Baja traži mandat

Mandat za sastav nove vlade dobio je Nikola Uzunović. Polazeći u dvor reče:
"Idem gospodaru!"
Svi radikali bili su oko Baje i nije se mogla zamisliti vlada a da on ne bude njen predsednik! Pašić je govorio da još mora završiti jedan važan posao, a onda će zauvek sići sa političke pozornice. Taj važan posao bio je svima poznat. Morao je da brani svoje ime od podmetanja da je imao udela u aferama. Nije želeo niko da ga zameni, pa čak ni njegov blizak partijski drug, kakav je bio Uzun, i odmah je pustio u javnost vest da novi mandatar nema odobrenje predsednika stranke:
"Gospodin Uzunović otpočeo je pregovore za sastav nove vlade u ime Radikalne stranke bez ikakvog ovlašćenja njenog šefa, gospodina Pašića. Sve demarše i sve korake koje on čini, čini ih isključivo na svoju ruku i svoju ličnu odgovornost, ne angažujući time ni Radikalni poslanički klub, ni njenog šefa, g. Pašića."
Uzunović je vratio kralju mandat. Na predlog predsednika Narodne skupštine Marka Trifkovića, kralj je kao prvog konsultanta pozvao u dvor Nikolu Pašića. Audijencija je zakazana za 9. decembar, u četiri po podne. Radikali su bili zadovoljni. Oni su uvek želeli samo to: da se ide parlamentarnim putem, i ništa drugo. Zbog toga su se i opirali - što se nije pošlo parlamentarnim putem. Pašić je sedeo u svojoj kući i čekao vreme da pođe na zakazanu audijenciju i primi od kralja mandat za novu vladu čiji će on biti predsednik.



Čudna je bila ta porodična Pašićeva kuća.
Nekako neuko projektovana, s nakalemljenom mansardom i staklenim vestibilom. Više je ličila na dom nekog trgovca koji se obogatio u nekoj palanci, pa došao da živi u prestonici, nego na rezidenciju najstarijeg i najmoćnijeg političara u Kraljevini SHS i vođu Narodne radikalne stranke.
Pričalo se da je kuću projektovao sam Pašić, plašeći se da će arhitekte izneveriti njegove želje. S druge strane, zuckalo se da je lukavi i nepoverljivi Baja, za svaki slučaj, sagradio i tajne prostorije, za ne daj bože! Preturio je preko glave toliko prevrata i atentata, pa nek se nađe! Bilo je i glasina da se u tim skrivenim odajama, u koje se ulazi kroz nevidljiva vrata, krije silno blago.
O tome koliko je Pašić bogat kružile su prave legende. Sigurno je da se sa svojim bogatstvom ubrajao u najimućnije Beograđane. Nije voleo skorojevićka hvalisanja, pazio je da ničim ne izazove zavist, ali je često bio presretan napadima. Držao se mirno, čak i kada bi ga obasuli gadnim psovkama.
Jednom, vraćajući se s posla, naiđe na grupu samostalaca, koja ga napada povicima i pretnjama. Zateče ukućane, uzbuđene i preplašene. S čuđenjem zapaziše njegovu vedrinu, blagost i osmeh. "Prelazim preko toga sveta. Sve
je to prolazno, ta larma i sva ta dreka. Ja ne odgovaram čak ni na sve napade u novinama, a kamoli na ova dovikivanja... Oni su učili politiku od mene kao šegrti i kalfe, pa sada veruju da su majstori u politici..."
Mrze ga politički protivnici zato što je jači od njih i decenijama ih sprečava da se domognu visokih položaja: istomišljenici ga ne vole, jer od njih traži apsolutnu pokornost, kralj Aleksandar ga ne mari, zato što mu osporava apsolutnu vlast, koja mu pripada rođenjem, kako on smatra, i osvedočenim pobedama njegove vojske u tri poslednja rata, sin Radomir ga jedva podnosi, zato što mu stalno nabija na nos njegov raspusni život, i rasipništvo, a uza sve to mora da prekida svoje lumperajke da bi svako veče u određeno vreme poželeo svom tatici "laku noć". Đurđina, odana supruga, provela je mladost u Trstu i Firenci, pisala je poeziju i maštala o uzvišenom životu među plemenitim ljudima, a stalno strahuje na Balkanu. Kćerke mu zameraju što je isuviše popustljiv prema sinu, koji svojim skandalima blati celu familiju. Siromašni ga mrze što je neizmerno bogat, a novopečeni bogataši što mu sve polazi za rukom.



Voli ga samo unučad, ali ne kao Nikolu Pašića, predsednika vlade i vođu Radikalne partije, nego kao svog dedicu. Deca vole stare ljude zbog lepih priča, a stari su opet najradije sa decom, zato što im ona veruju, što ih slušaju, što im igrom prekraćuju duge časove osamljenosti i razgone osećanje da su napušteni i ostavljeni i da više nisu nikome potrebni. On je unučadi poklanjao igračke, malo troška za slatkiše i šećerleme, lepe priče.
Odrasli ljudi ne vole starce na vlasti, jer im se čini da je njihova staračka mudrost spora, sebična i lažna, a deci je sasvim svejedno ko je na vlasti, jer u svojoj igri mogu biti carevi, kraljevi, vladari, junaci i bogataši, sve što zamisle.
Za Pašića se pričalo da je truli bogataš, da mu to, uporno i slepo, držanje politike i vlasti služi za stalno bogaćanje. Po kafanama i stranačim klubovima raspredalo se o njemu kao o sedobradom đavolu, kao o srednjovekovnom alhemičaru, koji se noću osamljuje u misterioznim podrumima i, u savezu sa nečastivim, pretvara sve u zlato, sve što dodirne, kao mitski kralj Midas.
Bez iskrene želje da se pred parlamentom ispita celokupna imovina svake istaknute političke figure, kao što je to kod Engleza, razni intriganti pothranjivali su priče o Pašićevom nebrojenom blagu. On je voleo novac, razumeo je dobru njegovu snagu, svuda, pa i u politici, ali tu je bio i mutan strah od siromaštva, stečen još u detinjstvu i mladosti, kada je ostao siroče, koji ga je gonio da stiče i čuva. Novac je čovekov najveći prijatelj, a ne pas, kako govore budale.


Izvor: Novosti

Afere sina Radomira

Nikola Pašić je u salonu svoje kuće rado i pod starost razgledao geografske karte. Bio je izvanredan kartograf i poznavalac cele srpske teritorije. U stvari, u Srbiji nije bilo rečice koju nije pregazio, niti brda na koje se nije popeo. Negotin, Timok, davni divni dani mladosti. Zlatonosni Pek. Kučevo. Bio je svuda, poznavao mnogo ljudi, ali nije živeo u uljuljkanoj iluziji da ga svi vole.
Nešto ga je gušilo. Ostavi novine i priđe prozoru.
Pred oči mu iskrsnu kraljeva figura. Aleksandar je bio srednjeg rasta, po visini se gotovo nisu razlikovali, ali godine su malo pogrbile i smanjile Pašića. Kralj je prilično tanak, valjda zbog toga što je malo i slabo jeo, mučen čirom u želucu. Bolest ne ferma ni krunisane glave. Najmarkantniji je onaj njegov, karađorđevski snažan nos ispod kojeg su čvrsto stegnute usne. Ne uspeva da hladan izraz zamaskira tankim brčićima. Rano je počeo da sedi. Na zvaničnim mestima sklopi ruke na balčaku sablje i mirno posmatra i sluša. Valjda ga muči bol u stomaku, pa se često naslanja na sablju. Može dugo da izdrži u tom nepomičnom, pretećem stavu. Uvek je preplanuo, iako ne odlazi na more, milije su mu Niška Banja i Banja Koviljača. Voli šume i planine, more razdražuje njegove tanke nerve. Prek je i teško kontroliše sebe, kad ga zahvati bes. Tuče, vređa, psuje. Često je u svađi sa kraljicom, dobroćudnom Minjon.
Pašić oseti tihu glavobolju. Ta strašna Karađorđeva krv teče kraljevim žilama. Zašto je narodu i državi potreban kralj, kad može naći među običnim smrtnicima onoga ko će ga najbolje voditi?
Zahvati ga isto žalostivno osećanje kao ono letos.

Zbogom ljubavi

Negde blizu je sevnulo, pa zagrmelo, a malo zatim počela je kiša. Pružio je ruke, kao da ne veruje tom dobro poznatom vlažnom šumu i pošto je nakvasio dlanove, obrisao je vrelo čelo. Osetio je kako mu je laknulo i shvatio po lišću i korenju da u prirodi sve bruji od radosti.
Najednom su mu tad grunule suze. Nije mogao nikako da ih sakrije. Dara je primetila uplakanog oca i upitala:
„Tata, zašto plačeš?“
„Radujem se kiši!“
Sada mu se opet plakalo, ali ne zbog kiše.
Pašić je ponovo dohvatio novine. Čitao je o jednom čudnom samoubistvu.
Žandar Sava Čupurdija pucao je istovremeno u sebe iz puške i pištolja. Sve se to odigralo u kupeu putničkog vagona. Čupurdija je dežurao na beogradskoj železničkoj stanici i kada bi se zamorio od hodanja, popeo bi se u neki vagon da se odmori. Tu je i doneo sudbonosnu odluku: kundak žandarskog karabina upro je u sedište, a grudima se naslonio na usta cevi. Desnom rukom je prineo revolver slepoočnici. Istog trena je povukao oroz na pištolju i okidač na karabinu i zadobio dve smrtonosne rane. Hitac iz puške mu je razbio grudni koš, a tane prošlo pored samog srca. Revolversko zrno mu je probilo lobanju i zaustavilo se u sivoj masi velikog mozga.
Čupurdijin komandir nije znao nikakav osobit razlog za ovakav tragičan korak jednog rasnog žandara. Doduše, Sava je bio prgav i ponekad bi se sukobio sa nekim starešinom, ali je ipak u službi dogurao do kaplara, što svedoči da su vrline pretegle. Bio je bistar i hitar, mogao je učenjem i primernom službom da dogura do narednika.
Ni u ostavljenom pismu nije bilo jasno zašto se Sava Čupurdija ovako osvetio samom sebi. Pominje da se ubija zbog muke. Koje - nije rekao. Ni njegovo oproštajno pismo nije bilo bez one velike rečenice: „Zbogom ljubavi!“ Molio je neku Katicu iz Sarajevske ulice da ne plače za njim. Tako je moralo biti. Kada su pronašli lepuškastu Katicu i rekli joj šta se odigralo, ona je briznula u grčevit plač i smiriti se nikako nije mogla. I za nju je ovo samoubistvo bilo zagonetno kao i za sve ostale. Trebalo je tog dana, prema dogovoru, uveče da gledaju u bioskopu Šarla, a posle da odu u pivnicu na ćevapčiće. A Sava se ubio.

Klub na udaru

U podne stiže Rada sa naštampanom odbranom svoga advokata.
Dakle, Dragiša Stojadinović zet Ljube Jovanovića, koga je Pašić izbacio iz stranke tužio je Radomira Pašića što ga je u „Beogradskim novostima“ nazvao ucenjivačem i lažovom.
Pašić je prelistavao knjižicu pročitavajući uglavnom dobro poznate mu činjenice oko sukoba između svog sina i visokog činovnika. Malo je bilo verovatno da je Dragiša upao u Radin stan i pred njegovim najboljim prijateljima, koji su se tu slučajno zatekli, uzviknuo: „Ako vi, u roku od 24 sata, ne isplatite gospođi Milin dva i po miliona dinara po poslu Škoda, ona će vas napasti preko novina i izneti ne samo tu stvar, već i sve ostale naše afere pred Radikalni klub, a to će pogoditi ne samo vas, već i vašeg oca i celu Radikalnu partiju.“ Takve se stvari ne govore pred svedocima.
Rada se nasmešio: „Dva i po miliona, odakle?“ Dragiša je zalupio vratima, a posle dva dana šalje novu poruku preko glasnika: „Poručite gospodinu Pašiću da ću ja, ako on ne isplati gospođi Milin dva i po miliona dinara, kao njen punomoćnik ovu stvar predati jednom demokratskom advokatu, koji će to partijski iskoristiti. Ja ću, pak, pred Skupštinu, Radikalni klub i javnost izneti sve afere Rade Pašića!“
Takvo ponašanje jednog visokog državnog činovnika, inspektora Ministarstva trgovine i industrije, advokat kvalifikuje kao krivično delo prinude i iz odbrane prelazi u napad predlažući sudu da goni tužitelja, a ne tuženoga.

Smejanje i plakanje

Te 1926. godine u „Kolarcu“ se davao film „Šeikov sin“ sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi. Pašić nije voleo žive slike.
„Danas u bioskopu ‘Korzo’ Šarlo Šaplin i Harols Lojd! Umoljava se poštovana publika ko ima slabe živce da se poštedi ovog čuda od smeha: sa jednim se okom smeješ, a sa drugim plačeš.“
Roman u nastavcima: „Crna lala“ od Aleksandra Dime.


Izvor: Novosti

Opojni miris miliona

Advokat je hteo da impresionira sud i javnost mnogobrojnim citatima. Tu su bili: Dostojevski, Šiler, što je svedočilo da je branilac načitan čovek. Navodi Gledstonovu misao: “Što je moralno pogrešno ne može biti politički dobro”. Uopšte, ovaj engleski političar je bio u modi među srpskim intelektualcima. Da ne navodimo onu dobro poznatu izreku jednog srpskog političara upućenu poslanicima: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”. Nije zaboravljena rimska imperija i njen vrli građanin Regul. Nahodeći se kao ratni zarobljenik među Punima, dao je reč svojim neprijateljima da će se vratiti u ropstvo posle svršenog posla u Rimu. Održao je reč i izgubio glavu. Sve je bilo regularno. Jedino je bilo teško pronaći logičnu sličnost između ovog Rimljanina od reči i jedne advokatske odbrane u Beogradu.
Rada uze iz očevih ruku knjižicu da bi sam, glasno pročitao odeljak koji govori o njegovom karakteru i daru. Sa svih strana su pljuštale najcrnje optužbe na račun sina vođe radikala, a po mišljenju očevom i plaćenog advokata Rada je bio plemenit čovek. Imao je jednu drugu fizionomiju, sasvim različitu od one koju je slikao Dragiša Stojadinović i njemu slični. “Radomir Pašić nije nikakva politička ličnost, on nije nikakav državni, niti uopšte javni funkcioner. Radomir Pašić je potpuno privatan čovek i kao privatan čovek, gospodo sudije, on stoji na strani ekonomskog progresa naše zemlje.”
Slede zatim ozbiljna priznanja Radomiru - istraživaču rudnog bogatstva naše zemlje. Jedna od bajki koja se prepričavala po Beogradu vezana je za Radinu moć da sasvim uz put, iz svog luksuznog automobila, otkrije blago u pustim brdima.

