US patent 186962 (16.01.1877)

Improvement in foot - warmers

Da se ne smrznu noge

Pravo je osveženje čitati patentnu prijavu pisanu jednostavnim i razumljivim jezikom, bez želje da se čitalac impresionira nerazumljivim detaljima. Evo jedne takve prijave:

Ustanovio sam, ličnim eksperimentom, da kratkotrajnim duvanjem u termometar mogu da podignem visinu živinog stuba na 88 stepeni Farenhajtovih - što je samo 10 stepeni ispod temperature krvi - pa, dakle, zaključujem da je to temperatura ljudskog daha, i ako pretpostavimo da je spoljni vazduh na temperaturi smrzavanja vode (32 Farenhajta) imamo razliku od 56 stepeni, koja je tokom disanja u potpunosti neiskorišćena.Cilj mog pronalaska je da se ekonomičnim postupkom ova, inače potpuno izgubljena, toplota iskoristi za grelanje stopala, gde je ona vrlo potrebna, što sam i lično praktičnim eksperimentima potvrdio.U vrlo hladnim noćima teško je održati noge toplim u krevetu, posebno kod osoba hladnog temperamenta, i tako oni provedu besane noći.

Zato proglašavam da ovde opisana aparatura može da se koristi, ako se nađe za potrebno; obična cev dobre propusnosti, koja ide od usta do stopala, biće dovoljna da izazove toplotu i udobnost, i može da bude korisna.

Kod prvih nekoliko udisaja je teško naviknuti na to da treba udahnuti sa zatvorenim, a izdahnuti sa otvorenim usnama, ali ovaj lak proces, sudeći po mom iskustvu može da se održava dugo bez neugodnosti.

US patent 11942 (14.11.1854)

Tapeworm trap

Kako upecati pantljičaru

Da li te daleke 1854. godine medicina zaista nije mogla da ponudi bezbedne medikamente za oslobađanje od crevnih parazita kakav je pantljičara, ili je ovaj pronalazač (kao što se i u patentnoj prijavi deklarisao) zakleti protivnik medicine, teško je reći. Tek, on nam je ponudio ideju kako u ljudskom stomaku može bukvalno da se “upeca” ovaj parazit. Evo citata iz patentne prijave:

Predmet mog pronalaska je odstranjenje pantljičare iz stomačnog sistema, a da se ne primenjuje medicina, koja bi nanela još više štete.

Moj pronalazak se sastoji od zamke koja sadrži mamac, koja je zakačena o konac i koju pacijent treba da proguta posle izvesnog perioda provedenog bez hrane, kako bi pantljičara bila gladna. Pantljičara će pojesti mamac, i njena glava će biti uhvaćena u zamku, pa tako pantljičara može da se izvadi iz pacijentovog stomaka povlačenjem za konac koji je prethodno ostavljen da visi kroz pacijentova usta. Tako može da se izvuče pantljičara u celoj svojoj dužini.

Zamka se sastoji od kućišta, napravljenog od zlata, platine ili nekog drugog metala otpornog na koroziju, cilindričnog je oblika sa zaobljenim dnom, i ima poklopac B zaobljenog oblika koji pasuje na kućište i osiguran je “bajonetskim” navojem ili na neki drugi način. Dužina kućišta zajedno sa poklopcem je oko tri četvrtine inča, a prečnika oko jedne četvrtine inča. Na jednoj strani kućišta, u gornjem delu blizu poklopca postoji otvor C, dovoljne veličine da pantljičara može kroz njega da uvuče glavu.

Ovo kućište u sebi sadrži drugo kućište D, sličnog oblika tako da komotno ulazi u prvo kućište; kućište D takođe sadrži otvor E, iste veličine kao i otvor C na spoljnom kućištu. Pomenti otvor E ima donju ivicu nazupčenu. Kućište A je iznutra opremljeno klinom F, koji je postavljen tako da može sasvim lagano da se nasloni na zupce donje ivice otvora E. Ispod kućišta D postavlja se opruga G, koja podiže unutrašnje kućište u odnosu na spoljno kućište.

Mamac se stavlja tako što se sklanja poklopac B, i unutrašnje kućište se puni mamcem koji može da se sastoji od bilo koje hranljive materije. Unutrašnje kućište D se onda gura nadole do klina F i do zubaca na donjoj ivici otvora E, tako da se otvori E i C nalaze jedan uz drugi. Položaj zubaca otvora E treba da bude ispod donje ivice otvora C. Sada mamac, koji je opremljen koncem H, zakačenim za prsten I na poklopcu, treba progutati.

