Професор кажњен, хулиган ослобођен

СЛОБОДАН МИРИЋ    17. 12. 2009.

Оџаци - Професор историје у Основној школи „Јожеф Атила“ у Богојеву Младен Медић може да бира: да плати новчану казну од 5.000 динара или да одлежи десет дана у затвору због ометања јавног реда и мира у дворишту школе у којој је запослен. Он каже да ће у знак протеста, ако његова жалба не буде усвојена - казну одлежати у затвору.

Медић се прошле године за време дежурства физички обрачунао са Д. Б. (17) из Богојева који није прихватио његов изричит захтев да напусти двориште где је дошао да задиркује девојчице. Судија за прекршаје је, међутим, малолетника ослободио одговорности.

У том сукобу, о коме је „Блиц“ извештавао, Медићу је прискочио у помоћ колега са посла, професор физичког васпитања Воја Златановић, па су заједно успели да натерају двојицу старијих малолетника, иначе Рома из села, да напусте двориште.

Младен Медић сматра да се у критичном моменту за време великог школског одмора није могао повући пред насилним понашањем Д. Б. због великог броја својих ученика који су посматрали сукоб.

- Понадао сам се да ће он ипак напустити школско двориште поштујући мене као скоро дупло старијег и установу којој припада двориште где је и он био ђак - каже Медић. Међутим, он је наступио одмах агресивно, тако да нисам имао избора, могао сам једино да побегнем у зборницу и да ми се деца смеју - правда се Медић.

У школи у Богојеву наставници се нерадо сећају овог догађаја, а директорка Едита Ковач рекла је да је Медић озбиљан професор и да мора да буде строг јер предаје ромској деци која су „мало немирнија и слободнија“. - Због тога не бих коментарисала овај случај и надам се да неће никада више поновити - рекла је Ковачева.

У школи смо сазнали да је Д. Б. несвршени ђак те школе, те да је долазио да малтретира децу и раније.
 
Полицајци су оценили да је дежурни наставник Медић требало да њих позове да реше спорно питање.

- За то нисам имао времена, дечак је крупан и физички јак без обзира на то што има 17 година, нисам ништа могао него да се браним - одговара професор.
Судија за прекршаје мислио је што и полиција и закључио да је Медић прекорачио овлашћења дежурног наставника.

Директори школа бране професора

Са колегијума директора основних школа општине Оџаци председавајући Влада Станчић пренео је изненађеност колега расплетом случаја и додао да је време да и професоре неко заштити.
- Он је бранио интегритет својих ученика од лица која нису смела да уђу у простор школе и ту нема никаквих прекорачења, став је свих 10 директора основних школа у општини Оџаци - каже Станчић.

http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/125902/Profesor-kaznjen-huligan-osloboden

I део
--------------------------------------------------------------------------------------------------
Младен Медић
ПЕТ ДАНА
 
Уводна напомена Уредништва: Пре две године наш сарадник, наставник историје у основној школи у Богојеву у Војводини, Младен Медић из оближњих Оџака, покушао је, у недостатку школског обезбеђења, да из школског дворишта одстрани једног Рома који је терорисао ђаке. Пошто изгредник није хтео да изађе дошло је до вербалног па физичког сукоба који се завршио код судије за прекршаје, који је Младена осудио на новчану казну а Циганина само опоменуо. Одбивши да плати за нешто за шта није крив, Медић је отишао на издржавање затворске казне од пет дана, законом прописаних у замену за новчану суму. (Његов приказ целог догађаја потражити овде.)
 
Атмосфера је оно што затвор чини затвором.

