хоће памети,
Потежа є ова наша школа. —


Мучи опета свакъ и гледа преда се

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Боже драгій, кои све управляшъ!
Кои сѣдишъ на престолъ небесный,
Те могућимъ зажижешъ погледомъ,
Сва свіетла кола у простору —
Ты! кои си развія прашину,
Исподъ твога трона свіетлога!
И назва є твоимъ міровима,
Те си прашакъ свакій оживіо,
Насія’ га умніемъ сѣменомъ — [29]
Ты! те кньигу држишъ міробытну
У кою су судбе уписате,
Міровима и умнимъ тварима —
Кои си се милостно склоніо,
Дѣятелне оживит’ членове,
Маломъ мраву, ка’ гордоме лафу! —
Проведри ми више Горецрне!
Уклонъ одъ нѣ мунѣ и громове!
Да! ніе су ни криви толико,
Премами ихъ невѣра, на вѣру,
Улови ихъ у мрежу ђаволю —
Што є човѣкъ — ка’ слабо живинче;


(Погледаю се Турцы исподъ очихъ).

Медъ за уста и хладна пріоня —
Акамо ли млада и ватрена,
Слатка мама, но бы на удицу —
„Пій шербета изъ чаше свечеве!
„Алъ сѣкиру чекай међу уши;“
Страхъ животу, каля образъ често —
Слабостма смо земльи привезани,
Ништава є, него тврда веза —
Али тице те су найслабіе,
Лови свѣтлость лисичіехъ очихъ;
Него орла кріюћи гледаю —
За врстніемъ братомъ али сыномъ
Пустый гласи милость у троструче,
Нађено е драже негублѣна —
Иза туче ведріе є небо —
Иза туге бистрія є душа —
Иза плача веселіе поешъ — [30]
Охъ да ми є очима виђети!
Црнагора изгубъ да намири,
Тадъ бы ми се управо чинило,
Да ми свѣтли круна Лазарева —
— Е слетіо Милошъ међу Србе —
Душа бы ми тада мирна была,
Како мирно ютро у пролѣће,
Кадъ вѣтровы и мутный облацы
Дріемаю у морской тавницы.


Турцы се мрко погледую.

СКЕНДЕРЪ-АГА.

Я се чудимъ, ліепе ми вѣре,
Какавъ давашъ приговоръ владыко!
Видіели суда одъ два пића?
Али капе за по двіе главе?
Маньи потокъ у выши увире,
Кодъ увора свое име губи —
А на бріегъ морскій обоица; —
Оли челе хвататъ у капицу,
Да уляникъ у гори заметнешъ?
Нико меда отле єсти неће! —
Гонишъ каменъ бадава узъ гору —
Старо дрво сломи, не исправи!
И звѣрадъ су исто као люди,
Родъ свакои свою вѣру има:
За кокошку и орла непитамъ,
Но што стрепи лафъ одъ гуске, кажи? —


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Я се овой и чудимъ работи!
Попъ грешника за грехове пита.
Да га ђаво ніе превластио, [31]
А ђавола іоштъ ніесамъ гледа,
Да се попу исповіедао! —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Кадъ ме жена пита ђе самъ быо!
Казаћу іой, да самъ со̑ сіяо,
Куку ньойзи ако не вѣрова. —


КНЕЗЪ БАЙКО.

Садъ ми паде на умъ она прича,
Кадъ онога изъ яме вадише:
По му лица црно, по біело —


ОБРАДЪ.

Улеће ми єдна муха у носъ,
Штета ће ме нечесова наћи. —


ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

Како су ме длани засврбили,
Да се хоће ко ђе посвадити,
Бысмо глобе големо узели. —


ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Тежке пушке, игђели икога!
Ка’ є носишъ Богъ ти братска, Станко?


ВОЙВОДА СТАНКО.

Теке брате што се деремъ ньоме
Ево неко доба не валя ми. —


СЕРДАРЪ ЯНКО. [32]

Како самъ се синоћъ изсміяо!
У кућу ми одъ некудъ дођоше
Два момчета, те красна бѣличка,
Почеше се шалит’ ка’ умію,
Како су имъ некій одъ старіехъ
Оградили негђе воденицу,
Ђе нити є сплаке ни потока,
Кадъ пригради: спази се за воду! —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Бѣше ми се снаха помамила,
Безъ путахъ є ништа одржати!
Отвара іой кньиге на пророке,
Некій каже: на сугребъ є стала,
Некій каже: сплеле є мађіе;
Свудъ є води по манастирыма,
И чита іой масла и бденія,
Куми врага у све манастыре,
Да остави снаху Анђелію,
Куми врага, ништа непомаже,
Те я узми троструку канџію,
Ужени іой у месо кошулю,
Врагъ утече некудъ безъ обзира,
А оздрави снаха Анђелія. —


ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Турцы браћо! у камъ ударило! —
Што ћемо ви крити у кучине!
Земля мала одъ свудъ стіеснѣна,
Съ мукомъ єданъ у ньой остат’ може,
Какве силе путъ нѣ зіеваю —
За двострукостъ ни мислит’ не треба, [33]
Но примайте вѣру прађедовску!
Да бранимо образъ отачаства,
Ћудъ лисичя не треба куряку?
Што ястребу оће наочали?
Но ломите мунаръ и џамію!
Па бадняке Србске налагайте!
И шарайте ускрсова яя!
Часне двое постахъ да постите,
За остало како вамъ є драго —
Нешћесте ли послушат’ Батрића,
Кунемъ ви се вѣромъ Обилића
И оружѣмъ моіемъ узданѣмъ!
У крвъ ће намъ вѣре запливати,
Бы ће боля, коя не потоне —
Не сложи се Байрамъ са Божићемъ —
Єл’ овако, браћо Црногорцы?


Свы изъ гласа: тако, већъ никако.

МУСТАИ КАДІЯ.

Што зборите, єсте ли при себи?
— Трнъ у здраву ногу забадате,
Каква яя? — посте — и бадняке
Вы на праву вѣру товарите? —
Радъ ноћи се зублѣ увіяю!
Али што ће у сунчане зраке?
Аллахъ море! мудра разговора,
Крстъ и некрстъ све имъ є на уста,
Сніеваю што бити неможе: —
Богу шућуръ двѣсти су годинахъ,
Одъ ка паћи вѣру прихватисмо,
Измећары Дину постадосмо!
Ћабо света, нема у насъ хиле! [34]
Што ће слабо разкршће липово,
Предъ остротомь витога челика —
Светацъ правый, махнели топузомъ,
Одъ удара заиграму земля,
Како праздна поврхъ воде тиква! —
Мало людство што си заслѣпило?
Непознаешъ чистогъ рая сласти!
А боришъ се съ Богомъ и съ людима —
Безъ наданя, живишъ и умирешъ! —
Крсту служишъ, а Милошемъ живишъ,
Крстъ є ріечь єдна сухопарна —
Милошъ баца у несвіесть люде,
Алъ у пянство неко прећерано —
Выше валя данъ кланяня єданъ,
Но крштеня четыри године!
О хуріе очихъ плаветніехъ!
Те мислите самномъ вѣковати,
Ђе та сѣнка? што є дићи може?
Да ми стане предъ вашимъ очима!
Предъ очима кое стріеляю!
Кое каменъ могу растопити —
А камоли слабога човѣка,
Рођенога да се одъ ньихъ топи —
Предъ очима воде пребистрене!
Ђе у двіе свештене капльице,
Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе,
Но съ планине у пролѣтнѣ ютро,
Што га видишъ надъ бистромъ пучиномъ! —
О Стамболе! земальско веселѣ!
Купо меда, горо одъ шећера —
Баньо слатка, людскога живота,
Ђе се виле у шербетъ купаю — [35]
О Стамболе! свечева палато!
Источниче силе и светинѣ,
Богъ изъ тебе само бегенише,
Чрезъ пророка, са земльомъ владати
Што ће мене одъ тебе одбити?
Сто путахь самь у моіой младости,
Изъ миндера у зору хитао,
На твой потокъ бистрый и чудесный,
Надъ коіемъ огледуешъ лице,
Лѣпше - сунца, зоре и мѣсеца, —
У небу самь, у мору гледао,
Твое куле и остре мунаре,
Съ коихъ су се къ небу подизали,
У свануће у дивну тишину,
Хилядама свештеный гласови,
Гласећъ небу, име свемогуће,
Земльи име страшнога пророка —
Каква вѣра да се съ овомъ мѣри,
Какавъ олтаръ ближе неба стои?


КНЕЗЪ ЯНКО

Ефендія овако ти хвала! [подиже капу]
Ліепу ни изчита предику —
Што тражили, оносмо и нашли!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Крстъ и топузъ нека се ударе!
Коме прсне чело куку нѣму —
Яє здраво добіе сломѣно —
Што узмогнемъ чуће те хоћули.


КНЕЗЪ ЯНКО. [36]

Ема нећу Божя ви є вѣра,
Выше слушатъ оџе у ћеклиће!
Ђе гугуће съ врхъ оне стуглине,
Ка’ Єина съ врхъ труле буквине!
Кога зове узъ оне главице?
Свако ютро како зора сине,
Я мнимъ га є доиста дозвао —
Єръ ми ніе лакши, штоћу крити,
Него да ми на врхъ главе стои —


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ліево ми ухо садъ запоя!
Я се надамъ веселоме гласу —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Да ну Байко пухни ми у око!
Єре ми се грдно натрунило.


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Укрешите кои да пушимо!
То є душа вѣри пророковой,
Неће быти жао Ефендіи. —


ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Гавранови грачу и бію се,
Ціенеће брзо меса быти! —


ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ.

Не прелазъ ми преко пушке Байко!
Но се натрагъ преко нѣ поврати. —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ [Шапти на ухо сердару Янку.] [37]

Овай држи-за репъ Аџи-аџа
И пуштитъ га за довіекъ неће!
Докъ погине кучка, али жрвни.

