Bura posle objavljivanja Ulemekovog intervjua
Sud disciplinski kaznio Legiju
Autor: V. Z. C. - N. B. J. | 22.09.2007 - 09:56

BEOGRAD - Sud je u slučaju intervjua Milorada Ulemeka jedino mogao da preduzme disciplinske mere i zabrani sve vanredne posete osuđenom za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kaže za „Blic“ Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Profesor Ilić kaže da je očito da u sudu sumnjaju da je neko od članova porodice ili branilaca bio posrednik u davanju intervjua.
Prema saznanjima „Blica“, Milorada Ulemeka su u poslednjih nekoliko meseci više od dvadeset puta posetili njegovi branioci Slobodan Milivojević i Marko Milivojević, a razgovori su trajali između 30 minuta i sat i po. Prema informacijama „Blica“, Legijinom braniocu je sudija Nata Mesarović u septembru prošle godine odobren neograničen broj slobodnih poseta u trajanju od tri sata.
Pored njih, u posetu Okružnom zatvoru su dolazili i Ulemekova supruga Ana Ivanović s decom, kao i njegova majka i brat.
Ulemekova supruga je dolazila nekoliko puta u poslednja tri meseca, a prema odobrenju suda posete su bile slobodne i ograničene na jedan sat. Pored toga, uz dozvolu suda, Ulemek je imao posete lekaru, a dva puta ga je pregledao stomatolog.
Inače, Legija u svojoj ćeliji ima papir i olovku, ali se sve što iznese iz nje kontroliše, kao i sve što dobije od advokata.
- Poseta pritvorenom licu nadzire se samo video-posmatranjem, ali stražari ne mogu da slušaju razgovor. Postupajući sudija u predmetu može da naredi da stražar prisustvuje razgovoru, ali to u slučaju Legije nije zahtevano. On ima pravo na dopisivanje s braniocem bez nadzora - kaže sagovornik „Blica“.
Sudija Maja Kovačević, portparol Posebnog odeljenja za organizovani kriminal, kaže za „Blic“ da je proveru okolnosti pod kojim je objavljivanja intervjua u više nastavaka u dnevnim listovima „Glas javnosti“ i „Kurir“. Izveštaj o posetama, kaže sudija Kovačević, zatražen je od uprave Okružnog zatvora kako bi se uporedio sa dozvolama koje su date.
Advokat Slobodan Milivojević, branilac Milorada Ulemeka, rekao je za „Blic“ da će se žaliti na odluku o ograničavanju poseta odbrani i porodici. Milivojević nije želeo da odgovori na pitanje da li je on predao tekst intervjua.

Opet svedoče Bagzi i Čume
Sudsko veće Posebnog odeljenja juče je prihvatilo predlog optuženih Milorada Ulemeka Legije i Aleksandra Simovića da na suđenju zemunskom klanu budu ponovo saslušani svedoci saradnici Ljubiša Buha Čume, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić Đura Mutavi.

---

Tužilac traži istragu povodom Legijinog intervjua
Autor: Tanjug | 21.09.2007 - 15:24

Vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca Slobodan Radovanović izjavio je Tanjugu da je od direktora Zavoda za izvršenje sankcija danas zatražio da se rasvetle sve okolnosti pod kojima je u medije dospeo intervju osuđenog za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, Milorada Ulemeka Legije.

"Na taj način su prekršena pravila o postupanju sa pritvorenicima, propisana Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i propisanim kućnim redom o postupanju sa zatvorenicima", naveo je Radovanović. On je kazao da će rasvetljavanjem okolnosti pod kojima je objavljen intervju biti utvrđeno da li su zaposleni učinili krivično delo zloupotrebe službenog položaja i da li je potrebno dalje procesuiranje odgovornih.
Listovi "Kurir" i "Glas javnosti" prekjuče i juče su objavili delove intervjua sa Ulemekom, koji je osuđen na ukupno 137 godina zatvora zbog ubistva Ivana Stambolića, pokušaja atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, kao i za mnogobrojne iznude i otmice. Ulemek je osuđen i za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a u toku je proces i za zločine kriminalnog "zemunskog klana".
Govoreći o zastarelosti "slučaja Ilarion", Radovanović je rekao da je preduzeo sve mere da se utvrde propusti u tužilačkoj organizaciji i radu tužilaca koji su bili zaduženi za predmet a koji su eventualno doprineli da dođe do zastarevanja tog krivičnog postupka. O detaljima ove istrage javnost će biti blagovremeno obaveštena, dodao je on.

Izvor: Blic

INTERVJU: LEGIJA PROGOVORIO
Ubica Đinđića prebačen u London!

Pravi ubica Zorana Đinđića evakuisan je iz Beograda 12. marta 2003. privatnim avionom, koji je sa surčinskog aerodroma odleteo za London. Ako budem prisiljen, pravdu ću i za atentat i za ostalo potražiti u Strazburu. A, dotle, i ovde ćemo se, bogami, ćerati još!

Osuđen, zasad, na svih 137 godina robije, Milorad Ulemek Legija ipak ne gubi nadu da će na kraju dokazati da nevin čami u samici Okružnog zatvora u Beogradu. I više od toga. Namerava da dokaže ne samo da sam nema nikakve veze sa likvidacijom Zorana Đinđića, već i da ubica uopšte nije bio Zvezdan Jovanović, nego neko sasvim drugi. Neko ko je - samo nekoliko sati posle ubistva - evakuisan za London. Privatnim avionom koji je poleteo sa surčinskog aerodroma.

U ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti i Kurir, Ulemek odgovara na oko 400 pitanja koja se odnose na ubistva Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, kao i na petnaestak ubistava na “beogradskom asfaltu” i tri otmice - za šta je sve optužen. Ali, istovremeno, iznosi i neku vrstu vlastite kontraoptužnice, polemišući sa Dušanom Mihajlovićem, Vladimirom-Bebom Popovićem, Čedomirom Jovanovićem i drugima. Pri tom, ukazujući, pored ostalog, da je Dejana Milenkovića Bagzija, jednog od četvorice svedoka saradnika u procesu za ubistvo, pola godine u Grčkoj “trenirala” jedna strana obaveštajna služba, najverovatnije američka.

Izjavili ste povodom svoje predaje: “došao sam da kažem istinu i tražim korektno i fer suđenje”. Takvo suđenje, kako tvrdite, niste imali ni u jednom procesu. Šta ćete uraditi ako Vrhovni sud Srbije na kraju svih krajeva odbaci i vaše buduće žalbe na, sada još nenapisanu presudu za ubistvo Đinđića? Hoćete li pravdu tražiti u Strazburu?

- Došao sam i rekao istinu. Fer suđenje nisam imao, niti sam mogao da imam, sa ovakvim stanjem u državi! Kad je reč o Vrhovnom sudu, opet ne očekujem ništa posebno. Očekujem da će postupiti po direktivi, da će i one njegove sudije koje se budu bavile ubistvom tako sačuvati svoje fotelje. To je linija manjeg otpora koja je kod nas i dalje popularna. A Strazbur? Pa, o tom - potom. Imamo ovde još da se ćeramo! I, bogami, ćeraćemo se!

Ako je baš svaki proces u kome ste optuženi, kako tvrdite, “režija” - zašto bi Strazbur bio van domašaja tako moćnih “režisera”?

-Da li vi to upoređujete pravosuđe EU sa našim?! Dobro ste me nasmejali!

ŽIVKOVIĆU, CEDI GROŽĐE!

Bivši premijer Zoran Živković tvorac je, na prvi pogled paradoksalne, tvrdnje: da ćete vi, a možda i neki drugi osuđeni za atentat, “otvoriti dušu” tek kada se suočite sa pravosnažnim osuđujućim presudama. Znači li ovo da je Živković već tada znao nešto više i bio u pravu?

- Što se tiče te izjave mudrosera, gospodina Živkovića, pa i sami kažete da je to paradoks. Gospodin Živković ćuti, ćuti i onda odjednom odvali nešto i verovatno čeka da se zemlja zatrese. Međutim, ništa od zemljotresa! Svoje znanje i umeće dotični gospodin je pokazao tako što se Vlada Srbije raspala za samo šest meseci njegovog vođstva. Prema tome, neka cedi grožđe i nek ne lupeta gluposti!

Da li ste sada spremni da kažete bar nešto što niste bili spremni, ili niste smeli, da kažete u krivičnim postupcima? Pogotovo ako ste znali da se i zbog vas gradi zatvor u Požarevcu i da možete da računate na nekoliko puta po 40 godina robije? Da li se, možda, nešto krupno u međuvremenu dogodilo, nešto što bi promenilo vaš gard?

- Malo ste naporni, ali dobro. Takvi ste vi novinari. Sve za slavu, i tiraž! Svojom predajom dokazao sam spremnost za punu istinu. NJu sam, takođe, dokazao i odgovaranjem u sudnicama na sva postavljena pitanja. Kao što sada odgovaram i vama. I, kao što sam spreman da odgovorim sutra. Bilo kome.

A zatvor?

- Vi, novinari opet, kao i mnogo puta do sada, pokušavate ovom narodu ili građanima (kako to vole da kažu ove bajne demokrate), da utuvite u mali mozak razne predrasude. Jer, totalna je glupost i neistina da je taj novi zatvor izgrađen zbog moje malenkosti. Čisto sumnjam da bi se država bacala u takav trošak zbog mene! Po mojim saznanjima, taj zatvor je izgrađen da bi “pratio” novi zakon o organizovanom kriminalu. Na zahtev Evropske unije, u koju tako grčevito želimo da uđemo. Tako smo, eto, počeli od gradnje zatvora, umesto od porodilišta, bolnica i škola! Ali, dobro. I to je Srbija.

Da li se u međuvremenu zaista išta krupno dogodilo?

- Krupno se nije dogodilo ništa, osim što sam dobio ukupno 137 godina robije. Na stranu ta sitnica, želim da se čuje i druga strana priče.

KAO ĐAVO OD KRSTA!

Šta je bilo ono što ste govorili u sudnicama: delimična istina, ili laž (na koju imate pravo i po ZKP), kombinovana, možda, sa svesnim skretanjem sudskih postupaka na krivu stranu? Ili odvraćanje pravosuđa od nekih okolnosti, aktera i događaja?

- Nikada nisam pred sudom govorio laži ili delimičnu istinu! Problem je samo u tome što mene nisu hteli baš mnogo da slušaju. Za ove četiri godine i malo više, koliko traje ova cirkusijada, sudije koje su sudile meni i ostalim pripadnicima JSO-a nisu bile baš mnogo zainteresovane da čuju istinu i da prime k znanju ono što mi imamo da kažemo. A, i zašto bi - kad su presude nama najverovatnije donete još pre 12. marta 2003. godine! Na sudijama je bilo samo da odrade proceduru. Dokaz za to je i ovo što se događa sa presudom Vrhovnog suda u slučaju Stambolić-Drašković.

