Daj da stampamo, ima da se obogatimo....
Trziste obezbedjeno.
 To se zove stvaranje istorije....otkupis sve knjige i ok.

To je impozantna i poprilično debela knjiga koja se pojavljuje kod antikvara za oko 30 evra, nekad i više.

... и један занимљив коментар на vecernji.hr:

Stepinac ni bogu neće biti vjeran

Stepinac po teologiji odnosno bibliji nikako nemože biti svetac. On je bio prevrtljiv tip.Borio se i podržavao Austriju ,zatim Kraljevinu Jugoslaviju i na kraju i Pavelićevu NDH. Evo jedan mali rezime budućeg sveca koji je pucao a bogami vjerojatno i ubijao.

U prvom svjetskom ratu borio se na talijanskom bojištu; u srpnju 1918. ranjen je u nogu, zarobljen te idućih pet mjeseci provodi kao zarobljenik u nekoliko talijanskih logora, gdje se prihvatio učenja talijanskog jezika. Austrougarsko carstvo se raspadalo, u Zagrebu se formiralo Narodno vijeće, rađale su se nove nacionalne države, car Karlo IV. razriješio je vojsku zakletve vjernosti, stvorena je Jugoslavenska legija, koja je poslana da se bori na Solunskoj fronti. Stepinac se javio kao dobrovoljac. Otpušten je iz logora i poslan u Solun, gdje je proveo Božić u karanteni. Prave borbe bile su okončane i Stepinac je nakon premještanja iz Soluna u nekoliko makedonskih gradova demobiliziran te se u proljeće 1919. vratio kući.

Razdoblje NDH (1941-1945.)

Dva dana nakon uspostave Nezavisne Države Hrvatske, 12. travnja Stepinac je posjetio Slavka Kvaternika kako bi mu čestitao uspostavu nove države. Nekoliko dana kasnije, 16. travnja, primio ga je i Ante Pavelić. Oba ova posjeta zbila su se prije potpisivanja kapitulacije 17. travnja 1941. Tako je Stepinac prekršio svoju zakletvu vjernosti kralju

Како би могли да је набавимо?

ima je po antikvarnicama, raspitaj se i kod prodavaca starih knjiga, ja sam skoro poslala bratu jednu kopiju. Ima u oglasima uvek tih privatnih antikvara, a ima u Knezu i okolo nekoliko antikvarijata.

Имаш неко лакше питање?

Nije mi jasno zasto se narod buni.
Pa covjek ispunjava sve moguce kriterije da postane idol hrvatske nacije i svetac te postene katolicke crkve!

aha, hrvat koji je: Srpski istoričar hrvatskog porekla Viktor Novak, profesor Zagrebačkog, potom Beogradskog univerziteta, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Istorijskog instituta SANU. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a latinski i pomoćne istorijske nauke specijalizovao je u Vatikanskoj školi u Rimu. Na Beogradskom univerzitetu od 1924. do 1959. predavao je latinsku paleografiju, diplomatiku i metodologiju nastave istorije. Objavio je veliki broj rasprava i studija iz istorije jugoslovenskih naroda i istorije književnosti. Bio je veoma aktivan i u muzičkom životu kao predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu.

a koji je svoje djelo i napisao po narudžbi partizana jer je njima katolička crkva bila jedini trn u oku, nakon što su pogubili 250.000 zarobljenika i civila na bleiburgu i na križnom putu
sam đilas je priznao da mu je stepinac i katolička crkva jedini kontrarevolucionari a tito je stepincu nudio slobodu samo da odvoji hrvatsku katoličku crkvu od vatikana
knjiga je također i opravdanje za masovne progone svećenika u hrvatskoj za vrijeme jugoslavije kao i način kojim se crkva u hrvata "utišala"

knjigu komotno možete kupiti kod nas a cijena joj je 280 kn (toliko o otkupu, mi otkupljujemo dionice a ne basne i bajke)

Наравно да се од Хрвата и не може очекивати више од оспоравања овог дела, и наравно да ме не интересује ваше "измењено и допуњено" издање, већ само оригинална два издања!
Но, пређимо мало на Василија Крестића:

