Juce sam napisao nesto o tome kako je Djindjic razmisljao evo sada cu ponoviti
Rekoa je nesto ovako:
mi Srbi treba da izadjemo da napustimo ideologije 19 vijeka to jest nacionalizam i komunizam to jest samoupravni socijalizam  da se okrenemo  i od desnog i  od lijevog.
nama su potrebni novi koncepti nova integralna drustvena politika a ne ideoloska rjesenja
moramo konacno da shvatimo i izadjemo iz okvira'' Uzicke Repubilke'' i ''Ravne Gore ''
Moramo da shvatimo da je medjunarodna zajednica kao klima uredjaj a ne neko tijelo
Najbolje prolaze oni koji uspiju na vrijeme da se prilagode novoj klimi.

Nas heroj Zvezdan Jovanovic.Izvinjavam se ostalima ali ja imam pravo da iznosim moje misljenje

Srce pod pritiskom: ZORANOVI PRIJATELJI
Mirjana Bobić-Mojsilović 15.03.2008 18:37:21    Ocena:
3.00 (Glasova:
  [Oceni]    Komentara: 0 [Postojeći komentari]
GODIŠNJICA smrti Zorana Đinđića bila je obeležena prigodnim televizijskim filmovima, emisijama i sećanjima prijatelja, poštovalaca i saradnika prvog demokratskog premijera Srbije, koji je ubijen na vratima Vlade Srbije. Ali, osim prilike da se setimo šta je sve Zoran Đinđić uradio, kakav je bio i koliko nam je značio, bila je ovo prilika i za različite dodatne opservacije o našoj aktuelnoj stvarnosti. Na primer, ko je, kada i sa kim u društvu, polagao cveće, ko je bio a ko nije bio na pomenu, i tome slično. Srpski pomen uvek je prilika za nove društvene komentare.
Možda je najistinitiju tvrdnju izrekla jedna nekadašnja, po sopstvenom priznanju bliska, Đinđićeva prijateljica, posle dokumentarnog filma prikazanog na RTS. Ona, koja inače nije učestvovala u pomenutom filmu, izjavila je, ne bez izvesne gorčine, da su tu nastupili ljudi koji su se predstavljali kao prijatelji pokojnog premijera sve ga oslovljavajući sa "Zoran", a dok je bio živ nisu smeli da mu se obrate ni sa "šefe".
"Biti prijatelj Zorana Đinđića", tako se danas, u toj tužnoj borbi za vlastiti istorijski značaj, ispostavlja i kao neka vrsta instant-političke ulaznice u svet političkih pravednika. Najminorniji od minornih šepure se već nekoliko godina po našoj političkoj i javnoj sceni sa samolepljivim etiketama "Zoranovih prijatelja", sve nas ubeđujući da su baš oni posednici i
punopravni naslednici Đinđićeve vizije, ključari njegove spektakularne riznice političkih talenata - kao da su pamet, elokvencija i politički pragmatizam, kakvi su odlikovali pokojnog premijera, "prelazni".
I za Đinđićevog života mnogi su koristili to "abrakadabra" srpske politike, kako bi otvorili vrata čarobne pećine u kojoj leži blago.
"Ja sam prijatelj Zorana Đinđića", bila je rečenica na koju se sam Đinđić ježio, a kao što je poznato, njegovi samozvani prijatelji za života su mu stvarali uglavnom glavobolje i on se takvih ljudi grozio.
Horsko zaklinjanje da se "sa njegovog puta neće skrenuti", neodoljivo podseća na hor posle Titove smrti, i nema sumnje da bi se, da to može da čuje, i Đinđić iznervirao, tim pre što u toj kolektivnoj "zakletvi" stoji i senka ličnog koristoljublja.
Neku novu vrstu kulta pokojnog premijera, danas bez ikakvog stida prave oni koji bi, ako je to ikako moguće, da postanu doživotni, a samim tim i neupitni, čuvari svetinje. Upotreba mrtvog premijera, u cilju vlastite političke promocije, putem "majke mi iskrene" priče o bliskom prijateljstvu, jadan je ljudski gest, a još jadniji politički marketing.
Ali, takav je srpski politički marketing, a takva su i srpska "prijateljstva".
Nije slučajno, baš u Srbiji, pesnik odavno smislio naslov - "Prijateljstvo - zanat najstariji".

Izvor: Novosti

Evo malo zanimljivog clanka o toj pojavi "velikih prijatelja"......

