Ako je verovati Radulovicu, od 15. maja svoja vrata zatvaraju jedan po jedan veliki gubitasi. To je mozda 750 miliona eura godisnje manje na ledjima poreskih obveznika, ali sta je sa 50.000 ljudi koji ostaju bez posla?

Doduse... stecaj moze u Srbiji da potraje vise decenija, ali sigurno ce dobar deo radnika da dobije odmah otkaz...


Restrukturiranje - šta će se dogoditi 15.maja
Saša Radulović  RSS / 15.04.2014. u 00:14



U novembru mesecu 2013.godine Ustavni sud je proglasio neustavnom odredbu Zakona o privatizaciji koja praktično zabranjuje poveriocima da naplate svoja potraživanja od preduzeća u restrukturiranju. Ta odluka će biti objavljena u Službenom glasniku 15.maja. Ako se bude poštovala, ova odluka će sva preduzeća u restrukturiranju, njih 153, odvesti u stečaj. I RTB Bor, i Ikarbus, i Galeniku, i Politiku, i Petrohemiju, i Simpo i ... Sva, baš sva.

Odluka Ustavnog suda je potpuno razumljiva i trebalo je mnogo ranije da se desi. Zakonodavac je mogao zakonom da propiše moratorijum na naplatu potraživanja, ali samo u jednom kratkom vremenskom periodu i sa ciljem da se dužnicima ostavi prostor da se restrukturiraju. Ta odredba se, međutim, pretvorila u tešku zloupotrebu prava poverilaca i veliki deo privatne privrede prvo oterala u blokadu, a zatim i u stečaj.
Na sastanku sa predsednikom Ustavnog suda u decembru mesecu, nakon što je Ustavni sud doneo ovu odluku, na kome smo razgovarali i o novim zakonima o stečaju i privatizaciji koje je Ministarstvo privrede upravo podnelo Vladi na usvajanje, Predsednik Ustavnog suda nam je rekao da će Ustavni sud ostaviti 6 meseci Vladi da se pripremi na ovu promenu i da će odluku o proglašenju moratorijuma neustavnim objaviti na kraju zakonskog roka, odnosno 15.maja.

U originalnom predlogu zakona o privatizaciji koji je ušao u javnu raspravu u oktobru mesecu, predvideli smo da se restrukturiranje okonča do 30.juna 2014.godine. Nakon odluke Ustavnog suda iz novembra meseca, taj rok smo pomerili na 14.maj.2014.godine. Po novom zakonu, restrukturiranje se okončava podnošenjem sudu plana reorganizacija koji u sebi sadrži finansijsko restrukturiranje, plan budućeg poslovanja, otpuštanje viška zaposlenih uz podršku tranzicionog fonda i izvor obrtnih sredstava za nastavak poslovanja. Ukoliko poverioci izglasaju plan, privredno društvo nastavlja da radi u skladu sa planom, ukoliko ne, otvara se stečajni postupak, prodaje se imovina i namiruju poverioci.
Jedan od pet ekonomskih prioriteta rekonstruisane vlade od 02.septembra 2013.godine je bio završetak restrukturiranja 153 preduzeća koja zapošljavaju preko 50.000 ljudi, koja godišnje koštaju građane Srbije 750 miliona dolara. Mnoga od tih preduzeća parazitiraju u restrukturiranju već 10 godina na leđima poreskih obvezika. Umesto sistemskog rešenja, političari se godinama prikazuju kao spasioci-lovci na strane investitore koji će nam rešiti naše probleme. Pa smo tako dobili čitavu pljačkašku privatizaciju, a sada dobijamo Vršačke vinograde, koje smo na sreću sprečili, i slične nove pokušaje ugradnje.

Preduzeća u restrukturiranju su u potpunoj vlasti nadzornih odbora i direktora koje postavljaju političke stranke. Znači političkih stranaka. Ona su takođe dom za desetine hiljada sindikalnih organziacija. Svi oni parazitiraju na leđima poreskih obveznika. Taj sistem se pretvorio u stil života. Svi znaju da se ništa ozbiljno ne radi. Zaposleni slabo ili nikako ne dolaze na posao u većini ovih firmi. Snalaze se nekim radom na crno, čekaju da nešto kapne iz budžeta ili Fonda za razvoj i mere kada je trenutak da uzmu neki socijalni program. Prirodno, kada je država neodgovorna, kada nema ni sistema ni pravila, svako vodi računa o svom interesu. Svako malo se digne negde neka gužva, neka pruga, put ili most, država iscedi neke pare iz budžeta, iz Fonda za razvoj, iz neke od svojih odličnih banaka koje su popropadale u poslednje 3 godine, pare se podele radnicima ali i mnogim drugim koji su se nakačili na ovaj sistem, i tako već 10 godina.

