Baja traži mandat

Mandat za sastav nove vlade dobio je Nikola Uzunović. Polazeći u dvor reče:
"Idem gospodaru!"
Svi radikali bili su oko Baje i nije se mogla zamisliti vlada a da on ne bude njen predsednik! Pašić je govorio da još mora završiti jedan važan posao, a onda će zauvek sići sa političke pozornice. Taj važan posao bio je svima poznat. Morao je da brani svoje ime od podmetanja da je imao udela u aferama. Nije želeo niko da ga zameni, pa čak ni njegov blizak partijski drug, kakav je bio Uzun, i odmah je pustio u javnost vest da novi mandatar nema odobrenje predsednika stranke:
"Gospodin Uzunović otpočeo je pregovore za sastav nove vlade u ime Radikalne stranke bez ikakvog ovlašćenja njenog šefa, gospodina Pašića. Sve demarše i sve korake koje on čini, čini ih isključivo na svoju ruku i svoju ličnu odgovornost, ne angažujući time ni Radikalni poslanički klub, ni njenog šefa, g. Pašića."
Uzunović je vratio kralju mandat. Na predlog predsednika Narodne skupštine Marka Trifkovića, kralj je kao prvog konsultanta pozvao u dvor Nikolu Pašića. Audijencija je zakazana za 9. decembar, u četiri po podne. Radikali su bili zadovoljni. Oni su uvek želeli samo to: da se ide parlamentarnim putem, i ništa drugo. Zbog toga su se i opirali - što se nije pošlo parlamentarnim putem. Pašić je sedeo u svojoj kući i čekao vreme da pođe na zakazanu audijenciju i primi od kralja mandat za novu vladu čiji će on biti predsednik.



Čudna je bila ta porodična Pašićeva kuća.
Nekako neuko projektovana, s nakalemljenom mansardom i staklenim vestibilom. Više je ličila na dom nekog trgovca koji se obogatio u nekoj palanci, pa došao da živi u prestonici, nego na rezidenciju najstarijeg i najmoćnijeg političara u Kraljevini SHS i vođu Narodne radikalne stranke.
Pričalo se da je kuću projektovao sam Pašić, plašeći se da će arhitekte izneveriti njegove želje. S druge strane, zuckalo se da je lukavi i nepoverljivi Baja, za svaki slučaj, sagradio i tajne prostorije, za ne daj bože! Preturio je preko glave toliko prevrata i atentata, pa nek se nađe! Bilo je i glasina da se u tim skrivenim odajama, u koje se ulazi kroz nevidljiva vrata, krije silno blago.
O tome koliko je Pašić bogat kružile su prave legende. Sigurno je da se sa svojim bogatstvom ubrajao u najimućnije Beograđane. Nije voleo skorojevićka hvalisanja, pazio je da ničim ne izazove zavist, ali je često bio presretan napadima. Držao se mirno, čak i kada bi ga obasuli gadnim psovkama.
Jednom, vraćajući se s posla, naiđe na grupu samostalaca, koja ga napada povicima i pretnjama. Zateče ukućane, uzbuđene i preplašene. S čuđenjem zapaziše njegovu vedrinu, blagost i osmeh. "Prelazim preko toga sveta. Sve
je to prolazno, ta larma i sva ta dreka. Ja ne odgovaram čak ni na sve napade u novinama, a kamoli na ova dovikivanja... Oni su učili politiku od mene kao šegrti i kalfe, pa sada veruju da su majstori u politici..."
Mrze ga politički protivnici zato što je jači od njih i decenijama ih sprečava da se domognu visokih položaja: istomišljenici ga ne vole, jer od njih traži apsolutnu pokornost, kralj Aleksandar ga ne mari, zato što mu osporava apsolutnu vlast, koja mu pripada rođenjem, kako on smatra, i osvedočenim pobedama njegove vojske u tri poslednja rata, sin Radomir ga jedva podnosi, zato što mu stalno nabija na nos njegov raspusni život, i rasipništvo, a uza sve to mora da prekida svoje lumperajke da bi svako veče u određeno vreme poželeo svom tatici "laku noć". Đurđina, odana supruga, provela je mladost u Trstu i Firenci, pisala je poeziju i maštala o uzvišenom životu među plemenitim ljudima, a stalno strahuje na Balkanu. Kćerke mu zameraju što je isuviše popustljiv prema sinu, koji svojim skandalima blati celu familiju. Siromašni ga mrze što je neizmerno bogat, a novopečeni bogataši što mu sve polazi za rukom.



Voli ga samo unučad, ali ne kao Nikolu Pašića, predsednika vlade i vođu Radikalne partije, nego kao svog dedicu. Deca vole stare ljude zbog lepih priča, a stari su opet najradije sa decom, zato što im ona veruju, što ih slušaju, što im igrom prekraćuju duge časove osamljenosti i razgone osećanje da su napušteni i ostavljeni i da više nisu nikome potrebni. On je unučadi poklanjao igračke, malo troška za slatkiše i šećerleme, lepe priče.
Odrasli ljudi ne vole starce na vlasti, jer im se čini da je njihova staračka mudrost spora, sebična i lažna, a deci je sasvim svejedno ko je na vlasti, jer u svojoj igri mogu biti carevi, kraljevi, vladari, junaci i bogataši, sve što zamisle.
Za Pašića se pričalo da je truli bogataš, da mu to, uporno i slepo, držanje politike i vlasti služi za stalno bogaćanje. Po kafanama i stranačim klubovima raspredalo se o njemu kao o sedobradom đavolu, kao o srednjovekovnom alhemičaru, koji se noću osamljuje u misterioznim podrumima i, u savezu sa nečastivim, pretvara sve u zlato, sve što dodirne, kao mitski kralj Midas.
Bez iskrene želje da se pred parlamentom ispita celokupna imovina svake istaknute političke figure, kao što je to kod Engleza, razni intriganti pothranjivali su priče o Pašićevom nebrojenom blagu. On je voleo novac, razumeo je dobru njegovu snagu, svuda, pa i u politici, ali tu je bio i mutan strah od siromaštva, stečen još u detinjstvu i mladosti, kada je ostao siroče, koji ga je gonio da stiče i čuva. Novac je čovekov najveći prijatelj, a ne pas, kako govore budale.


Izvor: Novosti

Afere sina Radomira

Nikola Pašić je u salonu svoje kuće rado i pod starost razgledao geografske karte. Bio je izvanredan kartograf i poznavalac cele srpske teritorije. U stvari, u Srbiji nije bilo rečice koju nije pregazio, niti brda na koje se nije popeo. Negotin, Timok, davni divni dani mladosti. Zlatonosni Pek. Kučevo. Bio je svuda, poznavao mnogo ljudi, ali nije živeo u uljuljkanoj iluziji da ga svi vole.
Nešto ga je gušilo. Ostavi novine i priđe prozoru.
Pred oči mu iskrsnu kraljeva figura. Aleksandar je bio srednjeg rasta, po visini se gotovo nisu razlikovali, ali godine su malo pogrbile i smanjile Pašića. Kralj je prilično tanak, valjda zbog toga što je malo i slabo jeo, mučen čirom u želucu. Bolest ne ferma ni krunisane glave. Najmarkantniji je onaj njegov, karađorđevski snažan nos ispod kojeg su čvrsto stegnute usne. Ne uspeva da hladan izraz zamaskira tankim brčićima. Rano je počeo da sedi. Na zvaničnim mestima sklopi ruke na balčaku sablje i mirno posmatra i sluša. Valjda ga muči bol u stomaku, pa se često naslanja na sablju. Može dugo da izdrži u tom nepomičnom, pretećem stavu. Uvek je preplanuo, iako ne odlazi na more, milije su mu Niška Banja i Banja Koviljača. Voli šume i planine, more razdražuje njegove tanke nerve. Prek je i teško kontroliše sebe, kad ga zahvati bes. Tuče, vređa, psuje. Često je u svađi sa kraljicom, dobroćudnom Minjon.
Pašić oseti tihu glavobolju. Ta strašna Karađorđeva krv teče kraljevim žilama. Zašto je narodu i državi potreban kralj, kad može naći među običnim smrtnicima onoga ko će ga najbolje voditi?
Zahvati ga isto žalostivno osećanje kao ono letos.