Šta imate u vidu?

- Jedan jedini sudija je tu stvar hteo da istera do kraja. Pa, kada je video da nema s kime, jer su danas fotelje i funkcije najvažnija stvar u zemlji Srbiji, upravo taj sudija je morao da podnese ostavku, jer je to i u pravosuđu, izgleda, jedini način da se sačuvaju čast i dostojanstvo profesije. Siguran sam da danas mnoge kolege tog sudije, Milene Inić-Drecun, govore ispod glasa: “Budala!” Ali, u tome je razlika između velikih i malih ljudi. Veliki ljudi ispadaju “budale”, a mali i poslušnici kao da postaju primer novih vrednosti današnjeg društva. Šta da se radi: I to je Srbija!

Hoće li se vaša buduća žalba Vrhovnom sudu “vezivati” i za predmet “Politička pozadina ubistva na premijera Zorana Đinđića”, kojeg je formirao Slobodan Radovanović, pre nego što je otišao sa funkcije Specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala?

- Moja dobra volja da odogovorim na pitanja koja mi postavljate nema ama baš nikakve veze sa spekulacijama koje lansiraju razni pojedinci. Hoću, jednostavno, da se čuje i druga strana priče. Svaka medalja ima dve strane.

Šta kažete za potez tužioca Radovanovića?

- Predmet “Politička pozadina ubistva” priča je za sebe. Pitam: zašto to nije razrešeno u toku samog procesa?! Ako je to suđenje bilo “proces veka” zašto se nije išlo do kraja, već se prelomilo preko kolena?! Moje lično mišljenje je da je to bila “cirkuska predstava veka”! Uveren sam da slično misle svi koji su ga ozbiljno pratili.

Zar vama razotkrivanje “pozadine” ne bi trebalo da odgovara?

- Prema mojim informacijama, taj predmet je formiran samo da bi se zamazala presuda i da bi se pažnja odvukla na drugu stranu. Jer, ako hipotetički uzmemo, zapravo, zdravo za gotovo, teze koje pokušavaju da plasiraju Čedomir Jovanović i ovi njegovi hašišari, pitanje je: kako će pozadinu tog ubistva da istraži neko, ko je na neki način (po lupetanju Čedice), umešan u to ubistvo?! Međutim, to su same gluposti, koje se lansiraju po sistemu “držite lopova”. Zato može da se pita samo: zašto istraga u tom tzv. “Predmetu” nije vođena od samog starta? Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se neke stvari isterale na čistac, a posle toga bi mnogo šta bilo jasnije.

Na šta ciljate?

- Na ovo: zašto je sud grčevito izbegavao rekonstrukciju samog ubistva? Utoliko pre što bi posle nje mnogima bila začepljena usta! Ali, sud je bežao od rekonstrukcije kao đavo od krsta! Zato što je i sudijama bilo jasno da rekonstrukcija ruši zvaničnu optužnicu! Da je vlast stvarno bila zainteresovana za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Đinđića - istraga bi od starta krenula sasvim drugim pravcem!

OD KOŠTUNICE - NIŠTA

Kojim to drugim pravcem?

- Veoma jednostavnim. Trebalo bi do kraja ispitati mnoge činjenice. Zašto je Vladimir-Beba Popović tražio od Milana Veruovića da zaboravi i ne pominje famozni treći metak? Kome je telefonirao Spasoje Vulović - tadašnji vođa akcije “Meljak”, sada komandant SAJ-a i ko je osoba koja mu je aminovala ili naredila ubistvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su u tom trenutku imali status uhapšenih osoba? Zašto za Bagzijem nije bila izdata Interpolova poternica? Kome je bilo u interesu da Bagzi onda ne bude izručen našim pravosudnim organima? Valjalo bi setiti se: on je u Grčkoj proveo više od šest meseci i mnogo se natezalo s njegovim izručenjem Srbiji. A, primera radi, “francuska petorka”, uhapšena zbog falsifikovanih pasoša, bila je izručena posle dva dana. Što znači: Bagzi je, iako optužen za učešće u ubistvu najvišeg državnog funkcionera, “čekao” duže od pola godine!

Šta bi još trebalo proveriti ?

- Mnogo toga! Ko je izvršio strahovit pritisak na sud da se Bagziju da status svedoka saradnika, uprkos tome što on nije rekao ništa što se već do tada nije čulo na suđenju? Tim pre što je dobio status kao ponavljač, iz drugog puta. Dalje, kako je bilo moguće da on bude pušten iz pritvora za slučaj “Limes” ako su, kako sada tvrde, svi odmah znali da je to bio pokušaj ubistva? Šta su nadležni organi uradili za tih dvadeset dana koliko je prošlo od “Limesa”, do 12. marta 2003. da zaštite pokojnog premijera Đinđića?

Je li to, najzad, sve?

- Nije! Ako je tužilac Jovan Prijić raspolagao jakim dokazima - zbog čega su mu bila potrebna čak četiri svedoka saradnika?! Zar jedan, uz sve te “dokaze”, nije bio sasvim dovoljan? Još je puno pitanja na koja bi trebalo pronaći odgovore, ali se očigledno, krenulo sasvim drugim putem. Kao što rekoh: Srbija nije spremna za pravu istinu! To što je tužilac Radovanović naprasno sklonjen na tzv. više radno mesto - samo ukazuje da su moje tvrdnje tačne. Ne menja se konj koji dobija trke i pobeđuje!

