"...Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim...

Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem..."

"...I na poslednjoj ploči nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzičara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakački pevao Titu, u martu sedamdeset i osme...

Čujem da kolege nisu?
Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo.
Ali neću dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum...

Savest mi je, znači, čista?
O, koješta. Naravno da nije...

Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo
spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa "Triput sam video Tita", to je tek nezamisliva ljiga...

I ja sam video Tita maršala...

Legendu tu... Slobodotvorca...

Čoveka tog... Druga i borca...

Tada sam ja video Tita drugi put...

Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman
da napišem i "Triput sam video feldmaršala Geringa", samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojčicu i njenu lepu mamu."



"...Momak koji mi je preprečio put kad sam se uvredeno uputio niz hol, učinio je to gipkošcu koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskočiti nego obići, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskočiti ni obići, a opet se kretao mačje meko, i pričao bibliotekarski tiho...

- Đorde? Nemoj nas razočarati... Prevalili smo dug put da te vidimo...

Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama...

-Mi smo rudari iz Labina... Puno te slušamo... Ti si Naš, to znaš?

O, sveca mu...

Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove sa oblacima, pticama i
zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri
Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom
Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice
krina kao dijamante za sobom..."



"... Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta...

Znate l' pricu o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo...

Niko nije vrisnuo.

Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari...

Čak i oni slični njemu...Kada razmisle o svemu...

Kažu da je bio...Čudna sorta...

Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli kako sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato,
štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama očekivali...

Izgleda da su ipak tajno verovali u mene...

Ali, eto...

Nisu baš umeli da pokažu...

-Bože, Jovice...ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva?..."



"... - Hm, da... Gitara je raštimovana... Sad je poplava tih molskih pesmica Baš
smo jednu istu ovakvu radili za festival... Neda, Miljenko i Dario... Iz Rijeke...
Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst... Konfuzno je... Taj španski ritam opterećuje refren... Ko ševi onu crnu?

Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate...

- Molim?

- Ovu crnu što peva s tobom... Je l' to ti peglaš?

I pre i posle toga Producent i ja smo bili "na vi", to je bio jedini slučaj da mi se
obratio sa "ti", ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako "na ti" da bi mi postavio takvo pitanje...

- Dobro... Harmonski je, znači potpuno predvidivo... Šablon, običan... Ali nije
samo to... Melodija je monotona... Učinili biste sebi medveđu uslugu da to
snimite... Bolje se držite pisanja tekstova... To vam sasvim dobro ide...

Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta
monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inače "Oprosti mi Catherine", i
bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije...".

I svaki koncert Djoletov je knjiga za sebe...