Zbogom ljubavi

Negde blizu je sevnulo, pa zagrmelo, a malo zatim počela je kiša. Pružio je ruke, kao da ne veruje tom dobro poznatom vlažnom šumu i pošto je nakvasio dlanove, obrisao je vrelo čelo. Osetio je kako mu je laknulo i shvatio po lišću i korenju da u prirodi sve bruji od radosti.
Najednom su mu tad grunule suze. Nije mogao nikako da ih sakrije. Dara je primetila uplakanog oca i upitala:
„Tata, zašto plačeš?“
„Radujem se kiši!“
Sada mu se opet plakalo, ali ne zbog kiše.
Pašić je ponovo dohvatio novine. Čitao je o jednom čudnom samoubistvu.
Žandar Sava Čupurdija pucao je istovremeno u sebe iz puške i pištolja. Sve se to odigralo u kupeu putničkog vagona. Čupurdija je dežurao na beogradskoj železničkoj stanici i kada bi se zamorio od hodanja, popeo bi se u neki vagon da se odmori. Tu je i doneo sudbonosnu odluku: kundak žandarskog karabina upro je u sedište, a grudima se naslonio na usta cevi. Desnom rukom je prineo revolver slepoočnici. Istog trena je povukao oroz na pištolju i okidač na karabinu i zadobio dve smrtonosne rane. Hitac iz puške mu je razbio grudni koš, a tane prošlo pored samog srca. Revolversko zrno mu je probilo lobanju i zaustavilo se u sivoj masi velikog mozga.
Čupurdijin komandir nije znao nikakav osobit razlog za ovakav tragičan korak jednog rasnog žandara. Doduše, Sava je bio prgav i ponekad bi se sukobio sa nekim starešinom, ali je ipak u službi dogurao do kaplara, što svedoči da su vrline pretegle. Bio je bistar i hitar, mogao je učenjem i primernom službom da dogura do narednika.
Ni u ostavljenom pismu nije bilo jasno zašto se Sava Čupurdija ovako osvetio samom sebi. Pominje da se ubija zbog muke. Koje - nije rekao. Ni njegovo oproštajno pismo nije bilo bez one velike rečenice: „Zbogom ljubavi!“ Molio je neku Katicu iz Sarajevske ulice da ne plače za njim. Tako je moralo biti. Kada su pronašli lepuškastu Katicu i rekli joj šta se odigralo, ona je briznula u grčevit plač i smiriti se nikako nije mogla. I za nju je ovo samoubistvo bilo zagonetno kao i za sve ostale. Trebalo je tog dana, prema dogovoru, uveče da gledaju u bioskopu Šarla, a posle da odu u pivnicu na ćevapčiće. A Sava se ubio.

Klub na udaru

U podne stiže Rada sa naštampanom odbranom svoga advokata.
Dakle, Dragiša Stojadinović zet Ljube Jovanovića, koga je Pašić izbacio iz stranke tužio je Radomira Pašića što ga je u „Beogradskim novostima“ nazvao ucenjivačem i lažovom.
Pašić je prelistavao knjižicu pročitavajući uglavnom dobro poznate mu činjenice oko sukoba između svog sina i visokog činovnika. Malo je bilo verovatno da je Dragiša upao u Radin stan i pred njegovim najboljim prijateljima, koji su se tu slučajno zatekli, uzviknuo: „Ako vi, u roku od 24 sata, ne isplatite gospođi Milin dva i po miliona dinara po poslu Škoda, ona će vas napasti preko novina i izneti ne samo tu stvar, već i sve ostale naše afere pred Radikalni klub, a to će pogoditi ne samo vas, već i vašeg oca i celu Radikalnu partiju.“ Takve se stvari ne govore pred svedocima.
Rada se nasmešio: „Dva i po miliona, odakle?“ Dragiša je zalupio vratima, a posle dva dana šalje novu poruku preko glasnika: „Poručite gospodinu Pašiću da ću ja, ako on ne isplati gospođi Milin dva i po miliona dinara, kao njen punomoćnik ovu stvar predati jednom demokratskom advokatu, koji će to partijski iskoristiti. Ja ću, pak, pred Skupštinu, Radikalni klub i javnost izneti sve afere Rade Pašića!“
Takvo ponašanje jednog visokog državnog činovnika, inspektora Ministarstva trgovine i industrije, advokat kvalifikuje kao krivično delo prinude i iz odbrane prelazi u napad predlažući sudu da goni tužitelja, a ne tuženoga.

Smejanje i plakanje

Te 1926. godine u „Kolarcu“ se davao film „Šeikov sin“ sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi. Pašić nije voleo žive slike.
„Danas u bioskopu ‘Korzo’ Šarlo Šaplin i Harols Lojd! Umoljava se poštovana publika ko ima slabe živce da se poštedi ovog čuda od smeha: sa jednim se okom smeješ, a sa drugim plačeš.“
Roman u nastavcima: „Crna lala“ od Aleksandra Dime.


Izvor: Novosti

Opojni miris miliona

Advokat je hteo da impresionira sud i javnost mnogobrojnim citatima. Tu su bili: Dostojevski, Šiler, što je svedočilo da je branilac načitan čovek. Navodi Gledstonovu misao: “Što je moralno pogrešno ne može biti politički dobro”. Uopšte, ovaj engleski političar je bio u modi među srpskim intelektualcima. Da ne navodimo onu dobro poznatu izreku jednog srpskog političara upućenu poslanicima: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”. Nije zaboravljena rimska imperija i njen vrli građanin Regul. Nahodeći se kao ratni zarobljenik među Punima, dao je reč svojim neprijateljima da će se vratiti u ropstvo posle svršenog posla u Rimu. Održao je reč i izgubio glavu. Sve je bilo regularno. Jedino je bilo teško pronaći logičnu sličnost između ovog Rimljanina od reči i jedne advokatske odbrane u Beogradu.
Rada uze iz očevih ruku knjižicu da bi sam, glasno pročitao odeljak koji govori o njegovom karakteru i daru. Sa svih strana su pljuštale najcrnje optužbe na račun sina vođe radikala, a po mišljenju očevom i plaćenog advokata Rada je bio plemenit čovek. Imao je jednu drugu fizionomiju, sasvim različitu od one koju je slikao Dragiša Stojadinović i njemu slični. “Radomir Pašić nije nikakva politička ličnost, on nije nikakav državni, niti uopšte javni funkcioner. Radomir Pašić je potpuno privatan čovek i kao privatan čovek, gospodo sudije, on stoji na strani ekonomskog progresa naše zemlje.”
Slede zatim ozbiljna priznanja Radomiru - istraživaču rudnog bogatstva naše zemlje. Jedna od bajki koja se prepričavala po Beogradu vezana je za Radinu moć da sasvim uz put, iz svog luksuznog automobila, otkrije blago u pustim brdima.

Nije rasipnik

Putuje on tako nekim poslom, pa najedared prikoči. Pred njim čitava planina oniksa. Skrene u selo i raspituje se za vlasnika. Pronađe seljaka i pita ga hoće li mu prodati celo brdo. “Ama, gospodine, šta će vam ta pustinja. Vidite da tamo ni boca ne raste!” Gospodin navaljuje i seljaku to postaje sumnjivo. Čim se tako ugledan varošanin zanima za njegovu imovinu, mora da tu nečeg ima. Posle silnog natezanja nagode se da se uortače. O tome odmah sastave ugovor i zahvaljujući Radinom nosu otvara se jedan nov rudnik na dobro ortaka, sela, pa i cele države.
To da je Radina kuća nalik na laboratoriju i muzej vrednih minerala samo je donekle tačno. Pre bi se to moglo reći za dom njegovog oca, Nikole, koji se najlepše odmarao kad je kroz lupu ispitivao nekakav nov kamičak. Da bi se opravdalo poreklo novca koji je priticao iz inostranstva, advokat je tvrdio da Rada Pašić ima poslovne veze oko otvaranja novih rudnika sa čehoslovačkim, francuskim i engleskim poslovnim ljudima i kompanijama. “Taj novac Radomir Pašić ne troši neproduktivno i na svoja zadovoljstva kako ga stalno napadaju pojedini listovi, koje inspiriše privatni tužilac g. Stojadinović, već se taj novac investira produktivno: njima se priprema stvaranje novih ekonomskih vrednosti i posredno tome podizanje blagostanja čitavih krajeva naše otadžbine... Radomir Pašić, prema tome, nije samo negativan član društva,
on nije samo potrošač, već i aktivan i pozitivan član društvene zajednice - on je i proizvođač.”
Proizvođač ne samo afera, nego i vrednosti koje služe opštem dobru!