Nije rasipnik

Putuje on tako nekim poslom, pa najedared prikoči. Pred njim čitava planina oniksa. Skrene u selo i raspituje se za vlasnika. Pronađe seljaka i pita ga hoće li mu prodati celo brdo. “Ama, gospodine, šta će vam ta pustinja. Vidite da tamo ni boca ne raste!” Gospodin navaljuje i seljaku to postaje sumnjivo. Čim se tako ugledan varošanin zanima za njegovu imovinu, mora da tu nečeg ima. Posle silnog natezanja nagode se da se uortače. O tome odmah sastave ugovor i zahvaljujući Radinom nosu otvara se jedan nov rudnik na dobro ortaka, sela, pa i cele države.
To da je Radina kuća nalik na laboratoriju i muzej vrednih minerala samo je donekle tačno. Pre bi se to moglo reći za dom njegovog oca, Nikole, koji se najlepše odmarao kad je kroz lupu ispitivao nekakav nov kamičak. Da bi se opravdalo poreklo novca koji je priticao iz inostranstva, advokat je tvrdio da Rada Pašić ima poslovne veze oko otvaranja novih rudnika sa čehoslovačkim, francuskim i engleskim poslovnim ljudima i kompanijama. “Taj novac Radomir Pašić ne troši neproduktivno i na svoja zadovoljstva kako ga stalno napadaju pojedini listovi, koje inspiriše privatni tužilac g. Stojadinović, već se taj novac investira produktivno: njima se priprema stvaranje novih ekonomskih vrednosti i posredno tome podizanje blagostanja čitavih krajeva naše otadžbine... Radomir Pašić, prema tome, nije samo negativan član društva,
on nije samo potrošač, već i aktivan i pozitivan član društvene zajednice - on je i proizvođač.”
Proizvođač ne samo afera, nego i vrednosti koje služe opštem dobru!

Human čovek

Radomir Pašić, gospodo sudije, ne vrši atak ni na čiju čast, ni na čiju slobodu, ni na čije imanje; on, sa pijukom u ruci, ide tamo gde od potopa Nojevog leži neizmerno blago, koje uzalud čeka preduzimljive duhove naše zemlje.”
Pašić zamisli svoga sina s rudarskim pijukom, ali ne na vrhu neke planine kao privrednika-heroja, nego pred nekom kasom prepunom para. Dobra ideja za neku od mnogobrojnih karikatura koje su tih dana vrvele po novinama. Branilac je napustio logiku i argumente i prihvatio se fraze i patetike. Advokatska posla! Zašto rudno blago leži negde zakopano tek od Nojevog potopa, a ne od postanka sveta?
“Radomir Pašić, gospodo sudije, ne uzima ništa od društva, ništa od države, sve što uzima, uzima od prirode, a uzimati od prirode, pa davati društvu, to znači vršti jednu korisnu socijalnu misiju i biti pionir ekonomskog progresa i civilizacije.”
Sad da vidimo one koji sina Nikole Pašića optužuju za takva nedela koja zagađuju celo društvo i potresaju državu iz temelja!
“I, gospodo sudije!”, čitao je dalje Rada, “kad bi privatni tužilac bio pravedan čovek, on bi video da je Radomir Pašić, kraj svih pojedinosti, koje je on o njemu godinama prikupljao, u svojoj osnovi, jedan socijalni čovek koji se uzdiže do humanosti, video bi da Radomir Pašić ima u sebi ono što danas mnogima oskudeva, da ima u sebi ono što se zove plemenitost, a plemenitost je, gospodo, ipak najfiniji ton u opštoj harmoniji života.”
Advokat Pavlović se na kraju svoje “nadahnute” odbrane bavi i ličnošću privatnog tužioca: “A sad, gospodo sudije, da vidimo ko je privatni tužilac g. Dragiša Stojadinović, koji se do danas proslavio samo mržnjom prema Radomiru Pašiću, da vidimo šta on to radi i čime se on to zanima?”
Jedan pravi pamfletista bi svakako na prvo mesto stavio da je dotični gospodin zet bivšeg čoveka broj dva radiklne stranke koji je pretendovao na mesto vođe. U nekakvoj aluziji smeliji polemičar bi između redova napisao da gospodin inspektor radi za dvor, a ne za pravdu. Privatni tužilac isuviše se preko štampe predstavlja kao nekakva razjarena poštenjačina. Kakvo đavolsko poštenje, kad je i sam pojurio za mirisom miliona koji su mu obećani u slučaju da Rada isplati obećanu proviziju. Takođe, nije lepo da jedan visoki državni činovnik izigrava advokata u jednoj privatnoj raspravi.

Mnogo ukrašljivo

Zajapuren od čitanja i uzbuđenja, diveći se samom sebi pomalo (posle toliko uvredljivih napisa slatko je čuti o sebi i neku lepu reč, pa makar je izgovorio plaćeni advokat) Rada je očekivao očevo mišljenje. Ali stari je ćutao i kao da je bio negde drugde. Sin pomisli s bolom da ga otac nije ni slušao.
“Lepo, ali je mnogo ukrašljivo”, reče Pašić. “Ajde da ručamo!”“Hvala, tata, pozvan sam kod prijatelja na krsnu slavu.”


Izvor: Novosti

Preti nam haos!

Tačno u četiri časa, kada je veliki sat otkucavao, otvorila su se vrata kraljeve sobe za prijem i ministar dvora, Dragomir Janković najavio je:
“Gospoda Nikola Pašić i Marko Trifković!”
“Neka uđu!”
Nikola Pašić je stupio u njemu dobro poznatu prostoriju, i pokušao da se pokloni do zemlje, ali godine mu nisu dopuštale da kralju iskaže svu svoju odanost. Malo je pognuo glavu i, uprkos bolu u ukočenoj kičmi, savio je povijena leđa.
Kralj je seo na hrastovu, izrezbarenu stolicu, koja je bila imitacija prestola.
Pašić po navici pogleda police prepune knjiga poređanih od poda do tavanice. Aleksandar je bio ponosan na veliku biblioteku savremenih dela i retkih starih izdanja. Valjda zato što je bio nepotpuno školovan, jedino je stekao nešto vojnog obrazovanja u Rusiji, godošio se pred uglednim posetiocima, kao da je veliki knjigoljubac. Kada je posećivao Francusku, jedan od njegovih nezaobilaznih izleta bio je odlazak u najčuvenije pariske antikvarnice. Knjižari su ga dočekivali sa spremljenim najređim knjigama, a kralj je mogao, kako svi bibliofili to rade, da razgleda za svoju dušu.
Nije se ustezao ni od pentranja po merdevinama da bi izbliza omirisao neku svesku na najvišoj polici.
Da bi suzbio intrigu kako su mu knjige samo dekor, ponekad bi recitovao srpske junačke pesme, ili govorio stihove svoga dede po majci, Njegoša. Tako su njegove apologete izneli na glas visoko literarno kraljevo obrazovanje u koje spadaju znanje naizust sve epske srpske poezije i Gorskog vijenca.

Kralj u uniformi

Izvolite sesti, gospodine Pašiću.”
Pašić se spusti u fotelju, motreći monarha, koji je bio obučen u iznošenu, radnu generalsku uniformu. Nije voleo da bude viđen u civilnom odelu, jer je smatrao da u njemu izgleda neugledno, da u pantalonama i smokingu gubi nešto od svoje kraljevske veličine. Osim toga, svojom uniformom je podsećao ličnosti kratkog pamćenja da je on pre svega vojnik, i da je kao borac u ratovima bio neustrašiv.
U kabinet uđe i predsednik Narodne skupštine Marko Trifković, onako krupan, glomazan, kretao se po tepihu, a brkovi su mu se tresli. Strogost kratkovidih kraljevih očiju uvek ga je izbacivala iz ravnoteže. On je odista u njegovoj blizini obolevao od vertiga, postajao je sav smućen i plašio se da usled vrtoglavice ne padne na pod.
Pokloni se i zauze mesto u drugoj fotelji. Aleksandar, koji je uvek bio vojnički brz i kratak, sada je nešto čekao, premišljao i ćutao.
Po njegovom licu ne bi se reklo da je ova audijencija formalnost, da će brzo učiniti ono što mu nalaže ustav: da mandat za sastav nove vlade ustupi predsedniku najveće stranke, odnosno onom ko uza se ima najviše narodnih poslanika.
Kralj pogleda Trifkovića, pa Pašića.
“Postoje, gospodo, ljudi koji svoje velike zasluge upropaste dugim životom. Bolje rečeno, zasluge za otadžbinu treba kriti od drugih ljudi, jer je mnogo više onih koji nisu imali prilike da ih u ratu, ili na nekom drugom narodnom poslu, zasluže.
Vidite, neukusno je kititi se zaslugama. Lično mi veoma smetaju takvi ljudi.
Ne volim ni drugu vrstu kićenja, sve je to nepotrebno i smešno, kada se neko nakiti,
kao ruski general, ordenjem i paradira okolo!
Dopustite da vam pomenem našeg vrlog pretka, vojvodu, junaka i književnika, Marka Miljanova, koji se opismenio tek u pedesetoj godini.
Vama je, naravno, dobro poznata njegova čuvena knjiga - Primjeri čojstva i junaštva. Kad su ga upitali šta je to čojstvo, on je odgovorio da je to kad čovek brani druge od sebe, a junaštvo kad brani sebe od drugih. Nažalost, naša sredina, ili naše vreme pliva u junaštvu svake vrste, naročito u junaštvu na rečima, a o čojstvu niko i ne haje.”

Vlade padaju

Predahnuvši malo, kralj nastavi tečno, kao da čita:
“Gospodo, možda se čudite što ovako otpočinjem s vama razgovor, ali našem nacionalnom karakteru nedostaje tako bitna vrlina za napredak jednog društva - skromnost! Gospodine Pašiću, iz novina i razgovora saznao sam da ste juče oštro i neočekivano demantovali prvaka vaše stranke i predsednika vlade u ostavci, Nikolu Uzunovića! Zatim ste, kasnije taj demant i povukli, kad ste saznali da odredimo neki putokaz daljoj našoj politici koja doživljava težak košmar. Vi ste, i pored vaše mudrosti, nekim neočekivanim postupcima učinili da zemlju svaki čas rastrzaju padovi vlada, a i kad skrpimo neku vladu, ona nema dovoljno snažnu podršku u parlamentu; jednom reči, preti nam haos!”
“Dobro nam je poznato s koliko odgovornosti pratite politički razvoj događaja.
Ali, dopustite mi, vaše veličanstvo, da primetim neke radnje od strane vaše okoline uperene protiv mene! Ovaj, protiv mene i Radikalne stranke i protiv normalnog parlamentarnog puta prilikom smene vlade!” - reče Pašić.

Baja - ćuti

Svakog dana slušam žalbe na tu moju famoznu okolinu. Veli se da sa izvora čista voda teče, ali je narod mutnu pije! Ne postoji nikakva moja okolina koja radi protiv vas, gospodine Pašiću, ili bilo protiv koga drugog stranačkog prvaka. Ne bih to ni dozvolio, ni u kom slučaju! Ta okolina koju vi pominjete, to sam ja, lično!” - reče kralj.
“Bože sačuvaj, vaše veličanstvo. Nikako na to nisam mislio!” - branio se Pašić.
“Izgovarate se nekakvom izmišljenom okolinom kad hoćete da mi uskratite prerogative koji mi pripadaju, pozivate se na moju rđavu okolinu kad me kritikujete, prikriveno, naravno, jer javno ne smete, a i kad biste se usudili, ne bih vam dopustio, sigurno, pošto znam šta radim!
Znam vrlo dobro šta radim, ali pređimo na suštinska pitanja. Vreme protiče. Imam još primanja domaćih i stranih ličnosti.
Pozvao sam vas ovako da zamolim za pomoć. Rekoh maločas da nam preti haos, unutrašnje prilike su sve gore, a i spoljašnje nam ne idu naruku!
Dakle, tu smo, šta vi predlažete to me interesuje, a o mojim rđavim savetnicima iz najbliže okoline drugom ćemo prilikom razgovarati, kad budemo imali više vremena.”
Pašić je ćutao. Činilo se da je uvređen. Hoće li sad izbaciti onu istu pretnju koju je javno izrekao, kada je posle povratka sa mirovne konferencije obećao da zauvek napušta politiku?
Ne, sad mu to i ne pada na pamet. Sad brani svoju čast, jer ko izgubi vlast, gubi i čast! Tako je to u našoj državi od vajkada.


Izvor: Novosti

Sa Pašićem ni u raj

"Mi smo imali široka konsultovanja svih stranačkih klubova. Teško će ići sa koalicijom, mada će biti još teže bez Hrvata. U ovom trenutku to je vrlo važno pitanje, hrvatsko" - reče Marko Trifković tek da bi prekratio neprijatno ćutanje.
"A vi, gospodine Pašiću?"
"Mi ništa drugo ne tražimo, ovaj, osim ono što nam po ustavu pripada."
"A to je?"
"Poznato vam je da smo ovih dana opet zajedno. Svi radikali su na okupu. Pretile su zađevice. Orni smo, ovaj, da za narodno dobro zanemarimo naše lične sukobe... To vam je poznato, vaše veličanstvo, a možda niste znali da u ovom teškom času preuzmem taj teret odgovornosti... ovaj, da se prihvatim mandata za satav nove vlade... Da se ide parlamentarnim putem, ništa drugo ne tražimo!"
"Da, parlamentarnim putem, pa makar izbila i revolucija, da" - smeškao se Aleksandar.
"Ne, revolucije neće biti... Ne želim ja da se po svaku cenu meni poveri mandat. Ja sam tražio druga rešenja... Sa svake strane... Mogu li ja opštu volju svih mojih prijatelja da odbijem izgovarajući se godinama? Pokušao sam. Nisu hteli ni čuti. Ne postoje godine, postoje ljudi koji mogu ili ne mogu, ovaj. To su njihove reči!"
"Tačno tako, vaše veličanstvo! - potvrdi Marko Trifković. "Radikali bi imali solidnu većinu u skupštini i mogli bi da vode zemlju bez Radića, pošto su njegovi uslovi neprihvatljivi."
"Neprihvatljivi!" - začudi se Aleksandar.
"Apsolutno! - potvrdi Trifković. "Videli ste Radićeve izjave!"

Pitanje časti

"On neprestano poteže pitanje mog poštenja. Jesam li častan ili nisam", govorio je Pašić drhtavim glasom.
"A Ljuba Davidović, čini mi se, našao se na istom položaju sa Radićem", podstaknu kralj neprijatnu temu za gazgovor.
Davidović je, posle pitanja može li u istu vladu sa Pašićem, izjavio: "Sa Pašićem zajedno ni u grob!"
Nešto slično je došlo i iz Hrvatske seljačke stranke: "Sa Pašićem ni u raj!"
Nikola Pašić i Marko Trifković su bili iznenađeni neočekivanom kraljevom govorljivošću. Nisu sasvim jasno mogli proniknuti u smisao njegovih reči. Samo je prva rečenica o dugom životu koji upropašćuje zasluge nagoveštavala neku zamerku na Pašićev račun. Aleksandar je koristio priliku da pokaže koliko mu je knjiga bliska, a mudrost omiljenih pisaca putokaz u razmišljanju i rasuđivanju o sebi i drugima.
Da bi izbegao dalje nedoumice, Aleksandar reče:
"Pređimo na stvar!"
To još nije moralo da znači ništa, jer je on bio i inače vrlo zvaničan, strogo se držeći španskog ceremonijala, koji je zaveo na beogradskom dvoru, čim je ustoličen.
"Vaše veličanstvo, odazvao sam se vašem pozivu sa najvećim..."
"Niste vi ovde po mojoj želji, već ispunjavam želju predsednika Narodne skupštine koji mi je predložio da vas primim..."
Marko se zakašlja, našavši se u neprilici.

Mandat - meni!

