Reporteri Pressa proverili kako za hleb zarađuju ljudi primorani da rade u trećoj smeni, dok većina Beograđana spava



Kiša već satima ne odustaje od namere da potopi grad. Ponoć je rekla svoje i utekla u zavetrinu. Pandur drema u „pežou" - bilo bi veselo udariti po krovu i reći mu: „Srećan rad", pa u trk pre nego što zapuca onako bunovan. Šta čini treća smena dok resto Beograda spava ili bludniči? Čini što mora - radi, valjda. Ovo je slovo o njima.

Pred „Politikom" kunjaju taksisti, najbolji hroničari beogradskih noći. Ako neko poznaje „misterhajdovsku" stranu ovog grada - to su oni. Upadamo u poslednji u nizu. Nekakva limuzina, čini se, ali ko će da zagleda po ovoj kiši.

Baraba ima i u podne

- Zdravo, prijatelju! Ne, ne, ne pali, nismo mušterije, novinari...

- Dragan Stavrov, drago mi je, novinari! Recite, šta mogu da učinim za „sedmu silu" večeras - pita još ne verujući da smo zaista to za šta se predstavljamo. Doduše, i ličimo na otimače pazara, ali...

- Aaaa, treća smena?! Dobro se neko i nas setio - prihvata priču.

- Samo nju radim, već godinama. Ni sam ne znam koliko već. Jednostavno, više nisam za dan. Ne funkcionišem po onoj gužvi i besciljnoj trci s vremenom. Doduše, pokušao sam u jednom trenutku da se vratim u dnevnu smenu, ali ne ide. Ne mogu. Ovako, izađem na ulicu koji sat pre ponoći, vrtim do pet-šest izjutra i sasvim mi je OK. Ma, noć je banja! Prođeš ulicama „na keca", jeste da bude manje posla nego danju, ali su cene jače pa se sve to amortizuje. Bude tu i tamo sitnijih problema, pijanih baraba koje neće da plate, galamdžija, ali takvih ima i u podne. A i znam ja kako s takvima da izađem na kraj. Izbaždario sam se na noć i to je to. Do kraja! Dokad budem mogao da motam volan, samo noć - primili k znanju, ali moramo dalje. Još toliko njih moramo da isprepadamo legendarnom replikom: „A vi, kako ste?! Će izađete na novine, majke mi! Ka-d?!"



Elem, neko je jednom rekao da su u ovo doba na ulici samo kurve, pekari i lopovi... Vozači GSP-a nisu ni u jednoj od pomenutih profesija, naravno, ali ova noć je i „njihov dan". Kao i svaka druga, uostalom. Oni i taksisti su joj najvernije „mušterije". Ali, neki strah je valjda ušao u ljude, noć odavno ovde ne nosi mir - kako priđemo vozačevom prozoru i predstavimo se, otrese nas k'o seljak pivo ispred zadruge. Već i prolaznici podozrivo gledaju dok nas autobušdžije ćuškaju od sebe kao šugave štence.

- Ma, pusti tu priču, vi ste iz DB-a... - majku mu, pa gde se baš nama zalomi ovaj „Ilija Čvorović" od tolikog sveta?!

- Pun vas je Trg Republike večeras. Šta je, je l' hapsite nekog - slušamo i ne verujemo.

Nepoverljive autobuždžije

- Novinari, a?! DB ste vi, znam vas! Sad hoćete da me navučete da pričam kao za novine - izvirio je kroz prozorče brektave kljusine s neke od prigradskih linija da nas osmotri i potvrdi svoju sumnju.

- Pih, kako nas provali tako brzo?! Jeste, druže, DB da debejskije ne može biti, ali nikome ne govori. Međutim, u zakonskoj si obavezi da odgovoriš na pitanja ovlašćenog službenog lica, što će reći, nas, pa, pričaj: da li se Ratko Mladić tokom noći vozio u vašem autobusu? - hajde da igramo njegovu igru kad ne može drugačije.

- Budalo! - prepodobi se čovek. Čekaj, stani, kako, bre, sad mi budale?! Pa, ko od nas vidi Trg pun operativaca obaveštajne službe?! Dobro, ćeraćemo se još, biće dana, ovaj, noći, pardon.



Da ne bi Saše, odosmo mi s Trga suznih očiju. Bistri svoje sate u trafičici pod lipom. Baš onoj što prva strada kada su kakva dešavanja naroda na Trgu.

- Samo da se sračunam... Osma godina u noćnoj, bogme - kaže pomirljivo.

- Ma, idu, protrče. Na takvom sam mestu da neko uvek dođe i prođe pa i ne osetim noć. Trg je uvek živ, bez razlike - zdravo ti nama ostaj, brate Sale, vakat je da od zadate nam teme izvučemo nekakvu dobrobit - pekara, jakako.



Tačnije, buregdžinica, i to „Sarajevo", u strogom centru grada. Em je najbolja klopa u gradu, em radi od 00 do 24, em je osoblje vazda ljubazno.

- Dobro veče, mi smo iz DB-a, ali povremeno honorarišemo za Press, jeste li za razgovor barem trećinu koliko smo mi za burek? - još s vrata pitamo slađano devojče za pultom.
- Izvolite, a o čemu? - na pitanje se, sasvim logično, odgovara kontrapitanjem.

Iskradanje iz kuće

- Uobičajeno, Barak Obama, Gruzija, akcelerator „božje čestice", Inke, Maje, tako te neobavezne teme - hm, duhovitost nam večeras i ne ide od ruke.

- U pekari sam dosta dugo, ali u noćnoj smeni tek nekih 10 meseci. Morala sam, zbog dece (Leonora i Lazar), suprug mi radi do pet popodne, a ne bi imao ko da ih čuva kada bih i ja radila dnevnu smenu. Je l' teško?! Ne pitaj! Ali, ne rad, već to što moram da se iskradam iz kuće kada krenem na posao jer deca plaču kada vide da se spremam. To što me njihov plač ispraća iz kuće. Ujutru stignem nešto ili ništa da odspavam dok se oni ne probude, ali ne mari. Za porodicu sve - zbori Goca Arsenović, ni za trenutak ne stajući s poslom. To da se ovde odlično jede ne znamo samo mi - navalio narod na burek k'o da ga sutra neće biti. U stvari, već je sutra. Vala, dosta je bilo - dobro ti jutro, Beograde, i laku noć.
 

Izvor: Press

2 godine 


Istina