Истину ћете лако препознати јер ће вам бити непријатна Због службе истини Василије Крестић није омиљен код Хрвата, али није омиљен ни у свим српским срединама, још пијаним од заблуда; јер сад је дрога мондијализма заменила дрогу југославизма и интернационализма, а Василије Крестић на то често упозорава своје сународнике. И на њих и на њега могао би да се односи наук Блеза Паскала: "Говорити истину- то може ко-ристити ономе коме се говори, али је штетно за оне који је говоре, јер тако навлаче мржњу на себе." А "истину ћете врло лако познати по томе што ће вам бити непријатна"; стога онај који путује према истини - најчешће путује сам.

Пред Први светски рат, а особито под утиском српских победа у Балканским ратовима, дошло је до позитивних промена у знатном делу хрватског грађанства, које одбацује фанатичку искључивост и признаје националну индивидуалност Срба. Златно доба у приближавању два народа десило се у време Хрватско-српске коалиције, од 1905. до 1918. које је завршено уједињењем 1. децембра осамнаесте, стварањем прве заједничке државе.

Али се демон мржње брзо пробудио!

Геноцид припреман шест столећа

После геноцида над Србима у време Павелићеве НДХ, и последнјег, у Туђманово доба, намеће се питање: како је тај грозни злочин био могућ и зашто се десио? Василије Крестић сматра да се на то питање може одговорити само ако се суживот Хрвата и Срба прати током последнјих пет-шест столећа, од петнаестог до под крај двадесетог века, од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници.

Крестићеве анализе су минуциозне, увек засноване на документима. Омогућујући чињеницама да оне говоре, аутор је осигурао пуну научну објективност овог свог дела. Истраживања Крестићевих претходника не одликује таква узорна темељитост: Васо Богданов је мржњу Хрвата према Србима, па и геноцид, објашњавао шестојануарском диктатуром краља Александра Карађорђевића. Другим речима Срби су најкривљи за хрватску мржњу и њихове пориве за осветом - тумачење крајње неуравнотежено, једнострано и непристрасно. Темељитост покушаја Душана Поповића само је привидна: он покушава да докаже да Хрвати нису чисти Словени него су помешани са дивљим Азијатима, па је геноцидним раднјама над Србима дошла до изражаја, злочинима склона, азијатска крв.

"Први и највећи, али, нажалост, доскора усамљени продор у сазнавању истине о узроцима геноцида у усташкој НДХ начинио је Виктор Новак књигом Магнум цримен. Њоме је обухватио, како у наслову каже, "пола вијека клерикализма у Хрватској", јер католичким клерикализмом многа зла је могуће објаснити. - Крестић је остварио намеру да у истраживањима иде дубље, све до 16. и 17. века, кад су Срби, под притиском Турака, почели масовно да насељавају хрватске земље. "Појавом "православних шизматика" на тлу Хрватске искрсла су многа питања верског, социјалног и економског карактера. Насељени на поседима хрватских феудалаца, како духовних тако и световних, Срби су били изложени двоструком притиску; притиску покмећивања и унијаћења", или покрштавања.

Слободни људи, верни имену и православној вери: разлике балканских "козака" и "мужика"

И, наравно, Срби су се томе одупрли желећи да остану слободни људи, претежно тежаци, са обавезом да буду и војници-крајишници, који бране границу од Турака, вазда верни свом имену и својој православној вери.

У Крајини која је трајала преко три века, као засебна област под непосредном управом Беча, Срби су стекли нарочита права која су проистицала из тешких дужности: да вазда буду спремни проливати крв у одбрани хришћанства. То је изазивало мржњу феудалних господара, и хрватских у угарских, па и завист хрватских сељака, који су били кметови, то јест неслободни - однос који делимично подсећа на разлику између козака и мужика у Русији. Кажем делимично, јер су и козаци и мужици били православни, па није било повода за верске мржње, док су хрватски сталежи и тада били познати по мрзећем верском фанатизму.