Pašić oseti jak bol u levoj strani
glave i nešto ga žignu u ruci. To već nije slutilo na dobro. Ali, kralju treba predočiti stvar. Možda su ga njegovi dvorski čankolizi, udvorice, pogrešno obavestili.
"U ovim teškim trenucima, ovaj, kad našu otadžbinu rastržu kako pitanja unutrašnje, tako i pitanja spoljašnje politike, verujem da delim naše brige i zato sam slobodan predložiti vam, u skladu s ustavom naše kraljevine, najbolje rešenje za izlazak iz krize... Ukoliko vaše veličanstvo želi da podrobnije izložim političku situaciju, ja sam spreman..."
"Ko po vašem mišljenju treba da dobije mandat za sastav nove vlade?" - odjeknu kraljev glas sa prononsiranim crnogorskim naglaskom. Valjda su ga zbog toga zvali - Crnogorac.
"Posle najnovijeg pomirenja među svim radikalima, slobodan sam, ovaj, da zaključim da bi samo radikali imali snage da srede neka teška politička pitanja..."
"Koji radikali?", žurio je Aleksandar.
"Kada sam to pitanje postavio pred klub radikalskih poslanika, oni su izneli svoje mišljenje, i to jednoglasno, da je krajnje vreme da se postupi u skladu sa pravilima naše parlamentarne države, da se prekinu dalje igre i da se mandat poveri meni... Situacija je takva da nisam mogao da odbijem ovu svetu obavezu."
Aleksandar je nekoliko trenutaka razmišljao. Možda je u sebi savlađivao onaj karađorđevićevski bes. Za razliku od plahovistog Đorđa, koji je svim svojim furioznim trenucima davao odmah oduške, zbog čega je morao i krune da se odrekne, Aleksandar je umeo da sačeka pravi trenutak, a onda se žestinom izmahne i udari. Bio je nemilosrdniji od brata Đorđa, mada je važio za mirnog i učtivog čoveka koji dopušta da mu se u jednoj prihvatljivoj formi izjavi svako mišljenje.

Verni saveznici

"Možda bi vas interesovao politički program jednog takvog eventualnog kabineta?", upita Pašić, želeći da iskoristi ovu kraljevu nedoumicu i dovede ga pred svršen čin.
Aleksandar klimnu glavom. Značenje tog gesta nije bilo jasno.
Pašić taj kraljev gest razumede kao dopuštenje da nastavi:
"Što se tiče spoljašnje politike, mi dalje ne možemo da popuštamo Musoliniju, jer bi to značilo kapitulaciju pred njegovim teritorijalnim zahtevima... Mi imamo jake i verne saveznike, ovaj, koji će poštovati naš suvernitet i štititi našu teritoriju, ovaj. Što se tiče unutrašnje politike, to bih vam i pismeno dostavio program, a u prvom redu bi trebalo što više pažnje posvetiti vaspitanju naše omladine... Mi radikali smo tu stvar, ovaj zapustili..."
Aleksandar se trže, osetivši da je došao trenutak za napad...
"Kako to mislite... vaspitanje omladine?"
"Stavićemo to na čelo programa, jer je omladina naša budućnost."
Aleksandar je gledao i treptao i isturivši bradu iskazivao svoj bes, prigušen, ali snažan. Da li Pašić i s njim tera dobro poznatu radikalsku šegu: jedno ga pitaš, drugo ti odgovara?! I sve vreme te netremice gleda u oči!


Izvor: Novosti

Kralj bez milosti

Vaše veličanstvo, govorio je Pašić, prošlo je osam godina od rata, a ja često i na javi i u snu vidim one nezamislive patnje naše omladine. Poznato nam je da su iz Srbije sa vojskom 1915. krenula i muška deca. Četrdeset hiljada dečaka, četrdeset hiljada mučenika. Odstupali su sa nama, jer su dobro znali očevi kako su u Mačvi 1914. Austrijanci i Ugari pobili svu mušku decu. I ne samo da su ih nedužne pobili, nego su im porazbijali lobanje i iz njih povadili mozgove. Kada su se Austrijanci sklonili, stigli su očevi i majke da sahrane svoju decu. Skupljali su njihove mozgove i ponovo ih vraćali u lobanje, a potom sahranjivali. Ipak na travi su ostajale sive krvave mase. Nisu mogli sasvim sve pokupiti...
Kad pominjem da moramo više računa povesti o omladini, meni se uvek prikazuje tih četrdeset hiljada dečaka koji su se povlačili s nama preko Albanije. Stiglo ih je samo osam hiljada na obalu i oni su ukrcani za Korziku i Englesku. Kod Valone, sećate li se čitavo polje je bilo pokriveno mrtvim dečacima. Ležali su kao snoplje, u blatu, sa izrazom vapaja za spasom. Ali ih niko nije mogao spasti! Da li je ljudsko oko videlo potresniji prizor? Moje nije. Stigli su skoro do obale spasa, a potom su popadali u blato, progutao ih je ponor smrti.
Ako za njih, za te dečake, nismo mogli ništa učiniti onda, ja sam nameran sada, predložiti vam, da se obrati naročita pažnja omladini. Vi dobro znate da je prota Matija Nenadović zapisao da su vođenje pametne politike i vaspitavanje mladeži dve najteže stvari na svetu. Nismo se dovoljno odužili svim onim golim, smrznutim telima, razvejanim duž surovih planinskih puteljaka u Albaniji. Ponekad mi se čini, kad naiđem na razdragane, vesele dečake da su to oni koji su, posle teškog tmurnog sna u blatu kod Valone, ponovo ustali i vratili se u Srbiju, da dokažu da su večni. Eto, to me je rukovodilo da u svom novom političkom programu posebno naglasim našu želju da se ozbiljno i svesrdno posvetimo našoj omladini...”

Slike tragike

Kralj je ćutao. I on se prisetio blatne, močvarne valonske ravnice po kojoj su popadali premoreni, izgledneli dečaci i više nisu smogli snage da se podignu. Niti ih je iko mogao dići. Tu su ostali, posejani, ali teško da će iz tog semena išta nići. Sem uspomena, od njih ničega neće ostati. Preoraće im i groblja u kojima počivaju.
“Hoćete li, gospodine Pašiću, vaspitavati i ostalu omladinu kao što ste vaspitavali svog sina?”
Pašić izgubi dah za trenutak i oseti kako mu kroz celu levu stranu tela sevnu jak bol. Uplašio se da ga ne savlada malaksalost. Brzo se pribra, mada je dobro znao i još tačnije slutio da ova zlobna upadica znači raspirivanje rata između kralja i vođe najjače stranke u državi.
Aleksandar je čekao, zadovoljan što je starca poljuljao iz temelja.
“Ovaj, ne razumem vaše veličanstvo, kakve veze ima moj sin sa državnom politikom i programom buduće vlade?”
“Ja ću vam pomoći da to shvatite!”
Pašićeva slabost naglo se pretoči u neki starački bes. Šta hoće kralj? Treba ga podsetiti na neke stvari.
“Zaslužio sam da mi pomognete, vaše veličanstvo. Kada je trebalo, u najkritičnijem trenutku, bio sam i ja uz vas.”
Kralj je očekivao:
“Dakle?”
Pašić je ćutao, osetivši da mu je izletela reč koju je morao duboko kriti u sebi.
“Dede,
gospodine Pašiću, slušam vas.”
“Za mnom su vikali poslanici: Ubico!”
“Zašto?”
“Zato što sam se složio da pogubite Apisa!”
Oštra bora zaseče Aleksandrovo čelo. Bio je pred strašnom eksplozijom besa. Pašić se uplaši kraljevog gneva.
“Šta su hteli crnorukci?” - upita Aleksandar.
“Ali nismo morali ubiti Apisa, veličanstvo.”
“Ostavite mrtve, gospodine Pašiću... Ostavite ih na miru... Znam ja da vi širite okolo priče kako ste me nagovarali da pomilujem Apisa, a ja sam tražio njegovu smrt... Vi perete ruke, kao Pontije Pilat, ali kasno!”
“Ne, vaše veličanstvo, nemojte tako” - zavapi Pašić.

A teatar Pašiću

Vi znate da je naš ministar dvora, gospodin Janković i dramski pisac. Međutim, sada neće čitati svoje drame, ovde, u dvoru, jer za to nemamo vremena, ali ono što budete čuli puno je dramskog potencijala, možda će jednog dana neko i tu suvu istinu iskoristiti za nekakav pozorišni komad... Gospodine Pašiću, iako stanujete u Pozorišnoj ulici, slabo marite za teatar, zašto?”
“Star sam, vaše veličanstvo.”
“Niste viđani u teatru ni kad ste bili mlađi... Čak ste jednom odbili da date pomoć pozorištu, rekavši da za te pare možete da kupite mitraljez.”
“Spremali smo se za rat, vaše veličanstvo. A tu nema glume. Ko nije dobro naoružan gubi boj i glavu.”
“Dobro, nećemo sad o tome... Nego da čujemo gospodina Jankovića. Izvolite.
Janković razvi tabak. Iskašlje se jedva čujno. Svi pisci, bez obzira da li pišu drame ili nešto drugo, vole pomalo i da glume. Čak i kada se misli da veruje da se među oblacima, pažljivo osluškuje šta se o njima zucka. I obuzme ih neizmerni gnev kad čuju da se o njihovom radu neko nepovoljno izrazio. Sva sreća što njihova srdžba ne poseduje Zevsovu snagu, inače bi odavno svet nestao u kataklizmi spisateljskih emocija izazvanih rđavim mišljenjem o njihovim delima.

Šećer i pare

Pošto je od svojih stranačkih prijatelja bio opomenut da je njegov sin Rada proneverio 160 vagona šećera i pare strpao u svoj džep, gospodin predsednik je sve okrenuo na šalu: “Šta ćete, dete, pa voli šećer.”
Niko se nije nasmejao ovoj već toliko puta prepričavanoj šali. Ni tamnoputo kraljevo lice nije se razvedrilo, naprotiv, postalo je još mračnije, kao da ga je ponovo razdirao čir u stomaku.
“Dalje” - reče kralj.
“Uoči napada Austro-Ugarske, Rada podnosi komandi uverenje da je usled fizičke iscrpljenosti i malaksalosti srca nesposoban za vojnu službu, te tako biva oslobođen vojske. Viđen je posle povlačenja preko Albanije na jednoj jahti, gde se sunčao u krfskom pristaništu sa veselim društvom. Plava grobnica nije ni malo poremetila njegov provod, pa je po uglednim kafanama lumpovao do svitanja, a potom se vraćao u svoju rezidenciju da sakupi snagu za nove orgije. Jednom prilikom u vinskom raspoloženju Radomir Pašić je državnom limuzinom zgazio jedno dete. Ipak, skandal je sprečen, jer je siromašni otac pristao da za bogatu nagradu ćuti, i saglasi se sa zvaničnom verzijom da je za svoje stradanje samo dete krivo, jer je nesmotreno istrčalo pred automobil. I kao kruna ove krfske turneje dolazi veridba a kasnije u Parizu venčanje sina predsednika vlade sa kćerkom grčkog admirala Zotosa.


Izvor: Novosti

Odreknite se sina!

 
Rada je ratne godine proveo uglavnom u Parizu. Najlepše se osećao u Meštrovićevom pariskom ateljeu, gde je radio i Toma Rosandić. Dva nekadašnja dalmatinska kamenoresca, sada dva ugledna umetnika, nisu bila surevnjiva, nisu smetali jedan drugome. Rosandić je sve češće birao drvo za materijal. Bio je presit kamena i prašine. Drvo je bilo nekako toplije, podatnije.
U radionici se najvećma razgovaralo o umetnosti. Mnogo više nego o ratu, iako je bilo vreme ratno. Meštrović je hvalio secesiju, video je u njoj svoju umetničku budućnost. Pomešati sve stilove, u sintezi postati nov, pa to novo vezati za nacionalnu tradiciju i postati apsolutno svoj, eto kako je, sažeto rečeno, izgledala Meštrovićeva stvaralačka dogma, čita Jovanović i nastavlja: Dolazili su u atelje Srbi, Hrvati, svi Jugosloveni koji nisu bili na frontu. Gospođa Meštrović uprkos ratnoj nestašici, uvek je na zalihama imala dovoljno kafe da posluži goste. Nije joj nikad bilo teško da tek opranu džezvu nalije vodom i ponovo je stavi na štednjak.
Jednog dana dok je društvo kafenisalo u Meštrovićevom ateljeu, stiže Rada Pašić i svima podeli svečane pozivnice za svadbu.

Pariski dani

Bili su iznenađni ovom vešću, ali su mu iz pristojnosti srdačno čestitali, poželevši mu mnogo sreće i mnogo dece. Posle ratnih stradanja u kojima je izginulo milion Srba, sa sigurnim izgledom da se ova cifra do kraja rata poveća još za koju stotinu hiljada, i rađanje dece će biti svojevrstan patriotizam. Kad već nije u prilici da s puškom u ruci dokazuje svoju visoku rodoljubivu svest, službenik srpskog poslanstva u Parizu, g. Radomir N. Pašić, postaje zet Grčke, najdraže nam savezničke države koja postade drugom domovinom mnogih Srbalja u najtežim trenucima istorije.
Eto, to su bila sećanja na te pariske dane u vreme rata. Ali, Rada je izistinski bolešljiv mladić bio, zar to nije svima jasno i zar bi otac dopustio slabašnom jedincu da propadne u ratnim rovovima?
Zašto mu to kralj prebacuje?
Uostalom, Pašić je, iako u godinama, zamenio sina i zajedno s vojskom povlačio se preko Albanije.
Potraja ćutanje u kraljevom kabinetu, jer je tako želeo onaj koji je dirigovao razgovorom.
Najzad se Aleksandar prenu.
Pogleda Pašića koji je gladio dugu bradu.
Trifković je sedeo ukočeno, a brkovi su mu još uvek podrhtavali.
“No?” - okrete se kralj Jankoviću.
“Što se tiče te ženidbe, to je isposlovao Voja Janjić!” - reče Pašić.
“Ali s roditeljskom dozvolom” - umeša se kralj.
“Mislio sam da će ga ženidba smiriti, Grkinje su štedljive, a moj Rada je mnogo trošio.”
“Videćmo da ga supruga nije odvikla od razbacivanja novca” - reče kralj i dade Jankoviću znak da čita dalje.
“U poslednjoj godini rata francuska policija je uhapsila sekretara našeg poslanstva u Parizu, Gluščevića, pod optužbom da je otkupljivao platinu, i zapakovanu u sanduke, ilegalno prebacivao u Švajcarsku, gde su je otkupljivali Nemci i Austrijanci za vojnu industriju. Jedan od švercera bio je i Rada Pašić. Zbog toga je francuska policija pristala da Gluščevića preda srpskim vlastima. Odustalo se od vojnog suda, a civilni je iznašao da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice, osim možda carinske.”