Human čovek

Radomir Pašić, gospodo sudije, ne vrši atak ni na čiju čast, ni na čiju slobodu, ni na čije imanje; on, sa pijukom u ruci, ide tamo gde od potopa Nojevog leži neizmerno blago, koje uzalud čeka preduzimljive duhove naše zemlje.”
Pašić zamisli svoga sina s rudarskim pijukom, ali ne na vrhu neke planine kao privrednika-heroja, nego pred nekom kasom prepunom para. Dobra ideja za neku od mnogobrojnih karikatura koje su tih dana vrvele po novinama. Branilac je napustio logiku i argumente i prihvatio se fraze i patetike. Advokatska posla! Zašto rudno blago leži negde zakopano tek od Nojevog potopa, a ne od postanka sveta?
“Radomir Pašić, gospodo sudije, ne uzima ništa od društva, ništa od države, sve što uzima, uzima od prirode, a uzimati od prirode, pa davati društvu, to znači vršti jednu korisnu socijalnu misiju i biti pionir ekonomskog progresa i civilizacije.”
Sad da vidimo one koji sina Nikole Pašića optužuju za takva nedela koja zagađuju celo društvo i potresaju državu iz temelja!
“I, gospodo sudije!”, čitao je dalje Rada, “kad bi privatni tužilac bio pravedan čovek, on bi video da je Radomir Pašić, kraj svih pojedinosti, koje je on o njemu godinama prikupljao, u svojoj osnovi, jedan socijalni čovek koji se uzdiže do humanosti, video bi da Radomir Pašić ima u sebi ono što danas mnogima oskudeva, da ima u sebi ono što se zove plemenitost, a plemenitost je, gospodo, ipak najfiniji ton u opštoj harmoniji života.”
Advokat Pavlović se na kraju svoje “nadahnute” odbrane bavi i ličnošću privatnog tužioca: “A sad, gospodo sudije, da vidimo ko je privatni tužilac g. Dragiša Stojadinović, koji se do danas proslavio samo mržnjom prema Radomiru Pašiću, da vidimo šta on to radi i čime se on to zanima?”
Jedan pravi pamfletista bi svakako na prvo mesto stavio da je dotični gospodin zet bivšeg čoveka broj dva radiklne stranke koji je pretendovao na mesto vođe. U nekakvoj aluziji smeliji polemičar bi između redova napisao da gospodin inspektor radi za dvor, a ne za pravdu. Privatni tužilac isuviše se preko štampe predstavlja kao nekakva razjarena poštenjačina. Kakvo đavolsko poštenje, kad je i sam pojurio za mirisom miliona koji su mu obećani u slučaju da Rada isplati obećanu proviziju. Takođe, nije lepo da jedan visoki državni činovnik izigrava advokata u jednoj privatnoj raspravi.

Mnogo ukrašljivo

Zajapuren od čitanja i uzbuđenja, diveći se samom sebi pomalo (posle toliko uvredljivih napisa slatko je čuti o sebi i neku lepu reč, pa makar je izgovorio plaćeni advokat) Rada je očekivao očevo mišljenje. Ali stari je ćutao i kao da je bio negde drugde. Sin pomisli s bolom da ga otac nije ni slušao.
“Lepo, ali je mnogo ukrašljivo”, reče Pašić. “Ajde da ručamo!”“Hvala, tata, pozvan sam kod prijatelja na krsnu slavu.”


Izvor: Novosti

Preti nam haos!

Tačno u četiri časa, kada je veliki sat otkucavao, otvorila su se vrata kraljeve sobe za prijem i ministar dvora, Dragomir Janković najavio je:
“Gospoda Nikola Pašić i Marko Trifković!”
“Neka uđu!”
Nikola Pašić je stupio u njemu dobro poznatu prostoriju, i pokušao da se pokloni do zemlje, ali godine mu nisu dopuštale da kralju iskaže svu svoju odanost. Malo je pognuo glavu i, uprkos bolu u ukočenoj kičmi, savio je povijena leđa.
Kralj je seo na hrastovu, izrezbarenu stolicu, koja je bila imitacija prestola.
Pašić po navici pogleda police prepune knjiga poređanih od poda do tavanice. Aleksandar je bio ponosan na veliku biblioteku savremenih dela i retkih starih izdanja. Valjda zato što je bio nepotpuno školovan, jedino je stekao nešto vojnog obrazovanja u Rusiji, godošio se pred uglednim posetiocima, kao da je veliki knjigoljubac. Kada je posećivao Francusku, jedan od njegovih nezaobilaznih izleta bio je odlazak u najčuvenije pariske antikvarnice. Knjižari su ga dočekivali sa spremljenim najređim knjigama, a kralj je mogao, kako svi bibliofili to rade, da razgleda za svoju dušu.
Nije se ustezao ni od pentranja po merdevinama da bi izbliza omirisao neku svesku na najvišoj polici.
Da bi suzbio intrigu kako su mu knjige samo dekor, ponekad bi recitovao srpske junačke pesme, ili govorio stihove svoga dede po majci, Njegoša. Tako su njegove apologete izneli na glas visoko literarno kraljevo obrazovanje u koje spadaju znanje naizust sve epske srpske poezije i Gorskog vijenca.

Kralj u uniformi

Izvolite sesti, gospodine Pašiću.”
Pašić se spusti u fotelju, motreći monarha, koji je bio obučen u iznošenu, radnu generalsku uniformu. Nije voleo da bude viđen u civilnom odelu, jer je smatrao da u njemu izgleda neugledno, da u pantalonama i smokingu gubi nešto od svoje kraljevske veličine. Osim toga, svojom uniformom je podsećao ličnosti kratkog pamćenja da je on pre svega vojnik, i da je kao borac u ratovima bio neustrašiv.
U kabinet uđe i predsednik Narodne skupštine Marko Trifković, onako krupan, glomazan, kretao se po tepihu, a brkovi su mu se tresli. Strogost kratkovidih kraljevih očiju uvek ga je izbacivala iz ravnoteže. On je odista u njegovoj blizini obolevao od vertiga, postajao je sav smućen i plašio se da usled vrtoglavice ne padne na pod.
Pokloni se i zauze mesto u drugoj fotelji. Aleksandar, koji je uvek bio vojnički brz i kratak, sada je nešto čekao, premišljao i ćutao.
Po njegovom licu ne bi se reklo da je ova audijencija formalnost, da će brzo učiniti ono što mu nalaže ustav: da mandat za sastav nove vlade ustupi predsedniku najveće stranke, odnosno onom ko uza se ima najviše narodnih poslanika.
Kralj pogleda Trifkovića, pa Pašića.
“Postoje, gospodo, ljudi koji svoje velike zasluge upropaste dugim životom. Bolje rečeno, zasluge za otadžbinu treba kriti od drugih ljudi, jer je mnogo više onih koji nisu imali prilike da ih u ratu, ili na nekom drugom narodnom poslu, zasluže.
Vidite, neukusno je kititi se zaslugama. Lično mi veoma smetaju takvi ljudi.
Ne volim ni drugu vrstu kićenja, sve je to nepotrebno i smešno, kada se neko nakiti,
kao ruski general, ordenjem i paradira okolo!
Dopustite da vam pomenem našeg vrlog pretka, vojvodu, junaka i književnika, Marka Miljanova, koji se opismenio tek u pedesetoj godini.
Vama je, naravno, dobro poznata njegova čuvena knjiga - Primjeri čojstva i junaštva. Kad su ga upitali šta je to čojstvo, on je odgovorio da je to kad čovek brani druge od sebe, a junaštvo kad brani sebe od drugih. Nažalost, naša sredina, ili naše vreme pliva u junaštvu svake vrste, naročito u junaštvu na rečima, a o čojstvu niko i ne haje.”

Vlade padaju

Predahnuvši malo, kralj nastavi tečno, kao da čita:
“Gospodo, možda se čudite što ovako otpočinjem s vama razgovor, ali našem nacionalnom karakteru nedostaje tako bitna vrlina za napredak jednog društva - skromnost! Gospodine Pašiću, iz novina i razgovora saznao sam da ste juče oštro i neočekivano demantovali prvaka vaše stranke i predsednika vlade u ostavci, Nikolu Uzunovića! Zatim ste, kasnije taj demant i povukli, kad ste saznali da odredimo neki putokaz daljoj našoj politici koja doživljava težak košmar. Vi ste, i pored vaše mudrosti, nekim neočekivanim postupcima učinili da zemlju svaki čas rastrzaju padovi vlada, a i kad skrpimo neku vladu, ona nema dovoljno snažnu podršku u parlamentu; jednom reči, preti nam haos!”
“Dobro nam je poznato s koliko odgovornosti pratite politički razvoj događaja.
Ali, dopustite mi, vaše veličanstvo, da primetim neke radnje od strane vaše okoline uperene protiv mene! Ovaj, protiv mene i Radikalne stranke i protiv normalnog parlamentarnog puta prilikom smene vlade!” - reče Pašić.