Већ 1608. године хрватски сабор доноси закон, до којега је нарочито стало загребачким бискупима, који у Хрватској јавна права признаје само католицима, држећи се гесла: чија земља онога и вера. Управник загребачке бискупије Амброз Кузмић, киван што православни Срби нису дужни да плаћају католичкој цркви разне дажбине, у извештају од 13. новембра 1700, пише да би било боље "Влахе все поклати него зтанити", тј. настањивати - поклати православне Србе зато што нису били католици и кметови.

Али, "незване госте", "уљезе", ипак је, од најгорега, штитио бечки цар јер су му били неопходни за одбрану царства: они су своје повластице заслуживали проливајући своју крв.

У освит 18. столећа, опијени класним и верским интересима, хрватски феудалци су већ били спремни на геноцид чија је мета српско православно становништво. А у Европи, којом се често заклињу Хрвати, то осамнаесто столеће биће доба просвећености, то јест антиклерикализма и великог ослобађања од феудалних предрасуда, доба грађанске револуције која ће прогласити права човека, док је у Хрватској и даље владао најцрњи мрак. Реч "поклати", наравно Србе, понављаће се током деценија и векова, па ће до клања и доћи чим ту могућност историјске прилике и неприлике дозволе. Држећи се начела "подели, па владај!", политички и војни кругови аустријског царства не мало су доприносили да се односи између Срба Крајишника и хрватских феудалаца заоштравају до непомирљивости.

Хрвати као центрифугална сила троједине Краљевине

Марија Терезија и Јосиф Други силно су се трудили да вишенационалну, вишеверску и вишејезичку царевину учине што јединственијом, намећући германско вођство и немачки језик. Германизацији су се најжешће одупирали Мађари, који су у сопственим оквирима вршили мађаризацију, пре свега Словена. Талас је ишао даље: Хрвати су то исто чинили у троједној краљевини, вршећи насилну кроатизацију и покрштавање Срба. Јер и у Хрватској, као и у Мађарској, треба да постоји један једини политички или дипломатички народ: само хрватски односно мађарски, у који сви други народи треба да се утопе, губећи своје име и своја национално-верска права, да би тек на тај начин стекли права грађанска.

Основ сукоба Хрвата са Србима јесте упорно инсистирање Хрвата на своме државном и историјском праву, којим желе поништити природна и етничка права Срба у Хрватској, Далмацији, Славонији. Хрватска опсесија је Пацта цонвента из 1102 са Угарском, са којом су се, 1527 нашли у склопу аустријског, хабсбуршког царства. Хрвати су све то време доказивали да су у оквирима и Угарске и Аустрије сачували своју државну посебност. Уколико је хрватска државност била мања утолико су је Хрвати упорније бранили, покушавајући да докажу и оно што је тешко или немогуће доказати: непрекидност или континуитет хрватске државности.

И кад су се нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, политика Хрвата била је и даље прожета феудалним духом, то јест историцизмом и државним правом, без обзира на стварне етничке односе и природна стања земаља у којима су се, у међувремену, укоренили други народи, на пример, врло бројни Срби. Навикли да се вечито буне, чак и кад имају сва права, Хрвати су у новој југословенској држави, која је била и њихова, деловали као рушилачка, центрифугална сила.

Хрватоманија штросмајероваца и старчевићеваца

Било је међу Хрватима и искрених Југословена; они нису пристајали уз фанатике из којих је куљала мржња. У те доследно хумане спадају, у 19. столећу: Имбро Игнатијевић Ткалац, који је сматрао да се будућност народа и државе не утемељују на старим хартијама, него на снази живога народа; Андрија Торкват Брлић, који се супротстављао хрватоманији и штросмајероваца и старчевићеваца; Август Шеноа, по коме је и српски народ политички колико и хрватски.

Те две линије, демократска и реакционарна, сукобљаваће се све до распада Југославије. Мрачњаци су очигледно превагнули: по њима, у Хрватској постоје само Хрвати - сваки Србин је Хрват, али Хрват никако не може бити Србин. Ако се не одрекну своје вере, Срби могу у Хрватској опстати једино као православни Хрвати. Српско име се жигоше, брише или изоставља: не признаје се Српско-православна црква, него се она назива Грчко-источном или Грчко-несједињеном. На све начине врши се сатанизација Срба, за које се измишљају најпогрднији називи.