СКЕНДЕРЪ-АГА [види Вука ђе шапти, ніе му мило.]

Што є ово браћо Црногорцы!
Ко є овай пламенъ распаліо?
Одъ кудъ дође та несрећна мыса
О превѣри нашой да се збори?
Ніесмо ли браћа и безъ тога!
У боеве єсмо ли заєдно?
Зло и добро-братскій діелимо,
Коса млада на гроблѣ юначко,
Сиплѣли се булахъ, ка’ Србскиняхъ! —


СЕРДАРЪ ВУКОТА.

О проклета земльо пропала се!
Име ти є страшно и опако —
Или имамъ младога витеза,
Уграбишъ га у првой младости! —
Или имахъ чойка за човѣство,
Свакога ми узе приђе рока! —
Или имахъ китнога віенца,
Кои круни чело невѣстама,
Пожнѣшъ ми га у цвѣту младости! —
У крвь си се мени претворила!
Истина є ово ніе друго:
До гомиле костихъ и мраморахъ,
На коима младежь самовольна,
Показуе торжество ужаса! —
О Косово! грдно судилиште!
Насредъ тебе Содомъ запушио! —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ. [38]

Пи сердаре, грдна разговора!
Што су момцы прсихъ ватреніехъ?
У коима срца претуцаю,
Крвь уждену пламеномъ гордошћу,
Што су они? жертве благородне!
Да прелазе съ бойніехъ полянахъ,
У весело царство поезіе! —
Како росне свіетле капльице,
Узъ веселе зраке на небеса. —
Кудъ ће выше бруке одъ старости?
Ноге клону, а очи издаю,
Узблути се мозакъ у тиквини —
Пођетиньи чело намрштено —
Грдне яме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу,
Смрть се гадно исподъ чела сміе,
Како жаба исподъ свое коре! —
Што споминѣшъ, Косово, Милоша?
Свисмо на нѣмъ срећу изгубили —
Ал’ су мишца, име Црногорско,
Ускрснули съ Косовске гробнице,
Надъ облакомъ у витешко царство,
Ђе Обилићъ надъ сѣнима влада. —


СЕРДАРЪ ИВАНЪ ПЕТРОВИЋЪ.

Съ Мухамедомъ и глупость у главу:
Тешко Турцы вашіемъ душама!
Што облисте землю нѣномъ крвлю?
Малене су ясли за два хата. —


ФЕРАТЪ ЗАЧИР. КАВАЗЪ-БАША. [39]

Јокъ Сердаре, не угађешъ путомъ!
Вѣра Турска подніетъ неможе;
Да се хаба докле глава скочи —
И ако є земля поузана,
Двіе вѣре могу се сложити,
Ка’ у саханъ што се чорбе слажу —
Мы живимо као досадъ братскій,
Па любови выше нетребуе.


КНЕЗЪ ЯНКО.

Бысмо Турцы, али се не може,
Сміешна є ова наша любавь!
Грдно намъ се очи сусретаю —
Немогу се братскій погледати,
Но крвничкій и некако дивлѣ,
Очи зборе, што имъ вели срце. —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Глете люди, ліепа сарука!
Ђе га купи, аманати?


АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ.

Ніесамь га Вуче куповао,
Но ми га є везыръ поклоніо,
Кадъ самь лѣтосъ у Травникъ ходіо.


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Любовити, набавими такви!
Даћу вола, за нѣга, изъ ярма.


АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ. [40]

Яћути га поклонити Вуче!
Текъ ако ћешъ да се окумимо,
Миломіе съ таквіемъ юнакомъ. —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Нема кумства безъ крштена кумства,
Ако хоћешъ и четвороструко. —


АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ.

Шишано є - исто ка кршћено. —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Кумъ ћу бити, а прикумакъ нигда. —


Велика грая и правданѣ међу Турцыма и Црно-
горцыма него мудріи раздваяю да се не поколю.
Све умуча, нико ништа.

КОЛО.

Три сердара и две воеводе!
Са ньихово триста соколовахъ,
Соко Баіо су тридестъ змаевахъ!
Мріетъ неће докъ свіета трае:
Дочекаше Шенђера везыра,
У врхъ равне горе Вртіельке,
И клаше се лѣтный данъ до подне,
Некће Србинъ издати Сербина!
Да га свіетъ мори пріекоромъ —
Трагъ да му се по прсту кажуе,
Ка’ невѣрной кући Бранковића —
Но сви пали єданъ кодъ другога,
Пѣваюћи и Турке біюћи!
А троица само претекоше, [41]
Подъ гомиле мртвіехъ Туракахъ;
Ранѣне ихъ Турцы прегазили,
Дивне смрти, просто имъ мліеко!
Юнацыма Богъ ће учинити,
Споменъ души, а прекаду гробу!
Три хиляде момка єднакога,
На Шенђера удрише везыра,
Приђе зоре на полѣ Крстачко;
Прегаоцу Богъ дае махове!
Разкрхаше силу Шенђерову,
Благо томе ко се ту нагнао,
Већъ га ране не боле Косовске —
Већъ Турчина ни зашто некриви. —
Витезови Срби Вртіельскій
Лучаће се вазда призирати
На гробницу вашу освештену. —


Доходе десетъ кавазахъ изъ Подгорице одъ ве-
зыра новога, кои облази царство, и даю владыцы
Данилу писмо-владыка га чита, замишлѣнъ.

ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Кажъ владыко! што ти везыръ пише!
Већъ нећемо да се кріе ништа,
Сви акоће окрилатитъ Турцы! —


ВЛАДЫКА [чита писмо одъ ріечи до ріечи]:

Селимъ везыръ, робъ, роба свечева!
Слуга брата сунца свіетскога —
А посланикъ одъ све землѣ цара!
Назнанѣ ви главары съ владыкомъ:
Царъ одъ царахъ, мене є спреміо,
Да облазимъ землю свуколику, [42]
Да уредбу видимъ како стои,
Да се вуцы не преєду меса! —
Да овчица коя не занесе
Свое руно у грмъ покрай пута —
Да подстрижемъ што є предугачко —
Да одліемъ, ђе є препунано —
Да прегледамъ у младежи зубе —
Да се ружа у трнъ неизгуби,
Да негине бисеръ у буниште —
И да раи узду попритегнемъ,
Е є рая ка’ остала марва! —
Па самь чуо и за ваше горе,
Породица света, Пророкова,
Зна юнаштву праведну ціену!
Лажу люди, што за лафа кажу:
Да се миша и найманѣ бои,
Хайте къ мени подъ моимъ шаторомъ,
Ты владыко и главный Сердари!
Само дасте цару на бѣлѣгу,
За примити одъ мене дарове,
Па живите као досле штосте —
Яки зуби и тврдъ орахъ сломе —
Добра сабля, топузъ изаврата —
А камоли главу одъ купуса,
Шта бы было одучити трске,
Да не чине поклонъ предъ Орканомъ —
Ко потоке може уставити,
Да къ синѣму мору нехитаю? —
Ко изиде исподъ дивне сѣнке,
Пророкова страшнога баряка,
Сунце ће га спржитъ како муня —
Песницомъ се нада не разтеже — [43]
Мишъ у тикви, што є него сужань? —
Узду глодатъ да се ломе зуби —
Небо нема безъ грома ціену,
У фукаре очи одъ сплачине —
Пучина є стока єдна грдна,
Добре душе, кадъ іой ребра пучу —
Тешко земльи куда прође войска! —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Трговацъ ти лаже са сміехомъ!
Жена лаже сузе просиплюћи!
Нико крупно ка’ Турчинъ не лаже. —


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Не држимо ове поклисаре,
Него да се брже отршаю, [одправляю]
Да имъ паша штогодъ недвоуми,
Некъ зна пріедъ, па чини што може —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Одпиши му како знашъ владыко!
И чувай му образъ ка’ онъ теби.


ВЛАДЫКА ДАНИЛО. [одпишуе.]

Одъ владыке и свіехъ главарахъ!
Селимъ паши одпоздравъ на писмо:
„Тврдъ є орахъ воћка чудновата,
„Несломи га, алъ зубе поломи —
Ніе вино пошто приђе бѣше —
Ніе свіетъ оно што мислясте,
Баряктару дариватъ Европу! [44]
Грехота є о томе и мислити,
Веля крушка у грло западне —
Крвь є людска рана наопака,
На носъ вамъ є почела скакати,
Препунисте мѣшину гріеха! —
Пуче коланъ свечевой кобили —
Леополдовъ храбрый воевода, [Лотарингскій]
Собіевскій — войвода Савойскій,
Саломише демону рогове —
У ћитапу не пише єднако
За два брата єдноименяка — [Мухамедъ II. и IV.]
Предъ Бечомъ є Буракъ посрнуо! —
Обрнуше кола низа страну —
Нетребуе царство нелюдима,
Нако да се предь свіетомь руже —
Дивлю паметь а ћудь отровану,
Дивльи вепаръ има а не човѣкъ;
Коме законъ лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовѣствомъ —
Я се сѣћамъ што си рећи хтіо.
„Трагови су многи до пећине“ —
За горске се госте не приправля,
У ньихъ сада друге мысли нема,
До што остре зубе за сусѣде —
Да чуваю стадо одъ звѣради!
Тіесна су врата улянику,
За међеда скована сѣкира —
Јоштъ имате землѣ и овацахъ,
Па харайте и коже гулите,
У васъ стенѣ на свакою страну,
Зло подъ горимъ, као добро подъ зломъ —
Спуштавахъ се я на ваше уже, [45]
Умало се уже не претрже —
Одтада смо вышій приятельи,
У главу ми паметь ућерасте. —


(Сврши писмо ичитага на гласъ предъ свіема)


(Црног. и Турцыма.)