Baja - ćuti

Svakog dana slušam žalbe na tu moju famoznu okolinu. Veli se da sa izvora čista voda teče, ali je narod mutnu pije! Ne postoji nikakva moja okolina koja radi protiv vas, gospodine Pašiću, ili bilo protiv koga drugog stranačkog prvaka. Ne bih to ni dozvolio, ni u kom slučaju! Ta okolina koju vi pominjete, to sam ja, lično!” - reče kralj.
“Bože sačuvaj, vaše veličanstvo. Nikako na to nisam mislio!” - branio se Pašić.
“Izgovarate se nekakvom izmišljenom okolinom kad hoćete da mi uskratite prerogative koji mi pripadaju, pozivate se na moju rđavu okolinu kad me kritikujete, prikriveno, naravno, jer javno ne smete, a i kad biste se usudili, ne bih vam dopustio, sigurno, pošto znam šta radim!
Znam vrlo dobro šta radim, ali pređimo na suštinska pitanja. Vreme protiče. Imam još primanja domaćih i stranih ličnosti.
Pozvao sam vas ovako da zamolim za pomoć. Rekoh maločas da nam preti haos, unutrašnje prilike su sve gore, a i spoljašnje nam ne idu naruku!
Dakle, tu smo, šta vi predlažete to me interesuje, a o mojim rđavim savetnicima iz najbliže okoline drugom ćemo prilikom razgovarati, kad budemo imali više vremena.”
Pašić je ćutao. Činilo se da je uvređen. Hoće li sad izbaciti onu istu pretnju koju je javno izrekao, kada je posle povratka sa mirovne konferencije obećao da zauvek napušta politiku?
Ne, sad mu to i ne pada na pamet. Sad brani svoju čast, jer ko izgubi vlast, gubi i čast! Tako je to u našoj državi od vajkada.


Izvor: Novosti

Sa Pašićem ni u raj

"Mi smo imali široka konsultovanja svih stranačkih klubova. Teško će ići sa koalicijom, mada će biti još teže bez Hrvata. U ovom trenutku to je vrlo važno pitanje, hrvatsko" - reče Marko Trifković tek da bi prekratio neprijatno ćutanje.
"A vi, gospodine Pašiću?"
"Mi ništa drugo ne tražimo, ovaj, osim ono što nam po ustavu pripada."
"A to je?"
"Poznato vam je da smo ovih dana opet zajedno. Svi radikali su na okupu. Pretile su zađevice. Orni smo, ovaj, da za narodno dobro zanemarimo naše lične sukobe... To vam je poznato, vaše veličanstvo, a možda niste znali da u ovom teškom času preuzmem taj teret odgovornosti... ovaj, da se prihvatim mandata za satav nove vlade... Da se ide parlamentarnim putem, ništa drugo ne tražimo!"
"Da, parlamentarnim putem, pa makar izbila i revolucija, da" - smeškao se Aleksandar.
"Ne, revolucije neće biti... Ne želim ja da se po svaku cenu meni poveri mandat. Ja sam tražio druga rešenja... Sa svake strane... Mogu li ja opštu volju svih mojih prijatelja da odbijem izgovarajući se godinama? Pokušao sam. Nisu hteli ni čuti. Ne postoje godine, postoje ljudi koji mogu ili ne mogu, ovaj. To su njihove reči!"
"Tačno tako, vaše veličanstvo! - potvrdi Marko Trifković. "Radikali bi imali solidnu većinu u skupštini i mogli bi da vode zemlju bez Radića, pošto su njegovi uslovi neprihvatljivi."
"Neprihvatljivi!" - začudi se Aleksandar.
"Apsolutno! - potvrdi Trifković. "Videli ste Radićeve izjave!"

Pitanje časti

"On neprestano poteže pitanje mog poštenja. Jesam li častan ili nisam", govorio je Pašić drhtavim glasom.
"A Ljuba Davidović, čini mi se, našao se na istom položaju sa Radićem", podstaknu kralj neprijatnu temu za gazgovor.
Davidović je, posle pitanja može li u istu vladu sa Pašićem, izjavio: "Sa Pašićem zajedno ni u grob!"
Nešto slično je došlo i iz Hrvatske seljačke stranke: "Sa Pašićem ni u raj!"
Nikola Pašić i Marko Trifković su bili iznenađeni neočekivanom kraljevom govorljivošću. Nisu sasvim jasno mogli proniknuti u smisao njegovih reči. Samo je prva rečenica o dugom životu koji upropašćuje zasluge nagoveštavala neku zamerku na Pašićev račun. Aleksandar je koristio priliku da pokaže koliko mu je knjiga bliska, a mudrost omiljenih pisaca putokaz u razmišljanju i rasuđivanju o sebi i drugima.
Da bi izbegao dalje nedoumice, Aleksandar reče:
"Pređimo na stvar!"
To još nije moralo da znači ništa, jer je on bio i inače vrlo zvaničan, strogo se držeći španskog ceremonijala, koji je zaveo na beogradskom dvoru, čim je ustoličen.
"Vaše veličanstvo, odazvao sam se vašem pozivu sa najvećim..."
"Niste vi ovde po mojoj želji, već ispunjavam želju predsednika Narodne skupštine koji mi je predložio da vas primim..."
Marko se zakašlja, našavši se u neprilici.

Mandat - meni!

Pašić oseti jak bol u levoj strani
glave i nešto ga žignu u ruci. To već nije slutilo na dobro. Ali, kralju treba predočiti stvar. Možda su ga njegovi dvorski čankolizi, udvorice, pogrešno obavestili.
"U ovim teškim trenucima, ovaj, kad našu otadžbinu rastržu kako pitanja unutrašnje, tako i pitanja spoljašnje politike, verujem da delim naše brige i zato sam slobodan predložiti vam, u skladu s ustavom naše kraljevine, najbolje rešenje za izlazak iz krize... Ukoliko vaše veličanstvo želi da podrobnije izložim političku situaciju, ja sam spreman..."
"Ko po vašem mišljenju treba da dobije mandat za sastav nove vlade?" - odjeknu kraljev glas sa prononsiranim crnogorskim naglaskom. Valjda su ga zbog toga zvali - Crnogorac.
"Posle najnovijeg pomirenja među svim radikalima, slobodan sam, ovaj, da zaključim da bi samo radikali imali snage da srede neka teška politička pitanja..."
"Koji radikali?", žurio je Aleksandar.
"Kada sam to pitanje postavio pred klub radikalskih poslanika, oni su izneli svoje mišljenje, i to jednoglasno, da je krajnje vreme da se postupi u skladu sa pravilima naše parlamentarne države, da se prekinu dalje igre i da se mandat poveri meni... Situacija je takva da nisam mogao da odbijem ovu svetu obavezu."
Aleksandar je nekoliko trenutaka razmišljao. Možda je u sebi savlađivao onaj karađorđevićevski bes. Za razliku od plahovistog Đorđa, koji je svim svojim furioznim trenucima davao odmah oduške, zbog čega je morao i krune da se odrekne, Aleksandar je umeo da sačeka pravi trenutak, a onda se žestinom izmahne i udari. Bio je nemilosrdniji od brata Đorđa, mada je važio za mirnog i učtivog čoveka koji dopušta da mu se u jednoj prihvatljivoj formi izjavi svako mišljenje.

Verni saveznici

"Možda bi vas interesovao politički program jednog takvog eventualnog kabineta?", upita Pašić, želeći da iskoristi ovu kraljevu nedoumicu i dovede ga pred svršen čin.
Aleksandar klimnu glavom. Značenje tog gesta nije bilo jasno.
Pašić taj kraljev gest razumede kao dopuštenje da nastavi:
"Što se tiče spoljašnje politike, mi dalje ne možemo da popuštamo Musoliniju, jer bi to značilo kapitulaciju pred njegovim teritorijalnim zahtevima... Mi imamo jake i verne saveznike, ovaj, koji će poštovati naš suvernitet i štititi našu teritoriju, ovaj. Što se tiče unutrašnje politike, to bih vam i pismeno dostavio program, a u prvom redu bi trebalo što više pažnje posvetiti vaspitanju naše omladine... Mi radikali smo tu stvar, ovaj zapustili..."
Aleksandar se trže, osetivši da je došao trenutak za napad...
"Kako to mislite... vaspitanje omladine?"
"Stavićemo to na čelo programa, jer je omladina naša budućnost."
Aleksandar je gledao i treptao i isturivši bradu iskazivao svoj bes, prigušen, ali snažan. Da li Pašić i s njim tera dobro poznatu radikalsku šegu: jedno ga pitaš, drugo ti odgovara?! I sve vreme te netremice gleda u oči!


