Recimo da je otišla iz grada

u nepredvidivu večer

i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam

je slikao bile nestalne

i da su izčilile sa kože.



Recimo da je odlučila da je

ne prepoznaju moje zene,

da ima srce nevidivo.

Samo da nije mrtva,

samo da diše.



Tačka na kraju priče mala je

kao srce.

Stavljena je lakim potezom,

ali još pulsira,

još se otima svetlu.

Pero Zubac

MOSTARSKA


Romore u meni sve tiše, tiše

one daleke, modre kiše.



Dvadeset leta traje opsena

i grad pod jezikom - uspomena.



Al' mora da raste, glasu mom srodan

neko još vedriji od ovih voda.



Naći će ruka u beharu

cvet koji će me vratiti Mostaru


--------------------------------------------------------------------------------
DOK SAM TE IMAO


jezik sam ptica razaznavao

i tajne ptičije odgonetao

biljke sam razumeo, i u noćima

prepisivao razgovor trava

tolike sam pesme ispisao

prepisujući rukopis vetra

uz more, u noći,u planini

tolike navoljnike saslušati umeo

i činiti im male radosti

bez napora, bez sebičnosti imalo

tolike sam dobrote i plemenitosti

umeo u druge utkati

a da i preveć ostane u meni

san sam s radošću na oči nanosio

i buđenju se kao drveće radovao

dok sam te imao…

LJUDI U NAŠIM GODINAMA


Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

.........................................................................................................

MOJA TE REČ DOTAKLA


Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.

.................................................................................................................

SPIRAM TE SA KOŽE


Spiram te sa kože,

Sa minulih leta,

Miris hladnog limuna,

Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,

Talog ispod jezika,

Vreo šljunak u krvi,

Ljtim te sa nokata

Oštrim nožem kajačem

Nema te, nema te,

Nema te.

Reči te se odriču i

u laž me ušuškuju,

Nisi postojala

sem u pesmama, nisi

postojala ni toliko

da bi se pomirili

sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova

starih košulja,

Stružem te okom

sa fotografija

Stresam te sa kose,

Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme

u kojima stanuješ,

jedeš, spavaš, umivaš se,

Sve bih ti oprostio

samo da te ima,

Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta

izvajao bih i pod rebra

ti ga sakrio,

More bih ti u san

donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,

Kišama bih te uspavljivao,

Samo da te ima

imalo izvan reči,

Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu

Molitvu čitati

Ako te nema

Ako uporno tvrdiš

Da te nema,

Da sam te

izmislio.


Pero Zubac

Olja, ubico

cije su to pesme?

pero zubac


(D grande)

pozajmio sam ih, za MC...

odavno nisam post-ovao poeziju, majku mu...
pretvorilo mi se srce u kamen

EDIT: oooops, sad videh svoj avatar...
pa ja nemam srce
"ostao je okrugli trag na mestu srca..."

@sarmica- prije sam samoubica  

ili si samo romanticna ili nostalgicna :