Mislim da je odsustvo empatije vise posledica ocekivanja instant resenja ili toga da je tvoj savet najbolji (opet se vrti oko psiho-foruma i licnosti).

Dosta puta neko otvori temu i trazi savet... osoba koja se posle par komentara vise ne pojavi ili kaze da je razumela savete i da su dobri, prodje dobro. Sa druge strane, osoba koja je trazila savet a ne prihvati ni jedan (a ko kaze da mora) ili prihvati ali se opet vrati sa istim problemom posle neke greske u koracima bude cascena pomenutim savetima o odrastanju, pronalasku zivota, svrhe i slicno.

Ponekada neko to i zasluzi ali vecina to dozive zato sto mislim da forumasima ne nedostaje empatije vec strpljenja.

Editovah gornji post.  

Znači patetika je kad ideš ulicom i vičeš "[ime devojke/dečka], voliiimm teeee!"?
Ili na poslu u kancelariji pola vremena provodiš sa slikom voljene osobe u ruci?

Kako onda nije patetika kad ideš ulicom i vičeš Volim Srbiju! Srbija! eee...?    Meni jeste u neku ruku. Ali većini nije

Bitna stvar kod patetike je da ljudi vide patetiku samo kod izražavanja ljubavi prema drugom ljudskom biću... A to je uberglupost.

U stvari ipak mislim da je patetika vezana za ''sentiment ljubavi'' kako ga je babmi nazvala, u tom smislu kad je ljubav neuzvraćena... 

Sto znaci da nismo mi krivi vec nasi roditelji i drustvo, kao i uvijek


Isto tako, dosta ljudi dodje da bi se potvrdio njihov stav i onda kad ga ne potvrdis, ti si kreten.
Sta mozes reci djevojci koja je s jednim frajerom, drugog kao voli, a to joj sve toliko skodi da oce kod psihologa, pritom nista, apsolutno nista nije uradila sama za sebe, tj nije probala da uradi ono sto jeste u njenoj moci.

Evo ja priznajem prva, svi su mi pateticni koji dodju i kukaju da im je lose, a nista ne rade osim sto kukaju.

Niko od nas nije primoran da visi ovde. Ko ima konstruktivan predlog, neka ga iznese, ako ne zbog tog "klona", onda zbog nekog ko ima slichan probelm. Ko nema konstruktivan predlog, neka ide na Cosmopolitan/Krstarica/Stetoskop/ikojivecmagazin teme.

Prozivanje ima samo jednu svrhu - da pokazhe ko ima malu pishu.

A nije konstruktivan prijedlog da okupiras zivot necim drugim npr, a ne mislima na svog bivseg, neprezaljenog momka?

Ocu da kazem, taj 'get a life' savjet nije uvijek napusavanje, nekad zaista ima smisla. Sad, to sto neko na forumu ima potrebu da od muhe pravi slona, ne znaci da su ovi drugi bolesni od manjka empatije ili bilo sta slicno.
Npr, ako neko otvori temu 'moja mama me nije saslusala onako kako sam ja htjela, da li cu da prezivim', i ako neko odgovori da ce to jako lose da se odrazi na njenu licnost ..sta reci

To nije tvoja stvar. Ako napishesh "get a life" bolje da nisi nishta napisao/la, ili makar elaboriraj shta si hteo/la time da kazhesh.

Manje-vise je ovde Bambina sve rekla... samo imam prinedbu na Balasevica... why, o why...  

S druge strane, izraz patetika koristim iskljucivo za opis procitanog texta ili preslusane pesme (i to sam kod sebe definisao kao "sechu vena") ali nikako kod izlivanja emocija (mada, ja pravim razliku izmedju "jadno" i "pateticno"... gde "jadno" svrstavam u "ocajnicki" a "pateticno" jednostavno u neki "lame" mod...)

Ne znam, u sustini, vodio sam se kao okoreli romantik dosta dugo, i nije mi smetalo, samatrao sam plemenitim svoje ponasanje (naravno da nisam jahao ulicama na konju, drao se ispod devojackih balkona niti brstio tudje baste) ali jednostavno, postovao sam neke manire (bon-ton donekle), i uvazavao neke kodekse za koje sam smatrao da cuvaju "cast" (naravno, u malo modernijem svetlu)
I dan danas hvatam sebe u tom ponasanju ali mi nekako nije mnogo stalo do toga... zasto? Zato sto sam proglasen likom iz 19. veka... (Tipa, zreo za "romantizam") i video da jednostavno, to danas (sadasnje vreme, 21. vek) nije na ceni...