Тешка смеша параноје, страха и мржње је нешто што се безмало физички осећа. Она почиње већ са пријавницом сомборског затвора смештеног наспрам зграде Жупаније, а појачава се уласком у сам павиљон, где се допуњава специфичним мирисом сплачина из оближње кухиње, и кромпира смештеног у подрумском ходнику.
“Јеси ли ти на пријему ?” питају ме полицајци и чиновнице који пролазе.
Док се чиновнице и труде да упуте неки, барем сажаљив осмех, полицајци су редом намргођени. Одмеравају ме, навикли да обрађују људски материјал. Већина ме међутим игнорише, разговарајући некако преко моје главе.
“Ајде, прођи кроз детектор за метал и уђи овамо,” упућује ме чувар – Ликота неки, по нагласку.
Преузима ме други, који и изгледом оправдава свој надимак ‘‘Мргуд’‘:
“Дођи вамо Медићу.”
Улазим у собицу крај степеништа, на претрес и мене и мог ранца.
“Скини се скроз и чучни.”
Питам се хоће ли ми гурати пендрек у гузицу или само загледати.
“Ти си Медићу из Апатина?” пита ме Ликота.
“Не. Из Оџака.”
“А ја мислио да су сви Медићи Апатинци?!”
“Шта имаш од школе?” Мргуд ће.
“Завршио сам филозофски у Новом Саду.”
Мргуд ме води на спрат, пошто сам узео постељину.
Испред нас је низ врата обојених у плаво. Стара су и не стоје чврсто на шаркама. Ипак не постоји већа опасност од бекства, јер већина ‘‘питомаца’‘ ове установе не би бежала ни да их чувари замоле да то ураде, своје ропство носећи са собом.
Мргуд отвара собу број 15, где ме седећи око стола чекају цимери.
“Ово је нови затвореник. Дај му кревет и објасни правила”, обраћа се лику циганских црта.
Тај ме одмах ме одводи до првог кревета на спрат и почиње своју причу, због које ми се од старта не допада:
“Ја сам Марко Пилић и овде сам собни старешина. Ја одлучујем шта ћеш радити и какав је твој положај. Ово је твој кревет. Јеси ли био у војсци?”
“Јесам.”
“Онда знаш како се коцка кревет. Био сам подофицир у војсци и волим ред и дисциплину. Не трпим прљавштину и шале на свој рачун. Ови људи овде ће ти још објаснити ко сам, шта сам, и какав сам. Треба да се упознаш са њима. То су добри, породични људи, неће ти бити лоше са њима”.
Седа за сто и заузима позу Слобе Милошевића, са неке од седница.
“Одакле си Медићу?”
Казујем му.
“Шта си по занимању?”
“Наставник у основној школи.”
“Молим?! Јеси ти луд?”
“Неки мисле да јесам.”
“Е само нам још поп фали, па да све буде комплетно. Па добро наставниче како си доспео овде?”
“Неки кретен је малтретирао децу током мог дежурства, па сам га спуцао у главу неколико пута. Није ни он мене штедео, али на крају њему опомена а мени пет дана робије.”
“А јеси ли више ти њега него он тебе?”
“Јесам.”
“Е ако си га. То је једино важно,” обраћа ми се Боривоје један од десетак преосталих чланова наше ‘‘породице’‘. Прекомандован из Митровице са још једним ликом, служи три године због проневере. Овде одрађује последње дане.
Но, чим је схватио да сам историчар почиње са теоријама:
“Шта мислиш? Да ли је трговина црним робљем била нека врста генетског инжењеринга? Знаш, кад су црнчуге товарили у оне једрењаке и лиферовали у Америку? Само су најјачи преживљавали и онда би господар спаривао такве са најбољим женскама на имању. И наравно да су стварали јаке и квалитетне потомке. Слично су Турци овде радили. Најквалитетније су одводили у јаничаре или убијали. Зато су могли да нам јебу кеву 500 година.”
Ту је и други из Митровице: неки Ковачевић, седам година због убиства.
Прво задужење које добијам је вирење кроз ‘‘шпијунку’‘. У питању је процеп у дрвеним вратима настао од трулежи, таман довољан да се кроз њега уочи стражар у ходнику или не дај боже надзорник Карло.
“Зајеби Карла и можеш да се попнеш на кров, ухватиш себе за гузицу и плакнеш се,” јасан је Пилић.
На мојој стражарској дужности замењују ме момци чудног изгледа: Курди – Азиз, Хамуди и трећи којем име нисам запамтио. Азиз је из северног Ирака, а ова двојица из Сирије. Нису лопови како схватам из разговора са Азизом, који зна енглески.
“Покушали смо да пређемо границу са Мађарском, али су нас Мађари ухватили и изручили вашим властима. Добили смо 10 дана.”
“Како сте дошли довде?”
“Мало пешке, мало стопирајући.”
Али, нису сви Курди избеглице. Питам Салихија из собе број 14:
“Откуд ти овде Салихи?”
“Па крао сам малo“, вели сав снужден.
“Колико је то ‘мало’, Салихи?”
“Па једно 300–400 пута.”
Једва виши од метра Салихи се увлачио у објекте и ‘‘ослобађао’‘ их од новца и беле технике, плен остављајући код малолетне ћерке. Тако у Италији, Немачкој, Енглеској, док га наши нису ухватили. Сада служи три године, пошто је научио језике свих земаља у којима је оперисао.
“Ништа не брини учо. До сутра ћеш платити казну за преостала четири дана, па ћеш збрисати из ове лударе” оглашава се пак громада са једног од кревета.
Коларов – паор из Ковиља, тежак 85 јутара земље. Лала који уз чашицу ракије наизглед сврдла на ситно а  уствари врло лукаво тражи и налази слабости у саговорнику, користећи их потом.