Malo poznati detalji o ubistvu premijera dr Zorana Đinđića
Đura Mutavi „molio“ da bude uhapšen
Autor: Đura „pecaroš“ | 16.03.2008 - 00:00


Odluka o raspisivanje poternice za Miloradom Ulemekom Legijom i pripadnicima zemunskog klana samo nekoliko sati posle ubistva premijera Zorna Đinđića, hapšenje Miladina Suvajdžića i iskaz Zvezdana Jovanovića pred policijom predstavljaju momente koji su presudno uticali na tok i pravac akcije rasvetljavanja zločina od 12. marta 2003. godine.
Novo svetlo na ove ključne trenutke i jasniju sliku o njihovom značaju ponudili su autori knjige „Oni su jači od nas“ Miodrag Vuković i Vojislav Tufegdžić.
Miladin Suvajdžić

Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, koji je postao ključni svedok u rasvetljavanju gotovo svih zločina zemunskog klana, posle atentata i bekstva iz Beograda ponašao se kao čovek koji jedva čeka da padne policiji u ruke. Tadašnji republički tužilac Đorđe Ostojić ispričao je kako je 22. marta 2003. godine Suvajdžić uhapšen u šumi blizu Novog Sada.
„U šumi, dežurni policajac je ugledao čoveka sa dva štapa za pecanje. Bilo mu je sumnjivo jer je za pecaroša netipično obučen, u farmerkama i jakni. Tražio mu je legitimaciju, a ovaj mu je pokazao ličnu kartu na ime Dušan Vojinović... Policajac ga nije prepoznao sa poternice, nije ni znao kako Đura izgleda, ali je, ipak, pozvao stanicu... Odgovorili su mu da ga dovede na proveru, da ustanove o kome se radi. Kada ga je uveo u stanicu, svi su bili zapanjeni. E, baš tako je uhapšen Đura Mutavi“, izneo je Ostojić.
Kada je doveden u Beograd, policija je od Suvajdžića pre svega htela da sazna sve što je vezano za ubistvo premijera. On je prvi ukazao na Zvezdana Jovanovića i Željka Tojagu iz JSO i ujedno otkrio gde je sakrivena puška iz koje su ispaljeni smrtonosni hici u premijera. Kada je ubrzo uhapšen i Dušan Krsmanović, član zemunskog klana, samo su potvrđeni Suvajdžićevi podaci o Jovanoviću i Tojagi.

Hazarderski potez
Raspisivanje poternice neki ocenjuju kao svojevrstan hazarderski potez koji je, da se nije ispostavio kao pravi, mogao značiti i propast cele akcije. Ali, zahvaljujući baš tom potezu, akcija je krenula u pravom smeru.
Mile Novaković, šef Uprave kriminalističke policije, objavljivanje poternice smatra najvažnijim momentom.
- Poternica je mnogo važan detalj. Iznenadio sam se kada sam video da se priprema jer to nikada nismo radili. Nikada policija ne izlazi pred javnost sa svojim saznanjima - tvrdi Novaković.
Ovaj potez nije samo iznenadio policiju, već je izazvalo i zabunu u javnosti. Traženi su odgovori na mnoga pitanja, kao, na naprimer, kako je poternica sastavljena za tako kratko vreme, na osnovu kojih informacija i odakle su za samo nekoliko sati prikupljeni podaci i fotografije o izvršiocima ubistva.
Dugo se u javnosti nije znalo ko je odlučio da poternica bude objavljena. Novaković izričito tvrdi:
- Vladimir Popović Beba je insistirao da se poternica sastavi i da bude objavljena. To je njegova odluka.
Sa podacima dobijenim od Suvajdžića, policajci koji su ispitivali Jovanovića u CZ-u počeli su polako da „otvaraju“ osumnjičenog.