Кад "Југославен" Јосип Јурај Штросмајер проповеда јединство, то подразумева утапање српства у хрватство, православља у католичанство. У име тог лажног јединства, ни Штросмајер и његови следбеници не допуштају постојање српских установа и друштава на тлу хрватских земаља - став који ће применити и хрватски комунисти, у име исто тако лажног братства-јединства.

Вук Караџић је жигосан, јер говори о Србима трију закона, чији је језик штокавски.

Биће нападани и заступници Срба у сабору, који чине према Хрватима највећи грех уколико, у страху од асимилације и хрватизације, неће да се одрекну свога српског имена, рецимо у називу језика - српско-хрватски или хрватско-српски.

Жигосани су били, као провокатори, као смутљивци и сејачи раздора српски прваци: Јован Суботић, Светозар Милетић, Стеван Николајевић, Михаило Полит-Десанчић, Светозар Кушевић, само зато што су бранили принцип потпуне политичке индивидуалности хрватског и српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији.

Слога вола и његовог месара: Песнику Ивану Мажуранићу сметали су и мртви Срби

По мрачном барону Драгојлу Кушлану, Срби не смеју тражити од Хрвата признавање свога имена "јер тиме ишту нашу смрт".

"У хрватским земљама - налазимо у листу "Хрватство" уводник "Наш програм" - признајемо само један политички народ: хрватски, само једну државну заставу: хрватску, само један службени језик: хрватски", па и само једну веру - католичку:

"Туј Крист, а тамо Антикрист."

Јаз између Хрвата и Срба је непремостив.

"А тко је тај јаз доселе премостио? Када и гдје? Имали сте доста времена. Па гдје је слога? Онакову слогу какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром. Треба само да му главу даде под сјекиру. Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно што јесмо и што хоћемо да будемо - Хрвати."

Ето, то је језик хрватског националног програма, који није саздан за само један тренутак, него се он испуњава и данас.

Крестић утврђује да је млади Светозар Марковић добро прозрео намере Хрвата, па и лицемерје бискупа Штросмајера. Ни на та упозорења кратковида српска политика није обраћала дужну пажњу. Јакову Игњатовићу су такође биле јасне зле намере Хрвата, али ни његове опомене нису слушане, па их сад, кад о њима Крестић пише, доживљавамо као откривење.

И о Ивану Мажуранићу, сјајном песнику "Смрти Смаил-аге Ченгића", имали смо предрасуда сродних онима у погледу "Југославена" Штросмајера. Као хрватски бан, Мажуранић се сурово обрачунавао са Србима који су оснивали српске организације и истицали српска знамења: многи су изгубили службу и били похапшени у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару, док је у Срему подузео све што му у моћи беше да сузбије плиму српске свести. Сам помен српског имена сматран је преступом, јер циљ је била етнички чиста Хрватска.

И мртви Срби су сметали: сведочанство о крајњој нетрпељивости према Србима налазимо, на пример, у писму Драгутина Јагића из 1901, поводом смрти и сахране краља Милана у манастиру Крушедол:

"Да је на наше било, ми би били Милана дали мртва 'пер шуб' експедирати још даље од Биограда, јер и мртви Срби још нам чине у Хрватској сметњу и свађу."

Лудило у којем има система: Хрватска од Немачке до Мацедоније

Такви изрази патолошке мржње изазивали су отпор здравих Хрвата; а племенита странкиња, пријатељ нашега народа Мис Аделина Паулина Ирби, написала је:

"Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима, опет противу Срба."

А најревноснији сејачи мржње били су Еуген Кватерник и Анте Старчевић, убрзо прихваћени као највећи хрватски родољуби и творци националног програма, чији је основни смисао мржња према Србима и истребљење Срба.

Цело једно поглавље Василије Крестић је посветио "отпору хрватизацији" и главним заточницима тога отпора. Мрачне силе су, међутим, неуморно радиле, јер мржња има огромну погонску снагу, без престанка понављајући:

"Милом или силом Србе треба искоренити"; Срби су љуте змије "од којих си тек сигуран онда када им сатреш главу".