Ne potvrđuju li pitanja koja otvarate javno izgovorena očekivanja Čedomira Jovanovića, Rajka Danilovića, Srđe Popovića, Vladimira-Bebe Popovića i drugih: da ste kalkulisali tokom svih procesa, nadajući se da će vas zaštititi premijer Vojislav Koštunica, za čiji ste račun, navodno, izvršili političke likvidacije?

- Prvo, nisam otvarač ili otvaračica usta kao neki! Uvek sam govorio bez dlake na jeziku! A, drugo, pretpostavkama političkih i društvenih pigmeja čija ste imena naveli svaki komentar je izlišan. Ta stara i zla priča da sam se predao zato što sam dobio nekakvu zaštitu od pojedinih političkih struktura - obična je glupost! Pa meni, za ono za šta sam optužen, ne bi mogao da pomogne ni Savet bezbednosti UN! Niti bih ja prihvatio njegova obećanja i zaštitu! Utoliko mi je manje bila potrebna zaštita sitnih mudrosera sa naše političke scene.

Znači, tvrdite da vas niko nije ostavio na cedilu?!

- Upravo tako. Nisam imao nikakav dogovor, niti ičiju zaštitu! Samim tim, mene niko nije ni mogao ostaviti na cedilu! Imao sam dovoljno muda da se predam dobrovoljno. I zato što sam kao vojnik naučen, još u ranoj mladosti, da prihvatim svaku odgovornost. Osim toga, smučilo mi se da više slušam kako blate i moju porodicu i JSO! Najvažnije je, uprkos tome, ipak bilo to što je istina na mojoj strani! I, za razliku od mnogih drugih, ne krijem se iza tuđih skuta i imena. Ja sam svoj na svome. Mogu svakoga, u bilo koje doba, da pogledam u oči. Ma, ne plašim se nikoga, osim Boga i žene!

KAO PAPA NA EGZITU

Kako izgleda jedan vaš zatvorski dan? Kako održavate duh i telo? Šta čitate?

- Zatvorski dan, kao zatvorski dan. Ako se čovek ne organizuje dobro, može da se smori kao Papa na Egzitu. Kod mene je ovako: puno čitanja i pisanja, malo sporta i rekreacije. Duhovne molitve pre svega. I, prođe dan. Pa onda sutradan - sve ispočetka. To vam je kao u začaranom krugu. Trenutno čitam klasike: Gintera Grasa, Alaji, Salamana Ruždija, Amos Oza i tako. Lagana literatura.

O kojim duhovnim molitvama govorite?

- Govorim o molitvama iz našeg, pravoslavnog molitvenika. Nije sigurno iz Korana! Pobožan sam. Verujem u jednog jedinog Gospoda Boga.


DALEKO OD FILARETA

Danica Drašković javno tvrdi da vas je vladika Filaret mesecima skrivao u crkvi, u banji kod Priboja. Ima li istine u tome?

-Baba Dana, kao po običaju, mora da promoviše svoju pamet preko mojih leđa. Sve vreme svog skrivanja boravio sam u svojoj kući!


Glas javnosti

Nagrada za Miloševića podeljena u vladi i MUP
Slobodana Miloševića niko nije hapsio - napravio je dogovor sa onima koji su ga posle izdali

Među pitanjima Miloradu Ulemeku - čak i da ih je bilo mnogo manje od 400 - svakako su se morala naći i ona koja se tiču „apela” koje mu je u poslednje vreme upućivao bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i Legijine uloge u hapšenju i izručivanju Hagu Slobodana Miloševića.

Da li ste imali priliku da pročitate sve što je prethodnih nekoliko nedelja, pošto se „dokačio” sa Vladimirom - Bebom Popovićem i Radetom Terzićem, izgovorio i napisao Dušan Mihajlović o pozadini onoga što je prethodilo ubistvu?

- Imao sam, dakako, priliku da pročitam mudroserije gospodina eksministra, koji se dosad nije oglasio samo u Kekecu i Mikijevom almanahu. Sva ostala izdanja je okupirao da bi svojim naricanjem i žalopojkama nas primitivne Srbe naterao da čitamo između redova. Jedan lik je ovde u zatvoru povodom njegove pisanije rekao: „Jebem ti lebarnik, šta je ovo ‘teo da kaže”?! Inače, taj lik je iz njegovog Valjeva.

Da li ste u Mihajlovićevim rečima pronašli nešto važno ili zanimljivo?

- Ništa novo, niti iznenađujuće! Valjda je njegova poruka trebalo da bude: „Beba je najveći kriminalac, Čume i Legija su njegovi poslušnici”. Samo, Čeda Jovanović je bio Valjevčev ljubimac! To je i sam izjavio.

Ali zašto bi Mihajlović izmišljao i podmetao?

- Dule Valjevac želi svima da pokaže kako je jedino on bezgrešno stvorenje koje je u sve zalutalo sasvim slučajno. To je kod njega otprilike to. Ide mu naruku što je „Koraćeva komisija” utvrdila da eksministar tobože nije ništa kriv za sve što se događalo. Tu je najvažnije da je Zare Perika, alijas Peškir, utvrdio da Dule Izviđač nije kriv. Zapravo, gospodin ministar bi da Srbiju prisili da čita „između redova”. Da poveruje kako je za sve kriv nekakav „momenat”. Samo, nešto nisam primetio da se dotični „momenat” pojavio na suđenju i da mu se sudilo!