Kako se radi restrukturiranje bilo koje firme u svetu? Ako ste ozbiljni, naravno.
Prvo se utvrde imovina i obaveze. Proceni se vrednost imovine i odredi se prioritet i visina potraživanja poverilaca. Ako su dugovi veći od imovine, to znači da sve pripada poveriocima. Vlasnici su bili neodgovorni/neuspešni i izgubili su sve. U većini preduzeća u restrukturiranju, obaveze su veće od imovine. Šta se radi u tom slučaju? Radi se finansijsko restrukturiranje. Konvertuju potraživanja u kapital. Poverioci postaju vlasnici i time se firma oslobađa dugova.

Šta dalje? Utvrdi se pozicija na tržištu, proizvodi, kupci i dobavljači i piše se poslovni plan. Ako poslovni plan ima poslovnog smisla, novi vlasnici se opredeljuju da nastave poslovanje. Ukoliko ne, imovina se rasprodaje, i od dobijenog novca se namiruju poverioci. Ovo se radi kroz stečajni postupak i u tom slučaju konverzija potraživanja u kapital nije ni potrebna. Moguća je i kombinacija ova dva rešenja. Utvrdi se i da li postoji imovina koja firmi ne treba za normalno poslovanje i koja bi se mogla prodati. Recimo investicione nekretnine ili rashodovane zalihe. To se proda, i od tog novca se finansira deo kompanije koji nastavlja poslovanja. To se koristi za obrtni kapital. Dodatan izvor obrtnog kapitala je i novo kreditno zaduženje. Ko piše poslovni plan? Menadžment kompanije. Ko procenjuje da li poslovni plan ima smisla? Poverioci. Njihove su pare. U ovoj fazi su kompanije već spremne za ulazak investitora. Idealno već kao deo plana reorganizacije, ali realističnije u periodu nakon njegovog usvajanja. I da, posao traženja investitora nije posao za neko ministarstvo, već za menadžment kompanija.

Inače isti ovaj postupak se sprovodi i kod sanacije javnih preduzeća. Ovo je trebalo da uradimo kada smo prodavali NIS. Da smo uradili popis imovine i procenu njene vrednosti, sigurno ne bi za DŽ poklonili nalazišta gasa na teritoriji Vojvodine. Da smo uradili popis i procenu imovine, sigurno ne bi ni potpisali štetan ugovor kojim Etihad postaje suvlasnik JATA. Nemamo pojma šta smo dali. A budžet preuzima sve dugove. Kada kažem budžet, mislim poreski obveznici. Isto tako i Fiat i nebrojani drugi primeri. Sve ovo je neozbiljno. Diletantski. Štetno po Srbiju. Da ne kažem neku težu reč. I nisu problem Rusi ili Arapi. Oni svakako teže da potpišu što bolji ugovor za njih. Problem smo mi. Jedino mi gledamo kako da potpišemo što lošiji ugovor za nas. I da ga još proglasimo tajnim. Vrhunska neodgovornost. I ne možete ni krivično da je gonite, jer je sve odluke na kraju donela vlada kao najviši organ izvršne vlasti.

Šta smo mi uradili? Ministarstvo privrede je na realizaciji plana restrukturiranja svih 153 preduzeća počelo da radi već 03.septembra. Pokrenuli smo postupak pravljenja ličnih karata, popisa i procene vrednosti imovine i obaveza. Imali smo veliku opstrukciju od strane direktora i nadzornih odbora koji su ih podržavali. RTB Bor, FAP, Galenika, Ikarbus i mnogi drugi. Osluškivali su šta im kaže kabinet i ljudi iz/oko kabineta, i kada nije bilo poruka, onda su sarađivali jer su mislili da kabinet stoji iza projekta ličnih karata. Kada su se u javnosti pojavljivale prikrivene i manje prikrivene kritike na rad minstarstva, saradnja je prestajala. I tako u talasima gotovo pet meseci.