* * *

Око два поподне се отварају врата и иде се на ручак. Притисак донекле отпушта, јер нам се животни простор са 30 повећава на око 200 квадрата. Трпезарија у подруму обложена је тамном дрвенаријом. Пошто су јој зидови повијени и ми се повијамо. У полумраку једемо сплачине у виду неког црног пасуља.
Старији, буљави и безуби човек, масне зализане косе, седи наспрам мене. И он је из собе 15:
“Ја сам Миле Филиповић. Зову ме Ђаво.”
Ето. Упознадох и локалну легенду Каравукова: димњачара, пијаницу, разведеног оца два детета која живе у Хрватској, и не обилазе га. Кад му нестане пара за рачуне, Ђаво направи нешто па га спакују овамо, бар да има да једе.
“Јел знаш Давора Димитријевића?” пита ме.
“Знам.”
“Знаш ли наставника Кољу?”
“Знам и њега.”
“Тасића?”
“Знам и Бору Тасића. Болестан је од рака бешике, док Коља има рак плућа.”
Поједох пола чиније пасуља за који не знам да ли је био црњи он или оно што је било испод Ђаволових ноктију.
Пошто се може телефонирати само између три и пет поподне, сваки пут журим до говорнице. Ниједан разговор са мојима није трајао дуже од минут и по; нема ни потребе. Оцу и мајци само јављам да је све у реду. Могу само да претпоставим шта им се све мота по глави.
“Овде нема силовања нити педерисања” објашњавају ми међутим искуснији робијаши. “Режим је блажи, посете чешће, а има и излазака за викенд. Објекат је иначе мали и све би се брзо сазнало. Такви не би дуго опстали: чувари би их сломили или неко од затвореника… Митровица и Забела, то је већ нешто друго. Тамо нема телефонирања без дозволе, а женско видиш на циганску нову годину.”

* * *

Један од занимљивијих ликова је и Бурговић. Зову га Бургија и не греше. Пошто није одвише снажан, трогодишњу казну покушава да прегура на вештину. Изврстан је цртач и радо прави портрете ‘‘питомаца’‘ ове установе а уме и са речима. Једнако је добар у имитирању људског гласа и карактера – што му нажалост није донело много среће, нарочито кад је опонашао надзорника Карла.
Помињући Горана Давидовића званог Фирер, Бургија каже:
“Није он никакав ‘Фирер’. Тако су га назвале дркаџије попут Динка Грухоњића. Медији су брже боље прихватили и попљували га на три стране. Човек је врхунски образован, за седам месеци овде није ни једаред опсовао. Чанка је позивао на ТВ дуел, а пичка дебела није смела. Чудесна особа. Не знам да је ико икада, и то овде, имао за њега једну ружну реч.”
“Где је сада? Мислио сам да ћу га овде срести.”
“Отишао у Италију. А и што би остајао?! Како изађе на улицу заскочи га 500 пандура. Не може ништа да уради или организује – а само је оном Перовићу поручио да иде у Црну Гору и буде опозиција Милу лопову. Довољно да се против њега покрене необјављени рат на универзитету, медијима и на улици. Чак ни са циганима није овде био у сукобу, а приказали су га као скинхедса.”
(Мислим се: сви смо ми скинхедси. Сви који се не кунемо у светог Карла Попера и одбијамо да се бавимо некрофилијом то јест Југоносталгијом. Сви који не дозвољавамо да нам животе штелују инжињери људских душа, сабијајући нас у све уже оквире исправности/подобности.
Никада у историји, рекао бих Бургији, али он то већ зна, човек није био толико понижен на тако префињен начин. Знам да бих ударао и хватао зубима за гркљан, али кога?!
Источнонемачка обавештајна служба, ШТАЗИ, је била организована у толико мањих пододељења да скоро ниједан њихов радник није имао комплетну слику онога што се догађа. Зато су и могли многи од њих 1989. мирне рећи: “Па шта сам ја то урадио? Само сам ударао печате и стављао потписе.”)
Али, Бургија гледа како да преживи. За њега, робија није школа револуционара. Можете замислити како је онда 2010. са овом малограђанском тиранијом где нови комесари уз помоћ мини-камера и сателита манипулишу, спинују, шаљу у Хаг и Абу Граиб сигурни да им сутра припада као и данас.
У питању је гордост какву себи нису допуштали ни месопотамски краљеви. Док други људи граде куће и породице они граде доктрине који им служе као вештачка брда одакле надзиру и контролишу, несвесни да све то почива на леђима змаја који је почео да се буди…
Слушам Бургију и ћутим.

