"Srbija nije stala ali je usporila"
Beograd -- Pre pet godina na ulazu u zgradu Vlade Srbije, ubijen je prvi demokratski premijer Zoran Đinđić.


U trenutku kada se navršava pet godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, Srbija nema Vladu i nije izvesno kako će izgledati njen dalji Evropski put. Ipak, jedan od Đinđićevih političkih učitelja Dragoljub Mićunović, smatra da Srbija danas "nije stala", ali da je "usporila".

Mićunović kaže da sigurno da je usporeno ono nadanje pre svega i ona brzina sa kojom se počelo posle 5. oktobra.

 "U međuvremenu, od 5. oktobra do danas, stabilizovale su se one snage bivšeg režima, ali ima nešto što ne treba da zaboravimo – a to je da nema ničeg jačeg od ideja kojima je došlo vreme, a došlo je vreme da se Evropa ujedinjuje, da se prave veliki sistemi ekonomski, kulturni, politički, i to je jedan od razloga našeg optimizma, da pružimo ruku sudbini i da ono što su uradile sve druge evropske zemlje, učinimo i mi", kaže Mićunović.

Zoran Živković, koji je bio premijer Srbije nakon ubistva Zorana Đinđića, rekao je da u Srbiji posle Đinđićeve smrti "ništa nije isto", kao i da se od njegovih ideja i dela odustalo, zbog čega Srbija, kako je rekao, vrlo brzo i uporno ide u pogrešnom smeru.

 Osvrćući se na reči premijera Đinđića, Dragoljub Mićunović kaže da se Svet ne kreće pravolinijski i da nikada ne možemo biti sigurni da se neke stvari neće ponoviti.

"Nažalost, to je poznato u istoriji da se jednom ona odigrava kao tragedija, drugi put kao farsa. Ali, činjenica je da moramo biti na oprezu. Jer postoje iracionalne sile koje deluju u društvu, kao i u svakom čoveku i ne treba ih podcenjivati", kaže Mićunović.




Zajednički tekst Kušnera i Bilta

Povodom petogodišnjice ubistva Zorana Đinđića, šefovi diplomatija Francuske i Švedske, Bernar Kušner i Karl Bilt su mu odali počast u zajedničkom tekstu koji je objavio veći broj uglednih listova u Evropi.

Dvojica diplomata su uvereni da će Srbija "uskoro postati članica Evropske unije" jer kako kažu "drugačije ne može biti". Kušner i Bilt pišu da se "s poštovanjem" sećaju Zorana Đinđića i njegovog ubeđenja da Srbija treba da se pridruži Evropskoj uniji.

Odajući mu počast, dvojica diplomata, kažu da, uprkos teškom periodu kroz koji trenutno prolazi, Srbija može da računa na podršku Francuske i Švedske u nastavku evrointegracija.

Kušner i Bilt pišu da su njihove zemlje priznale Kosovo jer su ubeđene da će to pomoći i Srbiji da napreduje.

Autorski tekst dvojice diplomata objavljen je danas u više uglednih zapadnih novina, francuskom Figarou, španskom Paisu, američkom Herald Tribjunu, a od domaćih medija u Blicu.

Današnje obeležavanje

Predstavnici Demokratske stranke okupiće se u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, gde je pokojni premijer sahranjen.

Članovi nekadašnje vlade Zorana Đinđića položiće vence i zapaliće sveće na mestu na kome je premijer ubijen u dvorištu Vlade.

I članovi kabineta premijera Vojislava Koštunice položiće venac na spomen ploču u dvorištu Vlade Srbije.

Liberalno-demokratska partija pozvala je građane da se pridruže šetnji u znak sećanja na pokojnog premijera.

Pokret Evropa nema alternativu organizovaće šetnju od Filozofskog fakulteta do Aleje zaslužnih gradjana, a Evropski pokret prijateljstva će u Knez Mihailovoj ulici deliti prolaznicima knjigu "Metafore dr Zorana Đinđića.“


Izvor: B92

Sto vise vremena prolazi, sve vise nedostaje Srbiji... 

