Najstarija životinja na svetu

Naučnici tvrde da je školjka, pronađena na obalama Islanda, najstarija životinja ikada nađena.

Školjka je stara između 405 i 410 godina, a nazvana je Ming, po kineskoj dinastiji koja je vladala u vreme kada je životinja rođena.

Naučnici se nadaju da bi ovaj mekušac mogao da pomogne u proučavanju starenja i dugovečnosti.

Istraživači su dobili preko 40 000 funti za istraživanje dugovečne školjke. Starost životinje utvrđena je prebrojavanjem prstenova na oklopu školjke koji se, kao i godovi drveća, stvaraju svake godine.

Takođe, oklop ove školjke može da pruži i informacije o klimatskim promenama u okeanu tokom četiri veka.

Istraživač Richar Faragher kaže da se trenutno vrše ispitivanja, koja će pokazati na koji način je životinja uspela da ostane zdrava toliko vremena, kao i da očuva svoj nervni sistem. Postoje indicije da je za dug životni vek školjke zaslužan njen miran život bez mnogo stresa i uzbuđenja.

“Mora da je to bio veoma dosadan život“, kažu naučnici.

svevesti

Šire se "mrtve zone" na dnu okeana

Vašington -- Delovi dna okeana, nazvani "mrtve zone", šire se u svetu zabrinjavajućom brzinom, upozorili su američki naučnici.


Ugrožen opstanak živih morskih vrsta na dnu okeana

To su delovi dna okeana uz obalu koji imaju toliki manjak kiseonika da većina morskog života ne može da preživi. Glavni krivci za taj trend su azot i fosfor iz veštačkih đubriva, koji dospevaju u priobalne vode tako što ih sa poljoprivrednih polja odnose potoci i reke, navodi se u studiji objavljenoj u stručnom časopisu "Sajens", preneo je Rojters.

Azotni spojevi nastali sagorevanjem fosilnih goriva, posebno u elektranama i automobilima, takođe dospevaju u zemlju, a odatle i u priobalne vode, objasnili su naučnici.

Samo tokom ove decenije je broj "mrtvih zona" u priobalju porastao za oko jedne trećine, na 405 u svetu, a skupine tih zona su primećene uz obalu SAD i Evrope. Sve zone zajedno zauzimaju površinu od 250.000 kvadratnih kilometara.

Najveća zona na svetu, površine 80.000 kvadratnih kilometara, nalazi se u Baltičkom moru, dok se druge dve po veličini nalaze u Meksičkom zalivu, kod ušća reke Misisipi, i u delti reke Jangce, u Kini.

Mrtve zone nastaju kad prevelike količine hranjivih tvari, a posebno azota i fosfora, dospeju u priobalne vode i podstaknu nagli rast algi.

Kad one odumru i potonu na morsko dno, obezbeđuju odličan izvor hrane za bakterije, koje troše kiseonik iz okolne vode. Kao rezultat toga, nastaju velika područja morskog dna sa količinom kiseonika nedovoljnom za opstanak većine morskih živih vrsta.



Izvor: B92

Naučnofantastične ideje se ostvaruju : život u hotelu na dnu mora

Ideja o tome da se ljudska rasa nastani u dubokim morima i okeanima ili u središtu zemlje, vodi poreklo još od avanturističkih i naučnofantastičnih romana Žila Verna. Jedna od najnovijih je Hydropolis, koji je prvobitno bio zamišljen kao grad u svemiru.



Nemački aero-naučnik i inženjer Joakim Hauser se 1999. godine priključio timu DASA Bremen kako bi istražio mogućnost za izgradnju prvog turističkog hotela u svemiru. Najviše vremena, tokom istraživačke faze projekta, naučnici su potrošili na istraživanju percepcije ljudske vrste u svemirskim uslovima.
Uz pomoć prethodnih istraživanja, Hauser dolazi na ideju da svemir zameni vodom. Svi radovi na projektu, kao i celokupna finansijska konstrukcija, bili su završeni do početka 2001. godine.
Hauserova ideja bazirala se na fuziji čovekove težnje da postane gospodar podvodnog sveta. Tim povodom, sastavljen je tim od istaknutih biologa, naučnika, inženjera, dizajnera, ekonomista, sa ciljem da do kraja 2002. prezentuju koncept podvodnog hotela u Dubaiju. Sve ovo je ostvareno u dogovoru s vladom Dubaija i drugim investitorima. Već početkom 2005. Hydropolis postaje projekat moguć i na drugim lokacijama.
Prestonica futurističke arhitekture postaće lokacija jednog od najneverovatnijih ugostiteljskih objekata na svetu. Ovo čudo arhitekture oduhvata tri elementa: kopnenu stanicu za doček gostiju, vozni tunel koji povezuje stanicu i hotel i glavnu zgradu sa preko 220 apartmana u vidu podmornice. Cela ova površina pokriva prostor veličine 260 hektara, odnosno ceo londonski Hajd park.
Hauserova filozofija je bila: „Jednom kada krenete da ulazite dublje i dublje u temu, ne možete da ne ostanete fascinirani. Ljudi sadrže 80 procenata vode, a bez vode nema života.“
Objekat hotela „Hydropolis“ predstavlja reprodukciju ljudskog organizma u vidu strukture same građevine, postignutu analogijom između filozofije čoveka i arhitekture. Hotel je geometrijskog oblika broja osam koji leži na vodi, a unutar krugova nalaze se sobe, apartmani, sale i dvorane. Ovo se može porediti s ljudskim organizmom: motor funkcioniše, a nervni i kardiovaskularni sistemi predstavljaju puls celokupnog života.
Što se same kopnene stanice tiče, ona je zamišljena tako da ima više nivoa i samim tim ne predstavlja samo prolaznu tačku. Osim vozne stanice, ovde se nalaze i klinike za kozmetičku hirurgiju, laboratorija za biološka istraživanja, amfiteatri i konferencijske sale. Tu su, naravno, i restorani, bioskop, parking i sobe za osoblje hotela.
Kao što se lako može pretpostaviti, cene u ovom hotelu nisu daleko su od naivnih, s obzirom na to da je iznos uloženog novca u ovaj projekat 550 miliona evra! Postavlja se pitanje - kako ovakav projekat utiče na ekologiju i hidrosferu? Na ovakva pitanja su sigurno odgovarali Hauser i njegov tim, a pošto je projekat odobren, sigurno nisu pali na testu.