* * *

Прозивка пред спавање је као у војсци (21.30), a и светло се гаси као у војсци (22.00). Командир страже и његов заменик врше обилазак – Ћосић и Пјевач прве вечери. Тркељишу, што није баш уобичајено. Изгледа да је надзорник Карло добио дојаву о неком контрабанду, па је решио да га пронађе. Ћосић, тежак и тешке руке, која шамаром баца у несвест, обраћа се млађаноме Бибићу:
“Што ниси одмах показао тај радио? Знаш да могу да ти га сад одузмем?“
“Заборавио сам господине командире.”
“Паметна будало.”
Пјевач себе и своје коментаре сматра духовитим. Зато и има да каже понешто за сваког од нас; за моје прејако затегнуте пертле, Милетове ципеле киселе од зноја, Плавшићеве мокре мајице…
После претреса и прозивке, и наш собни старешина Петру Плавшићу, дечку из Сомбора, држи буквицу:
“Слушај момак, посматрам те ових дана и не свиђа ми се твоје понашање: дрзак си и недисциплинован. Као да си код куће, и као да ће неко да те тетоши.”
“Али шта сам то урадио?!” погубио се Плавшић.
“Немој да ми одговараш; сад се и блесав правиш. Ја те лепо питам хоћеш ли терапију и ти рече да хоћеш. Сад пред командиром правиш мајмуна од мене, и предомишљаш се.”
“Сад се боље осећам. Нисам имао никакве задње намере.”
“Не ваља ти посао, дечко, а ово ти је задње упозорење. Ја сам имао само неколико пута проблеме са осуђеницима и ти проблеми су решавани у току једног дана. Мало сам старији од тебе и сретао сам мало опасније играче. Био у Црвеним Береткама и војној безбедности. Са мном нема зезања; утуви то.”
На робији је, учим се, однос снага све. Кривични тлаче прекршајце, стражари и једне и друге, командант страже све њих, а на врху пирамиде свето тројство чине васпитач Хинић, надзорник Карло и управник затвора Илић.
Пилић је само потврђивао положај главног мајмуна у чопору. Мора да се осетио несигуран, проценивши да се однос снага у соби окреће на његову штету, па је то ваљало предупредити.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/pet-dana

II део
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Нисам много спавао тих пет дана. Иначе се тешко привикам на други кревет, а кад се томе дода хркање, шкрипање зубима и запомагање у сну осталих у соби онда вам је јасно. Најгори је Коларов: на Судњи дан неће грмети колико он хрче.
Миле Ђаво користи прилику и крај клозета пали цигарету. Шаљемо га у материну.
Онај који добије задужење у затвору може се сматрати срећним. Јер, потрошити време што брже, уз што мање стреса, тајна је успешног робијања.
Кад чувар око 8-9 ујутру дође и пита:
“Има ли добровољаца?” ваља зато дићи све четири увис и што пре потећи ка вратима.
Тако Плавшић и ја љуштимо кромпир и празилук, Миле Циганин и Мартон Чонка их сецкају, а Коларов нас саветује, као да ишта тај ручак може учинити бољим него иначе. Али, пошто има највише стажа после Пилића, морамо га слушати.
Петар Плавшић с којим љуштим је добар момак. Овде је због вожње у пијаном стању.
“А да. Пичнуо сам и ћалета, јер није престајао да ми звоца о томе.”
 “Колико?”
“Десет дана.”
Зубе слабо чува па бол покушава да ублажи цигарама. Од школе има незавршену средњу. Питам га зашто.
“Ухватио сам директора за гушу.”
Старији сам од њега бар 13 година и наставник сам у школи. Да смо на слободи били бисмо два света.
Док нас двојица плачемо љуштећи, Чонка и Миле, паорских стомачина наслоњених на ивицу астала, раде као да су рођени искључиво за то. Могли би тако пет дана без застоја.
“Одсечеш врх и корен празилука, а ово остало лако ољуштиш” саветује ме Миле. Гост је нашег ‘‘хотела’‘ четири месеца, јер је купио крадену тракторску приколицу. Чонка Мартон је направио слично згрешеније.
По обављеном послу добијамо сендвич са рибљом паштетом.
“Опет суво! Четри дана суво једем. Запећи ће ми се говно у гузици, па ће бити муке после”,  жали се Коларов који је најмање радио.
Излазимо у двориште, притиснуто зградама са три стране и затворским зидом са четврте. Део зида краси и стражарска кула, више широка него висока и без страже. За боранију попут нас, рачунају да нема потребе снабдевати је наоружаном посадом.
“Овде је добро” вели Коларов. “Само је шабачка ћуза боља. Тамо је ограда до колена. А и што би бежао? Стално си на отвореном. Увек нешто радиш. Не бију те. Ако забалегаш нешто, Митровица је одмах преко Саве.”
“Ти си Миле из Митровице?”
“Не. Из Лаћарка. То ти је село крај Митровице.”
“Од чега живиш кад ниси овде?”
“Имам земље, а држим и половне ауте које дорадим па продајем.”
“Има ли бакра, гвожђа? Тргујеш ли тим?”
“Наравно. Камион имам. Возим по целој Војводини. За два дана обиђем варош као што су твоји Оџаци и напуним приколицу. Бакар 1000, гвожђе 380 динара кила. Ал то ти је керећи посао. Спаваш у камиону. Храниш се пљескавицама и буреком. Ја сам имао 70 кила, сада преко 100.”
“Шта ти фали?”
“Брате, шта све вреди кад те баксуз потера. Живео сам и у Београду, па накарикао дугове. Везао се тамо са овим Калдарашем. Видео си га у ТВ сали: набијен и глават. Због њега се и увалих у дугове. А породицу треба хранити.”
“Колико вас је?”
“Жена и седморо деце.”
“Са једном женом!?”
“Јок мори!!!” смеје се, руку прекрштених на стомаку. “Са четри жене из четри брака“. Из широко отворених уста вире му четири зуба:
“Ал, људи завидни. ‘Одакле паре циганину?’ Ко да циганин не може да ради заради. Кад су ми у Кули две куће изгореле, нико ми од комшија није у помоћ притекао. Рекох својима: ‘Натраг у Лаћарак’.”
“А је ли учо?” убацује се Коларов. “Шта ти мислиш, зашто затвор зову и прдекана?”
“Не знам. Реци ми.”
“Па човече божији! Шта добијеш кад се наједеш затворског пасуља, бораније и ђувеча?“
“У праву си,” вели Плавшић. “Чак смо организовали и такмичења у прдењу. Подметнеш упаљач крај шупка и да видиш како соба ноћу светли.”
У то, на двориште излази стражар Брка. Пали цигару упаљачем који му додаје Стамболија, ложач.
“Уби ме ова демократија,” говори Брка, мислећи на забрану пушења у просторијама државних установа.
Постајемо Западњаци од репа, место од главе.