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ето писмо, па садъ путъ за уши!
Дайте му га да се разговори.


(Посланицы везырскій невесели одлазе.)

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Држъ! риџале узми овай фишекъ!
Понеси га на поклонъ везыру
И кажи му да є то ціена,
Кое драго главе Црногорске. —


РИЏАЛЪ ОСМАНЪ.

Какавъ фишекъ, на поклонъ везыру!
Самовольный кавурскій хайдуче,
Не збори се тако съ везырима,
Но ђе дођу доносе грозницу —
Сузе скачу саме на очима —
И захучи земля одъ куканя. —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Да ніеси у кућу дошао.
Знао быхъ ти одговоритъ дивно!
Ема хоћу нешто свакояко:
Заръ обадва ніесмо хайдуцы?
Онъ є хайдукъ робля свезанога!
Онъ є больи е выше уграби —
Я самь хайдукъ, те гонимъ хайдуке, [46]
Гласнія є моя хайдучина —
Я не пржимъ землѣ и народе;
Ама многій грдній мучительи,
На носъ су се преда мномъ побили;
Многа, буле ваше кукаюћи
За мномъ црна клувка размотале. —


Одоше кавази везырскій. Бію се два кокота кодъ
скупштине.

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Видители ова два ђавола!
Око шта се они два поклаше,
Єданъ другомъ очи ископаше,
За ньима су тридестъ кокошакахъ,
Могу живѣтъ као два султана —
Да имъ даде некаква несрећа;
И што ми є до ньихове свађе,
А воли быхъ да надяча маньи —
А ты ага браде ти свечеве?


СКЕНДЕРЪ-АГА.

А я воли да надяча вышій,
Рашта га є Богъ вышега дао
Кадъ є вышій нека є и ячій. —


Ноћъ є мѣсечна сѣде око огнѣвахъ и коло на
велѣ гувно пое.

КОЛО.

Нови граде сѣдишъ на край мора!
И валове броишъ низъ пучину,
Како старацъ на каменъ сѣдећи, [47]
Што набрае свое броянице;
Дивна санка што си онда сніо!
Млечићи те моремъ подузеше,
Црногорцы горомь опасаше,
Састашесе у твое зидове,
Окропише крвлю и Водицомь —
Те одъ тада несмрдишъ некршћу;
Топалъ-паша су двадестъ хилядахъ
Да поможе Новоме хиташе,
Сретоше га младый Црногорцы,
На Камено полѣ поузано,
Турской капи ту име погину,
Сва утону у єдну гробницу,
Можъ и данасъ виђетъ коштурницу! —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

(Лежи заедно са Сердаромъ Янкомъ.)

Кудъ Сердаре хоћешъ съ томъ пасиномъ?


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Да є метнемъ одзгоръ съ врхъ хальинахъ!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Коє ће ти яде сврхъ хальинахъ?


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Притиска ме све несрећна мора,
Како заспимъ не дами кркнути!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ. [48]

Каква мора и каква зла срећа!
Ту нити є море, ни вѣштице,
Но си ето ка чабаръ дебео,
Па те сало кадъ лежешъ задуши!
Мене никадъ іоштъ притисла ніе.


СЕРДАРЪ ЯНКО.

А мени є она додіяла,
Свагда носимъ рена уза себе,
И трнову драчу у обтоку,
Али одъ нѣ ништа болѣ ніе,
Но пасъ пружитъ оздгоръ сврхъ хальинахъ.


(Кнезъ Янко лежи съ кнезомъ Роганомъ.)

КНЕЗЪ ЯНКО.

Како смрде ове потурице!
Опажашъ ли ты што годъ Рогане?


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ка’ узлый часъ кнеже неопажамъ!
Кадъ близу ньихъ сѣдимъ у скупштину,
Я носъ држимъ свагда у рукама
Да не држимъ быхъ се изблювао,
Па самь съ тога на край и утека
Е близу ньихъ небыхъ освануо;
Ево видишъ какосмо далеко,
И опета она тешка воня
Одъ некрсти овде заудара. —


(Мртво доба ноћи, све спава, неко збори кроза [49]
санъ, дигнисе кнезъ Янко и кнезъ Роганъ, да виде
ко є, кадъ онамо, алъ Вукъ Мандушићъ говори,
као на яви.)

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Кои су ти яди, Мандушићу?
Те се сву ноћь съ некимъ разговарашъ!

КНЕЗЪ ЯНКО.

Не, Рогане, немой га будити!
Е онъ у санъ ка’ на яви збори,
Е ћемо га штогодъ разпитати,
Да се баремъ добро изсміемо.


КНЕЗЪ ЯНКО.

Да ну, Вуче, што оно збораше
За нашега брата Бана Милоньића?
Єли чегрсть каква међу вама?


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Ніе, брате, ништа међу нама!
Но му нешто око снахе зборимъ.


КНЕЗЪ ЯНКО.

А што є то, кажи ми на тайно!


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Лѣпша му є одъ виле біеле!
Нема пуно осамнаестъ лѣтахъ,
Живо ми є срце поніела. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Рашта ти є срце поніела?


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ. [50]

Има рашта! ругашъ ли се збиля?
Рашта дру̑ге нема на свіету!
Да ніесамь съ Баномъ Милоньићемъ
Деветоструко кумовао,
Быхъ му младу снаху уграбіо,
Па съ ньомъ бѣжа’ главомъ по свіету. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Неђетиньи, кукала ти майка!
Збиля ти є паметь сву попила!


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Алъ є ђаво, али су мађіе!
Али нешто теже одъ обое —
Кадъ є виђу ђе се сміе млада,
Свіетъ ми се око главе врти! —
Па све могахъ съ ядомъ прегорети,
Но ме ђаво єдну вечерь нагна,
У колибу ноћихъ Милоньића:
Кадъ предъ зору и ноћь є мѣсечна!
Ватра гори на средъ сѣнокоса,
А она ти одъ некуда дође,
Украй ватре сѣде да се гріе,
Чуе да свакъ спава у колибе,
Тада она віенацъ расплете,
Паде коса до ниже пояса!
Поче косу низъ прса чешляти,
А танкіемъ гласомъ нарицати,
Како славля са дубове гране!
Тужи млада ђевера Андрію,
Мила сына Милоньића Бана,
Кои му є ланихъ погинуо, [51]
Одъ Туракахъ у Дугу крваву,
Па се снахи недао острићи,
Жаліему снахинъ вѣнацъ было,
Него главу свог’ сына Андріе! —
Тужи млада за срце уєда!
Очи горе живѣ одъ пламена!
Чело іой є лѣпше одъ мѣсеца —
И я плачемъ ка’ мало діете —
Благо Андрій ђе є погинуо!
Дивне ли га очи оплакаше!
Дивнали га уста ожалише! —


(Кнезъ Роганъ шапти кнезу Янку, непитай га
аманати за такве ствари, докъ се ніе што из-
блея’ — зора е, буде се и дижу.)

ОБРАДЪ.

Да ви причамъ што ми се приснило:
Народа се бѣше много дигло,
Као некудъ да крсте носимо,
Сунце пече, да очи искоче,
И тврђа є кудіенъ идемо,
Докъ сидемо ка’ на ово полѣ,
Починемо подъ єдну ябуку,
Исподъ кое и поточићъ враше,
Сви се у хладъ подъ ньомъ сабіемо,
Уберемо зреліехъ ябукахъ,
Као цукаръ свака бѣше слатка,
Попъ очита подъ ньомъ Еванђелѣ;
У то доба петъ Мартиновићахъ
Дигоше се єданъ за другіемъ,
И за ньима три четыри друга,
Савъ ихъ народъ гледа кудъ одоше! [52]
А они ти стубе те узъ цркву:
На олтаръ се одъ цркве попеше,
И на нѣму крстъ златный метнуше,
Крстъ засія ка’ на гори сунце.
И савъ народъ на ноге устаде,
Часноме се крсту поклонише,
Утоме се разбудихъ одъ страха.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Срећанъ быо! дивноли си сніо!
На чудо самь и я на санъ быо,
Бранећи се одъ нечіехъ пасахъ,
И петъ шестъ самь мачемъ пресѣкао,
Да самь ђегођъ у чету кренуо,
Доиста се быхъ покла’ съ Турцыма. —


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Я самь ноћасъ быо у сватове!
И са буломъ женіо Богдана,
У цркву є нашу покрстисмо,
Покрстисмо, па ихъ привѣнчасмо.


(Турцы єданъ за другіемъ сви одоше, люто
сѣтни.)

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Я самь Озра ноћасъ на санъ гледа’!
Бѣсмо пошли двѣста Озринићахъ
И толико поћерали коняхъ,
Да узмемо пунѣ аранђелско;
И врати се съ пићемъ изъ Котора,
Пою люди, гађу изъ пушакахъ,
Кадъ дођосмо на врхъ Поточинахъ! [53]
Али сѣде око триста другахъ,
На свакога зелена долама,
На свакога токе и оружѣ,
Помислимо, ко ће оно быти?
Какви гости? — ніе имъ вріеме!
Кадъ али є оно старый Озро
И бирани за ньимъ Озринићи;
(Ніе одъ ньихъ ніеднога жива)
Пуче на насъ сваке грдне яде,
Што у Чеву цркву неградимо,
Аранђелу, да ни свудъ помага,
Ондена се мало непокласмо,
И садъ дрктимъ одъ нѣгова страха!


ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ.

Я по сву ноћь пртлямъ и сніевамъ,
Докъ се дигнемъ я све заборавимъ.


(Кнезъ Байко є сѣтанъ и Вукъ Мандушићъ, они
два не хоће ништа да причаю.)

КНЕЗЪ ЯНКО.

Кнеже Байко! ты си нешто сѣтанъ?
Што ће быти, то не може проћи,
Него причай да и ніе мило.


КНЕЗЪ БАЙКО.