Izvor: Novosti

Kralj bez milosti

Vaše veličanstvo, govorio je Pašić, prošlo je osam godina od rata, a ja često i na javi i u snu vidim one nezamislive patnje naše omladine. Poznato nam je da su iz Srbije sa vojskom 1915. krenula i muška deca. Četrdeset hiljada dečaka, četrdeset hiljada mučenika. Odstupali su sa nama, jer su dobro znali očevi kako su u Mačvi 1914. Austrijanci i Ugari pobili svu mušku decu. I ne samo da su ih nedužne pobili, nego su im porazbijali lobanje i iz njih povadili mozgove. Kada su se Austrijanci sklonili, stigli su očevi i majke da sahrane svoju decu. Skupljali su njihove mozgove i ponovo ih vraćali u lobanje, a potom sahranjivali. Ipak na travi su ostajale sive krvave mase. Nisu mogli sasvim sve pokupiti...
Kad pominjem da moramo više računa povesti o omladini, meni se uvek prikazuje tih četrdeset hiljada dečaka koji su se povlačili s nama preko Albanije. Stiglo ih je samo osam hiljada na obalu i oni su ukrcani za Korziku i Englesku. Kod Valone, sećate li se čitavo polje je bilo pokriveno mrtvim dečacima. Ležali su kao snoplje, u blatu, sa izrazom vapaja za spasom. Ali ih niko nije mogao spasti! Da li je ljudsko oko videlo potresniji prizor? Moje nije. Stigli su skoro do obale spasa, a potom su popadali u blato, progutao ih je ponor smrti.
Ako za njih, za te dečake, nismo mogli ništa učiniti onda, ja sam nameran sada, predložiti vam, da se obrati naročita pažnja omladini. Vi dobro znate da je prota Matija Nenadović zapisao da su vođenje pametne politike i vaspitavanje mladeži dve najteže stvari na svetu. Nismo se dovoljno odužili svim onim golim, smrznutim telima, razvejanim duž surovih planinskih puteljaka u Albaniji. Ponekad mi se čini, kad naiđem na razdragane, vesele dečake da su to oni koji su, posle teškog tmurnog sna u blatu kod Valone, ponovo ustali i vratili se u Srbiju, da dokažu da su večni. Eto, to me je rukovodilo da u svom novom političkom programu posebno naglasim našu želju da se ozbiljno i svesrdno posvetimo našoj omladini...”

Slike tragike

Kralj je ćutao. I on se prisetio blatne, močvarne valonske ravnice po kojoj su popadali premoreni, izgledneli dečaci i više nisu smogli snage da se podignu. Niti ih je iko mogao dići. Tu su ostali, posejani, ali teško da će iz tog semena išta nići. Sem uspomena, od njih ničega neće ostati. Preoraće im i groblja u kojima počivaju.
“Hoćete li, gospodine Pašiću, vaspitavati i ostalu omladinu kao što ste vaspitavali svog sina?”
Pašić izgubi dah za trenutak i oseti kako mu kroz celu levu stranu tela sevnu jak bol. Uplašio se da ga ne savlada malaksalost. Brzo se pribra, mada je dobro znao i još tačnije slutio da ova zlobna upadica znači raspirivanje rata između kralja i vođe najjače stranke u državi.
Aleksandar je čekao, zadovoljan što je starca poljuljao iz temelja.
“Ovaj, ne razumem vaše veličanstvo, kakve veze ima moj sin sa državnom politikom i programom buduće vlade?”
“Ja ću vam pomoći da to shvatite!”
Pašićeva slabost naglo se pretoči u neki starački bes. Šta hoće kralj? Treba ga podsetiti na neke stvari.
“Zaslužio sam da mi pomognete, vaše veličanstvo. Kada je trebalo, u najkritičnijem trenutku, bio sam i ja uz vas.”
Kralj je očekivao:
“Dakle?”
Pašić je ćutao, osetivši da mu je izletela reč koju je morao duboko kriti u sebi.
“Dede,
gospodine Pašiću, slušam vas.”
“Za mnom su vikali poslanici: Ubico!”
“Zašto?”
“Zato što sam se složio da pogubite Apisa!”
Oštra bora zaseče Aleksandrovo čelo. Bio je pred strašnom eksplozijom besa. Pašić se uplaši kraljevog gneva.
“Šta su hteli crnorukci?” - upita Aleksandar.
“Ali nismo morali ubiti Apisa, veličanstvo.”
“Ostavite mrtve, gospodine Pašiću... Ostavite ih na miru... Znam ja da vi širite okolo priče kako ste me nagovarali da pomilujem Apisa, a ja sam tražio njegovu smrt... Vi perete ruke, kao Pontije Pilat, ali kasno!”
“Ne, vaše veličanstvo, nemojte tako” - zavapi Pašić.

A teatar Pašiću

Vi znate da je naš ministar dvora, gospodin Janković i dramski pisac. Međutim, sada neće čitati svoje drame, ovde, u dvoru, jer za to nemamo vremena, ali ono što budete čuli puno je dramskog potencijala, možda će jednog dana neko i tu suvu istinu iskoristiti za nekakav pozorišni komad... Gospodine Pašiću, iako stanujete u Pozorišnoj ulici, slabo marite za teatar, zašto?”
“Star sam, vaše veličanstvo.”
“Niste viđani u teatru ni kad ste bili mlađi... Čak ste jednom odbili da date pomoć pozorištu, rekavši da za te pare možete da kupite mitraljez.”
“Spremali smo se za rat, vaše veličanstvo. A tu nema glume. Ko nije dobro naoružan gubi boj i glavu.”
“Dobro, nećemo sad o tome... Nego da čujemo gospodina Jankovića. Izvolite.
Janković razvi tabak. Iskašlje se jedva čujno. Svi pisci, bez obzira da li pišu drame ili nešto drugo, vole pomalo i da glume. Čak i kada se misli da veruje da se među oblacima, pažljivo osluškuje šta se o njima zucka. I obuzme ih neizmerni gnev kad čuju da se o njihovom radu neko nepovoljno izrazio. Sva sreća što njihova srdžba ne poseduje Zevsovu snagu, inače bi odavno svet nestao u kataklizmi spisateljskih emocija izazvanih rđavim mišljenjem o njihovim delima.

Šećer i pare

Pošto je od svojih stranačkih prijatelja bio opomenut da je njegov sin Rada proneverio 160 vagona šećera i pare strpao u svoj džep, gospodin predsednik je sve okrenuo na šalu: “Šta ćete, dete, pa voli šećer.”
Niko se nije nasmejao ovoj već toliko puta prepričavanoj šali. Ni tamnoputo kraljevo lice nije se razvedrilo, naprotiv, postalo je još mračnije, kao da ga je ponovo razdirao čir u stomaku.
“Dalje” - reče kralj.
“Uoči napada Austro-Ugarske, Rada podnosi komandi uverenje da je usled fizičke iscrpljenosti i malaksalosti srca nesposoban za vojnu službu, te tako biva oslobođen vojske. Viđen je posle povlačenja preko Albanije na jednoj jahti, gde se sunčao u krfskom pristaništu sa veselim društvom. Plava grobnica nije ni malo poremetila njegov provod, pa je po uglednim kafanama lumpovao do svitanja, a potom se vraćao u svoju rezidenciju da sakupi snagu za nove orgije. Jednom prilikom u vinskom raspoloženju Radomir Pašić je državnom limuzinom zgazio jedno dete. Ipak, skandal je sprečen, jer je siromašni otac pristao da za bogatu nagradu ćuti, i saglasi se sa zvaničnom verzijom da je za svoje stradanje samo dete krivo, jer je nesmotreno istrčalo pred automobil. I kao kruna ove krfske turneje dolazi veridba a kasnije u Parizu venčanje sina predsednika vlade sa kćerkom grčkog admirala Zotosa.


Izvor: Novosti

Odreknite se sina!

 
Rada je ratne godine proveo uglavnom u Parizu. Najlepše se osećao u Meštrovićevom pariskom ateljeu, gde je radio i Toma Rosandić. Dva nekadašnja dalmatinska kamenoresca, sada dva ugledna umetnika, nisu bila surevnjiva, nisu smetali jedan drugome. Rosandić je sve češće birao drvo za materijal. Bio je presit kamena i prašine. Drvo je bilo nekako toplije, podatnije.
U radionici se najvećma razgovaralo o umetnosti. Mnogo više nego o ratu, iako je bilo vreme ratno. Meštrović je hvalio secesiju, video je u njoj svoju umetničku budućnost. Pomešati sve stilove, u sintezi postati nov, pa to novo vezati za nacionalnu tradiciju i postati apsolutno svoj, eto kako je, sažeto rečeno, izgledala Meštrovićeva stvaralačka dogma, čita Jovanović i nastavlja: Dolazili su u atelje Srbi, Hrvati, svi Jugosloveni koji nisu bili na frontu. Gospođa Meštrović uprkos ratnoj nestašici, uvek je na zalihama imala dovoljno kafe da posluži goste. Nije joj nikad bilo teško da tek opranu džezvu nalije vodom i ponovo je stavi na štednjak.
Jednog dana dok je društvo kafenisalo u Meštrovićevom ateljeu, stiže Rada Pašić i svima podeli svečane pozivnice za svadbu.