Za šta, zapravo, krivite Mihajlovića? Aludirate li na njegovu odgovornost, kao ministra policije, za ubistvo Zorana Đinđića?

- Veoma je zanimljiv Mihajlovićev, doduše, krajnje (ne)vešt pokušaj zamene teza. Jer, da otprilike parafraziram, gospodin ministar tvrdi: „Đinđić ne bi bio ubijen, odnosno bio bi danas živ da Dušan Spasojević i Mile Luković Kum nisu 2001. pušteni iz pritvora”. Eto, lupi čovek i osta živ! Ali, tu svoju maglu nikome neće prodati. Kako je umeo Sloba da kaže: „Uspeće mu to malo morgen”! Iskoristiću pero svog advokata da se i direktno obratim gospodinu ministru. I da mu poručim: „Ne, gosn’ ministre, opet ste, kao mnogo puta do sada, lupili glupost. Zoran Đinđić bi danas bio živ da ste vi kao ministar policije radili svoj posao kako treba”!

Možda ga uopšte nećete previše uzbuditi. I za njega ste čovek osuđen na 137 godina zatvora...

- Sigurno neću, ali hoću da Srbija zna da je gospodin eksministar policije imao preča posla od čuvanja Đinđića. Da je morao više da vodi računa o svojim firmama i firmicama, lutrama i lutricama, nego o bezbednosti pokojnog premijera. Uostalom, sve je to Mlađa Dinkić onomad lepo objasnio i prikazao na onim šemama, na konferenciji za štampu, još pre skoro četiri godine. Zato bi gospodinu eksministru bilo najpametnije da se popne u svoju vikendicu i da nastavi da sondira Povlensku maglu iako ona, očigledno, utiče na njegove vidike.

Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa Slobodanom Miloševićem?

- S pokojnim predsednikom Miloševićem nisam imao nikakve odnose. Video sam ga svega tri puta u životu. Svaki put - isključivo službeno. Uprkos tome, poslednjih godina pojavljivale su se spekulacije da sam sa njime, maltene, redovno pio viski i pušio tompus. To su sve podmetanja bolesnih umova koji gaze i preko leševa samo da bi za sebe ostvarili korist.

Kojim povodom ste se sa Miloševićem videli tri puta, kada i gde?

- Prvi put sam ga video u Kuli 1997. godine, kada je došao u posetu JSO. Sledeća dva puta sam ga sreo prilikom dodele odlikovanja u zgradi Predsedništva Srbije. To su bili svi naši susreti. A sreli smo se i one famozne večeri u vili „Mir”.

Socijalisti i njihovi simpatizeri sigurno bi vam postavili i pitanje - ako ste ga prilikom hapšenja (radi izručenja Hagu) nazvali svojim komandantom, u ime čega i u ime kog interesa zemlje ste onda učestvovali u njegovom odvođenju u zatvor?

- Mogao bih i ja da postavim pitanje socijalistima: „Gde ste bili, drugovi socijalisti, te sramotne noći za Srbiju!? Zašto nije došlo desetine hiljada na lice mesta?!”

Kako je proteklo hapšenje?

- I to sa „hapšenjem” je malo izvrnuta teza. Miloševića niko nije hapsio! Napravio je dogovor s onima koji su ga posle izdali! Izdvojio bih posebno Branislava Ivkovića, koji je sa Čedom Jovanovićem bio glavni zaverenik. Uostalom, za to je posle bio nagrađen. Što novčano, što u parlamentu. Ali, to je zanimljiva i dugačka priča, koja je više za knjigu nego za intervjue i novine. Ipak, ta knjiga će svakako biti napisana jednog dana.

Da li su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum učestvovali u hapšenju Miloševića i kakvu su ulogu odigrali? Ko ih je za to angažovao i da li su u tome učestvovali i neki drugi ljudi koji se toga danas odriču?

- To je, takođe, još jedna u nizu spekulacija koje lansiraju određeni političko-društveni pigmeji. Jer, koliko se sećam, cela ta „priča” počela je posle onog nesrećnog i tragičnog 12. marta 2003. godine. U cirkusijadi sa „hapšenjem” učestvovala su, nažalost, trideset i dva pripadnika JSO. Ta akcija i spisak učesnika su dokumentovani. Zavedeni su u Službi iliti današnjoj BIA.

Kome su takva „lansiranja” potrebna?

- Onima koji su shvatili da od takve priče mogu da profitiraju. I to na štetu pokojnog premijera. Međutim, meni je u toj celoj priči zanimljivo nešto drugo. A to je hoće li ikada doći do suđenja svima koji su te sramne noći bili sa druge strane zida. Ja sam za takvo suđenje spreman. Zato me baš zanima kako je vođena istraga i ko je tu istragu vodio? Pitam se kako je moguće da tokom te istrage, ako je uopšte vođena, nismo saslušani ni ja, kao neko ko je bio vođa te sramne akcije, niti pripadnici JSO koji su u njoj učestvovali?! Jer, ako sam bio prisutan tamo sve vreme, od prve do poslednje sekunde tih dešavanja, onda bi bilo logično da dam iskaz u istrazi povodom tog slučaja. Samo, ni razglednicu mi nisu poslali!

Neki misle da prave istrage o tome verovatno nikada neće ni biti...