Priznanje Zvezdana Jovanovića
- Video je da znamo puno, što nije očekivao. Osetili smo da je došao trenutak za našu policijsku priču. „Znaš, upao si u gluposti, ali kolege smo, razumemo te, pomoći ćemo koliko budemo mogli.“ S „našim“ ljudima je najlakše raditi, lako ih lažeš s pričom. Kriminalca ne možeš, jer su njega u policiji prevarili pet puta. Zato smo kod Zvezdana krenuli s pozicije „... šta ćeš ti s onim ološem kad si legenda, čuli smo za tebe da si najbolji...“ Videli smo da mu prija da to čuje, da se polako otkravljuje pred nama... - ispričao je Novaković.
Posle trećeg susreta, Jovanović je 4. aprila, oko 23 sata, preko stražara poslao poruku policajcima: „Bilo bi dobro ako bi oni momci mogli da dođu večeras da razgovaramo.“ Stražar je obavestio upravnika CZ-a, a ovaj prosledio poziv tadašnjem načelniku UBPOK-a Bori Banjcu: „Zvezdan hoće da dođu Novaković i Milović.“ Nepun sat kasnije, obreli su se u CZ-u.
Novaković je dobro zapamtio taj razgovor:
„Nigde nam se nije žurilo, nismo ga ničim požurivali. Ajde zapali cigaretu, daj kafu, Milović piše, ja ga pitam. Razgovor smo počeli oko ponoći, najkasnije u pola jedan, završili negde u pet ujutru. Usporen je Zvezdan, morali smo s njim kao sa detetom. Ne smeš ničim da ga izazoveš, da ga povrediš, odmah reaguje. A tiho priča. I sporo. Nisam smeo ni da pomislim da razgovor snimimo na kasetofon, ko zna kako bi reagovao. Nije izrazio želju za posebnim statusom, ništa. Ponudili smo mu da razgovor počne odakle želi, neka kaže šta prvo hoće. I krenuo je: sam je odlučio da učestvuje u ubistvu Đinđića, to je njegovo ubeđenje zbog pretnje Hagom, zbog zaštite JSO... Mi mu povlađujemo... On priča, ja ga samo usmeravam...“.
(Izvodi iz knjige Miodraga Vukovića i Vojislava Tufegdžića „Oni su jači od nas“)

Đura „šmeker“
Dok su „zemunci“ potcenjivali Suvajdžića i nazivali ga kretenom i mutavkom, Mile Novaković u knjizi „Oni su jači od nas“ iznosi drugačiju predstavu o njemu.
„Đura... ume da bude šmeker, ima duha, mangupske fore. Samo ga ponekad koči ta govorna mana. On je i na suđenju ponekad briljirao, bio daleko bolji od Bagzija... Zadao im je smrtan udarac, rasturio ih... Svaki stan zna koji je iznajmio, 15 stanova je upamtio, zna adrese, spratove, brojeve stanova, i to bez beleške. Od većine automobila koje su vozili zna registarske tablice, boju, gde su kupljeni. Sve je zapamtio.“


Prvo hapšenje
Saša Petrović je prvi pripadnik zemunskog klana koga je policija uhapsila u akciji „Sablja“. O ovom slučaju, Đorđe Ostojić je autorima knjige „Oni su jači od nas ispričao: „...hapšenje se dogodilo u Sremskim Karlovcima, u 16.30, na dan ubistva premijera. Policijska patrola je na izlasku iz grada zaustavila Sašu Petrovića. Počeo je da beži, ali su ga uhvatili. Još u automobilu, dok su ga vozili u stanicu, počeo je da priča o svojim saznanjima o zemunskom klanu i ubistvu premijera“.

Izvor: Blic

@alex

Ne smaraj i ne provociraj...

To je surova stvarnost nase politke i kao sto govori sledeca recenica dokaz da aveti proslosti i nacin razmisljanja po komunistickom sablonu nije ni izdaleko otisao od nas Srba itekako je prisutan i to u obiku njihovih unuka i praunuka koji ce tek zakoraciti na politicku binu Srbije


Gamad i govna

I  mi bi smo drzavu
ha samo da se nasmijem slatko.

Tijanić zatražio istragu protiv Popovića
Nije sprečio atentat na Đinđića
Autor: E.B. | 17.03.2008 - 06:51


BEOGRAD - Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, podneo je Specijalnom i Republičkom tužilaštvu i MUP-u zahtev za hitnim postupkom po službenoj dužnosti protiv Vladimira Popovića Bebe, bivšeg šefa Biroa za komunikacije, zbog „neprijavljivanja i nesprečavanja atentata na Zorana Đinđića, premijera Srbije“. Zahtev je podneo i protiv NN ministara u tadašnjoj Vladi RS, funkcionera MUP-a i DB.