Izvor: Blic

Podvodne pustinje

U proteklih pola stoleća proširila su se prostranstva s manjkom kiseonika u tropskim delovima sva tri okeana, što bi moglo da ugrozi i biljni i životinjski svet. Ali nemojte ovo pobrkati s „mrtvim područjima” u priobalnim vodama



EKOLOGIJA
„Podvodne pustinje” ili vodena prostranstva s manjkom kiseonika u tropskim delovima okeana su se, prema najsvežijim merenjima, za proteklih pet decenija proširile. Na sličan način kao što peskovite na kopnu preotimaju plodno zemljište.

Najverovatniji uzrok tome je sveopšte otopljenje, a klimatska predviđanja nagovešćuju da se to nastaviti, s mogućnoššću da ugrozi i morska stvorenja i morsko rastinje. Podaci se najviše tiču slojeva zvanih „područja s najmanje kiseonika”, u kojima je najmanje ovog gasa rastvoreno. I pri tome se šire i na gore i na dole, i u manje i u veće dubine.

Odavno klimatolozi obrazlažu da je zagrevanje morske površine plod ljudskog delovanja koje sputava prirodno mešanje vode i sprečava da kiseonik iz jednih prodre u druge slojeve. Najnoviji saznanja ukazuju da je pojava započela. Lotar Štrama sa Univerziteta u Kilu (Nemačka) merio je rasprostiranje kiseonika na dubinama od 300 do 700 metara krstareći tropskim krajevima sva tri okeana. Kada su podaci pridodati ranijim sklopljena je slika kretanja u minulih 50 godina.

Ukupna količina kiseonika se smanjila, saopšteno je nedavno u uglednom časopisu „Nauka” (Science), a delovi istočnog Tihog i severnog Indijskog su razvrstani u oskudevajuće, što znači da je životodavni gas opao toliko da je živi svet ugrožen.

U siromašnim vodama azot ne stupa u međudejstvo s kiseonikom da bi se obrazovao biološki dostupan nitrat. Organizmi na dnu „lanca ishrane”, kao što su planktoni, ne unose dovoljno hranljivih sastojaka da bi preživeli. Konačan uticaj na ribolov teško je predvideti, zato što su uključeni mnogi složeni mehanizmi.

Izvesno je da istraživanje predstavlja početnu tačku u sagledavanju biohemijskih i bioloških posledica.

Upliv na ribolov može da bude posredan, zato što su područja siromašna kiseonikom udaljena od obala pokraj kojih se najviše lovi, navodi Endru Solou, rukovodilac Centra za pomorsku politiku Okeanografskog instituta u Masačusetsu (SAD).

Veoma je važno da se „podvodne pustinje” ne pobrkaju s „mrtvim područjima” u priobalnim vodama, od kojih je najčuveniji u Meksičkom zalivu, a nastao je oticanjem đubriva bogatog azotom. Zato su se namnožili fitoplanktoni; kada oni uginu, mikrobi koji sada imaju hrane u izobilju počinju da usisavaju kiseonik.

Usmerenje je zabrinjavajuće, objašnjava Lorens Mi iz Pomorskog instituta u Plimutu (Velika Britanija). A to je samo jedna kockica u slagalici koja se naziva – klimatske promene. Pomenuti istraživač ističe da nije nimalo lako kazati koliko bi trebalo kiseonik da opadne da bi živi svet bio pogođen.

Ukoliko bi se područja s manjkom rasprostrla ka površini, dospela bi do plitkih voda obasjanim suncem u kojima obitavaju mnoge vrste riba. Čim se upetljate u „lanac ishrane”, nadajte se svakojakim nenadanim udarcima.

Već se najavljuje sledeće proučavanje u kojem će saradnici Nacionalne uprave za okeane i atmosferu iz Sjedinjenih Država pokušati da iscrtaju kartu protezanja okeanskih voda s manjkom kiseonika na svim meridijanima – i u širinu i u dubinu.



Izvor: Politika

Океани нису били никад топлији

Климатолози за пораст температуре у океанима криве комбинацију природног феномена Ел Њина и глобалног загревања које је скривио човек. Температурни рекорди на морима и океанима злокобнији су знак глобалног загревања од пораста температуре ваздуха, јер се море спорије загрева и не хлади се тако лако, кажу климатолози.



Тако се овог лета могло без проблема пливати на североисточним америчким обалама Атлантика, јер је температура мора достизала пријатних 22 степена.
У водама Мексичког залива, где топло море подстиче стварање урагана, температура океана се креће око 32 степена.
Већина водене површине на северној хемисфери има вишу температуру од нормалне. За степен и по топлији су Тихи и Индијски океан, али највеће повећање температуре забележено је око Арктика.

Правда

 

  bice toga jos kada se vratim sa zasluzenog letovanja... sad vec kisovanja

Valjda El Ninjo

  za onog ko pročita bar jedan članak

 

Džinovska lignja:



Izvor Wikipedia

Jedan primerak se čuva zamrznut u komadu leda, u Australiji.