Хоћу, кнеже, све ми єдно быва!
Я самь ноћасъ грданъ санъ видіо:
Све оружѣ свое у комате,
Безъ зла ми се обићи неможе,
И безъ неке братске погибіе,
Єръ кадъ годъ самь такви санъ гледао
Приправля’ самь што мрцу требуе.


РОГАНЪ. [54]

Мандушићу! што си невесео?
Што не причашъ, што си ноћасъ сніо!


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Ни што сніо, ни причат’ уміемъ,
Но самь сву ноћь као закланъ спава’.


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Я ћу причат’ кадъ сви остависте:
Виђехъ на санъ Драшка Поповића!
А мени се ка’ у зарокъ стѣца,
И река’ быхъ, ето га низъ полѣ!


СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

Гледай чуда! што є ядный човѣкъ?
Мы се до садъ ништа не сѣћасмо
Найболѣга нашега войводе,
А ђе быо Драшко Поповићу?


СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Ходіо є до у Млетке Драшко:
Када Шенђеръ на Которъ удара,
Ста градъ быти топомъ буковіемъ,
Попъ Шћепанъ се тадъ у Которъ нагна,
Годи єдномъ топомъ са Котора,
Шенђерову погоди лубарду,
У грло іой зрномъ угодіо,
Сломи му є у триста коматахъ,
Тадъ задоби плату у принципа,
На годину стотину цекинахъ;
Попъ є пао люто одъ старости, [55]
Па є Драшко у Млетке ходіо,
Да донесе одъ Млечића плату.


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

На вртите те петъ шестъ овновахъ!
Да ручамо да дома идемо,


(Дође Драшко Войвода, па се са свіема грли и
целива, па сѣде међу ньима.)

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Причай штогодъ, Драшко одъ Млетакахъ!
Какавъ народъ бѣше на те стране?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Какавъ народъ! питашъ ли, Рогане?
Ка’ остали — не бѣху рогати.


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Знамо, чоче, ніесу рогати,
Но бѣху ли згодни и богати?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Бѣше, брате, доста ліепіехъ!
А грдніехъ десетъ путахъ выше,
Одъ бруке се гледат’ не могаху —
Богатіехъ бѣше поголемо,
Одъ богатства бѣху полуђели,
Ђетиняху исто као бебе —
Сви нугловы пунани празновахъ,
Мучаху се да имъ очи прсну,
Да одеру кору леба суха,
Гледао самь: по два међу собомъ, [56]
Ђе упрте какву женетину,
Тѣлесине мртве и ліене,
Потегла бы по стотину окахь,
Па є носе прозъ градске улице,
У средъ подне, тамо и овамо,
Не бое се чести, ни поштеню
Текъ да стеку да се ками ране. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Бѣху ли имъ какве куће, Драшко?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Бѣху куће на свіетъ дивота!
Ама бѣше муке и неволѣ,
Ћескота ихъ несретня давляше —
Смрадъ великій и тешка запара,
Те немаху крви у образу. —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

А како те, збиля, дочекаше?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Ко м’ у злый часъ дочекива’ Вуче?
Яніесамь ни позна’ никога,
А камоли да ме ко дочека’,
Но ми она ружна мѣшавина
Недаваше изъ куће изаћи:
Свагда грая бѣше око мене,
Када хоћахъ по граду изаћи,
Као у насъ біеле неђелѣ,
Кадъ се крену момчадъ у машкаре;
Да єднога не бы пріятеля, [57]
Главомъ сына Зана Грбичића,
Свога дома већъ нећахъ гледати,
Него кости тамо оставити,
А онъ ме є братски дочекао,
Водіо ме свуда по Млеткама.


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

А бѣху ли юнацы, войвода?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Не, Божя ти вѣра, Мандушићу!
О юнаштву ту не бѣше збора,
Него бѣху къ себи домамили,
Домамили, па ихъ похватали,
Ядну нашу браћу соколове!
Далматинце и храбре Хрвате!
Па бродове ньима напунили,
И тиска ихъ у свіетъ біели,
Те довукуй благо изъ свіета,
И притискай землѣ и градове. —


СЕРДАРЪ ИВАНЪ.

А судови бѣху ли имъ прави?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Бѣху, брате, да те Богъ сачува!
Мало больи него у Турчина —
Бѣше єдна кућа превелика,
У коіой се грађаху бродови,
Ту хиляде бѣху невольникахъ!
Сви у люта гвожђа попутани,
Те грађаху принципу бродове, [58]
Ту одъ плача и люте неволѣ
Не мили се улѣсти човѣку —
Єдни сужньи бѣху приковани
У путима на велѣ бродове,
Ту ихъ лѣтнѣ горіяше сунце,
И давляху кише и времена,
Немогаху изъ везе шенути,
Но ка’ пасче кадъ га за торъ свежешъ,
Ту чамаю и дневи и ноћи; —
Найгоре имъ пакъ бѣху тавнице
Подъ дворове ђе дужде стояше,
У найдублю яму, кою знадешъ,
Ніе горе но у ньихъ стояти,
Конь хоћаше у ньима цркнути,
Човѣкъ пасче ту свезат’ несћаше,
А камоли чойка несретнѣга —
Они люде све тамо везаху,
И давляху у мрачнимъ избама —
Савъ протрнемъ, да ихъ Богъ убіе!
Кадъ помислимъ за оно страшило —
Нико жалит’ несміе никога,
Акамоли да му што поможе;
Када виђехъ витежку неволю!
Заболѣ ме срце, проговорихъ:
„Што, погани, одъ людихъ чините?
Што юначки люде не смакнете?
Што имъ такве муке ударате?
Докъ Грбичићъ мени попришапта:
Немой такве говорит’ ріечи,
Несміе се овде право зборит’,
Твоя срећа не разумѣше те. — [59]
И чуй те ме што вамъ данасъ кажемъ:
Познао самь на оне тавнице,
Да су Божю — грдно преступили
И да ће имъ царство погинути
И больима у руке улѣсти —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Буди ли се ты тако проричешъ,
Мишляху ли у свіетъ за кога?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Нема тога кос’ небои чега,
Да ничега, а’но свога хлада —
Они страха другога немаху,
До одъ жбирахъ и до шпіюнахъ
Кадъ два зборе штогодъ на улицу,
Трећій ухо обрне те слуша,
Па онай часъ трчи судницыма,
Кажи оно, што они збораху
И попридай штогодъ и поглади.
Судъ онай часъ она два ухвати,
Па на муке съ ньима у галію,
Одъ тога ти бѣху погинули,
Међу собомъ вѣру изгубили —
Колике су съ края на край Млетке,
Ту не бѣше ни єднога чойка,
Єданъ другог’, кои не држаше
За тайнога жбира и шпіюна; —
Грбичићъ се мени куніяше:
Да су єдномъ жбири и шпіюни
Облагали єднога принципа [60]
Предъ сенатомъ и свиемъ народомъ,
И да су му главу одкинули
Башъ на̀ стубе нѣгова Палаца;
Како ихъ се другій боят’ неће?
Кадъ могаше облагати дужда! —


КНЕЗЪ ЯНКО.

А бѣше ли игре у Млеткама,
Као ово те се мы играмо?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Бѣше игре, али другоаче:
У єдну се кућу сакупляху
Пошто мркни и пошто вечерай,
Кућа бѣше сила одъ свіета,
Ужди у ньой хиляду свіећахъ,
По зиду іой свудъ бѣху панѣге,
Ціеле се на пуни народа;
Тако исто и кућа остала,
Свудъ могаше изъ зида виђети,
Ђе вираху, ка’ миши изъ гнѣзда; —
Докъ се єдна подиже завѣса,
Трећій діо одъ куће отвори:
Боже драгій, ту да видишъ чуда!
Ту измилѣ некаквога пука,
То ни у санъ никадъ доћ’ не може,
Сви шарени као дивлѣ мачке,
Докъ ихъ стаде по кући криваня,
Ђе ко бѣше запляска рукама,
Имахъ мртавъ паднутъ одъ сміеха; —
Мало стаде, они отидоше,
А за ньима другій изидоше: [61]
Такве бруке, таквіехъ грдилахъ,
Нигђе нико іоштъ видіо ніе,
Носине имъ по одъ кварта бѣху!
Изтрештили очи као тенцы!
А зинули ка’ куряцы гладній!
А дрвене ноге насадили!
Па иђаху као на ключеве,
Облачили прнѣ и ячине,
У средъ подне да га човѣкъ сретне,
Сва бы му се коса наєжила; —
Докле неко, даму Богъ поможе!
Изъ оніехъ панѣгахъ завика:
Бѣж’ народе, е изгоре кућа!
Боже драгій! да ту бруку видишъ!
Стаде єка, клепетъ и ломява,
Стаде писка, капе попадаше,
Стотина ихъ исподъ ногахъ оста,
Све се наби да кркнут’ неможе,
Као стока кадъ є звѣрадъ гоне. —
Те мы опетъ сютраданъ на игру,
Кадъ у кућу, нигђе нико нема,
Но є пуста кућа затворена —
И іоштъ ћу ви єдну спрдню причат’:
(А знамъ чисто вѣроват’ нећете)
Видіо самь люде у Млеткама,
Ђе на конопъ скачу и играю!


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

То неможе быт’ истина, Драшко!
Него су ти очи замаштали:


ВОЙВОДА ДРАШКО. [62]

Незнамъ ништа, но самь ихъ гледао
И самъ мислимъ, да є маштаніе.


ОБРАДЪ.

