После неколико година веома успешног  брака са партнером/партнерком ког веома волите и који вас веома воли, почињете да будете забринути зашто се није десило оно што обоје очекујете...дете.
Након претрага испостави се да ваш партнер/партнерка никада неће моћи да има дете, а да сте ви потпуно здрави.
Да ли бисте  остали са том особом, иако вам је највећа жеља да будете мајка/отац?

Naravno da bih

naravno da bih ostao sa njom deca nisu nikakva prepreka ako ne mozemo prirodnim putem postoje i druge opcije vestacka oplodnja u krajnjem slucaju usvajanje ja nemam problema sa tim, u slucaju da se takva stvar desi meni ja moju partnerku ne bih zadrzavao niti osudjivao ako zeli da ode od mene, ali ja licno je nikada ne bih ostavio!

Naravno. Dete moze i da se usvoji.

Ostala bih s njim.

Ne.

Elaboriracu nekom drugom prilikom, zurim trenutno...  

ne.

Ne znam, nisam bila nikad ni u približnoj situaciji. Mislim da je jako teška, i da zahteva veliko angažovanje oko toga da se donese prava odluka. Mnogo pitanja i nedoumica je u igri.

Neki moj stav je - da, ostala bih sa njim, jer postoje i neki drugi načini da se dete dobije (kao što je usvajanje). Ukoliko smatram da je ta veza/brak vredna borbe, svakako da bih pokušala i dala sve od sebe. Sa druge strane, mnogo bih volela da jednog dana imam potomstvo, koje će biti moje i tog mog izabranog partnera, pa je to pitanje zaista više nego komplikovano.

Međutim, to je teorijski; kako bih zaista postupila - ne znam, jer jedno je razmišljanje o tome, a drugo prava situacija u realnom vremenu i prostoru.

Шта мислите, да ли је заправо у питању одрицање од сопственог остварења због љубави?
Да ли је то сулудо или прави доказ љубави?

mislim da je suludo.

ljubav koja pociva na zrtvovanju,kasnije se pretvara u svoju suprotnost.