Sto rece neko (qcko i think)

I onda to jednostavno ubija volju coveka da bude ono sto jeste... ljudsko bice, sklono emocijama i iskazivanju istih... pa i eto, neka to u ovom slucaju (za potrebe ove teme) bude ljubav...

Tako da, iako svi vape za tim (jer je svima doduse i potrebna) oni bi to rado prihvatili na nacin koji zele a ne na koji im se nudi (sto je objasnila i Bambina)... a posto jos ne zivimo u doba telepatije... patetika polako izbija na videlo...

Pa jedna stvar sledi/prethodi drugoj (jer ne zna se sta je pre pocelo, da li patetika pre hladnoce (zgrozenost) ili hladnoca pre patetike (pokusaj odledjivanja, ali kao nesto novo, neprihvatljivo)) i tako dolazimo do saznanja da ljudi najcesce osudjuju ono sta im se ispostavi previse jednostavnim za ispunjenje ciljeva s obzirom da zivimo u komplikovanom svetu... I odatle sve te kritike "neradnicima"... (metaforicki receno)

Licno, nisam nikom nikad rekla 'get a life' bez da nisam elaborirala. Mislim da cak nisam nikad rekla tako na engleskom, imam averziju ka anglikanizaciji jezika  No nebitno
I ne znam sta tacno nije moja stvar, to sto neko pravi od problema slona i sto ga drugi podrzavaju? Naravno da nije moja stvar u smislu da mi zivot ovisi o tome, ali naravno da cu da kazem da se ne slazem zbog toga i toga. I to me cini anti-empaticnom? Mda ..

Inace, nije svaki savjet dobar savjet, toliko.

Ovo prvo jeste patetika. I drugo. A treće - zavisi od socijalnog miljea u kom se svako od nas kreće.
Na nekom opštijem nivou verujem da se ne smatra patetikom - nego odrazom patriotizma, ma koliko to retardirano zvučalo.

Jer, ti ne deliš ljubav tog lika prema njegovoj devojci (ako deliš, to je već druga priča   ), ali (ne)deliš nečiju ljubav prema domovini. Shodno tome, to hoćeš, odnosno nećeš okarakterisati kao patetično.

To je sve lepo, a lepo je zato što je tačno, ali je ujedno i ideal, to jest prikazuje stvari kakvim bi one trebale biti, a ako samo pregledaš nekoliko posećenijih tema na ovom ili bilo kom drugom forumu videćeš da to baš nije tako.

Jer, mi smo ovde anonimni. Koliko god se znali tu i tamo, niko od vas ne spada u moj uži krug ljudi, niti ja u vaš.

Anonimnost nam daje moć da ovde pokažemo sve one svoje strane koje iz nekih razloga u realnom životu ne možemo, ili nećemo.

Da je ta ista anonimnost dvosekli mač, govori nam upravo plastičnost ove komunikacije.
Na primer, da pročitaš sledeći post:
Momak me je ostavio, a ja ga još uvek volim. Plačem po ceo dan, ne znam šta da radim, jako sam depresivna, može li mi neko od vas pomoći?

Vreme koje je potrebno da je većina nas okarakterise kao knjiški primer patetičnog izražavanja osećanja iznosi u proseku 1,4 sekunde (odokativno   ).

A zamisli sad da sediš, recimo, na autobuskoj stanici i vidiš uplakanu devojku koja očito izgleda vrlo rastreseno, da joj priđeš i pitaš je šta joj je, a ona ti kaže iste stvari iz ovog mog gornjeg izmišljenog primera. Ne verujem da bi osetio gnušanje prema njenoj patetici, jer pred sobom imaš drugo ljudsko biće koje pati, pa ako si iole čovek, makar ćeš joj reći neku frazu koja će je utešiti, u najmanju ruku.

I tu dolazimo i do onog najvažnijeg: da li nekome želimo zaista pomoći ili ne, zavisi i od toga kakve smo osobe i kad ugasimo računar. Mada, želja za pomaganjem nekome ovde i želja za dokazivanjem, kad se upletu jedna u drugu, mogu da daju razne ishode, sa kakvima se ovde najčešće i srećemo.

A prozivanje radi nečijeg otkrivanja male piše postoji ne toliko da bi se ta osoba degradirala, već da bismo dokazali da mi imamo veću pišu od te osobe. Ego. No more, no less.