Срби морају бити уништени да би се створила велика Хрватска: не од Драве до мора, него од салцбуртиролских Алпа до Косова и Албаније - "свуда ће се вити застава чисте, неоскверњене Хрватске"! Ослушнимо правашки лист "Херватска", 1871, програмски чланак "Која је права херватска политика и тко је заступа", прожет параноидним амбицијама и злодухом хрватског државног и историјског права:

"Земље што их обухваћа держабно право Херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинцијалних имених, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Церна Гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа - тер ове укупно јесу преко 4000 четворних миљах, а становници им броје око 8 милионах душах."

Да, то личи на лудило, али у том лудилу има система.

Геноцид у служби великохрватске идеје: Хрвати јединствени у остварењу великохрватске идеје, без обзира на идеолошке и политичке разлике

Лудило - познато је то - има необичну снагу. Фиксирајући такав циљ, мрачне силе су га неуморно остваривале и готово оствариле, баш у наше дане. Зато је Крестићево дело насловљено: "Геноцидом до велике Хрватске". У Хрватској, Славонији и Далмацији остало је сасвим мало Срба после Туђманове "олује" и "бљеска". Преостају да се освоје, по том сулудом националном програму: Босна и Херцеговина до Дрине и преко Црне Горе, илити "црвене Хрватске", до Косова и Албаније (ово последнје није ни Павелићу пошло за руком јер су се Италијани испречили у Црној Гори, на Косову и Метохији. Треба отети и Срем, све до Земуна, па и Бачку са Сомбором и Суботицом. Барања је већ отета. То је национални програм од којега се не одустаје.

А за то време Срби немају никаквог програма; српска идеја се распала и српство се нагло регионализује. Упорно испуњавање тог хрватског националног програма јесте "непресушни извор сукоба". Он се може остварити само путем геноцида, а та замисао о геноциду сазрела је још у оквирима Аустроугарске. Наиме, геноцид је неодвојив од великохрватске идеје у чијој је служби.

То је, укратко, историјска стварност с којом смо били, јесмо и бићемо суочени. Тај програм је главни узрочник распада прве и друге Југославије, јер Хрвати су га спроводили доследно, без обзира на идеолошко-политичке разлике, све до комуниста и, данас, Туђмана. Ко то зна, а Василије Крестић је обилно документовао сваку своју реч и сваку тврднју, њему је савршено јасно ко је крив и за трагедију која је задесила Југословене, највише Србе, и за рат, који Срби нису желели него им је он наметнут. И само слепи и глупи, злонамерни и наивни то не схватају, па су склони да за сва зла окривљују сопствени српски народ.

Језик мржње: Блатнискоти, накот зрео за сјекиру, Власи, продане мјешине, дотепанци...

Уз философију мржње, Хрвати су стварали и речник мржње, о коме морамо бар нешто рећи. Мржња им је потпаљивала машту да измишља што јаче, што погубније речи, такве какве спрски народ готово и не познаје, јер то није у нашој природи. (Нас запљускује друга срамота - одвратна псовка, израз немоћи да се ствари ваљано и тачно изразе). И у нас, несумњиво, има и оног национализма који се граничи са шовинизмом, покадшто именованог фашизмом. Хрвати, међутим, говоре, и свет говори о хрватској демокрацији; а ја кажем, одмеравајући сваку реч: и српски фашизам је знатно мање нетолерантан од хрватске демокрације, јер то је ствар менталитета. У српском карактеру је трпељивост, понекад на нашу, не малу, штету и по цену губљења начела.

Тај менталитет, обликован од искључивих клерикалаца, за које су православни Срби "шизматици", главна је препрека и демократији и хуманости; он се огледа у језику мржње, који ћемо само мало осветлити, штедећи ваше живце.