Paralelno sa ovim, pripremili smo i nove zakone o stečaju i privatizaciji koji je trebalo da prate proces restrukturiranja, uvedu potpunu transparentnost i spreče mnoge uočene zloupotrebe iz prošlosti. Npr. po novom zakonu o privatizaciji, šeme tipa Vršačkih vinograda ne bi bile moguće. Offshore kompanije iz poreskih rajeva iza kojih se obično krije pranje novca naših građana više ne bi mogle da učestvuju u privatizaciji. Ukidaju se partijski nadzorni odbori i uvodi puna odgovornost direktora i odgovornost Agencije za privatizaciju u praćenju poslovanja nakon privatizacije.

Zakon o stečaju je značajno promenio redosled namirenja poverilaca. Potraživanja radnika na ime minimalnih zarada i na ime neplaćenog radnog staža za sve godine su stavljene u prvi isplatni red. U drugi isplatni red su stavljeni dobavljači, kao i potraživanja radnika iznad minimalca. U treći subordinirani poverioci. A u četvrti, poslednji isplatni red, ulaze potraživanja povezanih lica, uključujući i offshore firme naših vrlih privatizatora. Zakon o stečaju je značajno povećao transaprentnost i obaveze stečajnih upravnika, kao i uveo stroge kriterijume kod podnošenja planova reogranizacije u pogledu njihove izvodljivosti,

Ove odredbe su uvele paniku među naše bizmismene, pa su požurili da podnesu plan reorganizacije za svoja privatna, uglavnom privatizovana preduzeća, pre nego što novi zakon stupi na snagu. To je bio jedan od razloga otpora reformama.
Zakoni su bili pripremljeni i poslati vladi na usvajanje početkom decembra meseca. I tada su zakočeni od strane Aleksandra Vučića i SNS-a, uz pomoć buke kabinetskih sindikata. Sve je kulminiralo 20. januara 2014. godine kada su zakoni stopirani uz trijumf pomenutih kabinetskih sindikata. I onda se krenulo na izbore.
Posledice ovog neodgovornog ponašanja vlade, Aleksandra Vučića i sindikata biće još jedan težak udarac privredi, budžetu i društvu u celini. Umesto uređenog i odgovornog okončanja procesa restrukturiranja, dobićemo haos i ogroman trošak gašenja požara koji se ne može ugasiti. Da su zakoni prošli, ministarstvo privrede bi dobilo sve poluge neophodne da uvede red i završi proces finansijskog restrukturiranja, ukloni političke partije iz odlučivanja i pripremi sve firme za privatizaciju. Privatizacija ovih kompanija bi se onda mogla posmatrati i kao „reindustrijalizacija" privrede, mada ne volim taj termin.

O ovome sam pisao u tekstu ostavke na mesto ministra privrede. I o pet ekonomskih ciljeva vlade i o posledicama zaustavljanja reformi preduzeća u restrukturiranju.

"Одустајањем од усвајања закона о приватизацији, стечају и још два пратећа закона, владајућа коалиција је показала велику неодговорност. Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности. Трошак за буџет је велики."
Rešenje još uvek postoji. Ono je u brzom donošenju neophodnih zakona sa izmenama zbog propuštena 4 meseca i svih odgovarajućih podzakonskih akata pre 15.maja, paralelan rad na završetku postupka ličnih karata, popisa imovine, obaveza i pravljenje poslovnog plana za 2014.godinu. Čovek na koga je vlada protivustavno prenela ovlašćenja ministra privrede niti ovo razume, niti je bilo šta na ovome radio. Bavio se arčenjem novca na Goliju, krpljenjem rupa i štrajkova zaobilaženjem Zakona o budžetu i prebacivanjem budžetskih stavki u budžetsku rezervu i ostalim ničim, i eto nas pred vratima 15.maja. Sva preduzeća u restrukturiranju su se vratila na staro. Partijski kadrovi su se vratili na staro. I onaj iz RTB Bora, i onaj iz Simpa. Na kukanje za subvencijama i garancijama države.