А да што є него маштаніе!
Я самь чуо одъ єднога ђеда,
У Боку су єдни доходили,
Изъ Таліе, или одъ кудъ друго,
На нашъ пазаръ истій излазили,
Па викнули ціелу народу:
Погледай те онога кокота!
Кадъ погледай онога кокота!
Али шлѣме за ногу потеже,
Кадъ онай часъ ніе него сламка.
Другомъ викни: „послушай народе!
„Свакће сада гроздъ у руку иматъ,
Грозду ће те бритве приніети,
Алъ чувайте да васъ ядъ не нађе
Немой кои грозда окинути,“
Докле свако за по гроздъ ухвати,
Приніеше бритве гроздовима,
Кадъ виђеше чудо невиђено,
Свакій себе за носъ дохватіо,
Догна бритву до своега носа!
Докле трећіи саврхъ зида викни:
Чуй народе, не потопите се!
У то рикни низъ пазаръ ріека,
Или было мушко, или женско,
Свакъ да гази уздигни хальине,
Кадъ ни воде ни одъ воде трага!
Но свакъ дига у пазаръ хальине,
И кренуо ка’да воду гази! [63]
Кадъ виђели е ихъ погрдише,
Скочи народъ и бы ихъ побили,
Но утецы у Которъ Латини;
То игранѣ исто є овакво,
Што на конопъ играю, войвода!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Пояху ли узъ гусле ліепо?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Какве гусле и какву несрећу!
Ту за гусле ни збора не бѣше.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

А да за сву игру безъ гусалахъ
Я ти не быхъ пару Турску дао,
Ђе се гусле у кућу нечую,
Ту є мртва и кућа и люди. —


СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

За сваку те работу питасмо;
А гледали принципа, войвода?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Гледахъ, брате, као тебе сада!


СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

А бѣше ли какавъ, аманати?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Бѣше човѣкъ, те одъ среднѣ руке,
Да не бѣше подъ онимъ именомъ,
Нетћаше се боят’ одъ урока. —

СЕРДАРЪ РАДОНЯ. [64]

Каколи се зваше, воевода?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Валіеро, и већъ незнамъ како!


СЕРДАРЪ ИВАНЪ.

Питали те што за ове крае?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Пита, брате, незнамъ ни самъ како!
Я изидохъ предъ ньимъ съ Грбичићемъ,
Поклонихъ се како ми рекоше,
Путъ мене се поосмѣхну принципъ,
Распита ме за наше краеве,
И шћахъ рећи, люби Црногорце!
Єръ спомену све редомъ боеве,
Ђе су наши помогли Млеткама,
Па посліедъ поче ђетиньити!
Запита ме за наше сусѣде,
За Бошняке и за Арбанасе:
Кадъ ухвате каже: Црногорца,
„Было жива алъ мртва у руке,
Хоће ли га изѣстъ, штоли раде?
Ђе изѣсти? ако Бога знадешъ!
Ка’ ће човѣкъ изѣсти човѣка!
„Ма самь чуо, опетъ ми говори:
Єданъ народъ тамо зміе єде!“
Какве зміе? честитый принципе!
А гадно є на путъ погледати. —
Све се длаке наєже човѣку! —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Я мнимъ те є дочека ліепо?


ВОЙВОДА ДРАШКО. [65]

Не ліепо, него преліепо!
Обећа ми и што му не искахъ,
И помислихъ кадъ одъ нѣга пођохъ,
Благо мени ютросъ и довіекъ
Ево среће за све Црногорце!
Дайбуди ћу повест’ доста праха,
Да с’ имаю чимъ бити съ Турцыма,
Кадъ посліедъ све оно излиня,
Ка’ да ништа ни зборено ніе,
И посадъ му не быхъ вѣровао,
Мліеко є да рече, біело. —


РОГАНЪ.

А како те раняху, войвода?
Бѣху ли имъ ліепа єстива?


ВОЙВОДА ДРАШКО.

Ту не бѣше єла, изванъ леба!
Но донеси некакве преслачке,
По три уре лижи, докле ручай —
Два діела ту біяше пука,
Јоште млади а обезубили,
Све лижући оне посластице,
Одъ желѣ се садъ наедохъ меса.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Фала Богу, естъ велико чудо!
Видители овде у Котору?
Башъ овога Совру провидура,
И осталу господу Млетачку,
Воли су ти кокошъ али яе,
Него овна, али груду сира!
Кое чудо могу на годину, [66]
Кокошакахъ они позобати,
Па погини у оно господство,
Спушти кулѣ а обриви брке!
А поспи се по глави пепеломъ!
А брньице ка’ жене у уши!
Како тридестъ напуни годинахъ,
Свакій дође као бабетина,
Одъ бруке се гледати неможе,
Како пођи мало уза стубе,
Убліеди како рубетина,
А нешто му заиграй подъ грломъ,
Рекао бы они часъ умріе!


(Сіеку пецыва, и сѣдоше на ручакъ, — Сердаръ
Янко пита чіє бравъ те му онъ у плеће гледа
и кажу му да є Мартина Баице).

СЕРДАРЪ ЯНКО.

Дивна плећа, а дивно ли пише!
Благо теби за довіекъ старче!
Чудно ли ћешъ нешто доживѣти. —


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Кое држе, да є наша страна,
Алъ одъ крста али є одъ стуба?


КНЕЗЪ ЯНКО.

Мы смо вазда одъ крста држали!


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Хиляду самь плећахъ оглодао!
Али ове невиђехъ несреће,
Чіе ово плеће те га гледамъ?
Нѣгова се кућа угасила, [67]
У ню неће кокота пояти,
А ево є на средъ нѣга шуплѣ,
Ка’ да си га шиломъ прошупліо,
А по нѣму двадесетъ гробовахъ,
И ни єданъ ніе изванъ куће!


(Сви гледаю оно плеће и чуде се каквоє, питаю
одъ чіега є брава, и кажу имъ дае одъ брава
Скендеръ-Аге Медовића).

КНЕЗЪ ЯНКО [гледа єдно плеће, и прича изъ нѣга].

Има овай двадесетъ говеди!
Гувному є кодъ куће ліепо,
На кућу му шлѣме доста яко,
Яки су му и ліепи коньи!
Кріе негђе замотулякъ парахъ,
Ма быхъ река да ихъ ніе много,
И за ньихъ му сви у кући знаю.


ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ. [прича изъ плећа.]

Чудна негђе пустога пліена!
Но є крвавъ да га Богъ убіе!
Косово є око нѣга легло.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Што баєте као баялице!
Али бабе кадъ у бобъ врачаю,
Што ће знати мртве костурине,
Како ће се коме догодити!


ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ. [68]

Кое яде ты тобожъ мудруешъ?
А ты выше у ньима проричешъ,
Но кои му драго десетиня,
Недашъ нигда плећа оглодати,
Но ихъ грабишъ изъ устахъ людима,
Мени си ихъ стотину узео,
Да ђавола приђе у ньихъ видишъ,
У то ти є прошло по віека.


ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Дану Вуче изь Лѣшева Ступа!
Узми гусле да насъ разговоришъ,
Кадъ є добро нека є и болѣ.


ВУКЪ ЛѢШЕВОСТУПАЦЪ ПОЕ.

Чево равно гньіездо юначко!
А крваво людско разбоиште,
Многели си войске запамтило! —
Многели си майке оядило, —
Людске су те кости затрпале! —
Людскомъ си се крвлю опянило! —
Вазда ранишъ одъ Видова дана,
Юначкіемъ и коньскіемъ месомъ,
Гавранове и мрке вукове! —
Страшно л’ бѣше єдномъ погледати,
Димъ те црный бѣше приклопіо,
Сто хилядахъ притисло Туракахъ,
Око тебе пушке грміяху,
Фриштіяху хиляде момакахъ,
А гракаху на ята вранови,
Иза тмине и сунце огріе,
Предъ вечерь се надъ тобомъ изведри, [69]
Турке мртве по тебе броясмо,
Погодит’ се нигда не могасмо,
Око броя колико ихъ бѣше. —


Оставля гусле.

ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Дану, Вуче, немой прекидати
Разговора безъ таквога нема.


(Вукъ: не уміемъ войвода, па є лѣпше оставити.
Пуцаю пушке узъ полѣ, пѣваю люди, има ихъ
около сто и педесетъ.)

ВОЙВОДА ДРАШКО.

Кое оно, ка да су махнити?


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Оно су ти свати Мустафића!
А жени се Сульо баряктаре,
Сыновицомъ съ Обода кадіе.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Ма ніесу сви сватовы Турцы,
Него има и Црногорацахъ?


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Има онђе и Црногорацахъ,
Мало манѣ него половина.


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Кудъ су шћели подтрпезне кучке! —
Бранковићи и лижисахани! —
Што имъ оће друштво са Турцыма. [70]


КНЕЗЪ ЯНКО.

А каква є то вражя женидба?
Кадъ вѣнчаня никаква немаю,
Но живую ка’ остала стока.


СЕРДАРЪ ЯНКО.

У ньихъ нема никаква вѣнчаня,
Но погодбу некакву учине,
Ка’да краву на поли предаю;
Они жене у челядъ не брое,
Но ихъ држе ка’ продано роблѣ
Они кажу: жена є човѣку,
Слатко воће, алъ печено ягнѣ,
Докъ є таква нека є у кућу,
Ніел’ таква, са ньомъ на улицу.


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Хвала Богу, пасіега милета!
Ка є опитъ са зломъ и неправдомъ,
Ђе допире, ту закона нема,
Законъ му є што му срце жуди,
Што не жуди у Коранъ не пише. —


(Пою сватови узъ полѣ).

СВАТЪ ТУРЧИНЪ.

Гергелезе крило одъ сокола!
Те на хата у раю полеће,
Самовольно безъ никаква зора,
Предъ Пророка да приђе изађешъ;
Хуріе те дивне заробише!
Те си нама тако закасніо, [71]
Излаз’ къ нама часа непочаси!
На твоега крилата халата,
Не заборав’ саблѣ и миждрака,
И твоега бича пакленога
Еръ су власи уши подигнули,
Да окупишъ стоку у торину —
Вуцы су ти люто погладнѣли,
Нек’ ти сине сабля Дамаскія,
Да не лаю пашчадъ на пророка. —


СВАТЪ ЦРНОГОРАЦЪ.

