Од данас у еу забрана продаје лековитог биља и чајева! ! :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Мајчина душица
(Вечерње Новости)

Док Србија са обожавањем гледа бескрајни плави круг, и у њему жуте звездице, сањајући да ће једног дана и она да постане Звезда (европског) Гранда, неке ствари пролазе готово неопажено. На пример, да је Србија, између осталог, потписала злогласни ЦОДЕ АЛИМЕНТАРИУС. Од пре месец дана, у земљама чланицама Европске уније не сме да се продаје лековито биље и природни лекови на бази трава, што укључује и чајеве, али и мед.

Наиме, на снагу је ступио нови закон који прописује да се природни лекови од биља пре продаје морају истраживати неколико година, а сертификат без кога се не може ући на тржиште Европске уније кошта 100.000 евра. Ове забране ће морати да се придржавају и многе земље које нису чланице Европске уније, а односи се на државе, потписнице Кодекса алиментаријуса. То значи да ће те државе на својој територији забранити рад траварима и медарима и продају њихових препарата укључујући и чајеве!

Можда је неком смешно то што ће Хрватска остати без неких вина, без пашког сира а можда и без далматинске пршуте, али то исто чека и нас. Светла европска будућност, између осталог, подразумева и беспоговорну послушност – Кодекс алиментаријус се тако испоставља као само једна од многих фасета Уговора са Ђаволом. Некадашњи вицеви, већ данас изгледају као неподношљива реалност – можемо да кажемо збогом хајдучкој трави и мајчиној душици, меду и шљивовици – ако мајстор из Брисела, после неколико година испитивања закључи да нису по стандардима ЕУ.

Хајдучка трава, то са сигурношћу можемо да кажемо, сигурно није, а можда ће бити, уколико промени име. А о печеним прасићима да и не говоримо – награбусили смо ако ПЕТА сазна да се овде пеку цели прасићи. Шта тек рећи о могућности да нам једног дана јаве да није безбедно да пијемо воду из водовода, да мирођија мора да има сертификат из Брисела и да мушкатле из расадника из Заклопаче, озбиљно угрожавају једниствену политику пољопривреде Европске уније?

А да и не говоримо о могућности да се неко досети да нам јави како кување у посуђу “металац” није безбедно, а такође није немогуће и да кодекс алиментаријус не прођу ни руке српских мајки – што, па може да се деси да нам забране да једемо по кућама? Још кад се томе дода чињеница да се у Европи све теже могу наћи сијалице од сто свећа, те да је кампања око такозваних штедљивих сијалица већ некоико година у замаху – наша светла европска будућност биће некако контролисана и штедљива. Да и не говоримо о алтернативној медицини која је, већ сада, бачена на ђубриште

историје. Фармацеутске компаније су те које ће нас и разбољевати и лечити, а свака саксија на тераси биће потенцијални извор политичке некоректности. Уопште, гајење зачинских и лековитих биљака, биће ствар Централног комитета, а оно чему се радујемо као мала деца, све више личи на строго контролисане возове новог коперниканског обрта либералног капитализма, који свакога дана, све више, и у сваком погледу, постаје пројекат супер контроле.

Ипак, сасвим је логично да у овој земљи нико на ову тему не реагује. Ко ће још да се бави проблемом земље у саксијама, када смо тако лако успели да се не бавимо огромном земљом коју смо изгубили на Косову?

Улазак у Европу у ствари значи пристајање и на правила која нам се не свиђају. Прво правило смо већ научили – кога је молити – није га љутити. Друго правило је да о нашим животима, нашем здрављу, нашој храни, нашој земљи више не одлучујемо ми – него они који знају шта је за нас најбоље.

А све остало, можемо како хоћемо.