* * *


НЕ ЗАБОРАВИ
ДА ЗАБОРАВЉЕНИ
НИКАД НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ
ОНЕ КОЈИ СУ ИХ ЗАБОРАВИЛИ
читам у полулежећем ставу запис на шпер плочи од кревета. Ту је и:
КОЉЕМ  СВЕ ШТО
НИЈЕ ЛОПОВСКО
Или:
ДОБРИ БОЖЕ
ТЕБИ СУ ПОЗНАТИ ПУТЕВИ МНОГИ
ПОКАЖИ МИ БАР ЈЕДАН
КОЈИ ОДАВДЕ ВОДИ
Ту је и потпис Оџачанина, Саше Класа из августа 2008, пре него што ће изаћи. Септембра 2008. беше наиме претукао и покушао да силује сопствену мајку. Сад је у Митровици.
Кога ли то поправљају овакве установе, и институције уопште? У њих се улази уплашен, излази бесан и понижен. Затвор је, схватам, изоштрена, непорецива слика нашег модерног живота где је насиље свакодневно, систематично и ситно. Увреда, сплетка и оно кинеско пуштање крви из хиљаду малих рана чини да смо од рођења осуђени на смрт труљењем. Раније се умирало од секире за врат и набијања на колац. Данас те оправљају као дефектну машину. Можда је затвор понајвише то: сервисна станица кроз коју пролазе људске машине.
“Оди вамо профо. Да играмо ‘не љути се човече’.” Зове ме Вукашин Бибић, 21-годишњи рвач, два пута жењен, трећи пут овде. Сада осам дана, због туче. Миле је трећи учесник у игри:
“Ја ћу црвене фигурице. Ми цигани волимо црвено.”
Не зна се ко је више варао и коцкице бацао кварније. Миле побеђује. Разуме се да Пилић не узима учешћа у овако приземним делатностима, седећи на другом крају стола. Његово је да надзире и контролише.
“ Медићу, сутра спреми собу како треба, а не фушерски, да те не би слао Карлу.”
Да смо нешто на улици, у равноправним условима, другу би ми песму певао. Овако, ћутим.
“Видех данас у ходнику старца који једва хода, а ђозлуци му ко пепељаре. Откуд он овде?”
“То је деда Вукоје,” рече Пилић, док краснописом прави нови списак станара собе број 15.
“Он ти је овде легенда,” додаје Миле док баца коцкице да изради Мартина Чонку и Петра Плавшића. “Зове се Вукмановић. Из Срема је. Малтретирали га неки ђилкоши док је орао. Да би их уплашио, он из сачмаре припуца на њихова кола – не на њих – и добије три године робије.”
“Како богаму?!”
Сад ме Коларов гледа као дебила.
“Ти учо имаш своју историју и држи се тога, а у ове се ствари не разумеш. И оно што се овде чује уђе на једно па изађе кроз друго уво. То да знаш.”
Признајем: сваки пут ме изненади тако огољена поквареност. Али, кад чујем паметне и кварне и кад видим како често пролазе, можда је тако и боље.
Највероватније да су Вукоју наместили игру ти ђилкоши с добрим везама, тако да је свој 80-ти рођендан дочекао окружен шверцерима, лудацима и наркоманима. Ипак, остало му је још само осам месеци; издржао је упркос свему. Завитлавали су га, понижавали, један му се балавац у чај попишао. Гледам га у ТВ сали док сипа кафу: смешак му стално на лицу. Надам се, доброћудан и неискварен смешак.