Pariski dani

Bili su iznenađni ovom vešću, ali su mu iz pristojnosti srdačno čestitali, poželevši mu mnogo sreće i mnogo dece. Posle ratnih stradanja u kojima je izginulo milion Srba, sa sigurnim izgledom da se ova cifra do kraja rata poveća još za koju stotinu hiljada, i rađanje dece će biti svojevrstan patriotizam. Kad već nije u prilici da s puškom u ruci dokazuje svoju visoku rodoljubivu svest, službenik srpskog poslanstva u Parizu, g. Radomir N. Pašić, postaje zet Grčke, najdraže nam savezničke države koja postade drugom domovinom mnogih Srbalja u najtežim trenucima istorije.
Eto, to su bila sećanja na te pariske dane u vreme rata. Ali, Rada je izistinski bolešljiv mladić bio, zar to nije svima jasno i zar bi otac dopustio slabašnom jedincu da propadne u ratnim rovovima?
Zašto mu to kralj prebacuje?
Uostalom, Pašić je, iako u godinama, zamenio sina i zajedno s vojskom povlačio se preko Albanije.
Potraja ćutanje u kraljevom kabinetu, jer je tako želeo onaj koji je dirigovao razgovorom.
Najzad se Aleksandar prenu.
Pogleda Pašića koji je gladio dugu bradu.
Trifković je sedeo ukočeno, a brkovi su mu još uvek podrhtavali.
“No?” - okrete se kralj Jankoviću.
“Što se tiče te ženidbe, to je isposlovao Voja Janjić!” - reče Pašić.
“Ali s roditeljskom dozvolom” - umeša se kralj.
“Mislio sam da će ga ženidba smiriti, Grkinje su štedljive, a moj Rada je mnogo trošio.”
“Videćmo da ga supruga nije odvikla od razbacivanja novca” - reče kralj i dade Jankoviću znak da čita dalje.
“U poslednjoj godini rata francuska policija je uhapsila sekretara našeg poslanstva u Parizu, Gluščevića, pod optužbom da je otkupljivao platinu, i zapakovanu u sanduke, ilegalno prebacivao u Švajcarsku, gde su je otkupljivali Nemci i Austrijanci za vojnu industriju. Jedan od švercera bio je i Rada Pašić. Zbog toga je francuska policija pristala da Gluščevića preda srpskim vlastima. Odustalo se od vojnog suda, a civilni je iznašao da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice, osim možda carinske.”

Afera za aferom

To da je moj Rada bio umešan u toj raboti nije nikad dokazano” - reče Pašić.
“Gospodine Pašiću, ovo je dvor i na ovom mestu se ne iznose neproverene činjenice.”
“U jesen 1921. u kafani ’Topola’ jednom lumperajkom proslavljen je uspeh nove afere u kojoj su Rada Pašić i njegov šurak Grk Belojanis preko svojih veza i vezica otkupili 60.000 ovaca i 17.500 goveda dobijenih od Nemačke na ime reparacije. Iako je cena na pijaci za ovcu od 150 do 200 dinara, a govečeta od 2.500 do 3.000 dinara, sin predsednika vlade je plaćao ovčice po 45,50 dinara a rogatu marvu 1.510 dinara. Milionsku razliku, ne trepnuvši, strpao je u svoj džep, a pao je i veliki bakšiš onima koji su ovu sramnu rabotu omogućili.”
Janković ponovo prestade da čita. Pašić je ćutao, gladeći bradu pod snažnim i prodornim pogledom kraljevim.
“Moj Rada ima dobro srce, ali je okružen rđavim društvom koje ga kvari.”
“Predsednik vlade kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ne sme imati takvog sina!”
“Pa šta da radim, vaše veličanstvo?”
“Odreknite ga se!”
“Ne!”
“Dopustite skupštinskom anketnom odboru da ispita njegove afere!”
“Ovaj...”
“Čitajte dalje” - reče kralj.
“Sin velikog slavnog državnika Nikole Pašića je zloglasni Rada Pašić. Pošto je sa svojom prijateljicom trijumfalno proputovao kroz Bačku, lokalne vlasti su mu sve činile da mu turneja bude ugodna - čak su konjima koji su vukli fijaker repove kolmovali - stigao je u Novi Sad gde ga je omladina dočekala povicima: Dole korupcija! Dole aferaši! Živeo Nikola Pašić! Dole Rada Pašić!”
“Gospodine Pašiću, ovo su poklici svih poštenih građana. Ako hoćete mandat, morate ih uvažiti. Odlučite se!”Nastade opet dugo mučno ćutanje. Čulo se teško sipljivo disanje predsednika skupštine Marka Trifkovića, koji se nikako nije mogao smanjiti i sakriti u svojoj fotelji.

Klicanje

Možda je tren podsetiti njegovo veličanstvo da im je sudbina isprepletena, tako reći zajednička, ne toliko zbog istovetnih političkih ciljeva, jer se često razilaze, koliko zato što su im neprijatelji zajednički?
Aleksandar, nažalost, ne veruje u snagu svojih neprijatelja. On im se podsmeva, obećavajući da će ih uništiti jednog dana, i to lako. Čeka da mu se popnu na glavu, kao što je čekao crnorukce. Podsetiti kralja na to da su već preživeli atentate i to na istom mestu. Aleksandar je još bio regent i došao je u skupštinu da položi zakletvu na Vidovdanski ustav.
Ulice su bile iskićene, pune naroda, a redovi odabranih gardista bili su tu zajedno sa žandarima da odaju počast nasledniku krune i zaštite ga od preteranih izliva narodne ljubavi. Pašić je Aleksandra dopratio do skupštine, a kada se svečani čin potpisivanja okončao, regenta je na ulicu ispratio dr Ivan Ribar, predsednik Ustavotvorne skupštine.
Klicanje narodno je trenutno zamuklo da bi ga zamenili krici i opšta uzrujanost, jer je sa jednog prozora Ministarstva građevina doletela bomba i eksplodirala pored auta njegovog visočanstva.
Šofer je najvećom brzinom pojurio prema dvoru, a na pločniku su ležali ranjenici: nekoliko građana i dvojica gardista.


Izvor: Novosti

I Baja na nišanu

Atentator je istrčao u dvorište, ali nije daleko stigao. Na njega su se bacili najhrabriji agenti i brzo ga savladali. Ubrzo su otkrili da je bombu sa prozora ministarstva hitnuo molerski radnik iz Turske Kanjiže, Spasoje Stejić. Banaćanin, moler, kasti! Kakvo je to bilo iznenađenje! Za molere se pričalo da su dobroćudni i dok prevlače četkom po zidovima i plafonima, jednako pevuše, malo nacvrckani. Stejić je omašio, ali je Alija Alijagić tačno gađao i ubio ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića. Zbog tog ubistva Alija je obešen i sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj. Njegovi drugovi su se okupili, demonstrirali i pevali Internacionalu. Žestoko su protestovali što je njihov drug zbog ubistva ministra osuđen na smrt i obešen!
Na istome mestu gde je eksplodirala bomba pored regentovog auta, jedan čovek je pritrčao Pašićevim kolima i ispalio nekoliko hitaca. Sa svih strana su se prolomili krici i uzvici: „Ubiše Pašića!“
Bio je predsednik krvav po licu, ali ne od kuršuma već od srče razbijenog automobilskog prozora. Uhvatili su teroristu u Ulici velikog Miloša niz koju je nagao bežati. Odmah je rekao da se zove Milutin Rajić, da je nekada bio činovnik, a sada bez posla. Ta besposlica i velika Pašićeva popustiljivost prema Radiću (tako je baš rekao) rukovodilo ga je da napuni pištolj i puca. Pašić je, stišavši uzbuđenje, hladno razmišljao šta znači ovaj atentat za njega i njegov politički ugled. Dobro je što je taj Rajić opalio, a još je bolje što je promašio. Kralj (u međuvremenu je Petar umro i Aleksandar je poneo krunu) i oni oko kralja ne mogu reći - atentatori ciljaju u svakog, sem u Pašića. Čime je to on zadobio simpatije onih čije su svesti zatrovane strašnom mržnjom prema onima koji vladaju? Ne mogu se dvosmisleno smeškati i govoriti: kad nikome ne smetate, gospodine Pašiću, jeste li bar nekome od koristi?

Napolje iz države!