Afera za aferom

To da je moj Rada bio umešan u toj raboti nije nikad dokazano” - reče Pašić.
“Gospodine Pašiću, ovo je dvor i na ovom mestu se ne iznose neproverene činjenice.”
“U jesen 1921. u kafani ’Topola’ jednom lumperajkom proslavljen je uspeh nove afere u kojoj su Rada Pašić i njegov šurak Grk Belojanis preko svojih veza i vezica otkupili 60.000 ovaca i 17.500 goveda dobijenih od Nemačke na ime reparacije. Iako je cena na pijaci za ovcu od 150 do 200 dinara, a govečeta od 2.500 do 3.000 dinara, sin predsednika vlade je plaćao ovčice po 45,50 dinara a rogatu marvu 1.510 dinara. Milionsku razliku, ne trepnuvši, strpao je u svoj džep, a pao je i veliki bakšiš onima koji su ovu sramnu rabotu omogućili.”
Janković ponovo prestade da čita. Pašić je ćutao, gladeći bradu pod snažnim i prodornim pogledom kraljevim.
“Moj Rada ima dobro srce, ali je okružen rđavim društvom koje ga kvari.”
“Predsednik vlade kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ne sme imati takvog sina!”
“Pa šta da radim, vaše veličanstvo?”
“Odreknite ga se!”
“Ne!”
“Dopustite skupštinskom anketnom odboru da ispita njegove afere!”
“Ovaj...”
“Čitajte dalje” - reče kralj.
“Sin velikog slavnog državnika Nikole Pašića je zloglasni Rada Pašić. Pošto je sa svojom prijateljicom trijumfalno proputovao kroz Bačku, lokalne vlasti su mu sve činile da mu turneja bude ugodna - čak su konjima koji su vukli fijaker repove kolmovali - stigao je u Novi Sad gde ga je omladina dočekala povicima: Dole korupcija! Dole aferaši! Živeo Nikola Pašić! Dole Rada Pašić!”
“Gospodine Pašiću, ovo su poklici svih poštenih građana. Ako hoćete mandat, morate ih uvažiti. Odlučite se!”Nastade opet dugo mučno ćutanje. Čulo se teško sipljivo disanje predsednika skupštine Marka Trifkovića, koji se nikako nije mogao smanjiti i sakriti u svojoj fotelji.

Klicanje

Možda je tren podsetiti njegovo veličanstvo da im je sudbina isprepletena, tako reći zajednička, ne toliko zbog istovetnih političkih ciljeva, jer se često razilaze, koliko zato što su im neprijatelji zajednički?
Aleksandar, nažalost, ne veruje u snagu svojih neprijatelja. On im se podsmeva, obećavajući da će ih uništiti jednog dana, i to lako. Čeka da mu se popnu na glavu, kao što je čekao crnorukce. Podsetiti kralja na to da su već preživeli atentate i to na istom mestu. Aleksandar je još bio regent i došao je u skupštinu da položi zakletvu na Vidovdanski ustav.
Ulice su bile iskićene, pune naroda, a redovi odabranih gardista bili su tu zajedno sa žandarima da odaju počast nasledniku krune i zaštite ga od preteranih izliva narodne ljubavi. Pašić je Aleksandra dopratio do skupštine, a kada se svečani čin potpisivanja okončao, regenta je na ulicu ispratio dr Ivan Ribar, predsednik Ustavotvorne skupštine.
Klicanje narodno je trenutno zamuklo da bi ga zamenili krici i opšta uzrujanost, jer je sa jednog prozora Ministarstva građevina doletela bomba i eksplodirala pored auta njegovog visočanstva.
Šofer je najvećom brzinom pojurio prema dvoru, a na pločniku su ležali ranjenici: nekoliko građana i dvojica gardista.


Izvor: Novosti

I Baja na nišanu

Atentator je istrčao u dvorište, ali nije daleko stigao. Na njega su se bacili najhrabriji agenti i brzo ga savladali. Ubrzo su otkrili da je bombu sa prozora ministarstva hitnuo molerski radnik iz Turske Kanjiže, Spasoje Stejić. Banaćanin, moler, kasti! Kakvo je to bilo iznenađenje! Za molere se pričalo da su dobroćudni i dok prevlače četkom po zidovima i plafonima, jednako pevuše, malo nacvrckani. Stejić je omašio, ali je Alija Alijagić tačno gađao i ubio ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića. Zbog tog ubistva Alija je obešen i sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj. Njegovi drugovi su se okupili, demonstrirali i pevali Internacionalu. Žestoko su protestovali što je njihov drug zbog ubistva ministra osuđen na smrt i obešen!
Na istome mestu gde je eksplodirala bomba pored regentovog auta, jedan čovek je pritrčao Pašićevim kolima i ispalio nekoliko hitaca. Sa svih strana su se prolomili krici i uzvici: „Ubiše Pašića!“
Bio je predsednik krvav po licu, ali ne od kuršuma već od srče razbijenog automobilskog prozora. Uhvatili su teroristu u Ulici velikog Miloša niz koju je nagao bežati. Odmah je rekao da se zove Milutin Rajić, da je nekada bio činovnik, a sada bez posla. Ta besposlica i velika Pašićeva popustiljivost prema Radiću (tako je baš rekao) rukovodilo ga je da napuni pištolj i puca. Pašić je, stišavši uzbuđenje, hladno razmišljao šta znači ovaj atentat za njega i njegov politički ugled. Dobro je što je taj Rajić opalio, a još je bolje što je promašio. Kralj (u međuvremenu je Petar umro i Aleksandar je poneo krunu) i oni oko kralja ne mogu reći - atentatori ciljaju u svakog, sem u Pašića. Čime je to on zadobio simpatije onih čije su svesti zatrovane strašnom mržnjom prema onima koji vladaju? Ne mogu se dvosmisleno smeškati i govoriti: kad nikome ne smetate, gospodine Pašiću, jeste li bar nekome od koristi?

Napolje iz države!

Još čuva hrpe telegrama koji su dolepršali iz Beograda, udaljenih krajeva Kraljevine SHS, pa čak i iz stranih zemalja. Svi su mu čestitali srećno spasenje. Samo u jednom gnusna poruka je bila ispisana: „Ja te, gade, promašiti neću!“
Uzbuđeni ukućani su se pitali kako je telegrafista mogao primiti takvu jednu grozotu i nameravali su depešu predati policiji na isleđenje, ali je Pašić rekao da je to neka kukavica s kojom ne vredi gubiti vreme. Neka prete. Ono što je najvažnije - on je čitav, sa jednim preživljenim atentatom koji se odigrao na istom mestu gde i sa kraljem, tri godine ranije.
Da pomene sad Aleksandru i to? Ne, ne, Aleksandar ne voli da ga drugi podsećaju na ono što želi da zaboravi.
„Veličanstvo, moga Radu koriste rđave osobe, a on ne ume da se sačuva. Ima meko srce!“ - reče Pašić.
„Idemo dalje, gospodine Jankoviću.“
„Ništa jednu ličnost ne čini tako trivijalnom kao stalna uživanja, a upravo tom tipu pripada i sin našeg uvaženog predsednika Pašića. Kako izgleda njegova biografija, sažeto ispričana. On je odrastao u egoističnoj sredini koja mu je od malih nogu ispunjavala sve želje, laskajući i ocu i njemu.
Dobro su uočili naši velikaši da Pašić svoga sina neizmerno voli i tu ljubav su beskrupulozno koristili. Prošavši kroz visoku školu marifetluka mladi Pašić je postao moralno impotentan. On više ne ume da razlikuje dobro od zla i sam postaje izvor etičke kuge, pravo žarište zaraze.
„Takve tipove jedno društvo radi svoga zdravlja i napretka mora amputirati.
„Mi nemamo grčku instituciju - ostrakizam - ali javno mnjenje se već izjasnilo - napolje iz države sa Radom Pašićem i njemu sličnim!“
„Evo vidite, veličanstvo, to i ja govorim: moga Radu kvari sebična okolina. Kad bi ona bila bolja, ni on ne bi toliko grešio!“ - reča Pašić.
„Niste, dakle, za to da vaš sin ode iz zemlje?“
„Ovaj...“
„A želite mandat za sastav nove vlade?“
„To je, ovaj, želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Mi samo želimo da se ide ustavnim putem.“
„Čitajte dalje!“ - naredi kralj.

Galantni sin

„U Beogradu se priča da je isti automobil na svečani ručak u hotel ’Palas’ doveo oca i sina. Prvo je stigao Rada i dao šoferu napojnicu - dve novčanice od po sto dinara. Potom stari Pašić i dao vozaču isto dve novčanice od po deset dinara. Kad je šofer rekao ocu koliko je dobio od sina, Pašić je odgovorio: „Lako je njemu, on je sin predsednika vlade.“
„Prelazimo li na anegdote, vaše veličanstvo?“ - upita Pašić.
„Vraćamo se ponovo ozbiljnim činjenicama“ - odgovori kralj.
„Ni stvaranje jedne snažne radio-stanice i bežične telegrafije nije moglo proći bez večitog Rada Pašića. Iako je postojao predlog umesan i jeftin da tako što ištemo od Nemačke na ime reparacije, ipak se moralo popustiti tatinom sinu i velike antene uvesti iz Francuske, jer je tako famozni Rada strpao u svoj džep 250.000 francuskih franaka. Dosta mu je dinara, hoće dete malo i strane valute.“
Opet predah, pogledi, ćutanje.
„Možete li posle svega ovog prihvatiti mandat za sastav nove vlade?“ - pita kralj.
„Ovaj, to je želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Tu je i predsednik parlamenta, gospodin Trifković.“
„Mi smo mišljenja, vaše veličanstvo, da samo pod vođstvom našeg starog predsednika Pašića možemo dovesti državu u red. Tako smo se dogovorili na sednici poslaničkog kluba. Drugog izlaska ne vidim.“
„A tako ste se vi dogovorili!... Čitajte dalje!“
„Nedavno je gospodin Rada Pašić priznao pred Prvostepenim sudom da je za oslobođenje bečkih kapitalista koji poseduju rudnik uglja Trbovlje u Sloveniji od državne kontrole dobio u akcijama četiri miliona dinara. Tako je postao ne samo akcionar, nego se stavio i na čelo ovog rudnika.
„Moj Rada voli da istražuje rudno bogatstvo. Otkrio je slučajno brdo oniksa, ali nije sve za sebe prigrabio, nego je postao ortak sa vlasnikom zemljišta.“
„Nećete reći, gospodine Pašiću, da je vaš Rada otkrio i rudnik uglja Trbovlje?“ - začudi se kralj.
„Ovaj...“
Janković pogleda prema kralju koji klimnu glavom dajući mu znak da nastavi.


Izvor: Novosti

Petar osudio sina

"Sa Česima je dogovoreno da predsednik Nikola Pašić učini zvaničnu posetu ovoj prijateljskoj nam zemlji i da tom prilikom kao pokrovitelj Praškog velesajma bude pozdravljen na svečanoj sednici svih ujedinjenih čehoslovačkih preduzeća koja su u tom konzorciju. Ali je poseta pokvarena, jer se u međuvremenu ispostavilo da sa Praškim velesajmom održava, po svom običaju, prljave veze predsednikov sin Rada. Tako se u poslednjem trenutku izbegla stramota za celu kraljevinu SHS da građani jedne strane zemlje dočekaju predsednika vlade koji ima ulogu pomoćnika svoga sina aferaša", čita dalje Janković.
"Treba li vam još dokaza da se vaš sin služi vašim imenom i autoritetom za svoje lako bogaćenje?", upita kralj.
"Mi sa Čehoslovačkom održavamo najprijateljskije i bratske odnose i uzajamne posete su potrebne i korisne", odgovori Pašić.
"Opet se vi pravite da me ne razumete", reče kralj.
"Šta mislite, gospodo", nastavi čitanje Janković, "ko u kabinetu kraljevske vlade vodi glavnu reč, kada njome predsedava Nikola Pašić? Pogrešili ste ako ste pomislili da je to pomenuti sedobradi državnik. Ne, gospodo moja, iza kulise stoji njegov mili sin Radomir Pašić i povlači konce, a ministri igraju kao lutke u pozorištu. Otkriveni čekovi od 100.000 francuskih franaka u Francuskoj hipotekarnoj banci, koje je naplatio Rada Pašić, a koji su potom jednostavno uništeni, svedoče da iz raznih fondova kojima kontrolisano raspolaže Nikola Pašić odvoji po koji miliončić i za svoga razmaženog sinčića."
"Šta na to kažete?", upita kralj.
"Zna se za šta se odvajaju pare iz dispozicionog fonda", reča Pašić.
"Vi ste sami priznali da je sve to urađeno po vašem naređenju", reče kralj.
"Zbog državnih tajni, ovaj..."

Siromah i - dug

"Vrhunac skandaloznih finansijskih afera Rade Pašića, koji sve to radi, dabome, uz tihu, ali čvrstu podršku svog oca, u vezi je sa zajmom od Italije. Italijani su odobrili zajam kraljevini SHS za gradnju Jadranske železnice. Ali pod takvim uslovima? Sav materijal se naručuje iz Italije, radovima upravljaju italijanski inženjeri, a tri četvrtine radne snage moraju biti Italijani iz Dalmacije ili Italije. Dakle, tako što se još može desiti samo u nekakvoj koloniji. Nismo li i mi ovakvim ugovorom na najboljem putu da postanemo italijanska kolonija?"
"No", reče kratko kralj gledajući Pašića netremice.
"Vaše veličanstvo, kad siromah traži zajam, onda mora prihvatiti i uslove onoga koji daje pare", reče Pašić.
"Takav odgovor nisam očekivao. Zbog procenta koji je uzeo vaš sin, vi odobravate ugovor koji se graniči sa izdajom..."
"Ovaj..."
"Nisam završio, gospodine Pašiću! S jedne strane upozoravate u vašem političkom programu na opasnost od Musolinijeve politike i italijanske iredente koja svim silama radi da otcepi naše krajeve i pripoji ih Italiji, a s druge strane, radi materijalne koristi, odobravate sraman ugovor,
koji širom otvara vrata takvoj jednoj imperijalističkoj politici... Kako vam ja mogu poveriti mandat za sastav nove vlade, ako ovde, preda mnom i pred uvaženim predsednikom skupštine gospodinom Markom Trifkovićem i ministrom dvora gospodinom Dragomirom Jankovićem, odlučno i kategorički ne izjavite da ne stojite ni iza jedne afere vašeg sina. Zapamtite, moj počivši otac kralj Petar nije mnogo oklevao da osudi postupke svoga sina, prestolonaslednika Đorđa, i liši ga krune, a radi dobra države i naroda!"
"Veliki kralj, počivši Petar Prvi, Bog da mu dušu prosti, imao je dva sina, a ja samo jednog", reče Pašić.