- Koliko vidim, ništa još ne može da počne jer su pokretači cele „priče” shvatili da bi na kraju ostali spuštenih gaća. Baš bih voleo da me pozovu kao svedoka! Imao bih štošta da kažem. Mnogima od toga ne bi bilo dobro! Inače, odgovorno tvrdim da Dušan Spasojević i Mile Luković, niti bilo ko drugi van policijsko-bezbednosnih struktura nisu učestvovali u operaciji, niti su bili „na licu mesta” te noći.

Da li su i kome, posle Miloševićevog izručenja, bile podeljene nagrade?

- Da, pare za Miloševićevu glavu su stigle u Srbiju početkom 2002. godine. Podeljene su između pojedinaca iz vlade i MUP-a.

Lucidni ste. Ali, pošto znate da su pare upravo tako podeljene, iako niste bili prisutni, što ste onda tajanstveni?

- Lucidan ili ne, samo govorim ono o čemu imam saznanja.

Ko je iz vlade, a ko iz policije i po koliko dobio? Da li je deo tog novca možda pripao i samom Đinđiću?

- Nisam „držao sveću” kada su se talili.


OPOMENA MARIČIĆU

 Da li ste i sami nešto dobili za „Miloševićevu glavu”?

 - Ne! Ne samo zato što tada više nisam bio u Službi, iako su i država i Služba još koristile moje usluge. Već zato što me takav novac nije interesovao. Inače, deo novca je trebalo da dobiju i oni pripadnici JSO koji su učestvovali u akciji te noći. Tadašnji komadant JSO Dušan Maričić me je pitao za mišljenje. Rekao sam mu: „Ako uzmeš te pare, ni ti ni Jedinica za mene više nećete postojati”!

A kolika je to cifra i u kojoj valuti?

- Ona koja je i bila predviđena i obećana za Miloševićevu glavu!


NIJE BILO „ZEMUNACA”!

Uprkos svemu što tvrdite, teško da će prestati govorkanja da su u izručivanju Slobodana Miloševića Hagu učestvovali „zemunci”...

- Mogu samo da ponovim - niko te sramne večeri za Srbiju izvan policijskih struktura nije učestvovao, niti je bio na licu mesta. E sad - ko je s kim sedeo po raznoraznim kancelarijama - to stvarno ne znam.

Glas javnosti

Pedeset susreta sa Zoranom Đinđićem
Milorad Ulemek Legija nije osuđen samo na 137 godina zatvora već i na - samo desetak kvadratnih metara „slobodnog prostora“ u beogradskom Centralnom zatvoru. A imao je kontakte i susrete sa ličnostima koje su tokom protekle decenije i po uticale na sudbinu Srbije
.
Imali ste kao komandant JSO trojicu pretpostavljenih - Jovicu Stanišića, Radeta Markovića i Zorana Mijatovića sa Goranom Petrovićem. Možete li da ih uporedite i otkrijete prirodu svojih odnosa sa svakim od njih ponaosob? Kako vidite njihove međusobne odnose, posebno - odnose između Stanišića i Markovića, kao i uticaj njih četvorice na događaje uoči 5. oktobra 2000. i sve što je potom prethodilo onome što deo političkog spektra uporno naziva „oružanom pobunom JSO“, a i 12. martu 2003?

- Mislim da bi sa današnje tačke gledišta bilo nekorektno upoređivati te ljude. Ipak, evo ponešto. Svi su oni bili na čelu Službe kada je Srbija proživljavala razne teške periode. Stanišić je čovek koji me je primio u Službu i bio mi prvi pretpostavljeni. Sa njime sam imao izuzetno konkretne i profesionalne odnose. Smatram da je prema tom čoveku učinjena velika nepravda, ali tako je to u Srbiji. Dok si potreban i valjaš - dobar si, kad te sažvaću i ispljunu - onda ko te jebe.

Ni Marković nije prošao mnogo bolje, samo što i za njega mnogi misle da je svoju sadašnju sudbinu zaslužio...

- On je prošao slično, a nasledio je Stanišića, kao što se zna, u najtežem momentu u kojem se Srbija nalazila. Pet meseci posle njegovog stupanja na dužnost počeo je rat i on, jednostavno, nije ni imao vremena da upozna Službu. Pogotovo što je došao iz resora Javne bezbednosti. Međutim, i pored toga - pokazao je da je veliki profesionalac i čovek.

Šta znate o odnosima između Stanišića i Slobodana Miloševića?

- O njihovim odnosima ne mogu da kažem ništa. Nismo bili toliko bliski da bi meni poveravali ono što je njih spajalo ili razdvajalo.

A Petrović i Mijatović?

- NJih dvojicu ne poznajem dovoljno, osim što smo imali priliku da sarađujemo u onih nekoliko meseci koliko su nam se putevi ukrstili. Danas vidim da su u stroju sa svim onim dramoserima koji viču: „Ma, ja sam Đinđiću rekao...“ To su sve odreda priče za malu decu. Možda oni to mogu da pričaju široj javnosti i običnim smrtnicima, ali postoje i ljudi koji poznaju skriveniju stranu te „priče“. Pa, bre, sećam se da je Đinđić Petrovića, tog grbavog, izbacio iz svoje kancelarije u stranci kada je ovaj počeo da nešto kevće. I sad on nešto tu kao dramoseriše. Nemojte da me vučete za jezik!

Nije valjda baš sve „kevtanje“?