Još čuva hrpe telegrama koji su dolepršali iz Beograda, udaljenih krajeva Kraljevine SHS, pa čak i iz stranih zemalja. Svi su mu čestitali srećno spasenje. Samo u jednom gnusna poruka je bila ispisana: „Ja te, gade, promašiti neću!“
Uzbuđeni ukućani su se pitali kako je telegrafista mogao primiti takvu jednu grozotu i nameravali su depešu predati policiji na isleđenje, ali je Pašić rekao da je to neka kukavica s kojom ne vredi gubiti vreme. Neka prete. Ono što je najvažnije - on je čitav, sa jednim preživljenim atentatom koji se odigrao na istom mestu gde i sa kraljem, tri godine ranije.
Da pomene sad Aleksandru i to? Ne, ne, Aleksandar ne voli da ga drugi podsećaju na ono što želi da zaboravi.
„Veličanstvo, moga Radu koriste rđave osobe, a on ne ume da se sačuva. Ima meko srce!“ - reče Pašić.
„Idemo dalje, gospodine Jankoviću.“
„Ništa jednu ličnost ne čini tako trivijalnom kao stalna uživanja, a upravo tom tipu pripada i sin našeg uvaženog predsednika Pašića. Kako izgleda njegova biografija, sažeto ispričana. On je odrastao u egoističnoj sredini koja mu je od malih nogu ispunjavala sve želje, laskajući i ocu i njemu.
Dobro su uočili naši velikaši da Pašić svoga sina neizmerno voli i tu ljubav su beskrupulozno koristili. Prošavši kroz visoku školu marifetluka mladi Pašić je postao moralno impotentan. On više ne ume da razlikuje dobro od zla i sam postaje izvor etičke kuge, pravo žarište zaraze.
„Takve tipove jedno društvo radi svoga zdravlja i napretka mora amputirati.
„Mi nemamo grčku instituciju - ostrakizam - ali javno mnjenje se već izjasnilo - napolje iz države sa Radom Pašićem i njemu sličnim!“
„Evo vidite, veličanstvo, to i ja govorim: moga Radu kvari sebična okolina. Kad bi ona bila bolja, ni on ne bi toliko grešio!“ - reča Pašić.
„Niste, dakle, za to da vaš sin ode iz zemlje?“
„Ovaj...“
„A želite mandat za sastav nove vlade?“
„To je, ovaj, želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Mi samo želimo da se ide ustavnim putem.“
„Čitajte dalje!“ - naredi kralj.

Galantni sin

„U Beogradu se priča da je isti automobil na svečani ručak u hotel ’Palas’ doveo oca i sina. Prvo je stigao Rada i dao šoferu napojnicu - dve novčanice od po sto dinara. Potom stari Pašić i dao vozaču isto dve novčanice od po deset dinara. Kad je šofer rekao ocu koliko je dobio od sina, Pašić je odgovorio: „Lako je njemu, on je sin predsednika vlade.“
„Prelazimo li na anegdote, vaše veličanstvo?“ - upita Pašić.
„Vraćamo se ponovo ozbiljnim činjenicama“ - odgovori kralj.
„Ni stvaranje jedne snažne radio-stanice i bežične telegrafije nije moglo proći bez večitog Rada Pašića. Iako je postojao predlog umesan i jeftin da tako što ištemo od Nemačke na ime reparacije, ipak se moralo popustiti tatinom sinu i velike antene uvesti iz Francuske, jer je tako famozni Rada strpao u svoj džep 250.000 francuskih franaka. Dosta mu je dinara, hoće dete malo i strane valute.“
Opet predah, pogledi, ćutanje.
„Možete li posle svega ovog prihvatiti mandat za sastav nove vlade?“ - pita kralj.
„Ovaj, to je želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Tu je i predsednik parlamenta, gospodin Trifković.“
„Mi smo mišljenja, vaše veličanstvo, da samo pod vođstvom našeg starog predsednika Pašića možemo dovesti državu u red. Tako smo se dogovorili na sednici poslaničkog kluba. Drugog izlaska ne vidim.“
„A tako ste se vi dogovorili!... Čitajte dalje!“
„Nedavno je gospodin Rada Pašić priznao pred Prvostepenim sudom da je za oslobođenje bečkih kapitalista koji poseduju rudnik uglja Trbovlje u Sloveniji od državne kontrole dobio u akcijama četiri miliona dinara. Tako je postao ne samo akcionar, nego se stavio i na čelo ovog rudnika.
„Moj Rada voli da istražuje rudno bogatstvo. Otkrio je slučajno brdo oniksa, ali nije sve za sebe prigrabio, nego je postao ortak sa vlasnikom zemljišta.“
„Nećete reći, gospodine Pašiću, da je vaš Rada otkrio i rudnik uglja Trbovlje?“ - začudi se kralj.
„Ovaj...“
Janković pogleda prema kralju koji klimnu glavom dajući mu znak da nastavi.


Izvor: Novosti

Petar osudio sina

"Sa Česima je dogovoreno da predsednik Nikola Pašić učini zvaničnu posetu ovoj prijateljskoj nam zemlji i da tom prilikom kao pokrovitelj Praškog velesajma bude pozdravljen na svečanoj sednici svih ujedinjenih čehoslovačkih preduzeća koja su u tom konzorciju. Ali je poseta pokvarena, jer se u međuvremenu ispostavilo da sa Praškim velesajmom održava, po svom običaju, prljave veze predsednikov sin Rada. Tako se u poslednjem trenutku izbegla stramota za celu kraljevinu SHS da građani jedne strane zemlje dočekaju predsednika vlade koji ima ulogu pomoćnika svoga sina aferaša", čita dalje Janković.
"Treba li vam još dokaza da se vaš sin služi vašim imenom i autoritetom za svoje lako bogaćenje?", upita kralj.
"Mi sa Čehoslovačkom održavamo najprijateljskije i bratske odnose i uzajamne posete su potrebne i korisne", odgovori Pašić.
"Opet se vi pravite da me ne razumete", reče kralj.
"Šta mislite, gospodo", nastavi čitanje Janković, "ko u kabinetu kraljevske vlade vodi glavnu reč, kada njome predsedava Nikola Pašić? Pogrešili ste ako ste pomislili da je to pomenuti sedobradi državnik. Ne, gospodo moja, iza kulise stoji njegov mili sin Radomir Pašić i povlači konce, a ministri igraju kao lutke u pozorištu. Otkriveni čekovi od 100.000 francuskih franaka u Francuskoj hipotekarnoj banci, koje je naplatio Rada Pašić, a koji su potom jednostavno uništeni, svedoče da iz raznih fondova kojima kontrolisano raspolaže Nikola Pašić odvoji po koji miliončić i za svoga razmaženog sinčića."
"Šta na to kažete?", upita kralj.
"Zna se za šta se odvajaju pare iz dispozicionog fonda", reča Pašić.
"Vi ste sami priznali da je sve to urađeno po vašem naređenju", reče kralj.
"Zbog državnih tajni, ovaj..."

Siromah i - dug

"Vrhunac skandaloznih finansijskih afera Rade Pašića, koji sve to radi, dabome, uz tihu, ali čvrstu podršku svog oca, u vezi je sa zajmom od Italije. Italijani su odobrili zajam kraljevini SHS za gradnju Jadranske železnice. Ali pod takvim uslovima? Sav materijal se naručuje iz Italije, radovima upravljaju italijanski inženjeri, a tri četvrtine radne snage moraju biti Italijani iz Dalmacije ili Italije. Dakle, tako što se još može desiti samo u nekakvoj koloniji. Nismo li i mi ovakvim ugovorom na najboljem putu da postanemo italijanska kolonija?"
"No", reče kratko kralj gledajući Pašića netremice.
"Vaše veličanstvo, kad siromah traži zajam, onda mora prihvatiti i uslove onoga koji daje pare", reče Pašić.
"Takav odgovor nisam očekivao. Zbog procenta koji je uzeo vaš sin, vi odobravate ugovor koji se graniči sa izdajom..."
"Ovaj..."
"Nisam završio, gospodine Pašiću! S jedne strane upozoravate u vašem političkom programu na opasnost od Musolinijeve politike i italijanske iredente koja svim silama radi da otcepi naše krajeve i pripoji ih Italiji, a s druge strane, radi materijalne koristi, odobravate sraman ugovor,
koji širom otvara vrata takvoj jednoj imperijalističkoj politici... Kako vam ja mogu poveriti mandat za sastav nove vlade, ako ovde, preda mnom i pred uvaženim predsednikom skupštine gospodinom Markom Trifkovićem i ministrom dvora gospodinom Dragomirom Jankovićem, odlučno i kategorički ne izjavite da ne stojite ni iza jedne afere vašeg sina. Zapamtite, moj počivši otac kralj Petar nije mnogo oklevao da osudi postupke svoga sina, prestolonaslednika Đorđa, i liši ga krune, a radi dobra države i naroda!"
"Veliki kralj, počivši Petar Prvi, Bog da mu dušu prosti, imao je dva sina, a ja samo jednog", reče Pašić.