Ovo naravno ne razume ni Aleksandar Vučić. On će nastaviti da plasira priče o kraju partijskog zapošljavanja, razbijati brave, dok će u isto vreme i dalje čuvati svoje nadzorne odbore, direktore RTB Bora, Železnica, svog kuma u EMS-u i ostalih genijalnih menadžera, sve svoje turobne tajne ugovore i još tajnije privatizacije, jaja na oku, Mercedese, ine investitore i ostalu kabinetsku ekonomsku gimnastiku. On je u ekonomiji tek krenuo, stigao do jelena i slonova, šlank i malo punijih dama. Razrađuje nove, originalne i genijalne koncepte agresivnog zapošljavanja, kupiš 10 platiš 3 subvencija, oporezivanja političara, prebacivanja neradnika iz javnog u privatni sektor, tišinom prekrivenog odustajanja od svoje druge genijalne, doduše neustavne, mere solidarnog poreza i ostalih genijalnih poteza za koje će verovatno biti nominovan i za nobelovu nagradu zajedno sa bivšim premijerom. On će za ekonomiju i novu ekonomsku teoriju pod imenom Feketić ekonomija.
 
www.dostajebilo.rs
Facebook grupa - Dosta je bilo

https://twitter.com/SasaRadulovich



Izvor: B92

Trebalo je davno da se presece i okrene list po pitanju ovih preduzeca...samo kod mene u gradu ima oko 3000 radnika koji nista ne rade a primaju plate. Doduse 14. Oktobar ne prima vise posto su prosli izbori. Ali verovatno ce neko nekada morati isplatiti. Uz to im je odobren socijalni program ali bez naknadnih upisivanja.
A onda imas i one koji su sjebali drzavu tuzbama tipa "jastrebac" koji ne radi jebem li ka koliko...komsinica je na ime dobijene tuzbe inkasirala oko 300 000 dindzi. A gde je jos hiljadu radnika...

te firme su samo suvisan teret...
radnici svejedno ne primaju platu...i gube vrijeme...
ovako ce makar jedno odredjeno vrijeme...da dobijaju neka "primanja" na birou...
i imat ce sansu da nadju neki posao u medjuvremenu..
 kao i da ako neko to jbn preduzece kupi...
imat ce predost pri zaposljavanju...

i to je jedini nacin da se resi drzava takvih pijavica...

bilo kakav drugi pokusaj (kojih je vjerovatno bilo kamara) da se podignu na noge takva preduzeca  je besmislen...
pre svega zbog toga sto...nijedan upravnik takvih preduzeca nije koristio novac
koji dobiju od drzave ..kao ni novac koji im ostane kada im drzava oprosti dug..za obaveze...
nisu koristili za posao ....nisu ulagali u razvoj...i repromaterijal..da bi radili..
 ..nego samo su to koritili za izmirenje dugova prema radnicima
 i tako kupovaloi vreme i godinama odrazavali svoje fotelje..

imas koliko hoces takvih preduzeca kod nas...
u srpskoj nista ne radi...

primjer dobar ti je recimo tvornica glinice birac...

kada je izvrsena privatizacija 2002 godine..
njena vrednost je bila procjenjena na  oko  720 miliona maraka...
a ukupan bilansu stanja  je bilo oko milijardu maraka...
znaci sa oko 300 miliona maraka u plusu su bili..pre nego je se milorad dodik docepao...  

da bi danas nakon ko zna koliko dodikovih direktora...koji su  se izredali na njoj...(kao klinci na lokalnoj kurvi)
fabrika ta bila sa dugovanjima od oko 110 miliona maraka preko svoje vrednosti..
znaci preko 900   miliona maraka  ta fabrika ima duga...

a da ne pricamo da je nepoznat  broj pokusaja vlade (milorada dodika naravno)
sa milionskim injekcijama da se to preduzecce izvuce.-.

ali to je samo bio privid i za laicko oko dobar pokusaj da se izvuce preduzece..
..a za neke ljude koji su upuceni u privredni kriminal  to je kulturna i naizgled legalna otimacina drzavnog novca...
na osnovu toga kako su oni savjesni i kako zele  da pomognu radnicima... da  ne ostanu bez posla...
oni su miline maraka (pored ovih dugovanja ) iz budzeta ulagali u birac...
milioni maraka koji su  ulagani
istom tom brzinom su i nestajali...