U obrazloženju Tijanić je naveo da su u dokumentarnom filmu „Atentat, medijska pozadina“, prikazanom 12. marta ove godine na RTS-u, svedoci, pod imenima, tvrdili da je Popović, samo nekoliko sati posle ubistva Đinđića, pre bilo kakve istrage ili zaključka Vlade, predao svedoku – potpredsedniku UO RTS - spisak učesnika atentata, njihove fotografije, imena i podatke. Uz to, Popović je zahtevao da se to odnese na RTS i objavi u Dnevniku, praktično u formi poternice.
Popović: Jeftin politički trik
U izjavi za B92 bivši šef Biroa za komunikacije rekao je da je reč o „predizbornom triku“ ljudi koji stoje iza ubistva premijera Đinđića.
- Ovim jeftinim predizbornim trikom jednog od glavnih inspiratora i naručioca ubistva Zorana Đinđića, a koji je u isto vreme i nervozan odgovor na najavu tužioca da će ispitati političku pozadinu, građani Srbije su dobili još samo jednu potvrdu da iza tog ubistva stoji kabinet Vojislava Koštunice i vojna služba bezbednosti, kao što sam više puta ponovio - rekao je Popović.

Izvor: Blic

..ovo meni nimalo ne lči na ''jeftin politički trik''...



Zahtev za hitnim postupkom po službenoj dužnosti

upućeno

• Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal
• Republičkom javnom tužilaštvu
• Ministarstvu unutrašnjih poslova


podnosilac zahteva

Aleksandar Tijanić
novinar, zaposlen u RTS, Takovska 10, Beograd


protiv

1. Vladimira Popovića, poznatijeg po nadimku Beba, bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade RS
2. NN ministara koji su 2003. godine bili članovi Vlade RS, funkcionera tadašnjeg MUP i Državne bezbednosti

zbog

• Neprijavljivanja pripremanja i nesprečavanja krivičnog dela organizovanja ubistva, višestrukih pokušaja ubistva i ubistva dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije
• Nehata, nevršenja službenih dužnosti i nemarnog vršenja službenih dužnosti što je omogućilo ubistvo dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije

obrazloženje

Presudom Specijalnog suda za organizovani kriminal imenovani su i osuđeni učesnici pripremanja atentata i ubistva dr Zorana Đinđića. Svi optuženi, osuđeni ili ubijeni prilikom hapšenja, pripadali su „Zemunskom klanu“, kriminalnoj organizaciji za koju je na raznim suđenjima dokazano da je unutar državnog sistema Srbije imala status državne mafije, zaštićene kriminalne grupe kojoj su političke veze omogućile nekažnjene otmice, ubistva, pljačke, reketiranje, prevremeno puštanje iz istražnog zatvora, posedovanje legitimacija pripadnika DB, oružje, trgovinu drogom i automobilima, kupovinu i izgradnju velelepnih nelegalnih stambenih i poslovnih objekata, držanje pod oružjem više stotina ljudi, specijalne veze sa „crvenim beretkama“.
Sve podatke o ovoj kriminalnoj organizaciji, i drugim bandama iz Srbije, posle 2000. godine policija je sabrala i štampala „Belu knjigu“. Ova antologija kriminalaca bila je dostupna političarima, policajcima i mnogim medijima, praktično dve godine pre ubistva dr Zorana Đinđića.
Dana 12.03.2008. godine, na Prvom programu Radio-televizije Srbije, povodom petogodišnjice ubistva predsednika Đinđića, premijerno je prikazan dokumentarni film „Atentat, medijska pozadina“. Ovaj film je videlo 3,6 miliona građana Srbije. Ovakvo interesovanje i potom duboku uznemirenost građana izazvale su činjenice koje brojni ugledni svedoci iznose u ovom dokumentarnom filmu. Svedoci, pod svojim imenima, tvrde sledeće:
• Vladimir Popović, poznatiji kao Beba, samo nekoliko sati posle ubistva dr Zorana Đinđića, pre bilo kakve istrage ili zaključka srpske Vlade, predao je svedoku – u to vreme potpredsedniku Upravnog odbora RTS - kompletan spisak učesnika atentata, njihove fotografije, imena i podatke sa zahtevom da sve to odnese na RTS i objavi u informativnim emisijama. U dokumentarnom filmu jedna od učesnica se pita - kad su sve to odmah posle atentata znali, zašto sve to nisu sprečili? To pitanje danas postavljaju milioni građana Srbije. Ko je sve znao šta se to sprema, ko to sprema i kad to sprema ali se, u strahu za sopstvenu bezbednost ili iz nekih drugih razloga, nije usuđivao da predupredi ubistvo predsednika Vlade?
• Vladimir Popović, poznatiji kao Beba, nekoliko sati posle smrti premijera, traži od potpredsednika Upravnog odbora RTS, da spisak i fotografije atentatora koje mu je predao, televizija objavi u svojoj udarnoj informativnoj emisiji Dnevnik, praktično u formi poternice. Spisak atentatora je, to danas znamo, potpuno tačan. Ali, kako je moguće da je spisak tako tačan i toliko kompletan pre bilo kakve istrage, pre bilo kakvog zaključka Vlade ili odgovarajućeg ministarstva? Vremenski nije bilo moguće istražiti bilo šta za nekoliko sati koliko je proteklo od smrti dr Đinđića do početka Dnevnika RTS. Sve upućuje na zaključak da je neko, na dan atentata a možda i mnogo dana pre ubistva, imao tačan spisak ubica,njihove fotografije i nadimke.
• Građane interesuje - šta je tačno uradila država Srbija, njene institucije, ministri, policajci, šefovi Biroa koji su se bavili i pitanjima bezbednosti, savetnici za bezbednost, stranački funkcioneri koji su priznali druženje sa mafijašima – pravdajući sve to državnim interesima i prljavim rukama ali čistim savestima; šta su svi oni preduzeli da posle više pokušaja atentata zaštite premijera? Ko je od njih podneo ostavku ako je premijer, kako oni tvrde, odbijao dodatnu zaštitu? Koji je među njima predložio da se pohapse sve kriminalne grupe sa kapacitetom dovoljnim da organizuju atentat? Niko? Nikad? Ništa?? Nedostaje odgovor na jednostavno pitanje – a zašto niko, nikad i ništa nije preduzeo - a bio je obavezan prirodom svog posla, svojom funkcijom ili navodnim prijateljstvom, da zaštiti dr Zorana Đinđića?
• Fotografije i podaci, dobijeni od Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, objavljeni su u Dnevniku, kako tvrde svedoci u dokumentarnom filmu, bez ijednog zvaničnog pratećeg dokumenta, bez pečata, bez pisma sa memorandumom Vlade. To upućuje na zaključak da u Vladi o tome nije raspravljano i da je informacija o potencijalnim ubicama bila u posedu isključivo„povlašćenih“ činovnika administracije Vlade. Ili je, neki za sada nepoznati domaći ili inostrani izvor, tu informaciju uručio odabranim ljudima od poverenja, odmah posle smrti premijera.
• Troje uglednih svedoka u dokumentarnom filmu iznose činjenicu da je Vladan Batić, tadašnji ministar pravde, koji se u prostorijama RTS zatekao sa još trojicom zvaničnika, čekajući početak specijalne emisije RTS povodom atentata – svedoci, dakle, tvrde da je ministar Batić glasno negodovao protiv spiska ubica, pitao odakle vam to, to nije tačno, nemojte to da objavljujete. Ako ministar pravde nije upoznat sa spiskom atentatora, ko je osoba koja je taj spisak imala i toliko je bila uverena u tačnost te informacije da je tražila da se poternica objavi u Dnevniku kao zvanična poternica?
• Posle Batićevog osporavanja tačnosti spiska atentatora, ta informacija, koliko je poznato svedocima, nije ponovljena u specijalnoj emisiji emitovanoj odmah posle Dnevnika. Kao razlog je uzeta činjenica da praktično niko od prisutnih ministara nije mogao da potvrdi autentičnost materijala dobijenog od Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, niti je u dobijenoj „kesi materijala“ bilo ijednog traga zvanične odluke bilo koje srpske institucije. Pitanje koje postavlja javnost: ko je onda, u tim satima, upravljao Srbijom? Najglasniji? Najugledniji? Najviši po položaju? Onaj koji je štitio sebe? Ili onaj koji je znao sve unapred? Čiji smo taoci, kao građani Srbije, bili pre atentata a čiji posle atentata?
• Ugledni svedok u dokumentarnom filmu navodi da mu je Vladimir Popović, poznatiji kao Beba, rekao da se uvodi vanredno stanje i da mediji ne smeju da tragaju za vestima, da rade istraživačke tekstove, da prave intervjue, da koriste stručnjake, analitičare i kolumniste?! Za hapšenje kriminalaca i pre i za vreme i posle atentata nije bilo potrebno vanredno stanje. Samo volja nosilaca vlasti da zaštite predsednika Vlade. Onda nas ova izjava Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, upućuje na zaključak da je uvođenje cenzure samo mera zaštite odgovornih iz srpske vlasti. Novinarima je zabranjeno da pitaju - ko sve nije uradio svoj deo posla nakon višestrukih pokušaja ubistva dr Zorana Đinđića? I odakle, odmah posle njegove smrti, kompletan spisak ubica u stolu činovnika Vlade?
• Drugi svedok naglašava da je na brifinzima za medije bio vidljiv strah potpredsednika Vlade i ministara od prisutnog Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba. To upućuje na zaključak da je neformalna moć tog činovnika Vlade bila veća od najviših državnih funkcionera. Kako je to moguće? Nije li poreklo te moći u informacijama koje je pomenuti činovnik držao u svom posedu? Kakva je onda priroda vrha srpske vlasti ako se moć raspoređivala ne po funkcijama već po imenima i količini tajnih informacija kojima su pojedinci raspolagali. Moć je, dakle, preseljena iz institucija u neformalne grupe i treba istražiti ulogu Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, u tom kršenju ustavnog poretka koji je koštao života predsednika Vlade.
• S obzirom da je spisak atentatora koji se misteriozno pojavio odmah posle smrti dr Zorana Đinđića, tesno povezan sa nekim pripadnicima Jedinice državne bezbednosti, poznatije kao „crvene beretke“, treba istražiti ulogu Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba i NN funkcionera u kapitulaciji države Srbije pred zahtevima pobunjenih „beretki“. Ta kapitulacija Srbije i pristanak na sve uslove pobunjenika, uvođenje njihovih ljudi u komandni sistem MUP i Državne bezbednosti, smena njihovih protivnika, stvaranje njihovog osećaja partnerstva sa državom, jačanje njihovog osećaja svemoći, bio je prvi čin ubistva. Kakva je uloga Popovića i NN funkcionera koji su se družili sa „beretkama“ i pre i posle pobune, u formulisanju politike „Bolje pakt sa Legijom, nego dogovor sa političkom konkurencijom“, koji je ravno vodio do tragičnog događaja? Nije pobuna „beretki“ ubila dr Đinđića, već sramna kapitulacija države Srbije i prihvatanje svih ultimatuma pre nego što su iscrpljena sva sredstva odbrane države. Uključivši, vojna.