"Влахе све поклати!" - каже високи службеник Загребачке бискупије Амброз Кузмић, 13. новембра 1700. у правашкој и франко-фортумашкој штампи Срби никад нису називани својим правим именом, већ разним погрдним именима: Власи, Цигани, грчко-источњаци, шизматици, Скипетари, Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није... Анте Старчевић за Србе има само погрде: "Блатни скоти", "гнусна ропска створења", "накот зрео за сјекиру", "продане мешине", "псета аустријска", "псета пустјена с вериге", "смеће" итд. Хрват који би признавао Србе и о њима се пристојно изражавао сматран је издајицом.

Хајка на Србе: Загребачке "вартоломејске ноћи"

Ради стварања етнички чисте Хрватске и јединственог хрватског политичког народа, читав школски систем је, од 1874, био подређен хрватизацији. Ћирилица, ако није била забрањивана, на разне најгрубље начине је потискивана и избацивана. Српски национални симболи, застава и грб, забрањивани су или насилно уништавани, као нпр. за време посете цара Фрање Јосифа Загребу, кад су Срби примили владаоца у својој цркви, истакавши српску заставу. Приликом обележавања јубилеја Јована Јовановића Змаја у Загребу, избили су нереди, дивљачки погроми, скрнављења српских знамења. Вребала се згодна прилика за изгреде и пљачке, који подсећају на погромашка злостављања Јевреја, у земљама где је најгнуснији антисемитизам вршљао. Велики погроми, пустошења и паљења српске имовине и праве хајке на Србе, који би се окончали геноцидом, да није било макар и дволичне царске власти и хрватско-српске коалиције, догађали су се: 1895, за време посете цара, 1899, поводом Змајевог јубилеја, 1900, због расправе у Сабору о српским захтевима; 1902. три дана је руља разарала српске станове, дућане, установе - рањено је стотинак лица, тих "вартоломејских" дана и ноћи; слично се поновило 1908-9, пред анексију Босне и Херцеговине и после ње, а 1914. све је спремно за истребљење и покољ Срба, поводом Сарајевског атентата.

Испуњено предизборно обећање Фрање Туђмана: "Тло Крајине биће црвено од крви!"

Геноцид 1941-1945. је логички исход свих тих злодела, а сецесија 1991, и рат који је уследио, закључак је и круна свега: коначни изгони ћирилице, промена назива језика, ЈАЗУ претворена у ХАЗУ, српске куће спаљиване, имања отета. Колика је била мржња на Србе у Хрватској, а није случајно речено да веће мржње у Европи нема и није било, показује обећање Фрање Туђмана у предизборној борби: кад он буде постао председник Хрватске "тло Крајине ће постати црвено од крви". Такве грозне изјаве падале су на плодно тле, јер Хрвати су одавно прижељкивали ратни пир и коначно су га доживели и остварили. Деценијама је само српско име у Хрватској значило политички преступ, а сад је дошао тренутак да се не само име него и српско становништво затру. Јер хрватска политичка мисао је остварљива само уништењем Срба.

"Деструкција српског имена у Хрватској - пише Василије Крестић - увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су "народна неприлика", да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је "Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу", јер у њему је "крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат". Овако су ружени и сатанизовани Срби у прошлости, а тако, и још горе, сатанизују их и данас, под хадезеовском влашћу др Фрање Туђмана. Јерко Томић, у емисији "Куда српска хорда прође", емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао "да су нељуди којима није помогло ни светосавље; да су трговци свињама, четничка гамад; да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари; да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, хорде, болест, губа, неславни јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд!"

Ако се једна средина - закључује Крестић - у овом случају хрватска средина, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, онда је природно да она, тешко индоктринисана, лако дође до закључка да по сваку цену Србе треба уништити". Ту представу о Србима Хрвати су систематски преносили широм света, бацајући семе зла за демонизацију Срба.