- Petrović i Mijatović su bili postavljeni da odrade sve prljave poslove DOS-manlija. Uostalom, koliko su valjali, toliko su i trajali! Da li su oni imali nekakav uticaj na dešavanja oko petog oktobra - to ne znam. Ali, što se tiče protesta JSO - Petrović i Mijatović su bili deo uzroka koji su doveli do tog protesta. Zato mogu oni danas da pričaju šta hoće i da se opijaju svojim hvalospevima, ali činjenice govore drugačije. Tada su ispali prave sise! Jer, lagali su za hapšenje braće Banovića, a vidim da lažu i danas. I to debelo! A o svemu što je vezano za nesrećni 12. mart 2003. godine - e, to njih morate da pitate.

Odakle uopšte znate da je Đinđić Petrovića izbacio iz kancelarije ako se s pokojnim premijerom, kao što neki tvrde, niste viđali osim jednom (6. oktobra 2000)?

- To za Petrovića, naprosto, znam. Uostalom, nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i to - 6. oktobra 2003 godine. To je bilo prvi put da smo se videli. A susreli smo se ukupno pedesetak puta! Nisam brojao.

Kada ste se upoznali sa Đinđićem i pod kojim okolnostima? Koliko ste se puta i zbog čega sretali posle 5. oktobra 2000, u kakvim ste odnosima bili za vreme 5. oktobra i kasnije? Zbog čega je konkretno došlo do hlađenja vaših odnosa i razlaza?

- S pokojnim premijerom sam se prvi put video, a samim tim i upoznao 6. oktobra 2000. posle ponoći. Taj susret sam više puta do sada i opisivao i objašnjavao. Spekulacije su da smo se sretali pre 5. oktobra, neistine koje su lansirane kasnije. U cilju kompromitacije kako mene, tako i JSO-a. Podmeće se da smo se sreli pre svih tih dešavanja i dogovorili se. A ja se nisam ništa dogovarao ni s kim. Ni pre, ni posle 5. oktobra!

Možete li da detaljnije opišete taj svoj prvi susret sa Đinđićem, bar malo podrobnije nego u Specijalnom sudu?

- Vi, novinari, volite da pomalo gušite, ali dobro. Sreli smo se posle ponoći - na insistiranje i uz posredovanje LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića. Taj susret se desio u ulici pored Republičkog parlamenta. Kada sam došao do Ulice narodnog fronta, tu su me sačekali Čume i Dušan, koji su bili naoružani do zuba, i odveli me do džipa u kome se nalazio Đinđić. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Ostalo je već istorija.

Kakvi su bili vaši kontakti i odnosi sa Đinđićem posle 6. oktobra kad tako samouvereno govorite da drugi javno lažu kako su mu kao premijeru govorili u oči i ono što nije voleo da čuje? Otkud znate da drugi lažu ili ne lažu?

- Naša viđanja su odmah posle 6. oktobra bila česta. Kasnije se to proredilo. A šta stvarno znam i odakle? Pa, prilikom nekih od tih susreta bio sam u prilici da vidim kakav je bio Đinđićev odnos prema mnogima od ovih što se danas kurče i busaju u grudi, kako su mu govorili ovo i ono.

O kojim ljudima i kakvim „epizodama“ se radi?

- Danas premijer nije živ i ne želim da se stavljam u isti stroj sa jajarama kojima su puna usta Zorana Đinđića. Sada, kad vidim kako neki seru i proseravaju - pričama tipa „Da je mene slušao danas bi bio živ“... - dođe mi da se ispovraćam! Jer, polovina od tih jajara, koje danas grade karijeru preko mrtvih ljudi, pred njim nije smela ni da otvori usta! Ne zato što je Đinđić bio nekakav autokrata, već zbog toga što su se plašili da ne ispadnu glupi, kao što danas ispadaju. Samo ću još reći, moji su odnosi sa Đinđićem bili korektni.

Glas javnosti

„Polupali par usijanih glava“
Neki Milorada Ulemeka smatraju svojevrsnim herojem 5. oktobra. Neki „Miloševićevim čovekom“ koji je u vreme „demokratske revolucije“ samo mudro taktizirao isključivo u svom interesu. A evo šta sam Legija kaže o tim događajima i svojoj ulozi

Kakvu ste ulogu vi i JSO imali u događajima od 5. oktobra i onome što im je prethodilo, kao i posle toga?

- Naša uloga je manje-više poznata. Moram, ipak, da naglasim da je često bila preuveličavana. Pričane su razne bajke. Te bajke su opet lansirali oni koji su hteli da od njih profitiraju. Uglavnom su takvi sebi pripisivali zasluge za tobože presudnu ulogu u nekakvim dogovorima sa nama i u stavljanju JSO pod svoju kontrolu. To su sve gluposti. Jedini ko je pred 5. oktobar imao kontrolu nad JSO bila je Služba državne bezbednosti sa Radetom Markovićem na čelu! Sve ostalo su bile samo puste želje pojedinaca.

Šta time želite da konkretno kažete?

- JSO za vreme 5. oktobra nije imala nikakvu ulogu! Mi smo u sve to bili uključeni na samom kraju, kada je puč već bio izveden. Ponovo kažem puč, jer ako neko kod nas i dalje misli da je 5. oktobar bio spontano okupljanje naroda - onda je taj obična budala. Tvrdim: to je bio klasičan državni udar!

Nije li ustavna i zakonska obaveza i JSO, kao dela MUP-a Srbije, bila da zajedno sa Vojskom spreči svaki, pa i taj „državni udar“?