Ђе си, Марко, нагнута деліо!
И ако си Турска придворица —
Алъ си опетъ наша перяница?
Пояш’, Марко, твоега Шарина!
Одъ оружя ништа не узимай,
До твоега тешка шестоперца,
Ньимъ Алію згоди међу плећа,
Па му на частъ пророкъ и хуріе. —


СВАТЪ ТУРЧИНЪ.

Илдериме, свечевъ буздоване!
Мало ли ти бы крстове вѣре,
Међ’ истокомъ и међу западомъ?
Да истрчешъ хата крилатога,
Дамаскію да крви напоишъ,
Да найстрашнимъ постанешъ шехитомъ —
Но се диже да Фатиму ћерашъ,
Єдиницу светога Пророка —
Ту сагрѣши Богу и Пророку,
Ко имъ скриви онъ имъ грдно плати,
Ал’ ти просто диново мліеко! [72]
Када Босни саломи рогове —
Кадъ све покла, што не посунети,
Само факиръ остави фукару,
Да насъ служи, а предъ крстомъ тужи. —


СВАТЪ ЦРНОГОРАЦЪ.

Обилићу змаю огнѣвитый!
Ко те гледа бліеште му очи —
Свагда ће те светковатъ юнацы —
Мрцино намъ круну не упушти,
Кадъ Падиши стаде подъ вилице!
Када Дину загази у чорбу —
Садъ те виђу на твоега ждрала,
Ђе разгонишъ кодъ шатора Турке!
Што ће быти, ко ће угодити?
Србъ и Турчинъ не слаже се нигда,
Но ће приђе море ослачати! —


СВАТЪ ТУРЧИНЪ.

Држъ Алія, курвино копиле!
Котарке се младе разбѣжаше,
Срамота є сивоме соколу,
Ћерат’ дуго ято яребицахъ,
Па за себе не уловит’ меса —
Удри Тале твоіомъ дреновачомъ!
Подъ ньомъ пучу ребра ка’ ораси!
Половина главе изгубите!
Не оставте Косу у кавуре. —


СВАТЪ ЦРНОГОРАЦЪ.

Бѣжъ Комнене задрта деліо!
Кадъ си такву срну уловіо, [73]
Већъ си доста одморіо крила,
Ніе су ти далеко Котари,
Вѣра ти є Хайки омилила,
Єдва чека да ти се прекрсти —
Забобоньи старино Новаче!
Сврхъ Клисуре ка’ си научіо,
Еръ су Дину уши заглибиле —
Пробуди му бухе у кожухе —
Не пушт’ Баіо жива ђаволѣга!
Нека свати не буде планине,
Безъ питаня твога алъ Лимова —


(Излази Мустай кадія и моли момчадъ да не
пою онаке пѣсне покрай сакупа Црногорскога, да
не буде одъ главарахъ коме што жао, него нека
пою сватовске пѣсне, и онъ самъ починѣ пояти.)

МУСТАЙ КАДІЯ.

Не плачъ майко, Дилберъ-Фатиму:
Удата є не укопата,
Ружа съ трука ніе пала свог’,
Но у бостанъ пренешена свой —
Фатиму ће Сульо држати!
Како очи свое у глави,
Фатима є струкомъ дивота,
Очи су іой двіе звіезде!
Лице іой є ютро румено!
Подъ віенцемъ гори Даница!
Уста су іой паромъ срезана! —
Устне су іой ружомъ уждене!
Међъ коима кадкадъ сіева
Снѣжна гривна ситна бисера —
Грло іой є чиста филдиша! [74]
Бѣле руке крила лабуда!
Надъ цвіећемъ плива зорняча,
А возе є весла сребрна!
Благо одру на комъ почине! —


СВАТЪ ЦРНОГОРАЦЪ.

Соко мрзи поля одъ прашине! —
Соко неће жабу изъ лужине! —
Соко хоће высоку литицу,
Соко тражи тицу яребицу,
Яребица танка и плашива,
Ма тіела како ватра жива! —


СВАТЪ ТУРЧИНЪ.

Не дангуби сватскій првіенче!
Сахати су данасъ ка’ године —
Хоће намъ се Сулю удужити,
Богъ є драгій неколика дана,
Тандарихе земльи поклонио —
Грехота є да ихъ подкидамо! —


ВОЙВОДА СТАНКО.

Чудне бруке, грдне мѣшавине!
Чуясте ли како се пояше?
Залуду се недружина друже —
Све некакви приговори стари.
Милошъ, Марко, Муіо и Алія!
Приправля се докъ одъ єдномъ пукне —
Већъ превире капа на све стране. —


ВУКЪ МАНДУШИЋЪ. [75]

Ема шта се друже съ крвницыма!
А у єданъ кота да ихъ сваришъ,
Не бы имъ се чорба сміешала! —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Безобразне, обрляне курве!
Повукуше, те намъ образъ грде,
Юначкога незнаю поштеня,
А не бы се вукли за Турцыма —
Мрзній су ми они, него Турцы!
А ни мислимъ за ньихъ ни за Турке! —
Бадава се инате съ Турцыма,
Кадъ имъ лижу ка’ пашчадъ сахане! —


БОГДАНЪ ЂУРАШКОВИЋЪ.

Они шћаху све онако поятъ!
Но имъ неда подмукла лисица,
Видители онога кадіе?
Друга нема у четыри землѣ! —
У нѣга су медене ріечи,
Увія се ка’ врагъ око крста;
А ма пунанъ губе и лукавства;
Крвника га ришћанскога нема,
Заклала га пушка Црногорска!


Прођоше сватови, мало стаде, ево покайнице
узъ полѣ и тужи сестра Батрићева предъ
ньима.

СЕСТРА БАТРИЋЕВА.

Куда си ми улетіо
      мой соколе!
Одъ дивнога ята твога, [76]
      брате рано!
Далъ невѣрне незна Турке,
      Богъ ихъ клео!
Е ће тебе преварити,
      дивна главо!
Мой свіете изгублѣный,
      сунце брате!
Мое ране безъ пребола,
      рано люта!
Мое очи извађене,
      очный виде!
Коме браћу ти остави,
      братска хвало!
И старога баба Пера,
      куку Перо!
И Три младе сестре твое,
      кукавице!
Седамъ снахахъ што ошиша?
      ньима праздно!
Што нечува младу главу?
      людска вило!
Што крвника ньомъ наслади?
      братска дико!
На вѣру те посѣкоше,
      невѣрницы!
Дивнол’ Травникъ окитише,
      то платили!
Са ліепомъ главомъ твоіомъ,
      куку! леле!
Ко ће чете сакупляти,
      четовођа!
Кол’ краини бранит’ крило, [77]
      братско крило!
Ко ће Турске главе сѣћи,
      остра сабльо!
Да погибе у бой лютый,
      убойниче!
Ђе се Србскій момцы грабе,
      младо момче!
Око главахъ и оружя,
      просте ране!
Но на вѣру у невѣре,
      вѣрна главо!
Да ми се є помамити,
      сестри црной!
Да те како заборавимъ,
      кукавица!
Е презгодна глава бѣше,
      младый брате!
Да узъ цара сѣдияше,
      мудра главо!
Шћаше царевъ везыръ быти,
      сестри тужной!
Да кодъ краля сѣдияше,
      мой младико!
Ђенералъ му шћаше быти,
      моя ружо!
Да се могу разговорит’,
      срце мое!
А са мртвомъ твоіомъ главомъ,
      Камъ да ми є!
Да ти црне очи виђу,
      очи мое!
Да полюбимъ мртву главу, [78]
      мѣсто брата!
Да очешлямъ дугій перчинъ,
      яохъ мени!
И юначку чалму свежемъ,
      сестра грдна!
У крвничке садъ си руке,
      платили те!
Нагрдиће красну главу,
      прекрвницы!
Ты ћешъ много браће наћи,
      куку нама!
Бираніехъ соколовахъ,
      куку браћо!
По бедему одъ Травника,
      Богъ га клео!
Главе братске познат’ не ћешъ,
      нама праздно!
Ере су ихъ нагрдили,
      невѣрницы!
Кудъ ће твоя млада люба?
      куку ньойзи!
Двое ђеце твое лудо?
      сирочади!
Што ће ядный ђедъ ти Байко?
      мой Батрићу!
Кои те є одньивіо,
      тешко нѣму!
Просте твое люте ране,
      мой Батрићу!
Алъ не прости грдны яди,
      Куку роде!
Е се земля сва изтурчи, [79]
      Богъ є клео!
Главари се скаменили,
      Камъ имъ у домъ!


Сви главари плачу, и кадъ чуше име Батри-
ћево, сви плачући изидоше предъ покайницє, ка-
ко се састаше съ ньима знадоше што є, сестра
се Батрићева загрли съ ђедомъ Байкомъ (кне-
зомъ) уграбиму ножъ иза паса и уби сама се-
бе; Байко се пренемога и паде споредъ унуке
мртве.

ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Хвала Богу, велике жалости!
Што насъ нађе данасъ изненада,
      (свакъ ћути и плаче).


