Meni je skroz ok film,sto sam i napisao kad sam ga pogledao.Džarmuša gotivim i ovo mu je po meni jedan od najboljih ako ne i najbolji film.Atmosfera u filmu otkida a sve ostalo je stvar licnog dozivljaja  

  Slažem se samo sa tim da volim da gledam njegove filmove i sa ovim poslednjim navedenim.

Ne bih ga baš nazvao satanistom, ali okej. Što se tiče autocenzure, nju smatram gorom i štetnijom od cenzure.

  Džarmuš nije autor one krilatice koja je  model ponašanja pojedinaca.
  A što se autocenzure tiče...Ona mora da postoji jer, za pšočetak, ta kočnica deli čoveka od zveri.
  Zaboravio sam spomenem Č.Mensona koji je pravi primer. On je takođe umetnik (bar za svoje sledbenike), snimio je dosta ploča dok je robijao, dokazano je šta je uradio sa svojim sledbenicima iz kulta koji je predvodio. To najbolje zna R.Polanski.

Džarmuš nije vođa kulta, niti je ikog ubio.

  To niko nije tvrdio.


  Napisao sam to zbog ovog. Došlo je do nesporazuma.
 

Okej, nismo se razumeli. Dešava se.

  Č.Menson i sve ono oko njega zaslužuje pažnju.
    Nema problema, zato postoji razmena mišljenja.

Intervju: Džim Džarmuš

Džim Džarmuš o budućnosti nezavisnog filma: „Filmska umjetnost treba biti svedena na svoju suštinsku poetiku"

Piše: Kris Petmor



Džim Džarmuš je član onog elitnog (ne postojećeg) kluba svestranih, žestoko nezavisnih filmadžija koji su pokrili gotovo svaku poziciju u procesu stvaranja filma. U ovu grupu su uvršteni ljudi poput Roberta Rodrigeza, Žili Delpi i Šejn Karut [Shane Carruth]. Za Džarmuša, muzika je oduvijek bila vitalni dio njegovog stvaralačkog izraza, bilo da je pravio muziku za svoje filmove, svirao sa svojim bendom, dodjeljivao uloge muzičarima u svojim filmovima ili snimao dokumentarce o njima. Njegov poslednji film „Samo ljubavnici preživljavaju" [Only Lovers Left Alive], ne samo da pametnim i zabavnim scenarijem uzima nazad od tinejdžerske publike žanr vampirskog filma, već vezuje jednog od glavnih vampira, Adama (glumi ga Tom Hidlston) kao muzičara sa sklonošću ka skupim, klasičnim gitarama i analognom snimanju zvuka, sa Džarmušem koji izvodi gitarske dionice u muzičkoj podlozi.

Intervjuisan za vrijeme Filmskog festivala u Solunu, Džarmuš govori o svom poslednjem filmu i o važnosti muzike u njegovom životu. „Samo ljubavnici preživljavaju" kreće sa projekcijama u izabranim bioskopima ovog petka.



Zašto ste odlučili da napravite film o vampirima? Da li je to bila reakcija na one skorije tinejdžerske filmove koji ignorišu većinu mitologije vezane za vampire?

- Postoji više stotina filmova sa vampirima koji se pojavljuju u njima, ali naš film nije horor film. On je drugačija vrsta vampirskog filma. Ima mnogo različitih filmova o vampirima koj nisu horori. Jedan od najljepših je „Vampir" Karla Drejera [Carl Dreyer, Vampyr, 1932], ali postoji još mnogo; "Glad" Tonija Skota [The Hunger, 1983], nešto skoriji „Neka uđe onaj pravi" [Let the Right One In, 2008], koji mi se mnogo dopada; Kler Deni snimila je film pod naslovom „Nevolje svakog dana" [Claire Denis, Trouble Every Day, 2001], „Zavisnost" [Abel Ferara, „Addiction", 1995], „Nađa" Mihaela Almereida [Nadja, 1994]. Postoji mnogo vampirskih fimova koji nisu horori.

Oduvijek ste bili žestoki nezavisni filmaš stalno zadržavajući prava nad negativima svojih filmova, ali ne i za ovaj. Da li danas postaje teže ostati nezavisan?

- Mnogo volim filmsku formu. Film je tako divna forma ali postaje veoma teško finansirati filmove - veoma je različito od onoga kako je bilo čak prije samo pet godina. Ne znam šta da kažem na tu temu, osim da nastavim da radim.

Tokom Vaše karijere, dosegli ste status jednog od najpoštovanijih nezavisnih filmadžija u svijetu arthaus kinematografije. Bližeći se kraju filma, Adam i Eva gledaju kako Jasmin Hamdan (Yasmine Hamdan) pjeva i Eva kaže: „Ona je divna, mora da je zaista slavna." Adam odgovara: „Nadam se da nije, zato što je suviše dobra da bi bila slavna." Da li je to refleksija Vašeg statusa?