Da je Zoran Djindjic, najboljii drzavnik kojeg je Srbija imala poslednjih sto godina preziveo atentat, danas bi klovnovi kao Kostunica, Tadic, i Nikolic, pisali memoare o neuspesnom bavljenju politikom, a Srbija bi kao clanica EU, razmisljala o poslu, plati, predstojecoj univerzijadi, i planirala letovanje 2008......a politicki forumi bi zarasli u paucinu i prasinu...

Na zalost, ubise ga klosari, koji danas "ne priznaju" ono sto do juce "nisu davali" ......

Slava mu!!!

Kaze se valjda, "o pokojniku sve najbolje"
Iako je to nekada tesko uciniti, ja cu to ovoga puta ispostovati 

Iako, ne mogu a da se ne nasmejem, na neke od komentara 

  A meni se place kad citam tvoje...

Da li treba da ti ponudim maramicu sada?! 

Vizionar 1952-2003.
Srbija posle Zorana Đinđića
Autor: Ivan Vejvoda | 12.03.2008 - 07:58


Pet godina je prošlo od tog kobnog dana za Srbiju, Balkan i Evropu. Ubijen od retrogradnih snaga, predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić - državnik, demokrata, filozof, s pogledom uprtim u budućnost, ali sa punim razumevanjem za surovu stvarnost tegobnog nasleđa komunizma i posebno razornih devedestih koju je nasledio zajedno sa svojim prijateljima i saveznicima, stvarnost razorenih ustanova celokupnog društva i države sa kojom je bilo neophodno neposredno i odmah suočiti.