* * *

‘‘Женица’‘ (бивши боксер) има монопол на даљински. На екрану доминирају Рођак са села и догодовштине чича Радашина, старе кајле шумадијске.
А има и оних који нису добри ни за затвор. Шалипур, на пример; један од оних који ми се не свиђају на први поглед. Новосађанин (од оних који, можда из жала за К-а унд К-а,  себе сматрају као неким ‘‘племством’‘), ћелав и набилдован, наступа као мафијашки бос и неприкосновени ауторитет за све области људског делања – од стоног тениса до политике. Његови лажни мишићи ипак не могу да прикрију атрофију оног најважнијег, срчаног.
Јер, Миле му одговара:
“Знаш шта пријатељу! Ако смрдим, смрдим за себе, а не за тебе. А ти, ако хоћеш да се бијеш, изволи. Да се помакљамо, и то – укључујући и ‘цигански смрад’ – једном решимо.”
Но, Шалипуру није до тога. Он је лешинар, па где прође. Чврст став га најчешће смири.
“Пизда једна,” примећује Плавшић.
“Можда, али га има,” није сигуран Бибић.
“Ма два шамара би га довела на место.”
Чудно је иначе да ја, који сам због цигана и стигао у затвор највише другујем овде са Милетом циганином. Ваљда сам у његовом домаћинском лицу видео најмање цинизма. Кад је требало помоћи око коцкања кревета, ‘‘џогирања’‘ ходника и писаних и неписаних правила Куће, он ми се нашао. Одужујем му се колико могу, дајући му и хало картицу кад год затреба.
Људскости, изгледа, највише има на местима где се систематски убија.

* * *

Курди су узнемирени. Азиз свакоме ко хоће да слуша објашњава да докумената немају; да их је полиција ставила у досије и да не знају коме у Србији да се обрате. Помоћи им не могу, сем што им дајем Нивеа крему за лице и руке. Хамуди је још нервознији. Као да стално нешто приговара Азизу док га овај смирује; кад си у страној земљи крећеш се врло уском стазом. Грабљивице покрај ње те спремно чекају; то сам искусио прошле године у Русији.
Пилић ми се тада дефинитивно згадио:
“Јел тако да сам ја good guy? Зар не?” обраћа се Азизу, који га гледа бело. “Ја! Разумеш?! Добар момак! Wonderfull guy! Јел тако?”
“Yes, yes! Ти добар!” нема баш много избора Азиз.
Касније ми остали објашњавају. Пилић је Курде поштедео свих задужења, рачунајући да им се што боље увуче како би од њих извукао паре за које је веровао да их скривају у неком штеку у Србији, или које могу добити од рођака из Беча.
А није ни њему лако: пре него је дошао у Сомбор боравио је на новосадској Клиси,  Истражно одељење. Спавао је на поду окружен много гором фукаром од овдашње.
Прича:
“Из ћелије скоро да не излазиш. Нема посета, ни пакета. Само гледаш ко ће да те нагузи или напенали. И тако шест месеци. Ово је хотел, мој профо.”

* * *

Курди одлазе. Миле Ђаво такође. Криво ми је што тек на крају имам прилике да попричам са Азизом.
“Садамови људи су ми убили целу породицу, а мене су натерали да гледам. Беше то пре 10 година.”
“Како си се нашао са овом двојицом?”
“Они су побегли из северне Сирије. Ни тамо није добро за Курде. Има нас 30 милиона, а државу немамо. Нигде није добро за Курде.”
“А шта је ово на северу Ирака?”
“Па, имамо ми владу и парламент у Сулејманији. Имамо и своју војску, али то још нико не признаје, и ко зна да ли ће.”
Не говорим му да боље стоје него ми. Наш је парламент наш само док су избори, влада ни толико као ни војска која се спрема да бије неку нову битку код Никопоља за неког новог Бајазита. Ко зна шта је још Азиз прошао. Лице му је ипак детињасто а коса рашчупана ћуба. Ваљда му је и душа тако безазлена.
“Имате речи сличне нашима.”
“Тако је. И ми користимо реч ‘жена’ у истом значењу. Ту је и број ШЕСТ, а кажемо и БАДЕМ.”
На помен Турака реагује како и ја кад чујем за Хрвате. Осећам да се у њему подиже неки унутрашњи зид. Некакав духовни гард спрам наших заједничких непријатеља.

На крају, поклања ми шампон за косу, док се поздрављамо и прижељкујемо један другом божију заштиту.
“Хвала богу одоше ови перигузи,” говори Коларов, тресући пепео своје цигарете у лавор за воду, што би требало да спречи чуваре да намиришу дим.
“Не волиш их?”
“Не волим их. Ратовао сам против њих ’91.”
“На Вуковару?”
“И тамо и код Бршадина и код Илока. Где год је требало. Курди су у Вуковару држали један силос на више спратова. Права тврђава. Имали су тамо залихе хране, воду, дрогу. Чак су им и жене приводили. Прави харем. Никако да их истерамо. Онда су стигли специјалци из Новог Сада. Почистили су их за неколико минута. Ни огреботине нису имали.”
“Мени је стриц погинуо ’91,” рече Плавшић.
“Ја сам био два месеца и било је јебено,” наставља Коларов. “Прва три дана ни јела, ни сна. А у рововима! Блато и говна до колена. И само слушаш како снајпери зује. Нисмо имали где да серемо него си морао пузати до неког храста да тамо вршиш нужду. Једном нађосмо неку суву шупу и ту се мало сакрисмо од кише и блата. Десет секунди пошто смо изашли оданде гранате су је разбиле. Гранате које су дошле са наше стране. Заврши се сва та мука и ми се спремамо кући, кад оно, Аркан. Построји нас испред војног аутобуса и ода нам признање на храбрости и ангажовању. Онда запита не би ли неко желео у његове Тигрове. И баш у том моменту једном његовом, што је стајао поред окине незакочени хеклер. Ми на земљу и пушке у руке. Могли смо се побити међусобно, таман да усташама и Крдима олакшамо посао. Аркан је потом оном свом билмезу припалио шамарчину да се чуло све до Загреба, а ми се брже боље утоварисмо у наш аутобус. После је ушао унутра да нам се извини и опет да пита ко би  се прикључио Тигровима. Али нама је свега било доста и само смо хтели кући. На крају су ми у војну књижицу написали да сам био на војној вежби. Та иди у мој курац!”
“Еј човече,” Бибић ће. “Ништа од овога нама Пилић није причао. Мислим ништа конкретно. Само смара како је он био у бригади безбедности, војна обавештајна, Црвене Беретке, курац, палац…”
“Ма јебеш Пилића,” пали Коларов другу цигарету. “Покушао је он и мени маглу да продаје кад сам стигао, а ја му се смејем. ‘Што се смејеш?’ пита ме. ‘Па смешан си ми много, браћала. Таких сам се нагледао. Био је један такав код нас у чети. На крају је мојом пушком себи пуцао у руку да би се извукао са фронта. Пичкетина.’