tako da sto posto bez rezerve ikakve ....podrzavam ovaj zahvat...sto zele da izvedu sa tim preduzecima..u srbiji...
to su bunari bez dna...i tu nema oporavka...

zao mi je radnika...ali...to je praksa svugdje na svetu..
kada preduzece propadne - ide pod katanac...i kraj price...

samo bilo gdje drugo ...za razliku od ovih nasih prostora...za takve stvari (upropastavanje preduzeca)
mnogi idu na robiju,..
a ovdje ih samo presaltaju u drugo  preduzece koje treba upropastiti...

dodik je recimo na takav nacin  svu privredu   u republici srpskoj unistio...
potpuno unistio ...
u srpskoj nista ne radi...nista sto je radilo i poslovalo pozitivno...
pre nego nas je on uzjahao......

 

Beograd -- Predstavnik Svetske banke Duško Vasiljević kaže da je uslov da se Srbiji odobri kredit od 250 miliona dolara da se reši problem preduzeća u restrukturiranju.

Vasiljević je objasnio da je Svetska banka govorila da su uslov usvajanje Zakona o stečaju i privatizaciji, jer bi omogućili da se problem ovih preduzeća reši.

"Imali smo tu okolnost da smo za godinu dana imali tri ministra privrede, i svako je imao svoj pristup. Kao posledica tog pristupa, bile su potrebne manje ili veće zakonske izmene. One su se pojavile kao uslov da se omogući proces rešavanja preduzeća u restrukturiranju", rekao je Vasiljević na konferenciji "Kako spasiti javna preduzeća" u Tanjugovom pres centru.

On je ocenio da je postojala politička volja da se to reši, ali da nije postojala stabilnost kako bi se sve sprovelo do kraja. "Sada, hteli ne hteli, moraćemo da se suočimo sa tim problemom", poručio je Vasiljević.

Podsetio je da je Ustavni sud doneo odluku da se preduzećima u restrukturiranju ukida zaštita poverilaca, što stupa na snagu 14. maja.

Vasiljević je rekao da će radnici u tim firmama imati još problema pored gubitka posla.

"Problem radnika u tim preduzećima je što, kad preduzeće ode u stečaj oni između ostalog, pored gubitka posla, gube i pravo na otpremninu. Potrebno je misliti na to pre nego što do toga dođe", poručio je Vasiljević.

Profesor Političkih nauka i savetnik bivšeg ministra privrede Dušan Pavlović kaže da firmama u restrukturiranju nema spasa posle 14. maja i da ga ne bi čudilo da se odloži ova odluka Ustavnog suda. "Prethodni ministar (Saša Radulović) imao je ideju da se pre tog 14. maja dodje do stanja u kojima će ta preduzeća biti bez dugova. Ceo onaj koncept ličnih karata je bio zamišljen da se vidi kakva je imovina svih tih preduzeća, tako da bi se znalo šta ona poseduju i šta od toga može da se iskoristi", naveo je Pavlović. Taj koncept ne bi išao na ruku poveriocima koji bi, kako je rekao, "doživeli 'šišanje', ali bi pre 14. maja preduzeća bila čista i bez dugova".

Firme u restrukturiranju duguju državi 1,5 milijardi evra
Predstavnik Svetske banke u Srbiji kaže da su preduzeća u restrukturiranju samo prema državnim poveriocima akumulirala dug od 1,5 milijardi evra.

"To se odnosi na dugove prema Poreskoj upravi za neplaćene poreze i doprinose, na dugove prema Fondu za razvoj, prema javnim preduzećima za neplaćenu struju, gas, vodu i komunalne usluge", rekao je Tanjugu Vasiljević.

Vasiljević je rekao da ne treba očekivati da 153 preduzeća već 15.maja odu u stečaj, jer to nije automatski proces.

"U nekim od ovih preduzeća najveći poverilac je država, tako da je tu moguće uz neku političku odluku odložiti taj trenutak u kome će biti pokrenut stečaj. Međutim, gotovo sva od ovih preduzeća imaju komercijalne poverioce i na njih vlada ne može da vrši pritisak, tako da uvek postoji rizik da dođe do nekog nekontrolisanog procesa pokretanja stečaja", rekao je Vasiljević.

