"Ali ja vam kažem, blagorodne starešine zajednica, da su ti  krstovi, što se tiče nacrta, građe i izrade, ovi isti rimski krstovi  s kojih vise krvavi ostaci naše braće. Jer su krstovi stari, ali su nove krstonoše: i grešnike su odmenili pravednici.

Zato, izjednačeni u bolu, razlučeni u spomenu što ga ostav­ljaju, izjednačeni u ishodu a razdvojeni u razlozima svojih muka, vise na krstovima pravednici pored grešnika, razbojnici između svetaca i zločinci između čednih.

I nema reči između njih: niti će krivac moliti nevinog da ga zastupa, niti će se nevini setiti krivca da ga uzme u zaštitu.

Jer se neće više ponoviti da krivac reče nevinom: opomeni me se kad dođeš u carstvo svoje!"

Pekic ~ Vreme cuda

Doći će vrijeme kad neću imati šta da vam kažem. – O tome bih htio da govorim, ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog, netačnog i pretjeranog. Ne, neće to biti nikakvo naročito vrijeme, niti će naročito doći, ali eto, tako se mi visoko i više-manje netačno uvijek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama. Ne, neće doći nikakvo naročito “vrijeme”, nego će prosto, u nezaustavivom toku događaja i promjena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Neće to biti ništa krupno ni važno, to što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam), i kad sam zaista i kazivao. Ali eto, ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam), dozvoljavam sebi da pomišljam na trenutak, koji je siguran kao i budućnost sama, kad neću imati više šta da vam kažem. – Neće to biti nestanak moj sa svijeta ni odlazak pod zemlju,nego predvorje smrti ili, ako hoćete, izlazna stanica života. Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hljeb – a neću ništa imati da vam kažem.

Godinama i danima ja sam vam govorio o svijetu oko sebe i o tome kako ga ja vidim i osjećam. Nekad je to bilo ono što ste očekivali od mene, a ponekad je vaše očekivanje bilo i prevareno. Ali, svakako se time stvorila između vas i mene izvjesna navika, za mene gotovo obaveza: da ja kazujem a vi da primate, i da sudite o onom što sam rekao. Stoga osjećam potrebu da večeras govorim o tome sa vama, da vam se unaprijed izvinim i da to već sada kažem. Jer, kad to vrijeme zaista nastupi, ja možda neću biti svjestan toga, neću se sjetiti ili neću ni moći da vam to kažem.

Doći će vrijeme kad više neću imati šta da vam kažem.

Ivo Andrić

Divan citat Vojvodjanka

 

Privlačna je samo ženidba iz ljubavi; oženiti se devojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na pijaci nepotrebnu stvar samo zato što je lepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, polna privlačnost, jedno telo…sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije reč o simpatičnoj devojci, nego o voljenoj.

Anton Pavlovič Čehov

“Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.”

Pekic

Vucja So


Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke


I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke


I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi


Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena


I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju."

Jovan Dučić

Mrzim te mlade cure, te životinjice, okrutne u svojoj mladosti, bez atoma solidarnosti prema starijoj ženi, biće i njima jednom trideset, i trideset pet, i četrdeset godina, samo neka mi niko ne govori da ga je voljela, zar takva djevojka zna šta je ljubav, legne sa svakim prvo veče, nema morala, nema stida, do dna duše vrijeđa me svako ko me uporedi s takvim curama, i to samo zbog toga što sam kao udata doživjela nekoliko avantura sa drugim muškarcima. Ja sam, za razliku od njih, uvijek tražila ljubav, a ako sam se i prevarila pa je nisam našla ondje gdje sam je tražila, okretala sam se s jezom i odlazila, odlazila na drugu stranu, iako znam kako bi bilo jednostavno zaboraviti mladenački san o ljubavi, zaboraviti ga, prijeći granicu i naći se u carstvu čudne slobode u kojem nema ni stida, ni ustručavanja, ni morala, u carstvu čudne odvratne slobode u kojem je sve dopušteno, u kojem treba samo slušati kako u čovjeku pulsira seks, ta zvijer. Ali znam i to da bih, kad bih prekoračila tu granicu, izgubila svoje vlastito ja, postala bih neko drugi, uopšte ne znam ko, i užasavam se toga, te strašne promjene, i zato tražim ljubav, očajnički tražim ljubav u koju bih mogla stupiti ovakva kakva sam još uvijek, sa svojim starim snovima i idealima, zato što ne želim da mi se život prelomi napola, hoću da ostane čitav od početka do kraja, i zato sam bila kao opijena kad sam te upoznala, Ludvik, Ludvik…

Milan Kundera

Тврд је орах воћка чудновата, не сломих га ал' зубе поломи. 

Neke greške se prave samo jednom. I posle njih se, naravno, kajemo, jer kada izgubiš poslednju šansu, put za povratak…nemoguće je naći.

Ali ipak, nikad se nemoj smejati onima koji zbog ljubavi gube ponos, već onima koji zbog ponosa gube ljubav…

…Jer nije ista stvar kada je čovek u pustinji i kada je pustinja u čoveku…