Uvrede kralja

Kralj ljutito dunu kroz svoj dug, grbav nos, zgužva nekakvu hartiju i pogleda prema ministru dvora. Ovaj je ćutao, zbunjen, kao da je bio već sit čitanja i ovog uzaludnog ubeđivanja, koje nije moglo da slomi starog Pašića, jer je on čvrsto stajao iza svog jedinca, a nije se odricao ni prava na mandat koji mu je po Ustavu pripadao.
"Ima li još, Dragiša?", upita Pašić.
Ministar dvora ga pogleda s čuđenjem.
"Nisam ja Dragiša, gospodine predsedniče!"
"Znam, znam. Nego to isto o mom Radi mi je već sve rekao gospodin Dragiša Stojadinović, načelnik... On se zavadio sa mojim Radom oko neke provizije... Nije dobio ono što je tražio, pa je navalio da isteruje pravdu... Ovaj, kad čoveku nešto fali, uvek se poziva na pravdu", reče Pašić.
"Gospodin Stojadinović nije isterao pravdu, ali ste vi isterali njegovog tasta Ljubu Jovanovića iz stranke", reče kralj.
"Nisam ja sam! Glasali smo svi! Tako je po statutu naše stranke. Glasa se, pa kako većina odluči", reče Pašić.
"Znamo mi za tu vašu većinu. Nemojte mi samo vi govoriti o demokratiji... Nego, kad smo već kod Dragiše, zašto ste naredili da mu se pretrese kabinet? Šta ste tražili, koja dokumenta, dede, recite?"
"Naredbu o pretresu potpisao je dr Ivan Krajač, a ne ja", reče Pašić.
"Radić kaže da je prevaren, izigran, uvučen u jednu prljavu rabotu, ne znajući krajnji cilj."
"Nije Stipica Radić tako naivan, vaše veličanstvo, kao što vam se, možebit, predstavlja."
"I šta ste našli u kabinetu gospodina Stojadinovića?"
"Ništa."
"Znate li zašto?"
"Ovaj, ja ne znam šta su tamo tražili Radićevi ljudi."
"Znate, znate! Vi ste u ime koalicije zamolili za taj pretres. Nažalost, niste ništa pronašli. Ono što ste tražili tamo, evo, nalazi se ovde."
Kralj izvuče jedan papir i poče da maše njime.
"Tražili ste menicu na kojoj je vaš sin falsifikovao moj potpis i tako uvredio kralja, dvor i naneo ljagu mojoj časti! Šta vi mislite, gospodine Pašiću, da ću ja dozvoliti da gospodin Rada koristi i kraljevski autoritet da bi pljačkao? Ne, varate se. Mi smo ovde sada načisto. Ili ćete sa svojom strankom voditi politiku, ili ćete i dalje štititi afere vašeg jedinca? Odlučite se i to odmah!"


Izvor: Novosti

Sin ili mandat

Nastade tajac u dvorskom kabinetu. Trifković je sve teže disao, ministar Janković uporno gledao u papir ispred sebe, ne usuđujući se da podigne oči, a Pašić je pod kraljevim pogledom ćutao i gledao svoju bradu.
"Ovaj, vaše veličanstvo, ja imam nameru da zajedno sa ministrima, parlamentom i uz vašu saglasnost, prevashodno, obratim naročitu pažnju spoljašnoj politici, jer nam preti svakojaka opasnost, a pre svega od Italije".
"Gospodine Pašiću, vi ste star čovek, dugo vas već znam, dočekali ste me na železničkoj stanici 1903. godine. Bio sam tada dečak, poštovao sam vas, ali svemu ima granice. Vi ste drzak! Ja sam kralj, a kralju se mora odgovarati na pitanje. Jasno sam vas pitao: sin ili mandat? Odgovorite!"
"Moj sin! Ovaj, a mandata što se tiče, mi tu želimo samo da se ide ustavnim putem. Ja nisam hteo, star sam i umoran i vreme mi je da se povučem iz političke borbe, ali moji se radikali posle toliko godina složiše i rekoše da ja još malo služim u interesu kralja i otadžbine. Nisam mogao da kažem neću! Svedok mi je Bog i gospodin Marko Trifković koga ste izvoleli primiti u audijenciju zajedno sa mnom."
"Vaše veličanstvo, tako smo se dogovorili!"
"Govorite samo kad vas kralj pita" - viknu Aleksandar na Trifkovića.

Pala vlada

Marko Trifković se trže i poče da drhti. Bojao se Aleksandra veoma.
"To se više ne može trpeti. Vaš sin, a čuo sam da je i vas izigrao i nije vam vratio novac koji ste mu pozajmili radi neke trgovine kačkavaljem, bezobzirno je nasrnuo na moj autoritet. On zagađuje celo društvo i potkopava temelje nove države! Šta se sada dešava? Obrazovan je anketni odbor u skupštini da ispita aferu sa češkom firmom Adamstal, ali vi to vešto minirate! Odlaganje, odlaganje. Staro dobro radikalsko odlaganje. Nije po ovom paragrafu, odlaže se. Pa onda, nije po zaknu, a zakon je uvek na vašoj strani!"
"Ja sam odlučno odgovorio Anketnom odboru da nikad nisam intervenisao u korist češke firme Adamstal! Vaše veličanstvo, možete mi sve prebaciti, ali da sam slagao - ne možete!"
"Prekjuče je trebalo da se pročita izveštaj Anketnog odbora pred Narodnom skupštinom. Interesovanje za ovu sednicu bilo je vrlo veliko i kod poslanika i kod publike. Sve klupe su bile pune, samo su ministarska mesta bila prazna. Zašto? Odgovorite mi vi, gospodine predsedniče skupštine" - okrete se Marku Trifkoviću.
"Pa pošto je kraljevska vlada podnela ostavku vašem veličanstvu uoči sednice, mi nismo imali pred sobom odgovornu vladu i prekjučerašnju sednicu morao sam da zaključim, a iduću ću zakazati, čim se obrazuje nova vlada" - reče Trifković.

Kraljev lakej

"Vlada je pala da bi se odložio izveštaj o ulozi Rade Pašića u aferi Adamstal! Znam. Ali, gospodinu Pašiću, to nije bilo dovoljno, već se oštro suprotstavio, kada sam je ponovo prekjuče poverio mandat Nikoli Uzunoviću" - reče kralj.
"Ne ja, vaše veličanstvo, nego cela stranka, radikalska" - reče Pašić.
Kralj se okrete Trifkoviću.
"Gospodin Uzunović je otpočeo pregovore za sastav vlade u ime Radikalne stranke, bez ikakvog ovlašćenja predsednika stranke, gospodina Nikole Pašića. Mi smo morali, vaše veličanstvo da sve demarše i sve korake koje on, Uzunović, čini,čini ih isključivo na svoju ruku i svoju ličnu odgovornost, ne angažujući time ni Radikalski poslanički klub, ni njegovog šefa, gospodina Pašića".
"Zato što smatrate vašeg druga Uzunovića mojim lakejom, jer me zove gospodar! Znam ja šta se sve priča po kuloarima."
"Ah, ne, vaše veličanstvo! Mi uvažavamo gospodina Uzunovića, ali opšte je mišljenje da u ovom trenutku, bar za neko vreme, ja treba da predvodim vladu" - reče Pašić.
"Zašto baš vi, zar nikog nema u vašoj stranci koji može biti predsednikom" - viknu kralj.
"Takva je politička situacija, osetljiva, ovaj..."

Radić - čeka

"Nije vama toliko stalo do vlasti radi dobre ove tek ujedinjene zemlje, niti do njenog napretka. Nametnuli ste se u vašoj stranci i poslaničkom radikalskom klubu, da uzmete vlast u ruke, kako biste i ovu aferu stišali. Ali ako ste se naturili vašim radikalima, ne možete meni! Već su svi javno rekli da ako vi dobijete mandat, niko neće ići s vama! To znači nove trzavice, pa čak i pretnja za ovo naše inače rovito ujedinjenje. Ne, gospodine Pašiću, ne može se više tako!"
Pašić je kašljucao, ali to nije bilo ono tiho kašljucanje kao znak nedoumice, već nekako paćeničko, kao neki odjek fizičkih bolova, puno prigušenog stenjanja i jauka. Najzad se pribra i s nekim cviljenjem punim molbe za razumevanjem reče:
"U pitanju je moja čast i moj sin..."
"Vaše veličanstvo" - prekide ministar dvora Pašića - "vreme"!
"Samo nekoliko reči" - okrete se molbeno Pašić.
"Drugi put, gospodine Pašiću. Ja moram poštovati raspored koji je unapred određen. Niste za danas samo vi predviđeni. Uostalom, čuli ste sve što sam imao reći, a i ja sam čuo ono što sam želeo! Vi stojite čvrsto uz svog sina i time vrlo daleko, beskrajno daleko od položaja mog prvog ministra! Žalim, ali u predsoblju čeka gospodin Stjepan Radić. Vi ste danas možda pročitali šta je u novinama objavljeno."
"Ovaj" - reče Pašić, pa se ponovo zakašlja, čak i preglasno, što je Aleksandru išlo na nerve.


Izvor: Novosti

Radić peva kralju

Kralj ustade. S olakšanjem se podiže Marko Trifković, srećan što će najzad izaći iz tog kabineta u kojem se razgovaralo kao nikad ranije.
Pokuša da se podigne i sedobradi Pašić, ali ga je neka sila prikovala za mesto.
Izlazeći uz Jankovićevu pomoć, Pašić je tiho govorio:
"Gospodine ministre, činilo mi se u pojedinim trenucima da je sve ovo nekakav pozorišni komad. Vi igrate jednu rolu, ja drugu, a gospodin Trifković treću. A onaj koji vuče konce, kako se to kaže u pozorištu?"
"Mislite na reditelja, gospodine Pašiću?"
"Da, tako, reditelj. Onaj koji upućuje glumce kako će da govore i da se kreću po bini, e pa činilo mi se da je to njegovo veličanstvo. Ja sam neuk što se tiče pozorišne umetnosti, a vi niste dramatičar, pisac.... Međutim, čuo sam da se reditelj nikad ne pojavljuje na sceni da uči glumce kako treba da odigraju to što igraju... Nego ranije, iza kulisa..."
"Kralju neće biti milo ako čuje da ste ga uporedili sa glumcem. Još manje će mu biti drago ako čuje da ste ga uporedili sa neukim rediteljem."
"Onda do viđenja i hvala vam. Popustila me je slabost u nogama. Mogu sam..."
"Do viđenja, gospodine Pašiću!"
U kabinet uđe ađutant.
"Gospodin Stjepan Radić."
"Neka uđe" - reče kralj, a zatim se okrete ministru Jankoviću: "Gospodine Jankoviću, niste mi više potrebni."
Dragomir Janković izađe, a Stjepan Radić uđe.

Rukoljub kralju

Bila je to dirljiva idila kojoj se malo ko nadao posle onih silnih sukoba između Radića i vlasti nove kraljevine. Jer, kada je vođa Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić izjavio: "Sve je razbojničko što je u uniformi", naređeno je da se odmah uhapsi. Radićevci su proneli vest da im je šef izbegao iz zemlje, ali Bedekovićeva policija se nije dala zavesti. Agenti su upali u kuću Radićevog zeta, inženjera Avgusta Košutića, i zatekli za stolom dve žene, tri stolice, a na astalu su bile postavljene tri šoljice čaja. Gde je treći? Svakako tu negde, u blizini posluženja. Otpočeli su detaljan pretres i ubrzo ispod umivaonika pronašli slepi zid. Kada je jedan policajac zavukao ruku, napipao je nečiju nogu. Istog trenutka oglasio se i Radić: "Jest, imate me! Našli ste me!" Kao dete kad se igra žmurke.
Kada se navršilo hiljadu godina od proglašenja hrvatskog prokonzula i kneza Tomislava za kralja Hrvatske, zaređale su velelepne svečanosti. Kruna ove istorijske proslave bila je u Zagrebu - slet hrvatskih sokola kojem su prisustvovali kralj Aleksandar i kraljica Marija. Svi listovi hrvatski objavili su stihove Stjepana Radića, spevane u kraljevu čast:
"Hrvatski sokol sad k Tebi leti
zvijezdo Karađorđeva doma.
Iznad oblaka, mulja i zvona
pozdrav će Tebi donijeti..."
Kralju nije godio ovaj sočan Radićev rukoljub, ali se nije mogao odbraniti od srdačnog izliva ljubavi bivšeg zakletog neprijatelja monarhije...

"Vaše veličanstvo" - reče Radić i izvuče iz tašne beleške o svom viđenju ovog teškog političkog trenutka u državi Srba, Hrvata i Slovenaca...
Kralj ga je slušao, ugodno zavaljen. Posle mučnog razgovora sa Pašićem, raspevani Radićev glas je bio prava kantilena.
"Vaše veličanstvo, bio sam, dakle, u pravu kada sam rekao da se gospodin Pašić neće povući. On želi ponovo da vodi čitavu politiku... Njegov je uspeh što parlament ne radi. Što god on hoće, to se uradi. I zato se i dešavaju česte krize. On je stvarni predsednik vlade, i po tome i kriza jeste latentna. Što Pašić odredi, to mora biti. Morala je biti sednica skupštine u ponedeljak, s obzirom na anketni odbor, pa vidite da je odložena. Vidite šta se napravilo sa anketnim odborom, ono isto što je radio gospodin Pašić. Rok je odložen još za deset dana. I sada mesto da se bavimo anketom, mi ćemo se baviti odlaganjem. I to vodi gospodin Pašić."
"I ja sam zato da se stvari isteraju na čistac. Ali kako, gospodine Radiću?" - upita kralj.

Pretnja apsom

"Sve je vrlo jasno, veličanstvo. Proviziju je primio Rada Pašić. Nepobitno je dokazano da je dobio četiri miliona čeških kruna ili deset miliona dinara po tadašnjoj valuti. Njegov otac, Nikola Pašić, kriv je za sve to i moralno i politički. Isto tako i njegovi ministri Velizar Janković, Milan Stojadinović i Dragutin Kojić, koji je nasledio Velizara Jankovića. Koliko je Pašić s tom četvoricom kriv i kriminalno, to ima ustanoviti sud. Ali svakako je zahtev poštenja i pravice da ih narodna skupština preda sudu. A što se tiče Rada Pašića, narodna skupština ima pozvati vladu da ga preda državnom odvetništvu, koje ga ima zatvoriti i izvesti pred sud."
Radić je bio energičan, "sav nagnut prema kralju", onako kratkovid želeo je što više da se približi svetlom monarhovom liku, oko čije glave je svetlucao nekakav svečani nimbus, bar se tako činilo pojedinim podanicima. Kralj je ćutao, miran na svom prestolu. Radićeve reči bile su melem, oslobađale su ga bola u stomaku.
"Ali, svi radikali su se ponovo okupili oko Pašića i složno traže da mu poverim mandat za sastav nove vlade" - reče kralj.
Radić poskoči sa svoje fotelje:
"Ako gospodin Pašić dobije mandat, onda ja ne idem s njim. Dok je gospodin Pašić pod anketom, ne može se s njim ići. On ne može da bude ministar predsednik. Ako bi to bilo, to bi značilo terati ruglo."
"Nećemo terati ruglo, gospodine Radiću. Bar dok ja sedim na ovom mestu" - reče kralj.
"Mudra odluka, vaše veličanstvo" - zaklikta Radić, pa pritrča i ponovo poljubi kralja u ruku.


Izvor: Novosti

Ubi me moj Rada

U dvorskoj avliji Pašić je zastao, udišući svež zimski vazduh. Znao je, pre no što je video, da ga pred kapijom čekaju ljudi sa isukanim plajvazima i beležnicama, a da bi tačno zapisali ono što im neće reći.
Kada je zakoračio prema automobilu iz čijeg je metalnog prkna kuljnuo sagoreli dim benzina, sa svih strana su ga zasuli neumoljivim, uvek istim rečima:
"Šta ima novo, gospodine Pašiću?"
Po svom običaju nije se osmehnuo i odgovorio starom, dobrom šalom: "Ne znam nisam još čitao novine!", nego je klimao glavom i prilazio autu, da se što pre sakrije od svih i od svakog.
"Dobiste li mandat?"
"Kada će se znati nova vlada?"
Došavši do otvorenih vrata koja je pridržavao vozač, Pašić se okrete novinarima, skide šešir, malo se nakloni i reče:
"Hvala, gospodo!"
Zatim je stao na papučicu, a već sledećeg trenutka, njegovu glavu i dugu bradu predstavnici štampe su ispraćali radoznalim pogledom, razmišljajući kakvo skriveno značenje ima ovaj neobičan odgovor na sva njihova pitanja, sažet u dve reči: "Hvala, gospodo!"