Upravo iz tih razloga, kako je naveo, Vlada mora da se postara da radnici dobiju otpremnine pre nego što te firme odu ustečaj, kako bi bar na neki način bili zbrinuti.

Upitan kakvim bi resenjem Svetska banka bila zadovoljna, on kaže da bi idealno rešenje bilo da se uradi procena koja od ovih preduzeća su rentabilna i da se za njih pokuša još jedna privatizacija, a da se sa ostalim firmama uđe u uređen proces stečaja gde bi radnici bili zbirnuti otpremninama.

"Paralelno sa tim je potrebno da država dizajnira aktivne mere politike rada kojima bi se uposlili neki od radnika koji bi izgubili posao", rekao je Vasiljević.

Treba imati na umu, dodao je, da stečaj nije kraj jer neka od ovih preduzeća mogu kroz stečaj da se reorganizuju.

Vasiljević je rekao da bi Srbija na kredit od Svetske banke mogla da računa već u junu ili julu ukoliko Svetska banka proceni da je makroekonomsko stanje zadovoljavajuće.

"Ukoliko pak budu potrebna neka dodatna prilagođavanja kroz rebalans onda je realno da se to desi u septembru", zaključio je Vasiljević.

Za trećinu preduzeća ima nade
Samo trećina preduzeća u restrukturiraranju ima šansu da preživi nakon 14. maja, ocenio je danas profesor Ekonomoskog fakulteta u Beogradu, Milojko Arsić.

"Broj tih preduzeća koja imju neku šansu nije veliki, verovatno je to između jedne četvrtine i jedne trećine, za najveći broj tih preduzeća ne vredi pokušavati da se spašavaju", naveo je Arsić.

Prema njegovim rečima, te firme nemaju biznis, previše su zadužene i tehnički i kadrovski su devastirane, a da je bilo ikakvih šansi da ih bilo koji komercijalni investitor preuzme - to bi se dogodilo.

Arsić je mišljenja da Vlada mora naći neko zakonsko rešenje da se preduzećima koja mogu da opstanu omogući da u narednih godinu dana nađu svog strateškog partnera.

Pretvaranje potraživanja poverilaca u imovinu, kako je rekao, ne bi išlo tako lako."Većina tih preduzeća su nesolventna, preuzimanjem vlasništva poverioci ne bi dobili ništa, tako da bi se u najvećem broju slučajeva to završilo stečajem", naveo je Arsić.

Arsić je mišljenja da Vlada mora naći neko zakonsko rešenje da se preduzećima koja mogu da opstanu omogući da u narednih godinu dana nađu svog strateškog partnera.

Pretvaranje potraživanja poverilaca u imovinu, kako je rekao, ne bi išlo tako lako."Većina tih preduzeća su nesolventna, preuzimanjem vlasništva poverioci ne bi dobili ništa, tako da bi se u najvećem broju slučajeva to završilo stečajem", naveo je Arsić.

Izvor: B92

nigdje na svetu nije bio slucaj (pa ni u jbn bosni)
da ako firma ode pod  stecaj...da se ne izmire dugovanja prema uposlenim u tom preduzecu...
kada se steknu uslovi za to...

postoje sudovi...za takve stvari..tu su u pitanju narusena  ljudska prava...
tuzis lijepo sve...potrebne...
pa  i drzavu ako treba..i naplatis svoja potrazivanja...

to njima niko ne moze izbrisati ili oduzeti...
i svaki dan koji su proveli pod okriljem neke firme..mora da im bude placen kao i svi ostali doprinosi...izmireni...
drugacije firma ne moze da se privatizuje..sem akos e ne sklopi dogovor sa eventualnim kupcem da ce on da izmiri te obaveze..i to se uglavnom uuklapa u cijenu...privatizacije...

kao i da se moraju  ispuniti   "uslovi za penzionisanje" radnika koji su vec stekli  pravo  na penziju
a zbog neuplacenih obaveza...nisu u mogucnosti to pravo i da ostvare...
bez dogovora oko toga se firma neka ne moze privatizovati...

i naravno da   se mora obezbjediti radnicima...pravo prvenstva zaposlenja..
ako se ta firma privatizuje...i tako dalje...

protiv toga nijedna drzava na svetu ne moze da stvori neki svoj zakon...da bi im to osporila...