Srbija je kasnila za svima. Dok su već od 1989. i pada Berlinskog zida sve zemlje postkomunzima ubrzanim korakom krenule putem „povratka u Evropu“ i već 1996. podnele zahtev za članstvo u EU, mi smo se ovde „kretali šumom“. Premijer Đinđić znao je da ima „nemoguć zadatak“. Ali, takođe je bio uveren da je taj zadatak ostvariv, ukoliko svi mi, građani Srbije, postanemo svesni da se radi o nama, da jedino sa tom svešću možemo da nadoknadimo zaostatak i ništa nije nemoguće kada se hoće. Breme nasleđa bilo je ogromno, ali brzo su postavljeni osnovni temelji pravne države i demokratije. Nažalost, tragično, njegova nasilna smrt dokazala je, kako je sam proricao, da nije moguće razrušiti temelje demokratije čijem je postavljanju tako dalekosežno doprineo. Demokratska država uzvratila je udarac i vratila društvo u svoje krhko demokratsko korito.
Govorio je da moramo, što je pre moguće, da se suočimo sa ključnim izazovima i problemima, između ostalog, pre svega da nastojimo da rešimo pitanja saradnje sa Haškim tribunalom i pitanje budućeg statusa Kosova, jer ta dva nerešena pitanja osujećuju brže napredovanje Srbije na putu demokratskih reformi i modernizacije zemlje. Zbog toga je krajem januara i početkom februara 2003. godine pokrenuo inicijativu za iznalaženja kompromisnog rešenja za pitanje statusa Kosova i Metohije. Podvlačio je u mnoštvu razgovora sa međunarodnim sagovornicima da nam je potrebno, zajedničkim naporima domaćih i međunarodnih aktera iznedriti „demokratsko, racionalno, evropsko rešenje u što većoj meri oslobođeno emocija“, bez obzira na svu složenost i duboku istorijsku, kulturnu i emotivnu povezanost Srbije i Kosova. Bez brzog uklapanja Srbije u svekolike evroatlantske okvire, gde su sve naše komšije već odavno krenule, nije moglo da bude jemstva za toliko potrebnu izvesnost, odsustvo straha i bezbednu sutrašnjicu za svakog pojedinačnog građanina i građanku Srbije.
Smatrao je da Srbija, tada još uvek zajedno sa Crnom Gorom - u iščekivanju solunskog samita Evropske unije koji je pod grčkim predsedavanjem EU pripreman za jun. 2003. - može da se ubrzano priprema za potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanje, prvog ozbiljnog ugovornog odnosa sa EU. Naravno, najveći deo pažnje mu je bio usmeren na privredu: na reformu, privatizaciju i restrukturisanje privrede kao ključnu polugu za ubrzano hvatanje izgubljene dinamike prekopotrebnog razvoja. Dok tržišna privreda ne uzme maha, uz državne mehanizme za socijalno obezbeđivanje onih koji će platiti cenu tranzicije, u regulisanje pravila na tom tržištu - znao je da nema izlaska iz krize i nadoknađivanjem zaostatka za regionom i ostalim svetom. Razumevao je značaj uloge civilnog društva kao protivteže državi u modernom demokratskom društvu i nalazio vremena da se susreće sa njegovim predstavnicima.
Pet godina kasnije, još uvek čekamo potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, mada je ugovor parafiran. Još uvek čekamo da se Ratko Mladić nađe u Hagu, mada je 42 optuženih za ratne zločine našlo put Haga. Još uvek smo u strogom viznom režimu sa svetom, iako su nedavno počeli važni pregovori sa EU o viznoj liberalizciji. Još uvek u sekotru bezbednosti nisu reforme okončane, ali je Srbija napravila ključan pozitivan korak i postala članica Partnerstva za mir, NATO programa. Još uvek privatizacija privrede, i još važnije restrukturacija javnih preduzeća, nije okončana iako su mnoge privatizacije obavljene. Tržišna privreda postoji, ali se uočavaju ozbiljne tendencije ka monopolizaciji i slabost države u regulisanju tih neravnoteža. Strani investitori i strana preduzeća su tu, i dalje dolaze, ali se još uvek ne osećaju potpuno bezbedno, posebno posle nasilništva 21. februara, a takođe i izjava pojedinih ministara koji ne samo da se ne distanciraju od nasilja nego ga opravdavaju.
Srbija je u ovih pet godina bez predsednika Vlade Zorana Đinđića, posle tog mučkog ubistva i snažnog retrogradnog udarca, uspela, ponavljam, u velikoj meri zahvaljujući i njegovom radu i doprinosu, da sačuva svoje osnove demokratske temelje. Izbori i izborni rezultati su u Srbiji neupitni. Srbija je i ekonomski napredovala i postigla rast od sedam posto i održala kako-tako makroekonomsku stabilnost, ali uz stalnu strepnju društva i pojedinaca u stabilnost putanje ka demokratskoj i evropskoj budućnosti sa manje neizvesnosti. Ukoliko se ponovo i opet otvara „pitanje“ izdajnika i patriota, znači da nešto ozbiljno nije u redu. Strah postoji da stalno mogu stvari da krenu u prošlost. Često je na veoma frustrirajuće usporen način, često zastajući da „premišlja“, Srbija u ovih pet godina, ipak, dogurala dovde gde smo.
Srbija je na predsedničkim izborima jula 2004. i sada opet 3. februara 2007. nedvosmisleno izborom kandidata Demokratske stranke Borisa Tadića ponovila svoj izbor demokratske i evropske budućnosti. Srbija je na skupštinskim izborima u decembru 2003, u januaru 2007. izabrala ono što nazivamo demokratskim blokom stranaka i time iskazala svoju dubinsku političku sociologiju. Izbor demokratske i evropske budućnosti ponavljan je na svim relevantnim izborima od 2000. naovamo. Sada je koalicija „demokratskog bloka“ udarila u stenu izbora između evropske ubrzane budućnosti ili samoizolacije. Dana 11. maja Srbija će imati priliku da još jednom potvrdi ili opovrgne sve ono što ozbiljne, dubinske ankete srpskog javnog mnjenja pokazuju, bez promena, a to je da građani Srbije, potpuno svesni teške stvarnosti koja ih okružuje, znaju da postoji samo jedan put za političko, ekonomsko, socijalno, kulturno, obrazovno i vojno snaženje Srbije - što preči ulazak u EU i evroatlanstske integracije, ma koliko nesavršene one bile - tamo gde nas je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić sa svojim timom poveo.
Autor je direktor Balkanskog fonda za demokratiju i nekadašnji savetnik Zorana Đinđića za spoljne poslove i evropske ntegracije.