- Ono što sam želio reći jeste to da sam uvijek pronalazio mnogo interesantnije stvari izvan mejnstrima. Stvari na marginama me više pokreću. Kroz istoriju oduvijek je postojala mejnstrim kultura, i kultura na margini, a najinovativnije stvari su na marginama. Ne uvijek, ali najčešće.

A gdje Vi sebe vidite?

- Ja sam definitivno negdje na marginama. Ne vidim se u mejnstrimu. Postoje drugi ljudi koje poštujem koji su mnogo više odvažniji i krše mnogo više pravila, koji su mnogo marginalniji od mog stvaralaštva.



Kakav je Vaš pogled na trenutnu nezavisnu kinematografiju u SAD-u?

- Zavisi od toga kako definišete nezavisni film. To je postala neka vrsta marketinške alatke, pogotovo u Americi, tako da zaista ne znam šta taj termin označava. Stvari su se promijenile, a svjetska ekonomska kriza i novi načini distribucije filmova su promijenili način na koji filmovi mogu biti finansirani. Ne znam šta će biti u budućnosti, ali znam da novi talas grčkih filmova, koji koriste male budžete, zaista jeste budućnost a možda i najbolji način. Ukoliko pogledate istoriju bilo koje umjetničke forme, uzmimo samo rokenrol na primjer, otkrivate da se on kreće u ciklusima i da postoje ciklusi kada, recimo, kada sam ja bio mlađi - mi smo bili umorni od ovog rokenrola na velikim stadionima, od te i te izdavačke kuće, komercijalnog rokenrola na koji smo, u smislu mejnstrima, bili prisiljeni. Tako da je veoma važno da je, počevši, možda, sa The Stooges ili sa Sex Pistolsima ili Ramonsima, ideja bila da se sve redukuje do suštinskih stvari. Ne treba da brinete što niste profesionalac, ovo gdje se film danas nalazi i jeste na neki način budućnost. Ogolite sve.

Mnogo više sam zainteresovan za gledanje filma grčkog reditelja koji je snimio film za 200,000 dolara nego za gledanje „Velikog Getsbija" Baza Lurmana (budžet od 105 miliona dolara - prim. prev.). To je prosto moj ukus, ali filmska umjetnost treba da bude redukovana do svoje suštinske poetike. To je ciklus koji je na snazi i mi smo trenutno u njemu, možda smo prisiljeni zbog svjetske ekonomske krize a možda je to veoma dobra stvar. Već sad u Grčkoj, Rumuniji, u Iranu već godinama, postoje ti divni vrtovi nove kinematografije koja dolazi sa mjesta gdje bi ste pomislili: „Kako mogu da snimaju filmove u mjestima u kojima je kriza toliko ozbiljna?" Ali to se dešava. Nisam predskazivač, ali podržavam ljude koji pronalaze svoj sopstveni put da se izraze. Gajim veliku nadu ka tome. Ne možete ubiti te prelijepe forme, ali prosto ne možete im pomoći sa mnogo novca.

Muzika za ovaj film je fantastična. Da li je bila pod uticajem trenutnog oživljavanja psihodelične muzike?

- Volim mnogo različitih vrsta muzike tako da mi je muzika omiljena. Mislim da je muzika najjača stvar koju ljudi proizvode kao izraz. Ne znam kako tačno da definišem novi psihodelični pokret, ali postoji mnogo bendova koje zaista volim čija je muzika opisana kao psihodelična. Takođe volim dron muziku, volim trans muziku, volim različite kategorije metal muzike koju zovu stoner muzikom ili dúm metalom. Neke od ovih mnogo volim. Takođe sviđa mi se andergraund hip hop i mnogo drugih stilova. Ali zaista mi se dopada ovo oživljavanje psihodelične muzike koja vas zaista transportuje i dopušta vam da plutate i pogađa vas na senzulan ili senzorski način. Takođe volim i hard rok. Ali volim mnoge različite forme muzike.



Imate svoj bend, dakle šta je to što dobijate od muzike a što ne možete dobiti od filma?

- Kada pravite film, to traje nekoliko godina. Potrebno je dvije godine da stvorite film, od pisanja scenarija i pronalaženja finansija do snimanja i montaže. Muzika je veoma neposredna, tako da stvari izlaze veoma brzo. Kompozitor muzike za film, holandski lautista Jozef van Wissem i ja snimili smo zajedno par snimaka prošle godine a moj bend SQÜRL, kojeg čine Karter Logan, moja malenkost i Šejn Stounbek [Carter Logan, Shane Stoneback], i sada Jozef kada sviramo uživo, kreirali smo svu ostalu muziku u filmu oko Jozefove muzike svirane na lauti. Sva gitarska muzika u filmu jeste moje sviranje gitare, koje je veoma dronsko (droney) i zapravo nije virtuozan stil sviranja.