U dokumentarnom filmu nezavisnih autora govore ozbiljni ljudi od karijere u svojim profesijama. Među njima nema nijednog mog prijatelja ili istomišljenika. Oni, u ime srpske javnosti, postavljaju pitanja na koje policija i tužioci moraju odgovoriti. Neka istraga krene u svim pravcima, uključivši i ka meni. Ali neodrživa je ideološko-politička priča kako je istraga ozbiljna samo ako krene u jednom smeru koji manijački godinama označava koalicija izdaje, nečiste savesti, kukavičluka i straha od istine. Pošto su izvršioci atentata poznati i već osuđeni, fakti izneti u dokumentarnom filmu „Atentat, medijska pozadina“, do sada su najozbiljniji trag koji vodi do odgovora na pitanje - da li je dr. Zoran Đinđić ubijen, jer su mnogi iz državnih institucija i njegovog ličnog okruženja, izručili premijera ubicama u strahu za sopstveni život?
Inače, šta je odgovor na jednostavno pitanje srpske javnosti: zašto sve što su mogli Đinđićevi saradnici posle njegovog ubistva, nisu uradili pre njegovog ubistva; kad je očigledno da su sve što su obelodanili sat posle njegovog ubistva, znali mnogo pre nego što je on pao mrtav? Tu su činjenice, tu su svedoci, tu je film, tu je 3,6 miliona posmatrača. Sve ostalo je nečista savest, izdaja i revizija nove srpske tragične istorije.


16.03.2008. Aleksandar Tijanić
Beograd

Ma samo da kazem onima koji o Djindjicu nemaju pojam
Prvi projekat drzavi ako hocete a hocete jel je tako bilo bio je zavrsetak izgradnje hrama Svetog Save na Vracaru.
Jel znate ko je uveo vjeronauku u skole ?

Pa Djindjic braco evropejci !!

Мислим да се презир према покојном премијеру данас мало смањио (због старе српске 'о покојнику све најбоље') ... данас га презире само пола Србије.
Није то нека моја жеља, већ чињеница да тог ''кобног'' дана више од половине грађана Србије није осетило никакву жалост за убијеним властодршцем.

То се може упоредити са смрћу С.Милошевића, јер та ''друга Србија'' је тада славила, али не у својим кућама, већ јавно и колективно у центру Београда.

Мислим да морамо да живимо са тим и ви демократе ако после 11.маја будете поражени, немојте да правите свињарије око враћања првобитног назива булевар АВНОЈА.
Мораћете да живите са тим да је он обичан издајник који је заслужио да умре, јер и ви исто тако доживљавате Слобу и желите све најгоре Шешељу.