* * *

Оговарање је, мислим, уз сплетку и насиље главни састојак затворског механизма. Свако је овде ‘‘пичка’‘, ‘‘јајара’‘, ‘‘тастер’‘, ‘‘улизица’‘, ‘‘педер’‘, ‘‘говно’‘…Свако сваком говори и ради иза леђа, као и ми Пилићу док беше у граду, а ограничени простор нас ипак приморава да након свега седимо за истим столом ређајући домине и, наравно, олајавајући оне који тренутно нису ту.
Пизда је тема која се подразумева. Нарочито после гашења светла.

“Ма овде у Сомбору су све женске лаке. Курве бре!” објашњава Плавшић. “Довољно је да имаш добра кола и лову па ти ускачу у крило, од петнаестогодишњакиња до педесетогодишњакиња. Човече! Можеш бити наказа, али нема везе. Колико сам то пута видео. Пред дискотеке долазе аутомобили, покупе месо, одраде посао и касније га враћају.”
“А реци ми Плавшићу, јел има ту пичака и за чичу попут мене?” послован је Коларов.
“Па нашло би се. Има цура које би са старијима.”
“Ма не бре! Шта да радим са дечурлијом? Баба нека, мојих година?”
“А то. Ма наравно. Било би, како не би. Имам ја тетку. Јебозовна до бола. Ја јој не би опростио.”
“ Колико је њој година?”
“Ту је негде. Касне тридесете.”
“А јел удата?”
“Ма јесте браћала мој, али разводи се. Изгледа да је овај њен не кеца нарочито често. Kо зна? Можда му је то прва у животу.”
“Па знаш како се каже, Плавшићу? ‘Добар курац, мир у кући’.”
“Е па момци ја сам се везао,” објашњава нам се Бибић. “ По други пут додуше, али сада је озбиљно. Долази ми дете и нема више зезања. Морам почети нешто озбиљно да радим. Ћале има 50 јутара земље крај Стапара и требаће му помоћ. Знам и да зидам, а то увек треба.”
“Немој тако. Немој то да ми радиш,” скоро да протестује Миле.
“Што?”
“Па шта смо се договорили нас двојица?! Кад изађемо, да те упознам са неким циганчицама од 15–16 година. Од циганске пичке нема врелије и влажније.”
“Добро Миле. Не кажем ја да ћу баш потпуно да се смирим,”  говори Бибић.

* * *

Окружен људима који себи и другима говоре: “Никад више!” да би се то често претворило у: “ Само још овај пут!” у ТВ сали слушам Бургију:
“Сваки кандидат за чланство у нашој партији као доказ своје оданости мора донети леви тестис припадника непријатељске странке!”
Пола је девет увече; у ходнику су поређани робијаши који узимају терапију. Сова носи пуну шаку лекова. Зобље их као семенке. Спаваће обезнањен до ујутру. Добро њему, добро и чуварима, са једним мање о коме да брину.
Опраштам се ујутро са цимерима, док их Мргуд води на радни задатак. Пилић је већ отишао на Елан. То је фабрика дрвенарије са полуотвореним режимом. Остали ће до подрума на кромпир и лукац.
Врата су остала отворена, пошто ће се Мргуд вратити по мене.
Чекам га бар сат; нервозан сам. Мислим само о једном: да ће се одшкринута врата у последњем тренутку залупити јер је учињена ‘‘административна грешка’‘, тако да ћу морати да лежим још који дан.
Затвор ме, примећујем, није заробио целог: само стомак, и кичмену мождину.
Излазим и напољу затичем ујака.
“Шта си ти урадио?!” питам га, инстинктивно.
“Дођох да те покупим, мишо мој. Ја и нана смо били до болнице. Деки је јуче било лоше, па смо га због притиска довели у Сомбор.”
Таман ћу, мислим, уштедети за аутобус.
А и киша сипа, као пред потоп.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/pet-dana

Dobra prica

Правда за професора!