Govoreći kao filmadžija i muzičar, šta nastaje prvo, slika ili zvuk?

- Nijedno od toga. Ono što obično dolazi prvo jesu neki likovi i neka mjesta. Zamišljam svijet koji treba stvoriti, tako da razmišljam o mjestima na kojima hoću da postavim filmski set a u isto vrijeme mislim o glavnim likovima, tako da nije ni jedna od tih stvari na samom početku. Slika i zvuk su veoma veoma slične stvari za mene pošto stvaraju atmosferu. Film je najbliže vezan za formu muzike zato što film teče pred vama u svom sopstvenom vremenu. On posjeduje svoj unutrašnji ritam, on je montiran i ima promjene i pokrete. Ima spore dijelove i brze dijelove; tihe dionice, glasne dionice. One su za mene veoma isprepletene. Pokušavam iz muzike da učim o procesu pravljenja filmova i razmišljam o muzici u filmskim terminima. Zbunjen sam, ali srećno zbunjen.



Kao Njujorčanin i kao muzičar, mora da ste bili ražalošćeni nedavnom smrću Lu Rida?

- Živim u Njujorku dugo vremena i Lu Rid je nešto poput našeg kuma rokenrola. Lu Rid i The Velvets su probijali led i u vrijeme kada je Velvet Underground tek počinjao, ljudi su ih mrzili i smatrali da to nije čak nije bila muzika već buka, a danas vidite kako se prožimao i kako se prožima inspiracija i uticaj Velvet Underground-a i, naravno, Lu Rida. U Njujorku je zaista veliki gubitak izgubiti Lua. Ali nismo ga izgubili jer nam je podario toliko mnogo sjajnih stvari. Nismo bili bliski prijatelji, ali poznavao sam ga, imao sam prilike da se družim s njim i nekoliko puta da idemo zajedno na večere; provodio sam vrijeme razgovarajući s njim. On je bio, za mene, velika inspiracija. Stoga ja kažem, živio Lu Rid.

U jednom od Vaših pravila o snimanju filmova kažete: „Ništa nije originalno. Kradite od bilo čega što vas inspiriše i napaja vašu maštu. " Odakle ste krali za ovaj novi film?

- Vjerovatno sam ukrao sa mnogo različitih mjesta ali zaista nesvjesno. Nema ništa u ovom filmu za šta svjesno mogu da kažem da sam pravio direktnu referencu, već samo stvari koje likovi spominju i o kojima pričaju u filmu kao inspiracije za likove a potom i kao inpiracije za sam film. Nisam siguran da je riječ 'ukrasti' zapravo bila najpodesnija, kadgod da sam to napisao, ali ono što sam želio da kažem jeste da zapravo i nema originalnih ideja. Ljepota ideja leži u tome što su one poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na vas, i da ih inkorporirate u ono što radite, kao što su svi umjetnici oduvijek i radili. Oni koji kažu da to nisu radili - lažu. Ili se plaše da njihov rad neće biti doživljen kao originalan.



Zašto ste izabrali Tanger i Detroit kao filmske lokacije? Da li je to bilo zbog multikulturalizma kojim je Tanger ranije privlačio brojne velike pisce, a Detroit zato što je sada simbol Zapadnjačkog industrijskog raspada?

- Nisam baš analitičan tip. Ne želim da pričam o simbolizmu ovih gradova jer se to nalazi u filmu. Ono što oni znače smjestio sam u film i ne osjećam se tako ugodno da objašnjavam. Osjetio sam da su podesna mjesta koja će pomoći da se ti likovi definišu i odrede. Ovo zapravo i nije vampirski ili horor film - to je ljubavna priča i studija likova, tako da mjesta u kojima oni žive postaju veoma važna u određivanju njih samih. To što su oni vampiri važno je zbog toga što im omogućava da imaju pregled istorije stotinama godina unatrag, što je takođe dio priče. Isto tako, mnogo volim i Detroit i Tanger tako da je dio razloga bio u tome što sam želio da boravim tamo. Oba grada imaju mnoge kvalitete i mogao bih satima da pričam o tome zbog čega mi se dopadaju i o njihovom značenju u filmu, ali radije ne bih.

"Mrtav čovjek" (Dead man, 1995) bio je film o smrtnosti a "Samo ljubavnici preživljavaju" je film o besmrtnosti. Da li godine mijenjaju Vaš pogled na život?