Zbogom, gospodo

Bilo je hladnjikavo, rano zimsko veče je mirisalo na suvomrazicu, pa su novinari požurili na vruću rakiju u najbližoj kafani, kako bi se okrepili i zagrejali pre izlaska iz dovra Stjepana Radića.
Po uputstvima sekretara Sokolovića, šofer je Pašića dovezao u radikalski klub, gde su ga čekali stranački prvaci, razgovorljivi, veseli, sigurni da im se Baja vraća zakićen još jednim od toliko mu poverenih mandata u dugoj političkoj karijeri. No, po Vođinom smrknutom licu, brzo razabraše da se u dvoru odigralo nešto ružno. Uđe i Trifković i na sveukupna pitanja, izražena u pogledima i raširenim rukama, kratko reče:
"Jok!"
"Šta predlažete da preduzmemo, gospodine predsedniče?"
Pašić pogleda oko sebe, gladeći bradu, a zatim promuca:
"Ubi me moj Rada."
Pritisnut teškom tišinom, Baja je jedva ustao i pogledao prema svom sekretaru:
"Ovaj, idemo kući... Zbogom i hvala, gospodo i drugovi..."
Stigavši kući, Pašić, uz pomoć lakeja, skide svoj izlizani redengot i smoking, pa ogrnu kućnu haljinu i odahnu s olakšanjem. Pozdravi ženu Đurđinu i kćerku Daru koje su turobno ćutale. Do njih je već bila stigla vest o propaloj audijenciji. Sad je trebalo on nešto da im kaže, a njemu se nije govorilo. Bilo je svakojakih njegovih povrataka iz dvora, ali ovaj im je posebno bio važan ne samo radi ko zna kog Pašićevog predsednikovanja, već zbog sudbine cele porodice.
"Šta ti je rekao kralj?", upita Đurđina.
"Eh, naš Rada, naš Rada", s gorkim žaljenjem progovori Baja.
"Šta se desilo Radi?"
"Ništa... Nesrećniji je nego što sam mislio, ovaj..."

Kralj je to...

Pašiću zadrhta brada, a lice mu prekri neko bolesno bledilo. Dara sede pored njega
i uhvati ga za ruku.
"Tata, tebi nije dobro?"
"Dobro mi je", reče s naporom.
"Neće on moći bez tebe da smiri ovu halabuku u zemlji", reče Đurđina.
"Ovaj, može on bez svakoga... Da! Kralj je to... Da..."
"Izrazite njegovom veličanstvu moju zahvalnost što mi je uputio lepe reči. Ovaj, ponovite mu moju rešenost da ću mu verno služiti do kraja života. Ostajem njegov najveći prijatelj,ovaj", teško je govorio Pašić.
"Laku noć, gospodine Pašiću", reče ministar dvora hladno.
"Laku noć, gospodine ministre. Molim vas da, ovaj, prenesete kralju moje reči."
"Ništa ne brinite", obeća Janković, mada je u sebi bio rešen da do dvora svaku reč pažljivo pretrese i odabere samo one koje će goditi Aleksandrovom uhu.
Ministar dvora prođe kroz otvorena vrata koja je pridržavao lakej. Pre nego što će ući u automobil, on se još jednom osvrte i ugleda Nikolu Pašića u vrhu stepeništa. Svetlost iz hola obasjavala ga odostraga. Najednom mu se učini da je figura dugobradog starca u stvari isklesana skulptura u kamenu. Beživotni spomenik!
Niza stepenice strča Rada i stade između dvorskog auta i ministra.

Dve nesreće

"Gospodine Jankoviću, znam vas kao dvoranina i dramskog pisca, a evo, maločas, pokazali ste se i u jednom novom svetlu."
"U kakvom to, gospodine Pašiću?"
"Došli ste da odigrate ulogu dželata."
"Nije li ta reč isuviše gruba? Zašto me, zapravo, optužujete?"
"Dobro, onda ste odigrali ulogu egzekutora, ako vam je ta reč milija..."
"Čijeg?"
"To vi bolje znate od mene! Kako vas nije žao starca? Lako je dotući jednog čoveka koga je već zadesila nesreća da bude moj otac i Aleksandrov podanik! Šta je danas bilo na toj audijenciji?"
"Nisam došao ni kao dželat, niti kao crni glasnik. Naprotiv, čuli ste i sami, na neki način sam se u ime veličanstva izvinio zbog oštrih reči, izgovorenih danas u dvoru."
"Izvinjenje je bilo izgovor da ga još jednom, možda smrtno, ranite! Ja takvu ulogu nikada ne bih prihvatio... Niste vi ni svesni šta ste učinili."
"Držao sam se strogo onoga što mi je rečeno. Dužnost me obavezuje da izvršavam bez pogovora kraljeva naređenja."
"Vi ste pisac, mogli ste poruku da ublažite, ili bar da je drukčije kažete. Znate li vi šta znači ponavljanje da kralj ostaje pri svojoj odluci da tati ne poveri mandat, jer je na njegovu čast pala sumnja? Pa zar ste morali i to reći?"
"Morao sam, jer mi je kralj... uostalom, nemam se zašto pravdati. Savest mi je čista. Pa ako hoćete baš da znate, izabrao sam najblaže reči. Nisam se poslužio kraljevom frazeologijom."
"Bože, pa zar je on poslao suroviju poruku?"
"Laku noć, gospodine Radomire..." Janković odlučno krete prema dvorskoj limuzini koja ga je čekala i brektala upaljenim motorima.


Izvor: Novosti

Poruke Svetog pisma

Okupivši se ponovo u dnevnoj sobi, Pašići su gledali u stranu i ćutali. Po smrknutim licima muškaraca, koji su čuli glasnikove reči, žene su shvatile da vesti iz dvora nisu ništa popravile.
"Doveo si ga na presto, a on ti ovako vraća" - reče Rada, tražeći neki povod da brzo ode.
"Okružen je rđavim ljudima, sine" - reče Pašić.
"Kao i ti, Rado" - dobaci Đurđina.
"To znači, kralj ukida parlament, a ojačava monarhiju" - reče Rada.
"Ne mogu da procenim šta hoće, ovaj."
"Bar znaš šta neće" - reče opet Đurđina.
"Misliš neće mene?" - upita Nikola.
"Valjda hoće Radića, socijalistu, koji je doneo iz Moskve nove ideje" - umeša se u razgovor i Dara.
"Radić je sad najverniji podanik i prijatelj dinastije" - reče Rada.
"Lanjski snegovi" - reče Dara. - "Nikad Hrvat ne može biti prijatelj srpskog kralja."
"Moram da idem" - reče Rada i ustade.
Postoji lepše mesto od očevog doma: varijete "Lira", rezervisan sto i prijatelj sa dve lepotice, Ruskinje, koje su izbegle iz domovine, ispred boljševika i sad lutaju po svetu, ne štedeći se u ovozemaljskim radostima.
"Ne možeš, ovaj, još malo da ostaneš" - pogleda ga otac, zaljubljeno, kao i uvek, kao i onog prvog dana kada je zakmečao.
"Ne mogu, tata, a i ti treba da se raskomotiš i odmoriš. Dobro znaš da za tebe radi vreme. Sutra će sve biti drukčije. Laku noć, tata" - reče Rada i poljubi oca. "Laku noć, mama, laku noć, sestro" - pozdravi ih sve i pojuri prema vratima kao da se plašio da ga silom ne zadrže.

Rođeni tiranin

Stenjući, Nikola ustade i pređe u svoj kabinet. Priđe ormanu, gde je pod ključem držao razne spise. Otključa, izvuče fasciklu, ali kad poče da prevrće papire, zaboravi šta traži. Čitajući ono što mu se našlo pod rukom, s naporom se pitao hoće li se setiti šta mu treba.
Dara je držala pred sobom knjigu, ali su joj redovi izmicali. Đurđina je razgledala fotografije, snimljene u Cavtatu. Nikola je uzeo pregršt mineralnih uzoraka i lupu. Međutim, večeras nikako nije mogao da uoči rudne tragove na kamenčićima, donetim iz raznih planina. Uveličavajući staklo bi se jednostavno zamaglilo i slika u njegovom oku bi se rasplinula.
Kroz odškrinuta vrata pojavi se služavka i reče:
"Večera je gotova!"
Dara ostavi knjigu, Đurđina fotografije. Nikola je i dalje opipavao prstima grumene. Dara mu priđe.
"Hajde, tata, da večeramo."
"Idite vi, večerajte, ja, ovaj, nisam gladan" - reče Nikola.
"Samo malo radi društva" - umiljavala mu se kćerka.
"Ostavi kamenčiće, popij bar čašu mleka. Bolje ćeš spavati" - reče Đurđina.
Već iscrpljen današnjim zbitijima u dvoru i kući, nekako ustade i pođe sa suprugom i kćerkom u trpezariju.
Zauze svoje mesto i naže se nad čanak. U posudi je bio njegov uobičajeni
lak obed pred odlazak na počinak: mleko pomešano sa sirom.
Nikom nije bilo do jela. Svi su mislili na ono što se odigralo u dvoru.
Đurđina upita:
"Baš me interesuje kome će kralj poveriti mandat? Možda Ljubi Jovanoviću i njegovom zetu Dragiši Stojadinoviću.
Nikolu trže iz malaksale zamišljenosti ovo ironično pitanje, ali nije bio raspoložen da nastavi razgovor.
"Ovaj, videćmo."
"On je gori od brata. Govorila sam ti da se čuvaš te lude dinastije. Hoće svu vlast" - reče Đurđina gnevno.
"Ja vam kažem da će on zavesti diktaturu! Aleksandar je rođeni tiranin. Kakva nezahvalnost?" - umeša se i Dara u politiku.

Nedam sina

Nikad brzorek, Pašić ni sad ne htede odmah da uđe u razgovor, nego malo duže razmisli, a onda izgovori reč po reč.
"Pustite, ovaj, takve reči!"
"Bolje bi bilo da ni ti nisi popuštao! Udari jednom pesnicom. Ti iza sebe imaš najveću stranku. Imaš narod. Kako on može s tobom tako da razgovara?! Balavac jedan!"
"On je kralj" - prostenja Pašić.
"Znamo mi dobro kako se domogao krune!" - reče Dara.
"Onaj Đorđe je bio plah i žestok, ali se znalo šta misli. Aleksandar je podmukao" - besnela je Đurđina.
"Daro, kćeri, nađi Sveto pismo da mi nešto pročitaš" - okrete Pašić razgovor na drugu stranu.
Dara uze sa police Bibliju i seda pored oca, umornog i duboko zamišljenog.
"Tata, šta želiš da ti čitam? Odakle?"
"Nađi ono kad Bog naredi Avramu da mu žrtvuje sina jedinca" - Isaka.
Dara okrete list i poče da čita:
"A kad dođoše na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini ondje žrtvenik, i metnu drvo na nj, i svezavši Isaka sina svojega metnu ga na žrtvenik vrh drva.
I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega.
Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: evo me.
A anđeo reče: ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi."
"Dobro, dobro" - reče Pašić. "Avram nije znao da ga Bog kuša, proverava?"
"U tome je veličina njegove poslušnosti, što je bio spreman da žrtvuje svoga jedinca po Božjoj zapovesti.
"Ipak, malo se i nadao da će Bog u poslednjem trenutku promeniti odluku i zadržati mu ruku da ne zakolje sina Isaka."
"Sve je to, tata, ispričano radi slepe poslušnosti!"
"Hm, i on je tražio da mu žrtvujem jedinog sina, ali ja nisam pristao, jer bi on primio žrtvu. Ne bi u zadnjem času, kao što je to učinio milostivi Gospod, zadržao moju ruku i spasio mu život. Nikad se nikome nije smilovao, pa ne bi ni meni!"
"Ko to, tata?"
"Ništa, to ja onako, moja posla, ponekad razgovaram sa sobom, tako spolja, da svi vide i čuju, a to dolazi sa starosti moje."


Izvor: Novosti

Baja u dubokoj komi

Najednom se zakašlja. Kao da se zagrcnuo, ali mu kašalj postade snažniji, grčevitiji. Đurđina prestade da jede i ljutito ga pogleda, misleći da mu je, usled neopreznosti, upala mrva u dušnik. Ali Pašić nikako da se smiri. Klatio se na svojoj stolici i hripavo borio za dah.
„Nikola, šta ti je?“ - viknu Đurđina.
Međutim, odgovora nije bilo.
„Tata!“ - priskoči mu Dara.
„Lupi ga za vrat!“ - savetovaše Đurđina.
Dara ga dlanom nežno udari po potiljku, ali kašalj nije prestajao.
Đurđina priskoči i snažnije ga udari za vrat, ali Nikola je i dalje kašljao hripavo, zloslutno.
Najednom klonu na stolicu. Izgubi čvrstinu uspravnog sedenja i prevali se preko naslona. Đurđinina i Darina vriska privuče poslugu. Oni podigoše Pašića i poneše ga prema njegovoj spavaćoj sobi.
Bled i uplašen, kolutao je očima kao da pogledom traži nekog.
Dara ga je i dalje dozivala. Naže se i ču očev šapat:
„Ra-da...“
Pašić jeknu. Zatim izgubi svest. Dara potrča prema telefonu da pozove brata. Pronađe ga u „Liri“ i pozva prestrašenim glasom da odmah dođe. On sede u taksi koji ga je po običaju čekao pred kafanom.

Avet - stigla

Rade uđe u spavaću sobu. Vide oca na krevetu, njegovo lice u grčevitom bolu.
Stiže i Pašićev sekretar Sokolović.
Bilo je već nekoliko zloslutnih kriza koje su nagoveštavale kraj, ali je žilavi Baja uspeo da nadmudri vigove smrti i vraćao se u život sa ivice ponora. Možda je i ovo jedan od onih njegovih zdravstvenih lomova, koji dolaze uvek posle nekog političkog neuspeha. Samo da ne ode sad kad je sinu najpotrebniji. Čim stari ode, skočiće šakali i hijene da ga rastrgnu. I što je najgore, niko ga neće zaštititi. Hiljade nikogovića radovaće se nesreći Pašićevih.
Oseti na sebi pogled pun sažaljenja. Posmatrao ga je dr Vrbicki, koji u međuvremenu stiže.
Iz lekarevih očiju zračila je ledena jeza. Avet je stigla, dakle?
Rada uhvati očevu ruku. Bila je mlitava, hladnija nego obično. Gasi li se životna vatra? Nekako napipa slab puls. Vrbicki mu sasvim priđe i šapnu:
„Kaplja. Moždani udar.“
„Može li se spasti, gospodine Vrbicki?“
„Stanje očenj opasno, gaspadinj Rada. Treba zvać i srpskog lekara“ - šaputao je uplašeno ruski emigrant. Bio je u nekom stalnom strahu da će ga zbog nečega optužiti. Možda će sutra neko izmisliti da je zbog njegove rđave medicinske intervencije Pašić umro. Nije zgodno da umiranju jednog srpskog velikana prisustvuje samo ruski lekar, emigrant.
„Gospodine Sokoloviću“ - obrati se Rada sekretaru - „pozovite doktora Antića... Odmah!“
Uskoro, po nečijem pozivu, stiže i doktor Simonović. Kako bi se neko od članova porodice setio poznatog imena, odmah bi otrčao na telefon da ga pozove. Verovali su da će se veći broj stručnjaka uspešnije suprotstaviti opakom neprijatelju, bolesti.

