Naravno, to se podrazumeva. Zato sam i navela:
 

Naravno, isto vazi i za psihologe, potpuno isto, nisam naglasila.

Ovde ljudi ne vode rachuna ni o telesnoj higijeni, a kamoli o mentalnoj ... 

evo ja sam imao iskustva i sa psihijatrom i sa psihologom, s tim sto sam se sa svojim problemima(anksioznost, problemi u komunikaciji...) odlucio za psihologa...problemi sam gotovo potpuno resio, bez ikakvih lekova, ali uz jedan totalno iskren odnos i jednu otvorenost ka promenama i izazovima, iliti sazrevanju...kakva crna sramota, a ako je nekog vec sramota nista strasno, nek je prebrodi...isto ko sto te je mozda sramota kad prvi put pridjes devojci ili  nesto slicno...neces jos sa psihickim problemima da se ucauris i zatvoris, to jos vise uvecava problem( znam iz iskustva )...po mom misljenju to je problem straha od iskrenosti prema sebi, tipa "ne treba meni pomoc, nisam ja lud" itd. ne osudjujem ja ljude sa takvim misljenjem, ali takvo misljenje i takve postupke kod drugih i kod sebe ne treba tolerisati i treba osudjivati(naravno na jedan razuman nacin) 

Mislim da ljudi nemaju strah od psihijatara, vec od okoline, sto je posledica predrasuda i neinformisanosti citavog drustvenog tkiva. Voleo bih da na televiziji ili u novinama vidim vise emisija i clanaka koji razbijaju ovaj tabu, naucen nazalost u najranijem dobu. U skolama klince kad "zabrljaju" salju kod skolskog psihologa, dok se takvima razred ismeva. U mojoj skoli nije bilo gore kazne od odlaska kod psihologa. Osobu koja odlazi kod psihijatra drustvo karakterise kao teskog mentalnog bolesnika, ludaka (izbegavam ovu rec vec 5 godina), autsajdera, cudaka, i onda drugi ljudi koji su takav odnos prema nauci i bolesti prihvatili kao normalan, ne posecuju psihijatra iako imaju realnu potrebu za lecenjem. Brojke koje kazu da 60 % ljudi sa nekom vrstom mentalnog poremecaja ili bolesti nikada ne potraze pomoc lekara su porazavajuce.
Resenje je u informisanju.
Psiholog je nesto poput savetnika koji ti pomaze da razumes svoja osecanja i razmisljanja, a psihijatar je neko ko daje formalnu dijagnozu i sprovodi tretman lecenja. Jeste, to nekad ukljucuje i hospitalizaciju, lekove, i potpuno razumem ljude koji u tome vide nesto lose. Radi se o neobavestenosti. Pacijent koji pati od recimo paranoidne shizophrenije posle mesec dana odgovarajuceg farmakotretmana je sasvim druga osoba. Stereotip da psihijatar folira da te slusa 10ak minuta a onda ti ordinira lek za koji je cuo na poslednjem simpozijumu je budalastina. Ali mozda cak i vaznije od toga jeste komunikacija na relaciji lekar-pacijent, psihoterapija. Ja se sa tim susrecem svaki dan, i mnogo mi je drago kad vidim da oni koji su i sami gajili predrasude prema nauci, o psihoterapiji govore kao o produzenom procesu sazrevanja, ucenju, otkrivanju tehnika za prevazilazenje kriznih situacija i konflikata, poznavanju i tumacenju sopstvene postavke misli itd. Svoju praksu nameravam da gradim upravo na tom principu.
Savet, nemojte se boriti sa okolinom. Jednostavno ih zajebite, i skupite hrabrost za odlazak kod psihijatra. Uveren sam da nece skoditi.

Nije...

Stvar i jeste u tome da mnogi od njih svoj posao ne rade ozbiljno, a pozicija im je mozda i najodgovornija od svih...
Ne kazem da je tako sa svima, ali sa mnogima jeste...
Ne znam uzrok toga, ali znam da je strasno...

Imao sam u svom okruzenju nekoliko primera ljudi kojima su govoro unistili zivote, a koji su srecnom zbog upornosti najblizih na kraju nasli osobu koja im moze pomoci...

