pazljivo slusam

не могу баш ја као што може он

НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ

Јеванђеље о опраштању



Матеј 18, 23-35. Зач. 77.



Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!

Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.

С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања.

Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.

Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања.

Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.

Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.

О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу:

Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар.

Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи.

Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати

- значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13).

Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити

- паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један

грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи:

А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан.

Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом:

Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди.

Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена.

Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш?

Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи.

Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових.

Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

amin.

Када те ма ко увреди, или у нечему понизи, тада се чувај од помисли
гнева, да не одвојивши те жалошћу (због увреде) од љубави, вргле те
у област мржње.


Када ти је много тешко од увреде или бешчашћа, онда знај да си тиме
велику корист добио, пошто је кроз понижење, по икономији, истерана
из тебе сујета.


св. Максим Исповедник
(400 глава о љубави, прва стотина, 29,30)

4) Како се борити против злопамћења?

Ако те је нешто наљутило...или те неко ожалостио,то се ти, по савету Отаца помоли за њега, као за некога ко ти је учинио велико добро. Моли се од свег срца и говори:Боже!Помози брату моме и мени, ради молитава његових, Тиме се човек моли за брата свога , а то и јесте знак састрадања и љубави; и смирује се, молећи помоћ ради његових молитава: а где су састрадање, љубав и смирење, могу ли ту успети раздражљивост или злопамћење или нека друга страст? (Преподобни ава Доротеј)


32) Шта радити, ако човек јавно греши а нас уче да све трпимо у смирењу и да се не гневимо.

Колико од тебе зависи, никоме не давај повода за мржњу и свађу (непријатељство). Ако видиш да се на било који начин нарушава богобојажљивост ти се непоколебљиво ориклони истини, бори се за њу храбро, ако треба до смрти но и у том случају не гневи се у души, задржи добро расположење, а успротиви се само греху. (Свети Јован Златоусти)



ОДГОВОРИ СВЕТИХ ОТАЦА ЦРКВЕ
на питања мирјана

veruj mi da sam mnogo naucila iz tvojih postova.
trudicu se da budem bolja osoba u buducnosti.