Izvor: Blic

pišu: karl bilt i bernar kušner
Ðinđić, Srbija, Evropa
Autor: Karl Bilt, Bernar Kušner | 12.03.2008 - 08:29


Prošlo je već 5 godina! Obojica smo dobro poznavali Zorana Đinđića, sećamo se njegovih dubokih ubeđenja, koliko je ljubavi imao za svoju lepu zemlju, koliko je bio ubeđen da ova zemlja treba da ubrza svoj put ka Evropskoj uniji. Evropsku uniju su tada činile samo 15 zemalja članica, Zoran je znao da će joj se njegova zemlja uskoro priključiti. Danas, mi kao i mnogi drugi, duboko žalimo zbog njegove smrti, neverica koja nas je obuzela tog 12. marta 2003. zbog njegovog ubistva, zbog uništavanja nade i energije koju je on predstavaljao nisu nas napustili ni do dana današnjeg. Danas, kao ministri inostranih poslova Francuske i Švedske, obojici nam je naročito stalo do Balkana a posebno do Srbije. Pet godina nakon smrti Zorana Djindjića, želimo da mu odamo počast i da iskažemo naše prijateljstvo prema Srbiji. Bernar Kušner

Srbija ponovo prolazi kroz jedan težak period. Znamo kakav šok je za nju bio gubitak Kosova. Takođe smo svesni osećanja nerazumevanja koje je obuzelo naše srpske prijatelje kada su Francuska, a zatim i Švedska, prijateljske zemlje Srbije, priznale nezavisnost Kosova. Mi smo nebrojano puta rekli, uključujući i Albancima sa Kosova, da bi našim dvema zemljama kao uostalom i mnogim drugim zemljama, bilo draže da se održala zajednica zemalja zapadnog Balkana. Ali užasni ratovi 90-tih godina, masakri kojima su bili izloženi balkanski narodi, naneli su smrtonosni udarac Jugoslaviji. Kako je zametak ovih ratova bio na Kosovu, tako se pre tri nedelje na Kosovu i završilo raspadanje nekadašnje Jugoslavije. Naše zemlje su priznale nezavisnost Kosova jer je postalo očigledno da drugog rešenja nema, posle skoro dve godine pregovora, gde se pred očima svih pokazala nemogućnost da se do dogovora dođe. Koliko smo još vremena bili mogli da ostavimo da se nadvija neizvesnost? Da, mi smo preuzeli odgovornost da priznamo nezavisnost Kosova ubeđeni da bi to pomoglo Srbiji da napreduje.
Verovatno je danas našim srpskih prijateljima teško da zamisle da će i oni uskoro postati građani Evrope. Pa ipak, mi smo sigurni da će Srbija uskoro postati članica Evropske unije jer drugačije ne može biti. To odgovara toku Istorije jer je srpski narod jedan veliki evropski narod, sam potporni stub Istorije; Srbija je, svi se u tome slažu, kičmeni stub regiona. Naravno na Srbiji je da odluči o ritmu priključivanja. Mi želimo da Srbija dobije što je pre moguće status kandidata za Evropsku uniju i spremni smo da pomognemo njen put do priključenja. Nismo zaboravili istorijsko prijateljstvo koje vezuje naše narode sa srpskih narodom, naše zajedničke bitke. Bićemo uz tu Srbiju, ponosnu na svoju istoriju i okrenutu budućnosti.
Želimo da Evropska unija radi sa Srbijom kako bi joj omogućila da nadoknadi svoj zaostatak. Naročito želimo da građani Srbije mogu slobodno da putuju u okviru šengenskog prostora. Olakšani vizni režim od 1. januara, od koga jedan veliki broj srpskih državljana ima koristi, nije, po našem mišljenju, dovoljna mera: vreme je naime da Evropska unija ubrza proces sa ciljem ukidanja viza.
Zoran Đinđić je umro na današnji dan pre pet godina verujući u sposobnost njegove zemlje da se priključi Evropskoj uniji. Hajde da zajedno radimo, udruženim snagama, kako bi se njegova nada pretočila u stvarnost.