Uvrede kralja

Kralj ljutito dunu kroz svoj dug, grbav nos, zgužva nekakvu hartiju i pogleda prema ministru dvora. Ovaj je ćutao, zbunjen, kao da je bio već sit čitanja i ovog uzaludnog ubeđivanja, koje nije moglo da slomi starog Pašića, jer je on čvrsto stajao iza svog jedinca, a nije se odricao ni prava na mandat koji mu je po Ustavu pripadao.
"Ima li još, Dragiša?", upita Pašić.
Ministar dvora ga pogleda s čuđenjem.
"Nisam ja Dragiša, gospodine predsedniče!"
"Znam, znam. Nego to isto o mom Radi mi je već sve rekao gospodin Dragiša Stojadinović, načelnik... On se zavadio sa mojim Radom oko neke provizije... Nije dobio ono što je tražio, pa je navalio da isteruje pravdu... Ovaj, kad čoveku nešto fali, uvek se poziva na pravdu", reče Pašić.
"Gospodin Stojadinović nije isterao pravdu, ali ste vi isterali njegovog tasta Ljubu Jovanovića iz stranke", reče kralj.
"Nisam ja sam! Glasali smo svi! Tako je po statutu naše stranke. Glasa se, pa kako većina odluči", reče Pašić.
"Znamo mi za tu vašu većinu. Nemojte mi samo vi govoriti o demokratiji... Nego, kad smo već kod Dragiše, zašto ste naredili da mu se pretrese kabinet? Šta ste tražili, koja dokumenta, dede, recite?"
"Naredbu o pretresu potpisao je dr Ivan Krajač, a ne ja", reče Pašić.
"Radić kaže da je prevaren, izigran, uvučen u jednu prljavu rabotu, ne znajući krajnji cilj."
"Nije Stipica Radić tako naivan, vaše veličanstvo, kao što vam se, možebit, predstavlja."
"I šta ste našli u kabinetu gospodina Stojadinovića?"
"Ništa."
"Znate li zašto?"
"Ovaj, ja ne znam šta su tamo tražili Radićevi ljudi."
"Znate, znate! Vi ste u ime koalicije zamolili za taj pretres. Nažalost, niste ništa pronašli. Ono što ste tražili tamo, evo, nalazi se ovde."
Kralj izvuče jedan papir i poče da maše njime.
"Tražili ste menicu na kojoj je vaš sin falsifikovao moj potpis i tako uvredio kralja, dvor i naneo ljagu mojoj časti! Šta vi mislite, gospodine Pašiću, da ću ja dozvoliti da gospodin Rada koristi i kraljevski autoritet da bi pljačkao? Ne, varate se. Mi smo ovde sada načisto. Ili ćete sa svojom strankom voditi politiku, ili ćete i dalje štititi afere vašeg jedinca? Odlučite se i to odmah!"


Izvor: Novosti

Sin ili mandat

Nastade tajac u dvorskom kabinetu. Trifković je sve teže disao, ministar Janković uporno gledao u papir ispred sebe, ne usuđujući se da podigne oči, a Pašić je pod kraljevim pogledom ćutao i gledao svoju bradu.
"Ovaj, vaše veličanstvo, ja imam nameru da zajedno sa ministrima, parlamentom i uz vašu saglasnost, prevashodno, obratim naročitu pažnju spoljašnoj politici, jer nam preti svakojaka opasnost, a pre svega od Italije".
"Gospodine Pašiću, vi ste star čovek, dugo vas već znam, dočekali ste me na železničkoj stanici 1903. godine. Bio sam tada dečak, poštovao sam vas, ali svemu ima granice. Vi ste drzak! Ja sam kralj, a kralju se mora odgovarati na pitanje. Jasno sam vas pitao: sin ili mandat? Odgovorite!"
"Moj sin! Ovaj, a mandata što se tiče, mi tu želimo samo da se ide ustavnim putem. Ja nisam hteo, star sam i umoran i vreme mi je da se povučem iz političke borbe, ali moji se radikali posle toliko godina složiše i rekoše da ja još malo služim u interesu kralja i otadžbine. Nisam mogao da kažem neću! Svedok mi je Bog i gospodin Marko Trifković koga ste izvoleli primiti u audijenciju zajedno sa mnom."
"Vaše veličanstvo, tako smo se dogovorili!"
"Govorite samo kad vas kralj pita" - viknu Aleksandar na Trifkovića.

Pala vlada

Marko Trifković se trže i poče da drhti. Bojao se Aleksandra veoma.
"To se više ne može trpeti. Vaš sin, a čuo sam da je i vas izigrao i nije vam vratio novac koji ste mu pozajmili radi neke trgovine kačkavaljem, bezobzirno je nasrnuo na moj autoritet. On zagađuje celo društvo i potkopava temelje nove države! Šta se sada dešava? Obrazovan je anketni odbor u skupštini da ispita aferu sa češkom firmom Adamstal, ali vi to vešto minirate! Odlaganje, odlaganje. Staro dobro radikalsko odlaganje. Nije po ovom paragrafu, odlaže se. Pa onda, nije po zaknu, a zakon je uvek na vašoj strani!"
"Ja sam odlučno odgovorio Anketnom odboru da nikad nisam intervenisao u korist češke firme Adamstal! Vaše veličanstvo, možete mi sve prebaciti, ali da sam slagao - ne možete!"
"Prekjuče je trebalo da se pročita izveštaj Anketnog odbora pred Narodnom skupštinom. Interesovanje za ovu sednicu bilo je vrlo veliko i kod poslanika i kod publike. Sve klupe su bile pune, samo su ministarska mesta bila prazna. Zašto? Odgovorite mi vi, gospodine predsedniče skupštine" - okrete se Marku Trifkoviću.
"Pa pošto je kraljevska vlada podnela ostavku vašem veličanstvu uoči sednice, mi nismo imali pred sobom odgovornu vladu i prekjučerašnju sednicu morao sam da zaključim, a iduću ću zakazati, čim se obrazuje nova vlada" - reče Trifković.

Kraljev lakej

"Vlada je pala da bi se odložio izveštaj o ulozi Rade Pašića u aferi Adamstal! Znam. Ali, gospodinu Pašiću, to nije bilo dovoljno, već se oštro suprotstavio, kada sam je ponovo prekjuče poverio mandat Nikoli Uzunoviću" - reče kralj.
"Ne ja, vaše veličanstvo, nego cela stranka, radikalska" - reče Pašić.
Kralj se okrete Trifkoviću.
"Gospodin Uzunović je otpočeo pregovore za sastav vlade u ime Radikalne stranke, bez ikakvog ovlašćenja predsednika stranke, gospodina Nikole Pašića. Mi smo morali, vaše veličanstvo da sve demarše i sve korake koje on, Uzunović, čini,čini ih isključivo na svoju ruku i svoju ličnu odgovornost, ne angažujući time ni Radikalski poslanički klub, ni njegovog šefa, gospodina Pašića".
"Zato što smatrate vašeg druga Uzunovića mojim lakejom, jer me zove gospodar! Znam ja šta se sve priča po kuloarima."
"Ah, ne, vaše veličanstvo! Mi uvažavamo gospodina Uzunovića, ali opšte je mišljenje da u ovom trenutku, bar za neko vreme, ja treba da predvodim vladu" - reče Pašić.
"Zašto baš vi, zar nikog nema u vašoj stranci koji može biti predsednikom" - viknu kralj.
"Takva je politička situacija, osetljiva, ovaj..."

Radić - čeka

"Nije vama toliko stalo do vlasti radi dobre ove tek ujedinjene zemlje, niti do njenog napretka. Nametnuli ste se u vašoj stranci i poslaničkom radikalskom klubu, da uzmete vlast u ruke, kako biste i ovu aferu stišali. Ali ako ste se naturili vašim radikalima, ne možete meni! Već su svi javno rekli da ako vi dobijete mandat, niko neće ići s vama! To znači nove trzavice, pa čak i pretnja za ovo naše inače rovito ujedinjenje. Ne, gospodine Pašiću, ne može se više tako!"
Pašić je kašljucao, ali to nije bilo ono tiho kašljucanje kao znak nedoumice, već nekako paćeničko, kao neki odjek fizičkih bolova, puno prigušenog stenjanja i jauka. Najzad se pribra i s nekim cviljenjem punim molbe za razumevanjem reče:
"U pitanju je moja čast i moj sin..."
"Vaše veličanstvo" - prekide ministar dvora Pašića - "vreme"!
"Samo nekoliko reči" - okrete se molbeno Pašić.
"Drugi put, gospodine Pašiću. Ja moram poštovati raspored koji je unapred određen. Niste za danas samo vi predviđeni. Uostalom, čuli ste sve što sam imao reći, a i ja sam čuo ono što sam želeo! Vi stojite čvrsto uz svog sina i time vrlo daleko, beskrajno daleko od položaja mog prvog ministra! Žalim, ali u predsoblju čeka gospodin Stjepan Radić. Vi ste danas možda pročitali šta je u novinama objavljeno."
"Ovaj" - reče Pašić, pa se ponovo zakašlja, čak i preglasno, što je Aleksandru išlo na nerve.


Izvor: Novosti