- Mislim da ne. Za mene, "Mrtav čovjek" govori o tome kako su život i smrt nešto kružno; da su na neki način ista stvar. Ovaj film je o tome - a ja nisam baš dobar analitičar svojih filmova - ne želim zaista da znam o čemu tačno govori - ali mi je pomalo misteriozan. Nadam se da je jedan dio o tome kako proslavljamo naš dar da budemo svijesni, jer ukoliko pogledate na ovu planetu Zemlju, i život na Zemlji, i kako je to čudno i neobično, a u širenju Kosmosa, život na Zemlji je tek samo sićušan mali treptaj. A opet mi smo u sred njega i data nam je svijest da smo živi i da smo ljudska bića. Čak mislim da je jedna ideja koja je prisutna u "Ljubavnici samo preživljavaju" jeste ona o proslavljanju te svijesnosti. Lik Eve jeste veoma čvrst po tom pitanju. Adam je malo slabiji u tome, više je romantičan i biva nerealan po pitanju ponašanja ljudi, što se takođe i meni dešava. Nadam se da je ideja filma da proslavlja svijesnost, život i življenje. U isto vrijeme, ne mislim da bih želio da budem živ zauvijek, zato što je smrt dio ciklusa, ali volio bih da živim mnogo duže.

Sa likovima koji imaju dugu istoriju, da li film vidite kao neku vrstu vremenske kapsule?

- Mislim da bi bilo malo pretenciozno razmišljati o filmu kao nekoj vrsti vremenske kapsule. U ovom filmu postoji mnogo referenci ka drugim umjetnicima, ka nauci, ka drugim stvarima koje su mi veoma važne ali smatram ukoliko mogu da snimim film i da se referišem na neke stvari - spominje se Vilijam Blejk u mom filmu i neko u Kanzasu, ili neki ljudi u Litvaniji koji ga gledaju a ne znaju za Vilijema Blejka i zainteresuju se, onda se ja osjećam kako smo postigli nešto s filmom. Ne mogu da razmišljam o filmu na tako širok način, ali ukoliko čak jedna osoba bude potaknuta da istraži nešto o onome što je u filmu tada sam ekstremno srećan da je nešto od interesovanja prešlo na nekog drugog. To je moja najveća nada.



I u ovom novom filmu dosta se spominje Nikola Tesla. Da li je to zbog toga što nedovoljno ljudi znaju za njegov genijalni um? I da li, danas kada je taj grad u raspadu, vidite ironiju u tome što je svojevremeno Detroitska industrija motora odbila njegovu ideju za automobil na električni pogon iako njegovo ime nastavlja da živi kao brend automobila na električni pogon?

- Postoji dosta ironije u vezi sa Teslom. Stvari koje nam je Tesla podario gotovo da ih nije moguće nabrojati. Ne bi smo imali bežične mikrofone, ne bi smo imali naizmjeničnu struju niti ovaj tip rasvjete. Ne bi smo imali većinu stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, koje su potekle iz Tesline imaginacije. Na kraju, Tesla je bio diskreditovan. Tretirali su ga kao ludaka. Bio je iskorišten i pokrali su njegove stvari. Konačno, nije mu odato poštovanje a opet on je u svakom smislu izmjenio način na koji živimo. To mi je čudno i žalosno, ali glavni razlog zbog kojeg trebamo pamtiti da je Tesla bio diskreditovan jeste zbog toga što je njegovo pravo interesovanje bilo besplatna energija za sve ljude i njegova želja da pronađe načine koji bi u osnovi onemogućili ratovanje, korišćenjem štitova zasnovanih na akceleraciji čestica ili - zracima smrti kako ih zovu. Tesla je želio stanje bez ratova i besplatnu energiju. To nam je, zbog sada prisutnog korporativnog, gotovo kripto-fašizma u svijetu, uskraćeno, a opet, te stvari su potpuno moguće. Ne moramo da koristimo vrste vozila koja sagorijevaju fosilna goriva. Postoji mnogo alternativa. Ne moramo plaćati korporacijama za energiju. Postoje drugi načini da se to desi, ali mali procenat ljudi koji kontroliše svo to bogatstvo su u osnovi korporacije i oni su odlučili za nas. Tako da bi mi trebali da se sjetimo šta je Tesla želio za nas a onda da pogledamo ono što imamo danas. Postoji veliko pitanje zašto su stvari postavljene ovako umjesto na drugi način. Tesla je veoma značajan za sve nas, zbog toga kako živimo, ali njegove ideje i ideali su takođe veoma dragocjeni, a iskorišćeni su i nastoji ih se zaboraviti. Ali on neće biti zaboravljen. Nadam se.

Izvor

jesi li gledao The Addiction paskale?
kakva je to filmcina