Pantljičara će ubaciti glavu kroz otvor E i pojesti mamac, čime će izazvati da unutrašnje kućište oslobodi klin F, pa će unutrašnje kućište biti pogurano nagore snagom oprug G, i tako će pantljičara biti uhvaćena iza glave, između nazupčene donje ivice otvora na unutrašnjem kućištu i gornje ivice otvora u spoljnom kućištu. Zamka i pantljičara mogu onda da se izvuku iz stomaka povlačenjem konca H.

U projektovanju ove zamke, posebnu pažnju treba obratiti na to da je opruga G dovoljno jaka da zadrži pantljičaru, ali ne prejaka, kako joj ne bi odsekla glavu.

Zato proglašavam ovaj pronalazak i želim da ga zaštitim, a to je: Zamka za odstranjivanje pantljičare iz stomaka i creva, koja je konstruisana i koja funkcioniše kao što je ovde opisano.

Nekoliko ličnih iskustava

Savršena ideja za energiju budućnosti

Dok sam u redakciji časopisa radio prelom za novi projekat, telefonom me je pozvao prijatelj koga godinama nisam video. Rekao je da će odmah doći, jer ima nešto veliko da mi saopšti. Bio sam nestrpliv da čujem šta je to. Kad je došao, prvo je zatražio da se povučemo u prostoriju u kojoj niko neće moći da čuje naš razgovor. To je bio neobičan zahtev, jer nismo bili u tajnoj službi nego u redakciji u kojoj uvek ima dosta ljudi, ali je i to bilo nekako sređeno.

Počeo je izokola, o energetskoj situaciji, o krizama kojima je izloženo čovečanstvo, o zagađenosti životne sredine, i tako dalje. Ispočetka ga nisam prekidao, jer je teatralni ton s kojim je nastupio najavljivao nešto zaista krupno. U međuvremenu je stigla kafa, pa smo je i popili, a on još nije prešao na stvar. Najavio je samo da ćemo nas dvojica postati najbogatiji ljudi na svetu ako njegova ideja uspe. Ovo je ipak više ličilo na veliku gnjavažu nego na veliku ideju, pa sam morao da ga požurim. Pitao sam se čime sam to zaslužio da baš mene povede sa sobom u svet takvog bogastva.

Pošto sam, ispunjavajući njegov zahtev, kao zakletvu ponovio da ćemo dobit deliti na jednake delove, konačno je rekao da je ideja u tome da se proizvede savršen akumuator, koji će biti malih dimenzija i težine, a velikog kapaciteta. Tako će biti moguće realizovati električni automobil, a svi stari motori sa unutrašnjim sagorevanjem će završiti na otpadu. Neću ovde ponavljati sve prednosti ovakvog automobila koje mi je nabrajao, jer nije rekao ništa što nije bilo već dobro poznato. Uostalom, veliki broj naučnih institucija celog sveta radi na rešenju ovog problema, ali su rezultati za sada samo simbolični.

Sačekao sam kraj ovog usmenog referata, pa sam ga upitao da li je već realizovao prototip tog savršenog akumulatora, jer me je zaista zanimalo kakve performanse je postigao. Njegov odgovor je bio hladan tuš.

- A, ne, pa taj akumulator ćeš ti da projektuješ, moja je samo ideja.

Nekoliko ličnih iskustava

Najbolje ideje se čuvaju za sebe

Pošto su učesnici konkursa uglavnom donosili uređaje u formi prototipa koje je trebalo demonstrirati, primao sam ih za velikim konferencijskim stolom u redakciji. Tu je bilo dovoljno mesta za prototip koji se obično sastojao od šume žica i velikog broja štampanih pločica i komponenata povezanih po sistemu vazduh - vazduh. Ovoga puta je posetilac doneo samo debelu fasciklu, koju je stavio na sto ispod svog lakta, kao da se plaši da će mu neko ukrasti sadržaj.