stvarno ili...Reci iskreno.Ako jesi Bogu hvala

Bogu hvala..jesam

ЊЕГОВА МРЖЊА

Како је тешко, скоро неподношљиво осећање да ме „он мрзи“... Какво осећање сопствене немоћи притиска душу... Желео бих не мислити о томе; и понекад ти пође за руком. Али, и не мислећи, осећаш, преко духовног етра, ту струју, тај ток туђе мржње, презрења и злобе. И не знаш како да се поставиш: не можеш сасвим да је пренебрегнеш; и носиш у себи кроз живот то проклетство.
Сваки човек – знао о томе или не – живи је зрачни центар. Сваки поглед, свака реч, сваки осмех, сваки поступак лучи, у заједнички духовни етар, посебну енергију топлине и сјаја која жели да дејствује у њему, да буде прихваћена, желећи да изазове одговор и успостави живу бујицу веза и одобрења које ствара друштво. Чак и онда када човек, наоко, ништа не испољава, или уопште није присутан, осећамо зраке које шаље – притом јаче, одређеније и упорније што је значајнија и самосвојнија његова духовна личност.
Први знак антипатије јавља се када осетимо да други човек животни зрак које му шаљемо не прихвата, одбија их или упорно не пушта к себи. Већ је то непријатно и тешко. То у нама може да изазове извесну збуњеност, или чак конфузију. У души се јавља чудно осећање неуспеха, сопствене неспособности, или чак јаловости сопственог постојања; воља за општењем се кида, зраци се више не желе лучити, не налазе се речи, животни занос гасне и срце се готово разара. Затворени и некомуникативни људи неретко изазивају такво осећање код комуникативних и отворених људи, чак и онда када о антипатији још увек не може бити ни речи. Међутим, једанпут испољена антипатија може се заоштрити до непријатељства, згуснути се у одвратност и продубити се до мржње, притом потпуно независно од тога да ли смо ту мржњу завредели нечим одређеним или не...
Онај ко је једанпут спазио очи успламтеле мржњом, никада их неће заборавити... Оне говоре о личној злоби и наговештавају несрећу; онај ко их опази и осети се у фокусу таквог зрачења – не зна шта да ради. Зрак мржње је уистину зрак, јер гори и зрачи, јер је заражен енергијом, управљен из једног духовног жаришта другоме. Али жариште мржње гори некаквим црним огњем, његови зраци су мрачни и страшни; њихова енергија није животворна, као у љубави, већ смртоносна и уништавајућа. Из њих се осећа ледени грч душе; мучно непријатељство које ће другоме нанети штету, и већ је наноси. И када покушаш да уловиш оно што тако мучи мрзитеља, онда се са ужасом увераваш да те он у својој машти види како умиреш у мукама, и пашти се зато што се то још увек није догодило...
Гледам у те мрзитељске очи и видим да ме „он“ не подноси; да „он“ са презривом одвратношћу одбија моје животне зраке; да је „он“ подвео црту разграничења између себе и мене, и да ту црту сматра знаком коначног раскида; иза те црте – живи његова неуморна злоба, а са ове стране сам – ја, ништаван, одвратан и презрен, вечно недоубијен; а међу нама је – бездан... Зашавши у ћорсокак своје мржње, он је постао суров и заслепљен, јер у себи сусреће свако испољење живота с моје стране као убиствено „не“. Тим „не“ су засићени сви његови зраци, уперени ка мени; то значи да он не прихвата моје зрачење, да ми не опрашта моје постојање, и да не трпи моје биће – уопште и никако. Кад би само могао, спалио би ме својим погледом. Он је опседнут скоро манијакалном идејом – мога искорењења: ја сам осуђен, сасвим и заувек, и немам права на живот. Како то каже Љермонтов: „За нас двојицу не земљи нема места“... Уопште, у целини – то је духовна рана, обогаљеност, трагедија...
Откуда све то? Због чега? Чиме сам заслужио ту мржњу? И шта да радим? Како да се ослободим тог уланченог проклетства које ми обећава несрећу сваке врсте и која ми прети предумишљајним погубљењем? Могу ли да пренебрегнем његове суровости, да прођем мимо и да се потрудим заборавити ту црну злобу? Имам ли права на то? Како да се избавим од угњетавајућег сазнања да је моје биће изазвало у неком бићу такву духовну болест, такав грч одвратности?
Да, али зар је могуће располагати туђим осећањима? Зар је могуће проникнути у душу свог мрзитеља и угасити или преобразити његову мржњу? И где пронаћи за то довољну снагу и духовно искуство?
Када се у животу суочим са правом мржњом према себи, у мени се пре свега пробуди осећање велике несреће, затим огорчење и осећање сопствене немоћи; а одмах за тим осећам упорну жељу да одем од свог мрзитеља, да нестанем с његових очију, да се више не никада са њим не сретнем и да ништа о њему више не знам. Ако ми то пође за руком, онда се брзо умирим, али ускоро, потом, примећујем да је у души остала некакава утученост и тежина, јер су ме црни зраци мржње ипак достигли, продирући у мене кроз заједнички етарски простор. Тада почињем и невољно да осећам његову мрзитељску душу и видим се у њеним црним зрацима – као њихов објект и жртва. То осећање је тешко дуго издржати. Његова мржња је не само његова несрећа, већ и моја, као што несрећна љубав представља несрећу не само за оног ко воли, већ и за вољенога. Од његове мржње пати не само он, који мрзи, већ и ја – омрзнути. Он је већ понижен својим стањем, његово људско достојанство је већ пострадало од његове мржње; сад то понижење мора да захвати и мене. Али ја не могу да се сагласим са тим, морам да се заузмем у тој ствари, да је објасним, да је преодолим и да се постарам да преобразим и облагородим ту велику страст. У духовном етру света зјапнула је рана: ваља је исцелити, треба да зарасте.