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Охъ до Бога! а охъ до віека!
Да чудноли съ главе погибосмо! —


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Осамдесетъ већь имамъ годинахъ!
Сто путахъ самь гледа Црногорце,
Гледа Турке, а гледа Латине:
Младе главе онакве не виђахъ! —


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

У ове се горе нигда ніе,
Онаковога младета дизало! —
Оно бѣше юнакъ подъ крылима,
Гледа самь га, ђе скаче съ момцыма:
Скочи съ мѣста четрнаестъ ногахъ,
А изъ трке, двадесетъ и четыри, [80]
По три коня загона прескочи. —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Што є файде крити оно што є? —
Онаквога сивога сокола,
Црногорка іоштъ рађала ніе!
Не могаше човѣкъ нигда знати,
Алъ є згодный, али є валястый,
Алъ є мудрый, али є любавный!
Шестъ путахъ самь съ ньимъ на муку быо,
Ђе прахъ гори предъ очи юначке,
И ђе главе мртве поліећу;
Јоштъ таквіехъ очихъ гвозденіехъ,
Я невиђехъ у єднога момка —
А немаше іоштъ двадестъ годинахъ. —
И што ћу ви крити, Црногорцы!
Живо ми є срце покосіо!
И нашу є землю оцрніо! —


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Онъ не бѣше но само настао,
Црногорца већъ бѣше свакога,
Онъ готова претека юнаштвомъ:
Седамнаестъ али осамнаестъ
Бѣше главахъ посѣка Турскіехъ!


ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Богъ га якій и мртва убіо!
Како мога вѣроватъ Турцыма?
Тере имъ се на вѣру опушта. —


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ. [81]

Вѣранъ бѣше юнакъ мимо люде!
Па га оно пасче Ћоровића,
Избезуми некако на братску,
Те срамотно, црнъ му образъ быо!


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Єли му се кућа ископала? —


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Не сердаре! али што зафайду?
Остало є двое ђеце мушко:
Єдно другомъ воде дат’ не може
И згодна су ка двіе ябуке. —
Него ко ће ђецу дочекати?


КНЕЗЪ ЯНКО.

Колика му брата остадоше?


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Седамъ братахъ, сви седамъ єднацы!


КНЕЗЪ ЯНКО.

Хоћели га осветити, Вуче?


ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Хоће кнеже! али што за файду?


КНЕЗЪ ЯНКО.

Како зашто? што говоришъ чоче?
Да га могу добро осветити,
Ка’ да бы га изъ гроба дигнули! —


КНЕЗЪ ЯНКО. [82]

А да ова несрећна невѣста,
Те се данасъ уби међу нама,
Люће ми є на срце завила;
Но несрећна глава Батрићева! —


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Не збори намъ, кнеже, за те яде!
Ни овакве іоштъ ніе жалости
На много се мѣстахъ догађало,
Но іой пуче срце у прсима,
А обрну свіетъ наопако —
За оніемъ сивіемъ соколомъ,
Па не мога одолѣт’ жалости,
Него животъ узе сама себи!


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Неволя є, браћо, да с’ убіе!
Камъ бы црка одъ ове жалости —
А не сестра за онаквимъ братомъ —
Е предиванъ бѣше, ядъ га наша’:
Кадъ се шћаше ођестъ, кудъ да иде,
Па обуцы оне пусте токе,
Шалъ црвеный свежи око главе,
А пани му перчинъ низъ рамена
Двіе пушке метни за поясомъ,
А припаши мача о поясу,
А у руке узми џефердара —
Красна лица, висок као коплѣ!
Кадъ помислимъ и я какавъ бѣше,
Разпале се узъ мене пламовы —


Главари сѣде около велѣга гувна и разговараю [83]
се, докъ евоти 3 — 4 стотине Озринићахъ, Цу-
цахъ и Бѣлицахъ. Сви посѣдаше предъ главаре
и држе дуге пушке узъ рамена.

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Добро дошли! што є было люди?
Кренули сте некудъ ка’ на войску?
То вамъ ніе безъ неке неволѣ.
Да се ніе ко покла? Бога ви!


ВОЙНИКЪ.

Не, сердару, іоштъ ніе поколя!
Е ма бы се могло дослутити. —


(другій одъ войникахъ).

Попе Цуцкій, да имъ оно писмо!
Те си писа међу свима нама.
Па се съ ньиме нека разговоре
Е ће мо ихъ граіомъ заглушити.


Попъ Мићо дава писмо владыци Данилу, вла-
дыка га гледа и не говори ништа.

КНЕЗЪ ЯНКО.

Што є было, што пише владыко?


ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Не може се оно прочитати: —


(Дае га владыка кнезу Янку, да га попу поврати)

КНЕЗЪ ЯНКО [гледа га].

Дивна писма, яди га убили!
Красноли є на карту сложено, [84]
Као да су кокошке чепале. —


(Свакъ се сміе, кнезъ Янко дава писмо попу и
говору му.)

КНЕЗЪ ЯНКО.

Попе Мићо, држ’ ти ово писмо!
Те прочита, да знамо што пише.


(Попъ Мићо узимлѣ писмо, дуго га гледа и
починѣ читати.)

ПОПЪ МИЋО [чита].

...умъ...дамъ...амъ...
... бы... ну ... но...
... на... ша ... ра...


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Ліепо ли ова сабля чита!
Дивно ли насъ данасъ разговори!
Аманати, ђе научи тако?
Єсу ли те у Млетке шиляли?
Када свое тако осіецашъ,
А да што бы съ туђіемъ чиніо! —


ПОПЪ МИЋО.

Ты се Вуче, ка’ да самномъ ругашъ?
Какавъ наукъ такво и читанѣ!
Да самь има болѣг’ учителя,
Те быхъ и я данасъ болѣ чита,
Ка’ є да є, о нѣму се бавимъ. —
Ко ће болѣ, широко му полѣ!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ. [85]

Я ти не быхъ предавао бира,
Да се слушамъ, зрно дађаволѣ!


ПОПЪ МИЋО.

И не даю жита ни у шаку,
До по руно и по груду сира!
Па и то ми даю ка’ на силу —
Да ли незнашъ наше даваоце?


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Аманати, ненаіеди се!
А како имъ читашъ летурђію,
Кадъ овако у писмо затежешъ?


ПОПЪ МИЋО.

Аманатъ ми, я є и не читамъ!
Нити ми є кньига за потребу,
Нитъ є када у цркву отварамъ;
На паметь самь добро утврдіо:
Летурђію, крститъ, и вѣнчати,
Ка’ и друге по манѣ потреба;
Па кадъ ми є кое за потребу
Изпоемъ га ка’ пѣсну на уста. —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Чудна попа, яди га не били!
У свіетъ га оваквога нема. —


(Све у сміехъ и у граю.)

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Да ну причай кои, што сте дошли?
Да идемо, да не замрчемо.


ЄДАНЪ ЦУЦА. [86]

Причаћемо, а имамо доста:
Проста сабля, по сто путахъ Турска,
Одъ Косова, коя насъ сіече!
При злу томе, ако є истина:
Ево има шестъ седамъ годинахъ,
Ка’ доходи єдна пророчица
Међу нама, изъ Бара се каже,
Дава траве и нешто ліечи
И записе нечесове гради,
Да човѣка пушка не убіе —
Свакъ є држи, опрости ми Боже!
Ка’ да духомъ светіемъ прозире! —
Доніо є ђаво међу нама,
Ево има двіе три неђелѣ,
Па є сада, што ніе никада
Ударила каживатъ вѣштице,
Двадестъ ихъ є до сада казала
И сама є себе обличила;
На ньихъ выше, но педесетъ главахъ,
Што су оне свакою изѣле;
А све ђеце, коя су помрла!
И момчади, те пушка убила!
Па се народъ ціо помутіо.
Нико незна, што хоће да ради,
Помрзѣло све єдно на друго,
На чудо смо и на яде были,
Раздваюћи да се неизколѣ; —
Єдва смо ихъ овамо савили,
Еда како вы то претечете. —


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ. [87]

Чудне стоке, Богъ ихъ посѣкао!
Око шта се имало поклати!
А ђе ви є, та злосрећна баба,
Те међу васъ ножъ крвавый вргла?


ИСТІЙ ЦУЦА.

Ево смо є довели са собомъ,
Да предъ вама ово посвѣдочи,
Она збори, да ће све казати
И кажуе, Богъ є посѣкао,
Ка’ да човѣкъ све очима гледа!


(Излази пророчица и вѣштица)

КНЕЗЪ ЯНКО.

Кажуй, бабо! єсили вѣштица?


БАБА.

Єсамь, кнеже, ніе файде крити!


КНЕЗЪ ЯНКО.

А како се градите вѣштице?


БАБА.

Мы имамо єдну траву зато,
Па ту траву у лонацъ сваримо,
Изъ лонца се редомъ намажемо;
Иза тога будемо вѣштице!


КНЕЗЪ ЯНКО.

Па посліедъ, што се одъ васъ ради?


БАБА. [88]

Купимо се на мѣдено гувно,
Нико незна до насъ ђе є оно,
На вратила, о марчу, яшемо!
Договоре кріюћи чинимо,
Какво ће мо зло учинит’ коме,
Живиномъ се свакомъ промећемо;
Возимо се на сребрна весла,
Лађа намъ є кора одъ яєта!
Зла мрзноме чинит’ неможемо,
Ако намъ є міо али свойта,
Трагъ по трагу нѣговъ ископамо.


СВИ ИЗЪ ГЛАСА.

Видители како незна ништа?
Истина є, све што є казала!
Не бы сама себе наружила,
Да у тай ликъ ніе обештана,
Па се кае, ставила се душе,
Ере види трагъ ни ископаше.


КНЕЗЪ ЯНКО.

Слушай бабо, све ти вѣруемо!
Може быти и мѣдено гувно,
Яхати се може на вратило,
Ма за лађу и весла сребрна,
То ти нико вѣравати неће,
Еръ є сасма преништава лађа.


БАБА.

Истина є мой миле, душе ми!
А како быхъ данасъ придизала,
Када висимъ ногама у гробу,
Него самь се єдномъ покаяла, [89]
Волія самь поћи подъ гомилу,
Са свіема тесмо тога лика,
Но зла чинит’ како смо до сада,
Да ако ми лакше души буде.
      (и плаче баба.) —


КНЕЗЪ ЯНКО.

Чудна врага! видители браћо?
Хвала Богу имали вѣштицахъ?