Njegovo rešenje se odnosilo na novi dizajn tastature za računar. Prednosti su očigledne: u odnosu na standardnu tastaturu, kod koje je potrebno više nedelja učenja da bi operator naučio kucanje “na slepo”, sa njegovom tastaturom je to moguće postići za svega dva dana, i to bez ikakvog napora. Kucanje je brže, lakše i sa manje grešaka. Proizvodnja je vrlo jednostavna, nema nikakvih nerešenih detalja, dakle sve je kako se poželeti može - samo još da neko prihvati proizvodnju. U tome bi ovaj konkurs mogao da mu pomogne, jer bi se od velikog broja ljudi koji to pročitaju verovatno našao i neko ko bi bio zainteresovan da investira u proizvodni pogon. Dobro, sve je to lepo, sad još da vidimo kako ta tastatura izgleda.

E, ali ne može. Valjda je jasno zašto: pa, on ne bi hteo da neko prisvoji njegovu ideju.

To je bila pat - pozicija. Nisam znao šta da preložim za sledeći korak. Pitao sam ga da li je on zaštitio svoju ideju patentom. Ne, nije. Može li da je prvo zaštiti, pa da dođe? Ne, to ne želi, jer nema poverenja u zakon, pošto on kao jedinka nema šanse u sporu sa velikim i moćnim kompanijama (što je za diskusiju, ali to je njegov stav, šta se tu može). Dakle, njegov jedini adut je tajnost projekta.

Interesovalo me je da li je projekat ponudio nekim svetskim kompanijama. Na ovo pitanje je živnuo: jeste, svima je pisao, i neki mu nisu čak ni odgovorili, a neki su zatražili da pogledaju projekat. I da li im je poslao, pitao sam? Ma taman posla, pa da mu ukradu ideju i da je proglase za svoju.

Tako smo opet na početku. Ja nisam video izlaz koji bi bez makar malo njegove hrabrosti mogao da reši problem. Zato ga je on video - doneo je projekat da sa njim učestvuje (da pobedi) u konkursu, ali ne i sa namerom da ga nekom pokaže. Naravno da ovo nije dolazilo u obzir, i tu smo već počeli da se raspravljamo.

- Zašto ne može?
- Ne vidim kako bi komisija mogla da oceni nešto što ne zna kako izgleda, čak ni da li postoji.
- Postoji.
- Verujem, ali kako da znamo da li je rešenje zaista dobro?
- Dobro je. Moguće je za smo dva dana...
- Kako da to proverimo ako ne želite da pokažete to rešenje?
- Nema potrebe da ga pokazujem. Sami ste u propozicijama konkursa napisali da može da se učestvuje sa idejom, bez modela.
- Tačno, ali to što ste vi pokazali nije ni ideja, ja zapravo ne znam ni u čemu se ona sastoji.
- U tome da se napravi tastatura koja bi omogućila da se lako i brzo nauči kucanje i da se kuca bez grešaka.
- Ne, to nije ideja, to je projektni zadatak.
- Ali ja više od toga ne mogu da pokažem.
- Shvatam, ali kako da objavimo odluku komisije koja glasi “nagrađuje se rad taj i taj projekat za koji nemamo pojma kako izgleda”?

Rešenje nismo pronašli. Dobro sam razumeo njegovo nezadovoljstvo. Ovaj svet je stvoren za propalice i za kradljivce tuđih ideja, u njemu genije nema šta da traži.

Nekoliko ličnih iskustava

Kako se zaštititi od stare kineske mudrosti

Razgovor koji sledi obavljen je telefonom. Javio mi se jedan daleki rođak iz unutrašnjosti, koga sam poslednji put video još kao dete, a sad je, evo, na studijama u Novom Sadu. I pored toga što se odmah predstavio punim imenom, dugo mi je trebalo da se setim o kome je reč.

Njegov poziv je imao konkretan povod. Kao i u prvoj priči, on će ponuditi ideju, a realizacija će biti moja, pa ćemo tako nastupiti kao ravnopravni vlasnici projekta.

- Važi, šta si smislio?
- Došao sam do nekih starih kineskih spisa i u njima sam naišao na zanimljiv podatak. Da li si znao da na čovekovom telu postoji jedna tačka na kojoj je zapisano sve o njemu - koje bolesti je preležao, kakvo mu je stanje organizma, pa čak i to koje ga bolesti čekaju u budućnosti? Nemoj da se iznenadiš, ali tu je zapisano i kad će umreti.