Ladno je odlezao 5 dana   Dobro, makar je imao dobra iskustva i nakupio se prica

ево како је било:
-----------------------------------------
Младен Медић
 
Потукао сам се.

Наиме, сваки уторак је дан када у основној школи Јожеф Атила морам дежурати. Будући један од млађих наставника, природно је да преузмем на себе дежурство у школском дворишту.
А то двориште је посебна прича: отворено са свих страна, па у њега може ко хоће. То нарочито важи за пијачни дан, кад кроз њега парадирају госпође у папучама и пантофлама, са торбама пуним лука и кртоле: лакше им да скрате пут, а мени да се правим да их не примећујем. Ту су и родитељи који прате децу малтене до учионице. Уз то, већина дечурлије су циганчићи – за дежурне политкоме дражесна деца крупних очију и кудраве косе, а за нас, осуђене да практично радимо с њима – гомила будућих и садашњих делинквената, па и обичних дрипаца.

Но, све се то да издржати и одржати док се не појаве и локални богојевачки ђилкоши. А навраћају прилично често, било не знајући шта ће са собом, било да – будући одреда Роми – плаше мађарске клинце, или парадирају кајле и моторе пред циганчицама из осмог.

Двориште наједном постаје налик акваријуму у који су ушле ајкуле; која ће рибица бити поједена а која добити дозволу да треби паразите са зверкиних пераја, питање је варљиве среће.
Шта да чиним? Да се правим да не видим силеџије, и њихов изазивачки кез, гори од сваке псовке?
Зар да се вратим детињству, и преплашен правим невешт?

Најгори је свакако Далибор Балог: јединац из циганске породице која се поприлично обогатила. Већ је раније навраћао у двориште, да потврди углед главног баџе у селу. Преко годину дана показује ми дрскост и одсуство сваког самограничења, а моја је највећа грешка што од почетка нисам према њему био довољно одлучан и оштар.

Тог је јутра и иначе све кренуло како не треба: каснио сам на посао, а по приспећу уочио и новоинсталиране камере за надзор у ходнику и дворишту. Дочекала ме је и туча између два ученика, којима сам по старински извукао уши и тако је окончао.

Но, праве су невоље почеле на великом одмору, када је поменути Балог са себи сличним ортаком дошао да млађима квари игру и испипава старије циганчице – вербално, па и физички. Уочивши их, осетио сам како ми из дијафрагме крећу бес и страх, уз жељу да очувам макар нешто самопоштовања. Бубњало ми је у слепочницама, крв струјала.

– Је ли момак?! Коме ја све време говорим да не дира те клинце, и докле још да говорим?
– Шта је бре?! Шта оћеш ти? Шта се дереш на мене?! – повикао је Балог и кренуо ка мени, праћен ортаком.
– Слушај: теби овде није место. Покупићеш се и моментално отићи!
– А можемо ли ми нешто да се договоримо? – умешао се ортак, док смо стајали сучелице: ја на најнижем степенику, они педесетак сантиметара од мене.
– Немамо ми шта да се договарамо. Одмах ћете да се чистите из школског дворишта!
– Нећу да се чистим!
– Нећеш?!

Одгурнуо сам га и ударио у лице. Наспрам себе сам као кроз крв видео непријатеља, кога сам тукао у главу, стомак, ноге. Ни он мене није штедео, али сам ја замахивао чешће и жешће. Вероватно је био изненађен, ненавикнут да му неко узвраћа.

Уто притрчава наставник физичког, Воја Златановић, и раздваја нас.
– Престаните! Јеси ти полудео?! Доста је било! – покушава да ме смири.
– Ма шта доста! поново крећем и ударам Балога који ме изазивачки гледа.
– Сад ћу да те убијем маму ти циганску! – вичем, од навале адреналина не осећајући бол ни у телу ни у песницама.
Поново притрчава Воја Златановић и коначно нас раздваја, одгурнувши ортака, спремног да ме нападне са леђа.

Кретоше према излазу, ортак вичући да изађем, да ми јебу мајку.
– Свињо једна! Џукело циганска! – дерњам се, спреман да их зубима хватам за гркљан.
То сам рекао и Воји, и директорици кад ме питаше шта ми би.
Бејах се, наиме, вратио искони – ‘‘варварском’‘ у себи. То ме је и спасило да се, пред самим собом, тог дана не унизим у живину.

Што се деце тиче, почела су и да ме се боје.
Можда то није баш по стандардима Европске Уније и разних ‘‘наших’‘ НВО, али је боље да ме и она виде као вука, него као овцу.

http://www.srpskilist.net/svedocenja/odcepljenje-vojvodine

Po ovome je reagovao ishitreno ali

ovo je potpuno tacno 

Napeta prica.

Odlezao kaznu a ustvari kriva je policija sta ona radi tu.