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Има кнеже некіехъ рогошахъ,
Подъ облакъ ће устріелитъ орла!


ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ, ВЛАДЫЦИ.

Ты владыко знашъ дубоке кньиге!
Налазишъ ли у ньима вѣштице?


ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Ђе вѣштице! што говоришъ Вуче!
Нема тога ни у єдну кньигу,
Сврхъ мене се сви овде куните,
То су бабске приче и мудрости,
Него лаже ова бабетина,
Али може нешто друго быти. —


СВИ ГЛАВАРИ.

Кажуй бабо! рашта си лагала?
Алъ на нашу душу — подъ каменѣ;
Ніе шала што си учинила,
Помутила три мучна племена, [90]
И крваву саблю извадила —
      (баба се препада и дрхти).


БАБА.

Каза ћу вамъ алъ на исповіестъ,
Па чините што хоћете самномъ.


КНЕЗЪ ЯНКО.

Нема, бабо, овде духовника!
Нако ће мо послат’ попа Мића,
А онъ кньиге уза себе нема —
Него кажуй ал’ ћешъ подъ гомилу,
Неварай се друго быт’ неможе.


БАБА [дрхтећимъ гласомъ кажуе.]

Кадъ се справляхъ изъ Бара овамо,
Докъ евоти єднога каваза,
Ђе одъ паше за мене дошао;
Поведи ме на Скадаръ везыру!
Везыръ бѣше чуо што се ради,
Да договоръ међу се имате,
На домаће ударити Турке,
Па ме посла, да васъ я помутимъ,
Да се о злу своме забавите,
Научи ме, све, како ћу радит’,
И рече ми, душа му проклета!
На тебе се нико ставит’ неће,
Еръ ты често идешъ међу ньима,
Запріети кадъ одъ нѣга кренухъ:
„Не смутили, бабо, Црногорце!
Кунемъ ты се Турскомъ вѣромъ тврдомъ! [91]
Имашъ дома десетъ унучади,
И три сына сва три оженѣна,
Све ћу ти ихъ затворит’ у кућу,
Па у живый огань изгорѣти!“
Та ме сила браћо наћерала,
Те помутит’ хоћахъ Црногорце!


Тада скочи народъ ціо, узми каменѣ да є подъ
гомиломъ метну, али є не пуште главари, но
є съ мукомъ одбране.

Разиђоше се дома свиколицы, само неколика
главара остадоше на Цетинѣ да притврде
свой договоръ.

Смркло се, сѣде главари около огня, излази мѣ-
сецъ крвавъ — и бы велыкій потресъ — у то исто
доба дође къ ньима старый и слепый игуманъ
Стефанъ съ брояницама у руке.

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Можли знати оче игумане,
Рашта ове горе уздрхташе?


ИГУМАНЪ СТЕФАНЪ.

Ко ће сынко Божю волю знати,
Ко ли Божа прозрети чудеса!


КНЕЗЪ РОГАНЪ.

А да што є овай мѣсецъ црвенъ,
Како да є изъ огня испретанъ?


ИГУМАНЪ СТЕФАНЪ.

Ни то, сынко, я не могу знати;
Альинахъ є на небеса доста,
Па Богъ дае коме какву хоће — [92]
А мени є свакоя єднака,
Текъ самь свое очи изгубіо;
Благо вама кои ихъ видите,
Вы сте ближе Бога-и чудесахъ!


Тишина є, игуманъ брои броянице.

КНЕЗЪ ЯНКО.

А броишли све тако игумне?


ИГУМАНЪ СТЕФАНЪ.

Броимъ, сынко, непрестаемъ нигда!


КНЕЗЪ ЯНКО.

Доиста се мислишъ наброити,
Дали ти се, оче, не додіе?
А одъ тога. . . . . . . . .
Я быхъ воли садъ гривну орахахъ,
Да є єдномъ по нашки изброимъ,
Но стотину тіехъ брояницахъ,
Да пребирамъ прстима зафайду.


СЕРДАРЪ ЯНКО.

Ты све, кнеже, на шалу окрећешъ!
Да ну, оче, оно ка’ уміешъ
Исприча ни штогодъ аманати!
Приђе но смо легли и заспали,
Ко те ніе чуо ђе говоришъ,
Онай незна што у тебе спава! —


ИГУМАНЪ СТЕФАНЪ.

Хоћу, браћо, то самь и дошао!
Я самь многа зажега канђела,
На олтару цркве православне;
Па самь сліепъ доша међу вама, [93]
Да поджежемъ колико узмогу,
И вашъ огань светый на олтару,
На олтару цркве и поштеня. —


(Многій изъ гласа: збори оче! сви ћемо слушати
колико те годъ воля, акоћешъ до поноћи.)

ИГУМАНЪ СТЕФАНЪ.

Я имадемъ осамдесетъ лѣтахъ!
Одъ како самь очи изгубіо,
Я самь выше у царство духовахъ —
И ако ми іоштъ тіело, душу
Задржае и кріе у себи,
Како пламенъ подземна пештера —
Я самь много обиша свіета,
Найсветіе небесне храмове,
Што є земля небу подигнула,
Я самь редомъ свакій полазіо,
Насрка се дима съ жертвеникахъ!
Пеня самь се на свештену гору,
Са кое є страшно предсказанѣ,
Свое судбе Єрусалимъ чуо —
Разгледа самь и све три пећине!
Ђе се сунце христианству родило,
Ђе є небо ясли освештало,
Ђе су цари небесномъ младенцу,
Похитали съ даромъ-поклонит’ се; —
Гледао самь Гетсиманску башту!
Оцрнѣну страшћу и издаіомъ —
Свету лампу, лудъ вѣтаръ угаси —
Мы видимо на плоднимъ ньивама,
Ђе се грдно трнѣ разтићило —
Храмъ Омаровъ ђе се повисіо, [94]
На свештеный основъ Соломоновъ —
Ђе Софія за конюшку служи —
Сміешна су свойства наше землѣ,
Пунана є лудіехъ премѣнахъ —
Природа се сваколика пита,
Сунчаніемъ чистіемъ мліекомъ,
У пламенъ се и оно претвара,
Данасъ жеже, што ючеръ ньивляше; —
Коліевке какве бы требале,
Не имаду све наше ріеке,
Видимоли мы сва ова страшила,
Ђе пустоше немилостно землю?
Време земно и судбина людска —
Два образа найвыше лудости —
Безъ поредка найдубля наука —
Сна людскога, ђеца-алъ очеви —
Єли ово причина управа,
Коіой тайну постић’ неможемо? —
Єлъ истина, е ово овако?
Ал’ насъ очи собствене вараю?
Иште свіетъ неко дѣйствіе —
Дужностъ рађа неко попеченѣ —
Обрана є съ животомъ скопчана!
Све природа снабдѣва оружѣмъ,
Противъ неке не обуздане силе —
Противъ нужде-противъ недовольства —
Остро осѣ, одбранює класѣ!
Трнѣ, ружу, брани очупати;
Зубовахъ є туште изострила!
А роговахъ туште зашильила —
Коре, — крила — и брзине ногахъ —
И ціели ови безпоредцы, [95]
По поредку некоме слѣдую! —
Надъ свомъ овомъ грдномъ мѣшавиномъ,
Опетъ умна сила торжествуе!
Непушта се да є зло побѣди —
Искру гаси — а змію у главу —
Мужъ є браничъ жене и ђетета!
Народъ браничъ цркве и племена —
Честъ є-слава-светиня народня!
Пасъ {Поколѣнѣ}, свакои свое бреме носи —
Нове нужде, рађу нове силе —
Дѣйствія напрежу духове —
Стѣсненія сламаю громове! —
Ударъ нађе искру у камену,
Безъ нѣга бы у камъ очаяла —
Страданѣ є крста добродѣтель —
Прекалѣна искушенѣмъ душа,
Рани тѣло огнѣмъ електризма —
А надежда веже душу съ небомъ,
Како луча са сунцемъ капльицу!
Што є човѣкъ? а мора быт’ човѣкъ —
Тварца єдна, те є земля вара,
А за нѣга, види, ніе земля —
Єли явѣ одъ сна смућеніе —
Име честно, заслужили на ньой,
Онъ є има рашта полазити,
А безъ нѣга у што тада спада? —
Поколѣнѣ за пѣсну створено!
Виле ће се грабит’ у вѣкове,
Да вамъ вѣнце достойне саплету! —
Вашъ ће примѣръ учити пѣвача,
Како треба съ безсмртношћу зборит’ — [96]
Вамъ предстои преужасна борба,
Племе ви се све одрекло себе,
Те црноме работа Мамону! —
Паде на нѣм’ клетва безчестія —
Што є Босна и по Арбаніе?
Ваша браћа, одъ оца и майке!
Сви у єдно и доста работе —
Крстъ носити вама є суђено —
Страшне борбе съ своимъ и съ туђиномъ!
Тежакъ вѣнацъ-алъ є воће слатко —
Воскресеня не быва безъ смрти —
Већъ васъ виђу подъ сяйнимъ покровомъ —
Честь-народность, ђе є васкреснула,
И ђе олтаръ на истокъ окренутъ,
Ђе у нѣму чистый тамянъ дими,
Славно мрите, кадъ мріет’ морате!
Честь ранѣна жеже храбра прса,
У ньима іой нема болованя —
Поруганый олтаръ язычествомъ,
На милостъ ће окренут’ небеса! —


Сви поспаше, а игуманъ сѣди узъ огань, брои
броянице и сву ноћъ чита молитве међу ньима-
зора є дижу се, припашаю оружѣ да крећу до-
ма: чуде се гледаюћи старога игумана ђе сѣди
узъ ватру, брои броянице и нешто у себи чита,
а они како се кои диже тако му приступа и лю-
би га у руку изъ уваженія рашта ліепо и мудро
збори.