Nisam znao za takvu tačku. Osim toga, za preležane bolesti i za trenutno stanje organizma još sam i mogao da prihvatim, ali u mom shvatanju sveta nema mesta za mistične priče na temu “zapisano je šta će biti”. Ipak, bio je uporan. Nije mu bilo jasno zašto neću da uložim taj mali napor da napravim uređaj koji će samo da izmeri tu tačku. Pritom mu nije bilo jasno koju to fizičku veličinu on treba da meri - to ćemo, rekao je, nekako već da vidimo.

Ovakve situacije su skoro bezizlazne. Treba se što pre osloboditi ovakve časti (jer je baš mene izabrao da podelim slavu sa njim), a pritom ničim ne uvrediti sagovornika. Kako da ga odbijem, a da to ne liči na odbijanje? On je osetio trenutak mog oklevanja u razgovoru, pa je počeo da pritiska još upornije.

Neću prepričavati ceo razgovor, jer je bio opširan i iscrpljujući. I kad sam pomislio da mi nema spasa, on je došao sasvim slučajno u razgovoru.

- Sačekaj, jesi li rekao da si to pronašao nekim originalnim kineskim zapisima?
- Da.
- Gde si ih pronašao?
- To ne mogu da ti kažem.
- Dobro, nije ni važno. Koliko su stari ti zapisi?
- Veoma stari, mnogo vekova.
- A kojim jezikom su pisani?

Izgleda da je ovo bio pun pogodak. Rekao je da mora da pogleda još nešto i da će mi se javiti. Od tada ga više nisam čuo.

Balkanski špijun

Čovek u poodmaklim godimana je nenajavljen došao u redakciju i zatražio da razgovara nasamo sa mnom. Došao je praznih ruku, što znači da je ideju nosio u glavi. Seli smo u jednu praznu kancelariju.

U prilično dugom razgovoru izneo mi je predlog da napravim veliki broj minijaturnih predajnika, a on mi garantuje da će im naći sjajnu primenu. Svaki od ovih predajnika bi neprekidno slao svoj karakterističan kod, a neki prijemnik bi primao signale sa svih tih predajnika. Način prijema bi bio takav da bi svaki od predajnika mogao precizno da se locira i da se na jednom velikom ekranu (recimo, sa mapom grada ili oblasti) označi mesto na kome se on nalazi.

Ovaj postupak (inače poznat pod nazivom radio goniometrija) zahteva najmanje dva udaljena prijemnika sa usmerenim antenama, kojima može da se izmeri ugao najjačeg signala, pa se metodom triangulacije izračunava tačna lokacija predajnika. To ne bi bio veliki problem, ali zato sam pokušao da objasnim sagovorniku da je opseg radio-frekvencija ograničen resurs, i da nije moguće napraviti veliki broj predajnika koji rade istovremeno, a da time ne ometaju jedan drugog u radu. Ipak je ostao uporan u tom zahtevu, pa je još i insistirao na tome da njihove dimenzije budu izuzetno male, što je takođe teško rešiv problem, pre svega zbog napajanja energijom. Mada nije hteo da oda tajnu gde bi to našlo praktičnu primenu, malo po malo sam došao do toga da bi te predajnike nosili ljudi negde na sebi, ali smo tu stali - nikako nisam mogao da doznam u čemu je smisao njegove ideje. Tako smo počeli da se igramo pitalice - ja sam postvljao pitanja, a on je na neka od njih davao opširna objašnjenja, a na neka je samo lakonski odgovarao:

- Vaše je da to napravite, a sve ostalo je moja briga.

Zato sam krenuo obrnutim redosledom - najpre sam u sebi postavljao pretpostavke o mogućem cilju njegove ideje, pa sam ih proveravao pitanjima.

- Ko bi nosio taj predajnik?
- Ljudi.
- Koji ljudi?
- Svi.
- Svi ljudi?
- Svi.

Tada sam, sasvim slučajno, došao do ključnog odgovora koji je pomogao da mi konačno “pukne pred očima”.

- Da li bi oni to nosili dobrovoljno?
- Eeee, to je glavna stvar. Ne bi ga nosili dobrovoljno, a ne bi bili ni svesni toga da ga nose.

Zašto sam danima bio depresivan posle ovog razgovora?

 

Nekoliko ličnih iskustava

Gde je granica dozvoljenog u marketingu?

