Citati
Ako si se uputio prema cilju i putem poceo da zastajkujes i da kamenjemem gadjas svakoga psa koji laje na tebe, nikad neces stici na cilj.

Svaka ljubav prolazi a neslaganje zauvjek ostaje.

Fantazija je prirodna snaga u covjeku i ako joj se ne udovolji, ona ce ili nestati ili obratno – razbuktat ce se prekomjerno a to je i stetno.

Postoji srdacnost koja se povjerava svima i svakome, ne racunajuci na zlobne podsmjehe. Takvi su ljudi uvijek ograniceni jer su spremni da sve najvrednije izvade iz srca i poloze pred pred prvoga na kojeg naidju.

Nekoga je bolje imati medju neprijateljima nego medju prijateljima.

Svemu ima granica, koju je opasno prekoraciti, jer kad je prekoracis, ne mozes vise nazad.

Za covjeka nema nista primamljivije od slobode njegove savjesti, ali ni nista teze.

U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strascu.

Zaljubiti se ne znaci voljeti. Covjek se moze zaljubiti i mrzeci.

Tajna covjecjeg zivota nije u tome da samo zivi, vec u tome zasto zivi.

Nista na svjetu nije teze od iskrenosti i nema nista lakse od laskanja.

Glupan koji je postao svjestan da je glupan nije vise glupan.

Oni koji znaju da govore, govore kratko.

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah mislis na zahvalnost, onda nisi darovao, vec prodao.

Sve je moguce...sve je nadohvat ruke..samo se covek ne sme predati. Tesko je dok se ne odlucis... tada sve prepreke izgledaju neprelazne... sve teskoce nesavladive...Ali kada otkines od sebe neodlucnost... kad pobedis svoju malodusnost..otvore se pred tobom nesluceni putevi...i svet vise nije skucen ni pun pretnji..


Zivot nije sirok, ravan tunel kojim putujemo neometano, vec lavirint prepun staza, kroz koji se moramo probijati, izgubljeni i zbunjeni, svaki cas suoceni sa corsokakom... Ali ako imamo vere, vrata ce se uvek otvarati pred nama, mozda ne ona koja smo zamislili nego ona koja ce na kraju biti najbolja za nas....



Nasmejao se samom sebi... Shvatio je da strah samo pogorsava stvari, onda je uradio ono sto bi radio kad ga ne bi bilo strah... krenuo je u neistrazenom pravcu....


...jer nemoguce je samo ono sto ogranicava nas um verujuci u neznanje ili nepostojanje!

"The development of my philosophy came about as follows: My wife, inviting me to sample her very first souffle, accidentally dropped a spoonful of it on my foot, fracturing several small bones. Doctors were called in, X-rays taken and examined, and I was ordered to bed for a month. During this convalescence, I turned to works of some of Western society's most formidable thinkers - a stack of books I had laid aside for just an eventuality. Scorning chronological order, I began with Kierkegaard and Sartre, then moved quickly to Spinoza, Hume, Kafka, and Camus. I was not bored, as I had feared I might be; rather, I found myself fascinated by the alacrity with which great minds unflinchingly attacked morality, art, ethics, life, and death. I remember my reaction to a typically luminous observation of Kierkegaard's: "Such a relation which relates itself to its own self (that is to say, a self) must either have constitued itself or have been constitued by another." The concept brought tears to my eyes. My word, I thought, to be that clever! (I'm a man who has trouble writing two meaningful sentences on "My Day at the Zoo.") True, the passage was totally incomprehensible to me, but what of it as long as Kierkegaard was having fun? Suddenly confident that metaphysics was the work I have always been meant to do, I took up my pen and began at once to jot down the first of my own musings. The work proceeded apace, and in a mere two afternoons - with time out for dozing and trying to get the two little BBs into the eyes of the bear - I had completed the philosophical work that I am hoping will not be uncovered until after my death, or until the year 3000 (whichever comes first), and which I modestly believe will assure me a place of reverence among history's weightiest thinkers. Here is but a small sample of the main body of intellectual treasure that I leave for posterity, or until the cleaning woman comes."

"Complete Prose"
Woody Allen

"Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima cercicu i sincica - slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: "On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: "Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji..."
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te." Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?" Ona kaze: "Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis." A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Sampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi volimo nasa Jugoslavija." I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao - nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kazu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: "Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kazu oni. "Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo citavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kazem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: "Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili..."

Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihajlovic

"Život je izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora a pravi kako hoće. Život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem."

Meša Selimović

... Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve, ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti. Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem ( ta se čežnje odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta čežnja odnosi se samo na jednu ženu).

Kundera '' Nepodnošljiva lakoća postojanja''

Do kraja mog života...



Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti.
Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuće večnosti,juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeći način...
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfučijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
- da vodim računa o svojim rečima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vređam;
- da sve koje susrećem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reči ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, ćutnje;
- da budem saosećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
- da što pre budem dobar sa svima, imajući uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.
- Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da neprestano podsećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uproleće;
- da shvatim da me život uvek nagrađuje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razloga da očekujem nešto preko toga;
- da uvek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće;
- da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je reč, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
- da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu, luci nesreće;
- da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
- da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da će me neko izvesno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
- da uvek iznova podsećam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
- da se grčevito držim svojih snova i planova za lepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, već samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
- da ne podležem strahu od neuspeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
- da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srećne sudbine;
- da se podsetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbegavati;
- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisećajući one priče koju sam često čuo, o čoveku koji je bio nesrećan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čoveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osećanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
- da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim nečijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osećam i koliko sam uključen u svet oko sebe;
- da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;
- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
- da se uvek podsećam da moram da uložim vreme i energiju u povećanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspeh sam dođe, a ja sada znam da jedina šansa da se dođe do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode...
- da drugima činim ono što bih želeo da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snađe, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana...


Og Magdino, Povratak staretinara

"Idiot"-Dostojevski

Ali bolje da vam pripovijedam o drugom mojem sastanku, lanjske godine, s jednim čovjekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako rijetko događa ovakva zgoda. Taj je čovjek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude strijeljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku tih dviju osuda, proživio je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uvjerenju da će za nekoliko minuta naglo umrijeti. Silno sam volio slušati kad se sjećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, inekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sjećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova. Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bijele ogrtače), a na glave im ponaticali bijele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode k stupovima. Svećenik s križem obišao sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije biloviše. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživjeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli naposljednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vrijeme da se oprosti s drugovima, odredio za to dvije minute, zatim je još dvije minute odredio da posljednji putpomisli o sebi, a zatim da se posljednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sjećao da je uredio baš to troje i da je baštako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, sjeća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dvije minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unaprijed o čemu će misliti: htio je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, netko ili nešto - tko dakle? A gdje? Sve je to mislio da riješi za te dvije minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sjećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsijevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minutenekako sliti s njima ... Neizvjesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u cio vijek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrijele.

Postoje tri velike strasti.Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio. ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

Meša Selimović

"I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."

Mika Antic