Oprostiti uvredu :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

У излагању Молитве Господње као пута ка Богу дошли смо до места на чију важност сам већ указивао: опрости као што ми опраштамо... Ово је страшно важан тренутак. Међутим, шта значи реч "опростити"? Ми увек мислимо да опростити значи заборавити. Опростити не значи заборавити зато што може да заборави свако ко није много увређен - човек се наљутио, а затим је увреда минула. Међутим, има таквих увреда које тако не пролазе, а од нас се, ипак, тражи опроштај. То су врата кроз која треба да уђемо: ако не прођемо нећемо кренути даље... Дакле, мислим да опроштај почиње од тренутка када погледамо на човека који нас је увредио, понизио, повредио или унесрећимо и одједном схватимо, кад осетимо свим бићем, а не само главом да је он слаб, рањив и поводљив човек, да би он можда и желео да буде другачији, али не може - слаб је, и да увреда коју нам је он нанео уопште није проистекла из крајње злобе већ тога што је он кукавица, малодушан, похлепан или ситна душа. Тада ћемо моћи на њега да погледамо потпуно новим очима, не као на неког гиганта који се труди или се трудио да нас уништи, него као човека у којем није било довољно великодушности и унутрашње лепоте да буде достојан свог имена људског. Опроштај почиње од тренутка када одједном видимо да је он слаб, рањив и достојан сажаљења. И у тренутку када то видимо моћи ћемо да га, да тако кажем, узмемо у наручје, да преузмемо на себе увреду коју нам је нанео, да поднесемо последице његове злобе, и да кажемо као што је Христос говорио када су Га прикивали на крст: "Опрости, им Оче, они не знају шта чине" - и можемо да кажемо: "Опрости му, Господе, он просто не зна шта чини, или "не зна шта је чинио". Он можда није чак ни размишљао о страшним последицама својих речи или поступака: није имао довољно памети, није могао ни да замисли и од ситне злобе израстао је страшан поступак који нас је тако дубоко ранио, који нам је можда уништио читав живот..."

Управо у тренутку када можемо да кажемо: "Да, схватам колико је он слаб, добро, ја ћу поднети последице његове слабости, поднећу последице његовог кукавичлука, његовог слепила, његове глупости, његове брбљивости или његове неодговорности" - овде већ почиње процес опраштања. И овај процес може да дође до тога да нам човека постане толико жао да злоба нестаје, али остаје свест о одговорности за овог човека. И тада можемо да се молимо Богу да га Господ спаси од њега самог, и од последица које се огледају у поступцима и речима. Наравно, ово нам не полази лако за руком, то је један од најтежих подвига, али треба да схватимо да у односу на Бога ми нисмо ништа бољи од човека који нас је тако увредио. Јер свако од нас на сваком кораку испољава одсуство оданости, презир и равнодушност према Богу - или директно, или тако што се понашамо према људима онако како се понашамо. А наше призвање је да се према људима понашамо онако како би се према њима понашао Христос. Уколико то не чинимо нисмо Му верни, нисмо верни нашем ближњем и нисмо верни сами себи.

Недавно ми је постављено питање зашто у молитвама говоримо: "Пресвета Богородице, спаси нас!" - а не: Моли Бога за нас! као кад су у питању Свети. Мој одговор је био овакав: сваки пут кад грешим, када поступам недостојно и себе и Бога и свог људског звања и свог звања Хришћанина постајем одговоран за Христово страдање, за Његов Крст, и на крају крајева, ступам у редове људи који су били виновници Његове смрти. И када се обраћам Мајци Божијој и говорим: "Спаси ме!" ја као да говорим; "Мати! Ја сам крив за смрт Твог Сина, ако Ти опростиш нико ме неће осудити - спаси!.."

Управо овако бисмо морали да се молимо за оне који су нас увредили зато што нико осим жртвом не може да опрости. Само жртва има права да опрости, да заиста опрости. Ово право нам је дато и оно је слично Божијој власти да опрости нама.

А даље је све јасно, даље долазимо до максимума где молимо Бога да нас нахрани храном вечног живота и када смо дорасли до тренутка да можемо да учинимо све што је у нашој моћи да бисмо били достојни синови, да бисмо се обратили Ономе Ко је Слава Божија и изговорили почетне речи молитве: "Да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, да придет Царствије Твоје" - и назвали Бога својим Оцем.

Овим завршавам своје беседе о Молитви Господњој Оче наш, а даље ћу покушати да кажем нешто о молитви као таквој.