Mnogi proizvođači su silom prilika shvatili da robu ne prodaje kvalitet nego marketing. U oštroj borbi za kupca, svaki prodavac pokušava da stigne do srca (što traba čitati: džepa) potencijalnog kupca. Sve je dozvoljeno: marketing može da bude agresivan, lukav, da upotrebi psihologiju kako bi iskoristio slabosti tržišta, jedino ne sme da ostavi kupca hladnokrvnim i nezainteresovanim.

Malo po malo, i ja sam počeo da razmišljam o tome kako bih mogao da unesem neke inovacije u marketing. Krenuo sam od toga šta bi najviše moglo da animira ljude, i došao na ideju koja je bila - da upotrebim blaži izraz - ekscentrična. Moje neiskustvo je krivo što nisam znao da i u ovoj oblasti treba imati mere pa sam, može biti, malo preterao. Evo u čemu se ideja sastojala.

Trebalo je napraviti model letećeg tanjira prečnika dva do tri metra, koji bi na svaki način simulirao letilicu sa druge planete. Bio bi prilagođen za noćni nastup, što znači da bi glavnu ulogu trebalo posvetiti raznobojnim svetlima. Mada bi bilo moguće rešiti ga čak i tako da može da leti (vođen daljinskim radio-komandama), ovo ne bi bilo neophodno, jer bi se uz znatno manje troškove i rizik isti efekat postigao i na lakši način.

Recimo, mogla bi da se između krova dve zgrade razapne tanka čelična sajla, koja bi noću bila nevidljiva. Leteći tanjir bi najpre klizio po sajli okačen o čekrk i zaustavio se na sredini izmeœu zgrada. Posle desetak sekundi mirovanja na visini od 10 do 15 metara, trebalo bi ga polako spustiti do visine od oko 4 metra. Tokom spuštanja bi se halogeno svetlo po obodu tanjira pojačavalo, što bi trebalo da spreči da oštro oko nekog veštijeg posmatrača primeti podvalu.

U pogodnom trenutku, kad se okupi dovoljan broj prolaznika, dno svemirskog broda bi se otvorilo i na posmatrače bi se prosulo nekoliko stotina raznobojnih ping-pong loptica, a na svakoj bi bila odštampana propagandna poruka, naravno uz naziv i logotip firme koja bi se na ovaj način reklamirala. Posle ovoga, brod bi se polako vratio istom putanjom i predstava bi bila završena.

Ceo trik bi, naravno, bio pažljivo pripremljen i uvežban. Trebalo bi posebno odabrati lokaciju i vreme predstave, da bi se okupio maksimalan broj gledalaca. Sve tehničke detalje oko samog broda sam razradio, čak sam napravio i kompjuterski trodimenzionalni model. Izgledao je impresivno; ostalo je samo još da pronađem firmu koja bi imala interesa i hrabrosti da se upusti u ovaj projekat.

Pokazalo se da je to najteži deo posla, bolje reći neizvodljiv. Ništa nisu vredele moje tvrdnje da bi takva reklama delovala ne samo na ljude koji bi to videli, nego i na one koji bi o tome kasnije pričali, pa i posredno preko medija jer bi nekoliko probranih novinara bilo unapred obavešteno. Bio sam tako neskroman da sam tvrdio da bi se te ping-pong loptice sa reklamnom porukom dugo čuvale kao kuriozitet, ali ni to nije pomoglo. Primedbe koje sam dobijao uglavnom su se zasnivale na tome da je operacija neizvesna, pa čak i opasna, jer bi neko mogao zbog izazivanja nereda na javnom mestu da završi u zatvoru.

Nudio sam da taj “neko” budem ja, uostalom gužva oko toga bi samo pomogla da poduhvat dobije još veći publicitet. Ipak ništa nije vredelo. Mislim da ljudi kojima sam izložio ideju jednostavno nisu imali hrabrosti, mada niko nije imao valjan razlog za to. Jedini argument koji sam mogao da prihvatim je da bi neko od posmatrača sa slabijim srcem mogao da plati glavom uzbuđenje što je pod stare dane doživeo da svojim očima vidi NLO.

Još uvek se pitam da li sam sa celom tom idejom malo požurio ili sam jednostavno izgubio osećaj gde su granice pristojnosti.

Definitivno je najbolji ovaj kondom za jezik.

da, slazem se