Bez svesti

Sedobradi Baja je i dalje ležao bez svesti
i grčio se od bolova. Ponekad bi mu se razmakle trepavice i on bi pogledom, u kojem se mogla nazreti i iskra razuma, tražio pomoć od lekara i svojih, ali mu oni nisu mogli pomoći i starac je ponovo sklapao kapke, razočaran, sa zamagljenim saznanjem da su ga svi ostavili. U samrtničkom strahu bilo je gneva što ne teraju smrt iz njegove glave. Ili bar taj bol.
Okupljeni lekari se povukoše da razmotre šta treba preduzeti. Svi se složiše da treba što hitnije pustiti krv. U skladu sa medicinskim tekovinama to je bio spasonosan zahvat za mnoge slične slučajeve. Specijalisti su vrlo detaljno objasnili da je u desnoj moždanoj hemisferi prsnuo nekakav krvni sud, što je izazvalo oduzetost leve polovine tela. Naravno, laici su se uvek čudili zašto poremećaj u desnoj polovini mozga izaziva paralizu leve polovine, i obrnuto. Nije bilo vremena da se objašnjava izukrštenost centralnog nervnog sistema i mišića. Dakle, da bi se ublažio jak pritisak na moždano tkivo i njegove centre za komandovanje telom, treba ispustiti nešto krvi, čime bi se, možda mogao olakšati bolesnikov položaj.
Porodica je pažljivo saslušala stručno obrazloženje.
Pristupiše hirurškoj intervenciji. Doktor Simonović je držao specijalnu posudu koja je trebalo da prihvati krv, a doktor Kosanović je prinosio Pašićevoj ruci nož. Dugo je tražio krvni sud. Kad je napipao venu na levoj ruci u visini lakta, zareza je i iz nje šiknu mlaz guste, tamne krvi. Osetljive ženske oči nisu mogle do kraja da prate ovaj varvarski ritual.

Stanje - isto

Radi je nedostajao vazduh u grudima. Išetao je napolje i sa stepeništa pogledao u beogradsku noć, prošaranu električnim sijalicama. Nije tako kasno, ali je malo prolaznika na ulicama. Od Narodnog pozorišta javi se automobilska sirena, kao da ga poziva da nastavi lumpovanje.
Iz Skadarlije je dopirala pesma. Neko veselo društvo, posle izlaska iz „Bajlonija“, grabi uz kaldrmu i nastavlja da peva ono što im se prilepilo za srce. Sve je bilo lepše i prijatnije od ovog zloslutnog iščekivanja. Ko li je sada u velikoj šarenoj kafani i da li ga pominju po dobru ili zlu? Možda će, posle ovog rezanja vene i otakanja krvi, tati biti lakše. U čovekovom telu mogućan je takav obrt. Onda bi se on iskrao iz kuće i trknuo do „Lire“ da iskapi makar samo još jednu čašu šampanjca. Kad čovek ne obiđe sva ona draga mesta na koja je navikao, ima neko osećanje kao da su mu oduzeli slobodu kretanja. Kako bi sad popio nešto oštro, da razbije tu gomilu mučnine, koja se valja u njegovom želucu.
Uđe ponovo u kuću. Puštanje krvi je bilo obavljeno, a ruka podvezana. Bolesnikovo stanje, međutim, nije se menjalo. Baja je teško disao u dubokoj nesvestici.


Izvor: Novosti

Noć puna zebnje

Dva nepoznata čoveka radoznalo su zurila u osvetljene prozore Pašićeve kuće.
Sva okna su svetlela i izazivala kod kasnih prolaznika, pa i kod komšiluka, radoznalo pitanje - šta se to kod Pašićevih događa? Kad svetli jedno okno, svi su bezbrižni, ali kad su osvetljeni svi prozori u kasno u noć, ljudima bukne neka crna slutnja.
Pojavi se u svojoj kasnoj, ali uobičajenoj poseti, gospodin Martinac, diplomata i dugogodišnja veza između Pašićeve kuće i beogradskog lista “Politika”. On je uvek posećivao Pašića pred njegov odlazak na počinak da bi doznao ponešto što drugi listovi neće imati na svojim stranicama, ali je vešto krio izvor informacija. Naravno, izrazio je svoje zaprepašćenje gestovima, glasom i uzdasima, a porodica ga je zamolila da ostane s njima u ovim teškim trenucima.
Znajući Martinčevu privrženost Ribnikarevim novinama, zadržavali su ga po svaku cenu da ne bi sutradan osvanula vest o Nikolinoj bolesti. Već su se svi bili dogovorili da sačekaju ishod bolesti, pa tek onda da obaveste javnost.

Čovek, ništa

Međutim, što od umora, što od napetog iščekivanja, tek pažnja je slabila i primetivši da su svi zaokupljeni nekim događajima u spavaćoj sobi, kada je bolesnik hteo nešto da kaže, Martinac je iskoristio pometnju da neopaženo napusti kuću. Napolju, pred kapijom, susreo je žandara koji ga pozdravi i upita:
“Da li je sve u redu kod gospodina Pašića?”
“Da, sve je u redu” - potvrdi Martinac.
“Zašto onda gori toliko svetla?” - pitao je žandar.
“Imaju goste” - reče Martinac i požuri prema Poenkareovoj ulici.
“Ali gospodin Pašić nikad ne ostaje tako kasno” - šapnu žandar.
Zahuktale mašine su štamparskom farbom već bojile bele novinske stranice vestima, komentarima, uvodnicima, reportažama, reklamama, oglasima, i čituljama, kada je Martinac okrenuo direktorov telefon. Saslušavši ga pažljivo, direktor naredi da se mašine zaustave. Dežurni urednik lično zapisa izdiktiranu informaciju i sjuri se u štampariju da bi je predao slagaču.
I dok su se mašine hladile, a jedna se stranica ponovo prelamala u “Politici”, hladio se i bolesnik u svojoj kući.
Zadihan i podbuo, šetao je salonom predsednik Narodne skupštine Marko Trifković. I on se navikavao na apsurdnu situaciju u kojoj su se odjednom svi našli, pitajući se kako je to moguće da umire besmrtnik?!
Rasejano je slušao lekarska tumačenja. U njegovim ušima su odjekivale reči: krvni sud, mozak, paraliza, neizvesnost, kritično stanje... Mogli su jednostavno da kažu: otkucava dvanaesti čas. Kakve vajde od njihovih učenih latinskih reči? Najzad zamoli Đurđinu da vidi svog dugogodišnjeg šefa. Đurđina klimnu glavom i Trifković je na prstima, kao da se plašio da ne uznemiri samrtnika, ušao u sobu. Stao je pored postelje, još strepeći da mu Baja, probudivši se iznenada, ne prebaci što se u pozno doba šeta po njegovoj spavaćoj sobi. Ali osim krkljanja, stari radikalski lav nije mogao ništa drugo da poruči predsedniku parlamenta, koji je iskreno želeo da ga ponovo vidi na
čelu radikalske vlade.
“Čovek... ništa” - prošapta Trifković, klimnu glavom i vrati se u salon.

Bez vlade

Prihvati kafu i sa svakim srkom je pokušavao da otkrije najbolji način kako će što brže preboleti odlazak velikog vođe. Političke prilike su bile da ne mogu gore biti. Zemlja bez vlade, stranka bez glave, ostaje jedino Narodna skupština i on na njenom čelu da vodi državu dok svaka stvar ne dođe na svoje mesto. Toliko borbe, muke, planova, naprezanja - zašto?
Kralj? Šta li on smera u ovoj decembarskoj noći?
Prospavavši sat i po, Rada se najednom trže, pa shvativši gde se nalazi i šta se oko njega događa, brzo uđe u spavaću sobu i priđe ocu. Tata je bio miran, disao ravnomerno, ali teško, tek bi ponekad tiho zaječao. Dodirnu mu ruku i učini mu se da je nešto toplija nego ranije.
Pohita u salon da saopšti lekarima svoje mišljenje. Njegov je utisak da je tati mnogo bolje. Dobro raspoložen posle kratkog okrepljujućeg sna, tražio je i od drugih da veruju u dobro jutro.
Lekari su smrknuto ćutali. Rada ih je bodrio i tražio da, osim puštanja krvi i stavljanja leda na glavu, još nešto preduzmu.
Najzad doktor Kosanović reče da su sve to simptomi daljeg pogoršanja i da su sve učinili što je u njihovoj moći i što nalaže medicinska nauka.
Rada se razočarano povuče u jedan kutak. Bolje je umreti nego iskati pomoć od ovakvih lekara.
U drugom kutku Marko Trifković se dogovarao sa radikalskim prvakom Ljubom Živkovićem. Plašili su se da se stranka opet ne pocepa.
Lekari umorni, pospani, ponovo priđoše bolesniku. Opipaše mu puls, oslušnuše disanje, pogledaše zenice, naklimaše se glavom jedan drugome, pa se nađoše u salonu pred porodicom.

Baji bolje

Stanje je prestalo biti akutno” - reče s izvesnim optimizmom doktor Kosanović.
“Ja čak predviđam izvesno poboljšanje” - ode korak dalje doktor Antić.
“Ja sam prvi primetio” - viknu veselo Rada.
“Pred nama je duga noć i zato predlažem da ravnomerno podelimo dužnosti kako bismo imali snage da, u slučaju potrebe, ostanemo uvek sveži pored bolesnika” - reče doktor Simonović.
“O, Bože, hvala ti” - prekrsti se Đurđina.
Najzad, ta podela dužnosti je obavljena tako što je kraj bolesnika ostao opet da dežura doktor Vrbicki sam, a ostali lekari su se, posle sporazuma da se svi ponovo nađu kraj Baja tačno u sedam ujutru, razilazili.
“Laku noć!”
“Do viđenja!”
“Računajte na nas u svakom trenutku!”
“Opet ćemo doći.”
“Čim dođe svesti, vodimo tatu u banju” - reča Dara.
Umor je jači od veličine umirućeg. Doktor Vrbicki se opet našao u nelagodnoj situaciji. Umire veliki Srbin, a kraj njega bdi Rus.


Izvor: Novosti

Kralj igra poker

Tek što odoše lekari, a stiže jedna od velikih nada radikalne stranke, ministar Velizar Janković.
On ne samo da je uživao Bajino poverenje, nego je i s Radom ulazio vrlo uspešno u razne poslovne poduhvate. Rada živnu.
“Izvinite, tek sam malopre čuo” - reče, kao da prekoreva porodicu što ga odmah nije obavestila. - “Kako mu je?”
“Krenulo je nabolje” - odgovori Đurđina.
“Ne damo mi našeg Baju” - reče Velizar s osmehom.
“Prvi sam opazio da je tata prebrodio krizu” - reče Rada.
Pošto ga je pogledao, Velizar se vratio u salon da čeka s ostalima.
Razgovarali su šapatom, a jednim uhom prisluškivali, očekujući da ih iz spavaće sobe pozove Nikola Pašić.
“Ovaj” - kao da začu Rada, pa skoči i otrča, ali bolesnik je bio u dubokoj nesvestici.

Dosta kartanja

Kralj i njegova tri kasna gosta prekinuše partiju pokera da bi se založili. Na velikom poslužavniku bilo je poređano nekoliko vrsta sireva, zatim pršut, barena jaja, losos, kavijar, maslinke, kiseli krastavčići i ajvar. Pili su votku i ćuteći žvakali.
Iako su uglavnom svi mislili na Pašića, opet je svako na svoj način doživljavao ovu noć u dvoru.
Ministar u ostavci, Ninčić, gledao je knjige. Znao je dobro da su one ovde jedan izvanredan dekor, mada je Aleksandar voleo da ga okolina smatra knjiškim moljcem. Između vojničke krutosti i ljubavi prema knjizi, njegova kruna je moćnije sjala.
Aleksandar ustade i malo zatim vrati se sa tek odštampanom “Politikom”. Boža Maksimović Kundak nervozno je čekao da se nastavi partija, kao svaki gubitnik, ali kralj zaboravi na svoje poker-partnere. Pažljivo je čitao udišući još svežu štamparsku farbu koja mu je prljala vrhove prstiju: “Beograd, 10. 12. 1926. u 4 časa ujutru.
U trenutku kada je izgledalo da se svom snagom, i fizičkom i duhovnom, vraća u punu političku borbu, g. Pašić je iznenada noćas teško oboleo.
Sva je porodica okupljena oko njegove postelje. Najintimniji njegovi prijatelji čekaju sa strepnjom i teškom slutnjom, u njegovom stanu, ishod ovog iznenadnog oboljenja.”
Aleksandar se namršti. Ako je i od Pašića - mnogo je. Zašto tako dugo umire?
Sede ponovo za kartaški sto.
“Ko deli?” - upita nervozno Kundak, glavni gubitnik.
“Gospodo, mislim da je za noćas bilo dosta” - reče Aleksandar.
“Sasvim dosta” - složi se prvi general Petar Živković.
Pozdravivši kralja, kasni gosti napustiše dvor.

Đurđina bdi

Mutni dan je svanjivao u Pašićevoj kući. Bolesniku kao da je bilo lakše. Iz njegovih grudi nije odjekivalo hripanje i krkljanje. Mirno je, u sporom ritmu, udisao i izdisao vazduh. Približavalo se vreme zakazanog sastanka poznatih lekara kraj bolesnikove postelje. Doktor Vrbicki je odspavao svoje na dušeku, i sada je budan, ali odmoran, dežurao, iako je dežurstvo bilo nepotrebno.
Ukućani i bliski prijatelji bili su po sobama. Uglavnom su svi dremali, obučeni, a tek bi poneko, probudivši se i ugledavši pored sebe
nečije otvorene oči, prošaputao:
“Kako mu je?”
“Isto.”
Pored Baje je uporno sedela Đurđina i ćutala.
Čekala je da se njen čovek osvesti i nastave život udvoje.
Ugledavši kratku vest o Pašićevoj bolesti, porodica je bila preneražena. Zar se tako poštuje zadata reč? Nije se više niko držao pravila igre, pa čak ni gospodin Martinac, jer je, bez sumnje, on prekršio dogovor da se o svemu ćuti do konačnog ishoda bolesti Bajine.
Ulicom su se širili mirisi toplog hleba i vrućeg bureka.
Onako u hodu, mnogi su ga jeli prstima sa masnih hartija. Iz čokalijskih prčvarnica isparavala se vruća rakija, pahnuli su škembići u saftu, kavurme, svinjski papci, gulaši, paprikaši, sarme od kiselog kupusa, pekla se proja sa čvarcima. Gladan svet je sedeo za stolovima i uzimao prvi jutarnji obrok, pre odlaska na posao. Sporo su žvakale noćobdije nalivene alkoholom.
Zapajali su se čorbastim pasuljima, hladili upaljenu sluzokožu pihtijama prekrivenim crvenom tucanom paprikom. Mnogi su već pročitali vest u “Politici” i usmeno je saopštavali drugima.
Tema tog beogradskog jutre bila je: Bajina bolest.

