a ja imam obrnutu dilemu... moj otac nije hteo da se leci, i danas sam ubedjena da bi poziveo duze (pola godine duze, mozda i godinu duze...) da ga nismo 'primorali'    za njegovo dobro 

i to je naravno dilema,nikada ne znash da li ce operacija ili bilo koji tretman uspeti ili naneti josh vishe shtete.

I sta je postigao on licno sto je ziveo 6 meseci duze u bolovima?A kad kazes primorali, i to jos stavis u navodnike,nemoj da se cudis sto sam prema tome netrpeljiva.

 

... ko je hteo da razume, razumeo je sta sam rekla.

ja sam za lechenje. osim ako sam bolesnik ne odluchi suprotno

ovo sam napisala 16. marta prosle godine, na forumu priroda-lepota-ljubimci-zdravlje
pre godinu dana, dakle
na temi o lecenju lekovitim biljem...

"otac mi je umro, nedavno, od raka. dijagnoza je bila metastaza. imao je sekundarni tumor koji je operisan dva puta i nanovo bujao (na vratu), primarni nije nikad ustanovljen.
lecen je zracenjem i hemoterapijama.
moj ogorceni utisak:
da se nije lecio, duze bi poziveo!
zasto tako mislim?
citala sam izvestaje.
... nije bilo odziva
pacijent nije odreagovao
izostala je ocekivana reakcija
...
svaka njima cast, pokusali su sve sto su znali
ja znam da su njega te terapije toliko oslabele, da je postao senka od coveka koji je bio,
i nimalo ne sumnjam da bi i od zdrave osobe to isto ucinile
malo sam se informsala u medjuvremenu i saznala da te terapije idu na ili-ili, sto znaci ili deluju ili toliko iscrpe organizam da se prirodni imunitet potpuno slomi
... da ne tupim
nije da ne verujem u medicinu, ali u slucajevima kada je jasno da se ne moze pomoci, kao sto je bio slucaj mog oca, ljudski je to i reci...! da ne pominjem silne sume koje smo dali za tzv. preglede, preglede pregleda, mito, i sve ostalo sto je bilo neophodno, da bi analize, pregledi, terapije, operacije, i sve u krug islo sto brze, jer je rak bolest koja se utrkuje s vremenom...
ako neznaju gde je primarni tumor, sta kog vraga lece...?!
... a ne muciti coveka
nije smrt sama po sebi tako strasna,
nista ne ume i ne moze coveka toliko i tako da ponizi kao bolest...  "

 

@ Mackakz
E,sad sam te apsolutno razumela,jer si progovorila iz duse iskreno, i niko ti ne moze zameriti sto si htela da spases oca, i uvek tako treba.Treba pomoci izleciti ako je moguce, treba pokusati,ne treba nikad otici bez borbe...
I mi tesko dolazimo u situaciju da znamo kad je trenutak kad se treba odustati,kada sve ostalo predstavlja samo nepotrebno mucenje.Lekarima stoji u etici da moraju po svaku cenu da odrze zivot,kakav god on uzasan bio.A ima ljudi nemocnih i da se ubiju,a svaki sekund zivota im je patnja.Setimo se i njih.

uglavnom...vidi se da smo svi u dilemi....
ja isto mislim da bi trebalo bolesnik da odluci...kaze on ,jadan, sta bi i kako bi..samo ga mi ne slusamo.

Мислим да треба покушати све што је могуће, док год се не угрожава неко минимално достојанство болесника.
Ако помоћи заиста нема , а лекари су  компетентни да то процене, ако савремена медицина не нуди никакву наду, радије сам за то да том некоме "приуштим"  и пар дана колико толико нормалног живота, без игала и катетера, него можда и месеце мучења...јер крај је неминовно исти.
У сваком случају, треба поштовати  жељу болесника.