Ми, наравно, не можемо располагати туђим осећањима; и одиста, уопште није лако пронаћи прави пут и потребну духовну снагу за решавање тог претешког задатка... Али једно сигурно знам, наиме, да тај мрачни огањ мора спласнути. Он ми мора опростити и помирити се са мном. Он мора не само да ми „подари живот“ и да се помири са мојим постојањем; он мора осетити радост због тога што живим на свету, и пружити ми могућност да се радујем његовом постојању. Јер, по речи великог православног мудраца Серафима Саровског, „Човек је човеку – радост“...
Пре свега, морам пронаћи и установити чиме и како сам могао заслужити ову мржњу? Како је могла његова могућа љубав према мени да се претвори у одвратност, а његово здраво поштовање према нени у – презрење? Па ми смо сви рођени ради узајамне љубави и позвани на узајамно уважење... Нема ли и моје кривице у томе што обојица сада страдамо, он који ме мрзи и ја који сам омрзнут? Можда сам изненадно задео, некакву стару, незацељену рану његовог срца и сада се на мене обрушило накупљено наслеђе његове прошлости, његових раних увреда и неопроштених понижења? Тада може доћи у помоћ једино милосно, љубавно разумевање његове душе. Али, можда сам га некако неприметно заразио мојом властитом, скривеном мржњом која је живела у мени, заборављена, и која је из мене несвесно избијала? Тада морам пре свега прочистити своју душу и преобразити остатке моје заборављене мржње у љубав. Чак и ако је моја кривица савим ништавна и неумишљена, и тада морам почети од признања и њеног одстрањења; ипак бих морао – искрено и са љубављу – да добијем од њега опроштај.
Напоредо са тим, морам да му опростим његову мржњу. Не морам, не смем да одговарам на његов црни зрак таквим истим црним зраком презрења и одбацивања. Не треба да се клоним сусрета са њим, немам право на бекство. Треба да сретнем његову мржњу лицем у лице и да на њу дам духовно искрен одговор, срцем и вољом. Од сада ћу сусретати зрак његове мржње великим зраком, јасним, кротким, добрим, опраштајућим, оним који завреди опроштење, слично оном зраку којим је кнез Мишкин сусрео црни зрак Парфена Рогожина. Мој зрак мора му рећи: „Брате, опрости ми, а сам већ све опростио и прекрио љубављу, помири се са мојим постојањем и то онако како ја, са љубављу, сусрећем твоје постојање.“ Управо са љубављу, јер опростити значи не само – не светити се, не само – заборавити рану, већ и заволети онога коме праштамо.
Два човека су повезани један са другим двама нитима: од њега ка мени од мене ка њему. Његова мржња кида прву нит. Ако се она прекинула, онда страдају обојица. Он – зато што се његово срце грчевито стиснуло и постало сурово, а ја – зато што морам да гледам како се он, због мене, мучи; и још зато што и ја сам, намрзнут, патим због њега. Спасти ситуацију могуће је једино тако. Подржавати другу нит – од мене према њему – јачати је и обнављати кроз њу прву.
Нема другога пута. Морам га убедити у то да не одговарам мржњом на његову мржњу; да му не узвраћам његово непријатељство и злобу, да признајем своју могућу кривицу и да се старам искупити је и угасити. Да сам разумео, да патим заједно са њим, и да сам спреман да му приђем са љубављу и, основно, да је моја духовна љубав довољно свеобухватна како би издржала напор и силину његове мржње, како би је духовно пресрела и потрудила се да је преобрази. Морам се опходити према мом мрзитељу онако како се ваља опходити према тешким болесницима – и не подвргавати га новим, додатним страдањима. Морам му, својим зрацима, слати разумевање, опроштај и љубав све до тада док и он не обнови прекинуту нит која води ка мени.
То, сигурно, неће бити лако; вероватно, његова мржња ће бити упорна и неће желети да се примири и преобрази тако брзо. Али ја ћу бити упоран и сачуваћу убеђеност у победу; то је залога успеха. Мржња се исцељује љубављу и само љубављу. Зрак праве љубави кроти дивље зверове, и оно што, тим поводом, говоре о свецима – није фантазија и није добронамерна легенда. Зраци љубави делују умирујуће и разоружавајуће; напор злобе се растаче, зао инстикт се губи, уступа и уходи у атмосферу мира и хармоније. То нису празне речи: љубав зачиње буру и умиротворује духовни етар васељене; чак и адска варата му нису препрека.
А ако се, једном дешена, његова мржња преобрази, ако се рана духовног етра исцели и зарасте, тада ћемо се обојица радовати радошћу избављења и зачућемо како, високо над нама, све ликује и празнује до седмога неба, јер је Божија пређа љубави јединствена и непрекидива у читавој васељени.

Иван А. Иљин

Јоца поново јаше. 

Ух, тешка тема заиста.. 
Ја могу да опростим, али све зависи шта је у питању.. Што рече Сандра, никада не могу да заборавим..