Radoznali svet

Gomila badavadžija tiskala se pored gvozdene ograde, želeći da prodre kroz kapiju u unutrašnjost Pašićeve kuće i izbliza se osvedoči da li je mrtav, ili se još bori za život.
Podizali su se na prste i pokušavali pogledima da prodru u unutrašnjost osvetljenih soba. Neki su se pentrali uza zid, a posluga ih je gonila povicima. Žandar je strogo gledao, ali se nije micao. Smatrao je da to ne spada u njegovu nadležnost.
Dežurstvo mu je sa ruljom proticalo kudikamo brže, a to je za njega bilo najvažnije.
Sa svih strana doleću izvici: “Umro, al’ kriju od naroda!”
“Šta bi krili?”
“Zabranio kralj da se objavi!”
“E, baš bi on to zabranjivao!”
“Čekaju da se probudi njegovo veličanstvo pa da jave!”
Gomila se radovala što se, eto, ovog jutra događa nešto tako različito od svakodnevice. Naročito je u decembru život težak. Nije zima za sirotinju, braćo moja!
Kad stegne mraz i padne sneg, samo bogataši, u svojim toplim bundama, s obućom koja ne propušta vodu, krznom i šubarama, koje se navlače preko ušiju, mogu uživati na sankama, skijama ili klizaljkama.
Sirotinja tada drhće, u šporetu pište sirova drva kupljena na pijaci od seljaka, slinava deca kašlju, teško je sedeti u kući, a još teže hodati po kaldrmi, kad od Dunava zagudi hladna i jaka košava. Zima je sirotinjski pakao. Samo kad dođe praznik, o krsnom imenu, na Božić, zamiriše kuvana rakija koju začine kockom šećera istopljenom na vrhu usijanih mašica, nađe se i koja glavica kiselog kupusa, pa i neka plećkica, ispeče se proja, a i brašno za slavski kolač se nabavi, eto, samo tad, sirotinjska duša se ozari.
Inače, nije zima za sirotinju, no za bogate. Al’, vidiš, brajko, i bogataš mora da umre i to baš zimi, kad mu je kuća najtoplija.     


Izvor: Novosti

Baja sklopio oči

Lekarski konzilijum nije se okupio baš tačno u zakazano vreme. Stigli su s izvesnim zakašnjenjem, kakav je već običaj u nas. Uostalom, iako medicina traži tačnost i brzinu, ima slučajeva, a to je baš ovaj, gde se tim vrlinama bolnom ne može pomoći. Pregledali su pažljivo bolesnika i pošto su se konsultovali, obavestili su ukućane i bliske prijatelje da se bolesnikovo stanje pogoršalo.
"Nije moguće" - začudio se Rada.
"Želeli bismo da je drukčije" - reče doktor Subotić.
"Naše prisustvo je sasvim nepotrebno" - dodade doktor Antić.
Podigoše svoje torbe, natukoše šešire na glave i kretoše prema kapiji koju je opsedala svetina. Čekali su ih drugi pacijenti, oni kojima mogu pomoći.
Pored Pašića ostade samo doktor Kosanović. U hodniku je cupkao privrženi doktor Vrbicki. On je zahvaljivao bogu što se u toku njegovog dežurstva nije desilo najgore.
Tumaralo se po kući, ispijale su se čašice rakije i šoljice gorke kafe. Čekalo se.

Đurđina zakuka

Dara priđe majci koja je uporno sedela pored svog Nikole. Zagleda se u očevo lice pažljivo i najednom viknu:
"Pogledajte, njemu je bolje! On se smeši!"
Priđe Rada. Zaista, neki čudan mir i blaženstvo prekrivali su tatino čelo.
"Tata, tata!" - pozva ga Dara.
"Tiše, Daro, probudićeš ga" - reče Đurđina odsutno.
"Ne damo mi našeg Baju" - reče ministar Velizar Janković.
Dara istrča u salon i priđe doktoru Kosanoviću:
"Doktore, tata se naglo oporavlja! Izgleda da dolazi svesti!"
Lekar je pogleda skeptično, kako se već gleda na laička razmišljanja o vidljivim promenama na teškim bolesnicima.
Ipak ustade i priđe postelji. Spusti svoju na Pašićevo čelo. On je dobro znao šta znači taj osmeh i mir na licu. Oseti da Baji otkucava poslednji čas. Htede da kaže: neka svi napuste spavaću sobu. Svi, bez razlike. Nikola Pašić, međutim, nije želeo da umre sam. On tog trenutka otvori usta i zevnu. Lekar mu malo podiže glavu, ali posle drugog, dužeg i šumnijeg zeva, starčevim telom prođe neki kratkotrajni drhtaj, glava mu se okrenu na jednu stranu i on se smiri. Jedva su treperili mišići na rukama. Grudi se više nisu podizale niti spuštale.
Beograd, Srbiju i ovozemaljsku scenu Nikola Pašić napusti zauvek.
Doktor Kosanović izvuče svoj časovnik: bilo je tačno osam sati i sedamnaest minuta.
"Nikolaaa" - jauknu prva Đurđina, shvativši da je mrtav.
Zarida i Dara. Nasta opšta pometnja.

Gotovo je!

Svi su grcali tiskajući se pored još toplog tela. Rada je nekoliko trenutaka beslovesno buljio, ne shvatajući šta se upravo zbilo, a zatim ga steže neki grč. On se strese, pa kleče i uhvativši očevu ruku, zaplaka, govoreći:
"Ta-ta, ta-ta!"
Dugo godina nije plakao, a čoveku je potrebno ponekad i da se sit isplače. Svi su jecali, ili bar šmrkali u svoje maramice.
Jaukanje iz kuće
dopre i do ulice. Gomila se komešala.
"Je l' gotovo?"
Momak iziđe, gologlav, pogleda uskomešan narod i odgovori im:
"Gotovo je!"
Svi poskidaše kape.
"Bog da mu dušu prosti" - mrmljali su, odlazeći.
U kući je i dalje vladala opšta pometnja. Ljudi su prolazili kroz sobe i salone, vrata su lupala, odjekivao je plač, ridanje. Činilo se ne opraštaju se samo od Pašića, nego i od samih sebe. Kao da preživljavaju poslednje trenutke sopstvenog života.
Samo je prisebni sekretar Sokolović okretao telefonske brojeve i obaveštavao prema predviđenom spisku sve one koji su morali pre drugih da saznaju da je Baja otišao.
Napustivši ih, osećali su to svi, Pašić je sa sobom poneo i jedan deo njihovih života.

Stiže kralj

Tačno u podne pojavio se dvorski automobil. Zaustavio se pred gvozdenom kapijom, otvorila su se vrata i na trotoar su stupili kralj Aleksandar i knez Pavle.
Kralj je bojažljivo, kroz cvikere, pogledao zbijenu i smirenu masu, stotine užagrenih očiju koje iščekuju nešto nadzemaljsko, upitavši se kako će ga sad dočekati? Hoće li se iz nečijih grudi otkinuti uzvik negodovanja? Bilo je poganih jezika koji su osećali najveću nasladu da velikim ljudima kažu najgore stvari i to su smatrali svojim životnim delom. Naročito su mu te susrete s narodom zagorčavali polupijani seljaci, koji su gunđali protiv svega i svačega, da bi na kraju podmuklo rekli: "A vama, kralju, svaka čast!"
Tajni agenti su vrebali i oko sebe, spremni da u slučaju bilo kakvog sumnjivog pokreta spreče najgore. Bilo je to vreme silnih pretnji, atentata i zavera. Anarhisti su bušili ovaj, po njihovom verovanju, truli svet, i u bušotinu stavljali eksploziv. Voleli su pucnjavu i kao deca se radovali ako bi nekog vlastodršca skratili za glavu. Mladi ljudi vole da slušaju eksplozije i rafale, pa i ratova ne bi bilo bez mladih ljudi. Ko će posle četrdesete da juri preko blata s isukanim bajonetom i da iz grla viče: "Uraaa!?" I žandari su pazili da se odnekud iznenada ne ispili neki crni terorista s bombom u džepu, ili s pištoljem za pojasom. Zlo je samo u tome što uvežbaju ubistvo i vremenom postaju hitriji od svake školovane policije, i što je najgore, spremni su i život da polože za jedan dobro usmeren pucanj, a s onim ko svoj život ne žali, teško je izaći na kraj!
Masa je još ćutala, ostavljajući kralju da razmišlja šta znači taj nemi doček. U svakom slučaju, bolja je tišina nego buka sa psovkama i izazovima. Lagano krete prema stepeništu. Viđao je Pašićevu kuću u prolazu, ali nikad je nije pohodio. Tada se desi nešto neobično. Gotovo svi ljudi koji su stajali u špaliru skidoše svoje šešire, šubare i šajkače i kao da se malo pokloniše veličanstvu. Pozdravljali su ga i to je Aleksandru bilo milo. Voleo je i najmanji znak poštovanja, koji je dolazio od te, za njega, uvek opasne gomile. Čak pomisli: "Narod me voli."


Izvor: Novosti

Kralj nudi pomoć

Zastavši na stepeništu, kralj se okrete prema Beograđanima i otpozdravi im, takođe, poklonom, pa onda brzo krete prema vratima, gde su ga čekali visokodostojnici i članovi porodice. Titrao mu je osmeh oko usana sve dok ne ugleda uplakane oči. Shvati da je njegova misija vezana za smrt i nabra čelo, a lice mu prekri tuga. Klimanjem glave otpozdravi sve one koji su ga sačekali, steže ruku udovici i tiho joj reče:
“Gospođo, primite moje duboko i iskreno saučešće povodom smrti vašeg supruga, Nikole Pašića.”
“Hvala, vaše veličanstvo”, odgovori Đurđina.
Zatim uđe u sobu i priđe njemu, uvek tihom, a sada apsolutno smirenom, državniku s kojim je najduže sarađivao i delio najtragičnije i najsrećnije dane. Mirisale su zimske ruže, pucketale sveće obasjavajući dugu belu bradu i osmeh na žutom licu. Pašić nikad nije tako ćutao pred kraljem kao sada. Želja da što pre prođe vreme određeno za nemu poštu, ispunjavala je kraljevu svest. Ostalo je bilo mutno, neobjašnjivo osećanje koje se komešalo, vodeći ga čas do neke nejasne radosti, čas opet do nekog apsurda, koji ga je podučavao da je sve što on radi i za šta se bori obična besmislica.
Kralj Aleksandar je poverovao da je obdaren božanskom moći da mišlju ubija one koji mu zasmetaju na njegovom putu. Pomislio je da bi dobro bilo, ako bi se oslobodio Apisovih stalnih pretnji i njegovih vernih crnorukaca. Došao je taj solunski proces i pukovnik je 1917. streljan.

Nije ga voleo

Kad mu je brat, princ Đorđe, svojim neobuzdanim jezikom i kojekakvim paškvilama zasmetao, poželeo je da umre od nekog otrova. Odmah potom izbio je skandal, o čuda, da je Đorđe trovan na večeri i to baš u Pašićevoj kući! Đorđe je ozdravio, ali mu je od ove godine određena stroga izolacija u Toponici kod Niša. Zatočeni princ. Možda će tamo, u ludnici, okružen stražom i lekarima koji mu ispituju duh, presvisnuti i zauvek sklopiti oči, što bi, takođe, bilo dobro za kralja.
Juče, na audijenciji, poželeo je da Pašić umre, i evo, danas je i kraj njegovog odra.
Pogleda i Radomira, Pašićevog sina. Da li sin, ili bilo ko od prisutnih, zna da je Aleksandar poželeo starčevu smrt i da je juče posle audijencije bio siguran da neće dugo živeti?
Kralj se opet zagleda u pokojnika. Frak, bela brada. Za vreme boravka u Švajcarskoj, slušao je o nekom Nikoli Pašiću. Video ga je prvi put posle dolaska u Srbiju. Nikad ga nije voleo.
Aleksandar se prekrsti, zagledan u to, njemu dobro poznato, lice, ali sad tajanstveno i nadmoćno. Čak i kraljeva reč više tu ništa ne može izmeniti. Dugo se oteglo vreme određeno za oproštaj. Aleksandar je bio ogoljen, izložen pogledima onih koji su stajali okolo, ili u susednim vratima, i lovili svaki njegov gest. Osluškivali čak i monarhovo disanje.
Ispod bele, duge brade viri kravata. Noge pokrivene cvećem, a više glave gore sveće. Do pojasa je pokriven belim, svilenim plaštom, na grudima skrštene ruke. Poviše ruku svetluca jedna ikonica. Eto, sad ćutljivi Pašić
ne mora da se muči tražeći reči za svoga kralja.

Kraj odra

Jedan lakej prinese stolicu i kralj sede, posmatrajući netremice pokojnikovo lice koje obasjavaju dve velike sveće... Prenosi pogled na purpurne zavese kroz koje prodire zimsko sunce... Onda najednom ustaje, lako se pokloni pokojniku i ponovo prolazi između skrušene i ucveljene Pašićeve familije... za njim u stopu ide Rada... Kralj se ponovo rukuje sa Đurđinom. Potraži pogledom kneza Pavla, koji mu lako klimne glavom, što je bio znak da je određeno vreme isteklo i da je sve u redu.
“Gospođo, u ovom teškom času računajte na moje razumevanje i pomoć”, reče kralj.
“Zahvaljujem vašem veličanstvu”, odgovori Đurđina.
U samim vratima Rada sakupi hrabrost i primače se sasvim kralju. Aleksandar shvati da nešto od njega hoće .
“Vaše veličanstvo, anketa koju traže neprijatelji moga pokojnog oca i moji...”
“Anketa! Zar u ovom času možete da mislite na to?”, začudi se kralj.
“Anketa je tatu ubila! Neće ga valjda i mrtvog vređati?” - reče Rada.
“Neće više biti ankete”, obeća kralj.
“Hvala, vaše veličanstvo!”, reče Rada.
“Ni vas neće više uznemiravati”, reče kralj.
“Blagodarim, vaše veličanstvo”, reče Rada.
“Ne brinite anketa o vašim aferama je umrla jutros, zajedno sa vašim velikim ocem i najvećim srpskim državnikom.”
“Hvala, vaše veličanstvo... Vi ste uvek prema našoj kući bili dobri i plemeniti, pa nas nemojte zaboraviti ni u ovom času.”

Ankete - nema

Rade zaplaka, da li od žalosti za ocem Nikolom, ili od radosti što ga više neće pozivati na ona grozna saslušanja pred skupštinskim odborima? Daće bog i kralj da ga se manu i kojekakva piskarala po novinama. Kad god žurnalisti ostanu bez teme, podjare njegove skandale.
Sa knezom Pavlom kralj ponovo prođe kroz gomilu koja ga pozdravi na isti način: pognutim glavama. Kralj i knez uđoše u automobil koji krete prema dvoru. Sa stepeništa svoje kuće ispraćao ih je zahvalnim pogledom Radomir Pašić. Današnji dan potvrđuje staro pravilo da u svakoj nesreći mora biti i sreće.
“Pokojnik sasvim dostojanstveno izgleda na odru. Ima u njemu nečeg svetačkog”, reče kralj.
“Bela brada... Ikona na grudima... Hrizanteme i karanfili na nogama... Sveće i svetlost zimskog sunca koje prolazi kroz purpurne zavese... Sve je aranžirano s ukusom”, reče knez Pavle.
Kralj je održao reč: ankete više nije bilo.

Telegram iz Njujorka

“Prigodom nedavne uspomene na vašeg velikog Pašića, imam uzroka obavestiti vas da sam uvek mnogo poštovao toga vanrednog genijalnog čoveka, kojeg bi potomstvo smatralo kao jednog od najslavnijih diplomata u istoriji samo da je imao svetski delokrug!”

Kraj

Izvor: Novosti