"Моја је земља одувек давала, и у име братства праштала, праштала"

Шта сам ми да кажемо о оним нашим сународницима који се придружују нашим највећим непријатељима у блаћењу српског имена? Ових дана је један редитељ добио награду међународне критике за филм. Бојим се да је награђено антисрпство, јер у изјави једном италијанском листу, како нас извештава Драгош Калајић, тај редитељ, који је добио помоћ за своје дело и од Министарства културе Владе Србије, говори о српском народу као болеснику, опседнутом мржњом према другим народима. Жалимо тог аутора: он је слеп, неспособан да сагледа свој народ и наше суседе; он је и немоћан, јер није знао да представи свету трагедију српског народа, који јесте јунак трагедије, а трегедију заслужују, пре свих, несрећни и несхваћени хероји. Он је и један, јадан зато што не верује и нема љубави, љубави за истину, која би га довела до српске трагедије. Како су морално бедни ти наши успешни људи који по цену изневеравања овог многострадалног народа зарађују награде у свету! А како је узвишена песникиња, чију стогодишњицу рођења ових дана обележавамо, која је у претходно смутно време, када је такође над нама небо било затворено, певала:

"Верујем!
Моја земља пропасти неће.
Из смрти за слободу
слобода увек ниче,
као што из цветног семена
мора нићи цвеће,
и као што се из гнезда
увек излеже птиче.
Моја земља је научила да
пати,
мученица је одувек била,
одувек комадана;
она зна, једног дана
опет ће постојати;
већ је размахнула крила.
Наше земље нестати неће;
о братству она је увек
сневала,
одрицала се због њега
и испаштала.
Моја је земља одувек давала,
и у име братства праштала,
праштала.
Моја земља пропасти неће;
увек је пророчица била;
сред непријатељских
тамница и шиба,
у сва времена црна,
кад народи по могли блуде,
пастири из наших колиба,
као кукољ од зрна,
одвајали су од истина
мисли луде."

Тако пева народни песник, песник љубави према завичају иотаџбини, љубави којом обухвата и човечанство. У нас, Срба, не знам да постоји вокабулар мржње према другим народима. А што се наших суседа тиче, о којима истине говори и само чињеница излаже академик Василије Крестић, могли бисмо и даље, наводити речник мржње, јер он је бескрајан као што је Каинова мржња немерљива и незауставна. Битно је да знамо ко нам је сусед и брат и да изградимо неопходне одбрамбене механизме, али никада не опонашајући наше највеће непријатеље, ни у ниским осећањима, ни у прљавом говору. Ми тај речник мржње треба да одбацујемо као зло и грех, израз лудила и тешке болести, са великим жаљењем што је све то покуљало у нашој близини и у језику који је наш. Зацело је несрећа имати таквог суседа и брата.

У нашој средини су прогнаници и избеглице - да ли смо им указали дужно братско гостопримство и довољну помоћ, материјалну и моралну? - прогнаници и избеглице који су столећима живели у српској Далмацији, око српских Плитвица, на Горском Котару, у Лици, Кордуну, Банији, у Славонији, западним деловима Срема и у Барањи. огромна богатства тих наших сународника, који су можда бољи део српског народа, остала су у Крајини, и сва та богатства су или отета и опљачкана, или спаљена. Шта тек да кажемо о дивним шумама каквих у матичној Србији нема, о природним лепотама, као Плитвице или слапови на Крки, о црквама, древним манастирима, о светињама и уметничким вредностима - све је то сад изгубљено! Али никад не сме бити заборављено. Дикле год памтимо, у мислима и срцу носимо - још ниеј сасвим изгубљено. Кад све прекрије заборав, кад апатија надвлада, кад се нада изгуби - тад наступа смрт, она смрт на коју ми никако не смемо пристати. Коначног пораза нема ако љубав није усахла и ако дух није сломљен, ако је дух још усправан и као светионик обасјава оно што је било, што јесте и што мора бити. Док је дух непоражен, док љубави има, док нас вера греје и истина походи - још има и наде.

Ово што је изгубљено, не смемо заборавити

У том је, мислим, вредност и дубоки смисао дела Василија Крестића, које треба да допре до српских срца и свести, а особито до руку и памети оних што одлучују о судбини нашег народа. И на крају, даме и господо, браћо и сестре, драги пријатељи: времена су грозна - ми морамо бити спремни на све. И ако на свим фронтовима будемо ручени, не смемо допустити пораз на фронту духа. Дужност је наша према прецима, према себи и према потомству да се одржимо бар морално и културно, другим речима - духовно. А дух може да буде, и јесте непобедив, ако се храни љубављу, знањем и незаборавом.