- Posle bitke svi su „generali“ i svi se prave pametni. JSO pre svega nije formirana ni opremana ni obučavana da se bakće s javnim redom i mirom. Još manje - da razbija demonstracije ili bilo kakva druga „okupljanja“. U tu priču smo uleteli zato što je kolektivno ludilo bilo zahvatilo ceo sistem. Zato što je dogorelo do nokata.

Miloševićev režim kao da nije ozbiljno ni pokušao da spreči taj „državni udar“...

- Nije ni mogao da se spreči 5. oktobar. To nisu mogli da urade ni JSO, ni MUP, ni Vojska! Tog dana je već bilo kasno. To je trebalo uraditi i sprečiti mnogo ranije. Zbog čega nije - to ne znam. Povodom 5. oktobra sve bezbednosne strukture su podbacile. Danas je sasvim jasno zbog čega. Peta kolona je dobro odradila svoj zadatak.[ antrfile ]

Zar je moguće da JSO nije imala baš nikakvu ulogu? Zar „uloga“ nije bila i to pojavljivanje na „samom kraju“?

- Kada smo nastupili, imali smo zadatak da pokušamo da izvučemo pripadnike policije koji su bili zarobljeni u Televiziji i Saveznoj skupštini. Međutim, dok smo došli do grada stigle su nove informacije: da je sve u redu i da niko od pripadnika policije nije u opasnosti niti je zarobljen. Da bi se lično uverili u to napravili smo jedan krug oko Televizije i Skupštine, usput polupali par usijanih glava koje nisu htele da nam se sklone sa puta i posle toga se mirno vratili u bazu. To je uglavnom cela priča. Uostalom, da li ste ikada za sve ovo vreme čuli od mene ili bilo kog pripadnika JSO da se hvalio nekim zaslugama u vezi 5. oktobra.

Da li pripadnici specijalnih jedinica po zakonu imaju pravo da „usput polupaju par usijanih glava“? Nije li to ponos na koji nemate pravo?

- Prve usijane glave su imale sreću i dobro su prošle jer kada neko puca na policiju i pri tom otvoreno pokazuje oružje i neće da se skloni sa puta - onda je najbolje što može takvima da se desi da prođu s razlupanim glavama. To nema nikakve veze sa ponosom. To je samo značilo, nemojte da se kurčite da vas ne sameljemo!

Zar 5. oktobra nije bilo nikakvog dogovora u kojem ste učestvovali?

- Jedini dogovor koji je postignut te noći bio je da demonstrantima slučajno ne padne na pamet da kreću na Dedinje. Na policijske i vojne objekte. I taj dogovor je u celini ispoštovan, izuzev incidenta oko Gradskog SUP-a, ali je i to bilo rešeno bez ikakvih posledica. Jednostavno, nisam želeo da se i kod nas dogodi „rumunski scenario“, pa da nam se ceo svet smeje.

Zbog čega je onda sve to bilo obojeno sasvim drugim bojama?

- Posle 5. oktobra su mnogi pokušavali da nas zloupotrebe, hvaleći se kako su baš oni doprineli tome da mi ne intervenišemo. Često sam mogao da čujem: i kako JSO nije udarila na narod, i kako je izdala Slobodana Miloševića, i kako sam ja ispao nekakav heroj. Sve tako bla, bla, bla. Danas mogu samo da kažem - niti sam ja nekakav heroj 5. oktobra, niti smo mi izdali bilo koga, niti smo imali nameru da udarimo po narodu. Tada smo samo radili svoj posao. Ili smo to bar pokušavali.

Moglo bi se zaključiti da je heroj 5. oktobra zapravo bio šef DB Rade Marković, koji nije naredio JSO da krene na narod?

- Ne postoje heroji 5. oktobra. Postoje samo oni koji su bili razumni i oni koji to nisu bili.

Dobro, da ste dobili naredbu da ugušite taj „klasični državni udar“ i da „udarite na narod“ kako biste postupili?

- Takva naredba nikada nije bila izdata. Niti bi je iko izdavao. Niti bih je ja izvršio

Glas javnosti

Ovaj bednik, jos ima utisak da je od njega nesto zavisilo.
Zato danas i trune.Polako ali sigurno.

Koliko  li ce mu se politicara iz vrha vlasti pridruziti u novim zatvorskim celijama u novom bloku u Zabeli?????
Nije on bas naivan igrac kao sto ga neki prave.
ne, ne, ne,....nece sam trunuti.

@stami
nece ni jedan. Cuvaju oni sebe.
Nepisano pravilo, kao kod udbe(ozne).
Legija i njegovi su samo dresirani pacovi da ugrizu i beze.
Kad su uhvaceni u klopku ostaje samo trunjenje.
Bezanje se isplati dok imas jatake. A jataka sve manje. Jos koju godinu pa ce im se prijatelji useliti u bracne krevete.
Sve klasika koja se neminovno dogadja.
Za pet godina ce biti sasvim druga Srbija.
Chedoidi ce naci neke svoje lidere, pojavice se sve vise Noleta, Ane, Jelene.Raseljeni ce sve vise poceti da osecaju ovu zemlju kao svoju.
Cujem da visi da se obelodane transkripti razgovora oko bombardovanja RTS-a. Videce se da je Vucic sve znao i ocutao. A pored njega i drugi.
Mozda ce i popovi poceti da citaju Hristovo jevandjelje.

Nicija nije gorela do zore....rece neko Slobi....

da li si mozda upoznat sa cinjenicom da je vuciceva majka bila u toj zgradi kad je bombardovana?