Cinjenica je da postoje psihijatri, i "psihijatri"...
Nagledao sam se svakakvih kolega koji su odlucili da spec. bas tu oblast...
Neki mislivsi da je najmanje traumaticna od svih grana nauke, neki zbog pritisaka roditelja, i to u 25. godini(??), neki da bi pomogli sebi, a ima i onih koje oblast zanima. No ni to ne igra presudnu ulogu u kvalitetu rada lekara. Cak ni onaj elan i entuzijazam koji obuzme vec sveze svrsene lekare. Uostalom, susretao sam se sa ljudima od preko 30 godina iskustva u radu sa pacijentima, koji nisu nista manje zainteresovani i osetljivi na probleme pacijenata od svojih mladih kolega.
Nazalost, tacno je da ima i onih cija se praska svodi i na "kljukanje lekovima", to su lekari koji su uglavnom zaposleni u Javnim bolnicama i Domovima zdravlja, a posledica takve profesionalne ucmalosti jesu nesnosni uslovi rada.
Meni je drago kad vidim prepune cekaonice i hodnike na Institutu, to sa jedne strane znaci da se koliko-toliko otvaramo, ali sa druge strane ne dozvoljava lekaru da odvoji vise od 10 - 15 minuta rada sa pacijentom. To je otprilike prema strucnim standardima potrebno vreme da se uzme kompletna anamenza. A otvaranje pacijenta? Razgovor o problemima? Postavljanje dijagnoze? Ordiniranje terapije? Onda se lekar pritisnut mukom ljudi ispred ordinacije koji ama bas nimalo strpljenja nemaju, dovija, i iznalazi moduse da pomogne svima.
Zato je lekarima u privatnoj praksi neuporedivno lakse...
Ne mozes ocekivati da sve ustanove budu kreativne kao sto je npr. bio Institut pa je organizovao dane psihoterapije (mada je i to od nedavno ukinuto), tako da evidentno postoje nareceni "lekari", ali podvlacim, iz mog iskustva, vise je ovih drugih, dok je glasno intoniranje nimalo pohvalnih fraza o psihijatrima u najmanju ruku stereotipno i neprimereno.
Sto se tice unistavanja necijeg zivota, ne bih ulazio u stvari u koje nisam upucen, ali mislim da je jasno da je poziv lekara upravo suprotan tome. Dublje, posao psihijatra je da resava probleme, ne da ih gomila. Otvaranje pacijenta razgovorom je princip koji je iznad farmako-tretmana. To je azbuka psihijatrije, i svaki dobar lekar od toga krece.
Uostalom, nas kolektivni mentalitet je koncipiran tako da ce se vrlo mali broj pacijenata poveriti nekom od sebi bliskih ljudi i pohvaliti rad psihijatra, jer to nazalost implicira neke druge stvari... Ili situacija na ulici... nikad nece pacijent prici sa drustvom na ulici lekaru, i reci... e ovo je psihijatar koji me je izlecio... stavise, preci ce ulicu od sramote da ga ovaj ne prepozna. Situacija sa bilo kojim lekarom drugog profila je suprotna... Cak je i pozeljno "poznanstvo" sa nekim hirurgom, kardiologom...
Ai i na njih jenajlakse uperiti prst i reci da su odgovorni za neki problem...

To sve stoji, ali valjana dijagnoza je ipak vise svojstvena psiholozima (bez ikakvih licnih konotacija  ).
Psiholozi su ti koji uzduz i popreko uce kako se postupa sa pacijentom. Od toga kako se ponasati za vreme intervjua, pa sve do tehnika verbalnog i neverbalnog komuniciranja, posmatranja govora tela, najboljih nacina za sticanje poverenja klijenta, i slicno.

Ne kazem da to psihijatri ne rade, i ne znaju, ali ostaje cinjenica da su psihijatri i psiholozi razlicito obrazovani, i da iz tih razloga proizilaze odredjene razlike medju njima, cak i ako se bave istom oblascu. Na primer, psihijatri su vise pragmaticno potkovani, da resavaju konkretne probleme (pa tu spada i to famozno prepisivanje lekova), dok su psiholozi vise teorijski potkovani psiholoskim teorijama, i njihov je zadatak (u okviru dijagnostike) da daju dinamsku dijagnozu.

Sve ovo govorim iz razloga sto bi i psiholozi i psihijatri, a narocito njihovi klijenti, imalo verovatno mnogo manje konflikata, pa i neprofesionalizma, kada bi se ove dve profesije lepo dogovorile sta je cije polje delovanja, i toga se pridrzavali.

Posao psihijatra ukljucuje resavanje problema, ali on nije taj koji treba da ih resi; vec je to klijent, a psihijatar/psiholog/strucnjak za mentalno zdravlje treba da mu ponudi prave puteve za resavanje, i ukaze na njegove spostvene potencijale koje ima, a koji ce mu pomoci u resavanju tih problema.

   hm...

Charobna kapsula ne postoji, i ne mozhe ni jedan psihijatar da pomogne, ako pacijent nema podrshku od porodice.

Ne znam zashto je bauk otici kod psihijatra.., i zashto vecina pacijenta ne prihvataju terapiju..ili sami sebe doziraju, shto je josh gore.

Po mom iskustvu najveći problemi su činjenica da dijagnoza koju postavi psihijatar predstavlja neku vrstu etikete za ceo život koja se može zloupotrebiti i užasno loša ekonomska situacija u psihijatrijskim ustanovama. Ko nije imao priliku da prođe po odeljenjima na kojima su ozbiljni pacijenti ne može da razume koliko je veliki nedostatak osoblja, odeće i posteljine. A ko je to video ostaje mu samo tuga za ceo život.

  Bolnice...secam se Padiisnke Skele, pa Kovina, nazhalost bliska rodjaka mi je bila tamo, obilazila sam je i kao dete, njoj pomoci nije bilo
Upravo zato kazhem ako porodica ne pomogne, ne mozhe ni jedan psihijatar da pomogne jer vecina tih (tezhih) pacijenata su prepushetna sami sebi.
Posteljine nije bilo ni tada,pacijenti su bili kao 'zombi'ne znam da l' sa njima radi psiholog tamo, ali znam da sam kao mala bila prestravlejna gledajuci ih kako vrishe itd..itd...i taj nije bio normalan shto me vodio da vidim to..nikad mu necu oprostiti

Shto napisa ovo, nemam pojma..