Beograd -- Sudbina 153 preduzeća u restrukturiranju nije nimalo sjajna, a iako su neka u tom statusu provela i deceniju, malo je šta urađeno da se osposobe za tržište.

S obzirom da je ostalo manje od mesec dana do roka kada država, po odluci Ustavnog suda, prestaje da ta preduzeća štiti od poverilaca, a 30. jun je krajnji rok da se status tih preduzeća reši, buduću vladu očekuje mnogo posla.

Ekonomisti tvrde da će mali broj imati šansu da preživi bez pomoći države, dok će većina završiti u stečaju. Najveći problem biće više od 50.000 radnika koji će ostati bez posla.

Prema nekim još nezvaničnim najavama, moguća opcija za preduzeća u restrukturiranju je da nova vlada odmah po osnivanju donese uredbu kojom bi se prolongirao rok od kada država prestaje da štiti te firme od poverilaca. Međutim, takvo obaranje odluke Ustavnog suda bilo bi potpuno neustavno, tvrde pravnici. "Ne može se uredbom, koja je niži akt, menjati odluka Ustavnog suda. Ustavni princip je da ono što se zakonom donese, mora zakonom i da se produži", kaže Mirjana Rašić, sutkinja Ustavnog suda u penziji.

"Ta preduzeća su previše dugo u restrukturiranju, i većina njih je u vrlo lošem stanju. Izgubili su tržišnu poziciju, dobavljače i kupce, tehnički i tehnološki su zaostala, imaju velike dugove, ne mnogo radne snage, a i ti radnici odavno nisu primali plate. Poslednjih desetak godina retko ko od njih je proizvodio. Teško je proceniti koliko njih će preživeti, ali veći broj će završiti u stečaju. Ako bi i dalje ostali u istom statusu, verovatno nijedno ne bio preživelo bez pomoći države", tvrdi ekonomista Ljubodrag Savić.

On smatra da je sada najvažnije da država radi na oslobađanju tih firmi od dugovanja, jer kako kaže, budući kupci sigurno nisu raspoloženi da preuzimaju prezadužena preduzeća.

"Ima smisla pomoći onim preduzećima za koja postoji nada da se privatizuju, prodaju, uđu u neko strateško partnerstvo, ili na neki drugi način obezbede nastavak proizvodnje. Ako ima nade da se to desi, onda se svakako mora koristiti već oprobani recept, da se veći deo dugova prema državi ili oprosti, da se poveže radni staž, da se sa bankama nekako dogovori o njihovim dugovima, smanji broj radnika, posebno u administraciji", kaže Savić.

"Moguća varijanta je da se ta preduzeća preuzmu, da se obnovi proizvodnja u nekom obimu, da se preuzme jedan broj radnika. To je putokaz za državu. Naravno, ne treba očekivati da je moguće da se vrate na onaj nivo na kome su bili pre ulaska u proces restrukturiranja", navodi ovaj ekonomista.

"Ono što država ne može i ne sme da radi je da se bavi proizvodnjom, daje novac tim preduzećima, oprašta dugove, da nastavi sa starom praksom. Njima treba ozbiljniji partner, svež kapital, nova tehnologija, nova tržišta", objašnjava Savić i dodao da ne veruje da će veliki broj preduzeća rešiti svoj problem konverzijom duga u vlasništvo, iako će to biti jedna od mogućih opcija.

Ipak, Savić tvrdi da će najveći broj tih preduzeća završiti u stečaju, ali da dodatnu brigu država treba da povede o firmama iz unutrašnjosti Srbije koje su nekada imale veliki značaj za razvoj tih područja i koje zapošljavaju veliki broj ljudi.

"Ono što je moja preporuka za državu jeste da o svakom preduzeću dobro razmisli, jer je nažalost veliki broj njih u devastiranim područjima, i bez obzira što dugo nisu proizvodila, tamo su radnici koji su primali koliko-toliko novca, i ma kako nemoguće bilo da se ta preduzeća oporave, treba im pomoći. Ako se ta preduzeća ukinu, tamo će se ugasiti i poslednja nada za te ljude, za koje će biti veoma teško da se posle zaposle", zaključuje Savić.

Izvor: B92

vu cic
vu cic
vu cic
...

sve resava..