Izvor: Blic

Zoran đinđić 1952-2003.
Vizionar!
Autor: E.B. | 12.03.2008 - 08:31


Danas se navršava pet godina od ubistva premijera Srbije i lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića. Đinđić je ubijen u atentatu ispred sedišta Vlade Srbije, 12. marta 2003. godine.

Đinđić je bio prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine i dolaska na vlast DOS-a. Vlada na čijem je čelu bio izabrana je 25. januara 2001. godine. Za vreme njegovog mandata otpočeo je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi.
Đinđićeva vlada se snažno zalagala za saradnju sa Haškim tribunalom i za vreme te vlade uhapšeno je nekoliko haških optuženika, među kojima je i bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević.
U obraćanju poslanicima u Skupštini Srbije 25. januara 2001. godine, po izboru članova njegovog kabineta, Đinđić je poručio da nova vlada želi da od Srbije napravi „demokratsku civilizaciju, odnosno da uspostavi osnovne demokratske temelje“ države.
Đinđić je probleme Kosova i juga Srbije video i prihvatao kao „nasleđene“, one koje je napravila prethodna vlast koja kako je ocenio, „nije umela da probleme rešava političkim sredstvima“.
„Prepustite nama našu šansu da probamo na naš način. Mi hoćemo novu politiku da drugim sredstvima rešimo probleme koje vi niste rešili. Od ekonomije do Kosova problemi su katastrofalni, ali ste ih vi napravili. Od ekonomije do Kosova, sve sami porazi“, rekao je Đinđić, obraćajući se poslanicima Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke koji su kritikovali program nove vlade.
„Želimo da pokušamo da uspostavimo vezu između Srbije i Kosova, odnosno Albanaca i Srbije, i da Srbija ima neki uticaj na Kosovu i da pokušamo da pojačamo taj uticaj“, poručio je Đinđić.
Na primedbe da nije patriota, Đinđić je odgovarao oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote.“
U prvom saopštenju posle ubistva premijera, Vlada Srbije je kao organizatore i počinioce atentata označila kriminalce iz takozvanog zemunskog klana, a kao kolovođe grupe identifikovala nekadašnjeg komandanta raspuštene Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legiju, kao i vođe „zemunaca“ Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.
Đinđić je sahranjen 15. marta u Aleji zaslužnih građana, uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija. U pogrebnoj povorci na ulicama Beograda bilo je više stotina hiljada građana.
U policijskoj akciji „Sablja“ 25. marta uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović Zveki, njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO.
Milorad Ulemek-Legija predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, posle 14 meseci skrivanja.
Optuženi za ubistvo premijera Đinđića su 23. maja 2007. oglašeni krivim i prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.

Izvor: Blic

Ko je pozivao na linč Zorana Đinđića?
Ko je javno pozivao na njegovo ubistvo?
Ko je podržavao ubice i kriminalace iz JSO-a i pravdao njihov politički štrajk?
Ko je sprečavao Zorana da rešava pitanje Kosova, a danas jedino na njemu profitira?
Ko je odavao informacije iz akcije "Svedok"?
Ko se najviše bunio zato što je sav srpski šljam pohapšen u akciji "Sablja"?
Ko je skrivao Zoranove ubice, a posle ih vodio sa Tijanićem na koktel kod ministra policije?
Ko je pobegao iz zemlje par dana pred atentat, kada je dobio dojavu od prijatelja iz podzemlja, da će Đinđić biti ubijen, a pravdo se kako je kartu ustvari izvadio davnih dana, da kako da ne?

Odgovor na ova pitanja su svega dva ili tri čoveka i samo dve "političke" partije! Niko od njih nije u zatvoru, osim ovoga akrepa što je sam tamo otišao da spase stranku i onih koji su direktno izvršili ubistvo! Šljam se homogenizovao, koalicije su dogovorene, karte su otvorene, a samo 5 godina je prošlo!