Sela nam zamiru jer nema infrastrukture. Proslo je vreme kada su deca seljaka putovala kilometrima do skole. Sada i seljak hoce da bude urban, da ima kablovski internet i da mu sve bude na dohvat ruke. Da ne govorim koliko ima sela koja nemaju jos uvek vodovod, nego bunare. A opet ako se nastavi ovaj trend napustanja sela i sprcavanje u malim stanovima po gradovima, nema tog programa koji ce povecati natalitet. Samo razvoj infrastrukture u selima tj omoguciti im da i oni zive pristojno kao u gradovima moze spreciti odumiranje stanovnistva.

Infrastruktura je jedan od razloga-kod mene su počeli da presušuju bunari,opštini ne pada na pamet da uvodi vodovod,pa ni put nemaju ko ljudi,dovoze seljacima vodu(organizuju cisterne koje seljacima za dž dovoze vodu).Ima tu i onih momenata da im je proizvodni proces mnogo skup,mehanizacija stara,zemljište je previše usitnjeno i rascepkano,najbitniji faktor od svega-je.u ih ko volove sa cenama-moji u selu prodaju sir i kajmak 3 puta jeftinije nakupcima da bi došli do para,nemaju love da idu u bg na tezgu,da ne pričam šta se dešava s otkupom mleka,žita,voća,povrća!sveli se ljudi na to da nema ko da radi,i kad radi odvali se od posla da bi mu neko težak rad obezvredio svojom monopolskom pozicijom ili time što nema para da plati prevoz do većeg grada pa da po nekoj pristojnoj ceni proda proizvod.

@ gavriloBG

sasvim objektivno sagledavanje činjenica, uz jednu malu ispravku. Dinkić je obećao vraćanje stare devizne štednje i to je ispunio, a i porast plata i penzija u nominalnom iznosu je zaista rastao mnogo brže od rasta proizvodnje i bruto društvenog proizvoda.

Konkretan primer. Moj ćale je otišao u penziju u leto 2000. godine i prvu penziju je primio početkom septembra 2000. u iznosu od 3300 dinara (tačno 100 maraka kod uličnih dilera).
Već u decembru je primio duplo veću penziju, a sada ima tačno 30.437 dinara, znači 380€.

od 100 maraka (50 €) do 380 € ogromna je razlika

@gavrilo
Pa i kod mojih je isti slucaj. Da ne govorim sto nemaju perspektive za zaposljavanje u manjim mestima. Moji rodjaci rade po nekim magacinima za 12.000 hiljada i valjda od muke kad dodje vikend poubijaju se od alkohola i ajd sve opet 
Problem je sto ljudi iz Bga ne vide taj problem osim ako nemaju nekog na selu. Zato treba dobra povezanost putevima, gasovod, dobra el. mreza a ne da prvom kisom nestaje struja. Na taj nacin bi se privukli investitori i malo bi se taj narod zaposlio. Ima i pozitivnih pomaka, sad kad sam bio zadnji put u selu video sam da su neki stranci otvorili fabriku za stocnu hranu i daju solidne plate. A malom mestu i jedna firma koja dobro posluje puno znaci.

Ne sporim to uopšte da je ogromna razlika u pitanju!Ali ipak tvrdim da je 100dem imalo kupovnu moć jednaku ili veću današnjih 100eur-ti si bre čoveče bio bog sa 100dem a danas sa 100eur i ne možeš nešto da se ovajdiš!Što se tiče Dinkića-podržavam zaustavljanje inflacije na nekoj pristojnoj granici,ali mislim da je nivo inflacije u zadnjih 7 god i dalje ne prihvatljiv-pogotovo za bilo kakvo učlanjenje(ako si iz struke onda odlično znaš koliki je prihvatljiv nivo u odnosu na zemlju sa najnižom inflacijom u EU-ja to znam)Štednja se vraća,nije sporno,al sam ubeđen u to-imao sam svojevremeno i snimak(ni danas nije problem doći do tih famoznih snimaka,u arhivi su,nisu isparili)-da je ekonomski mag obećavao kule i gradove(a ko je iole iz struke,zna da to apsolutno nije ostvarivo ,posebno ne na bazi raspoloživih privrednih kapaciteta-pa nismo mi Kina,u priče o spoljnotrgovinskom bilansu neću ni da ulazim-katastrofalan je,devizni kurs-

Zavisi šta kupuješ. Tačno, sa 100 maraka si onda mogao da se nakupuješ hrane mnogo više nego za današnjih 100 e. Ali, nije sve u životu u svinjskim polutkama i jeftinom zejtinu.

Međutim, šta kada kupuješ neki tehnički uređaj ili kvalitetno odelo itd. Npr. nov televizor je tada koštao 450-500 maraka (kod švercera u oglasima), a prosečna plata bila 50 maraka. Nije bilo mogućnosti kupovine na kredit, a šverceri nisu primali čekove.

Ili drugi primer, ženi mi se najbolji prijatelj, odemo u Beko, prosečno odelo 200 maraka, kvalitetno odelo od 400 maraka pa na gore. Kvalitetne muške cipele (italijanske) 100 maraka itd.

Znači, da se ne zavaravamo, nije tačna fraza da si sa 100 maraka bio Bog u ono vreme, to su samo priče dokonih penzionera koji su stajali po redovima za jeftin zejtin i šećer. Sva ostala roba je i tada bila na nivou evropskih cena. A standard na nivou Namibije i Burkine Faso.

To jeste tacno, ali prelazak sa marke/lire/franaka itd. na evro je bila jedna globalna pljacka, ne samo kod nas. Pitajte bilo koga iz zemalja EU... 

i taj problem je ostao jer jos uvek nemamo neke narocite mogucnosti da pitujemo ljude iz sveta 9 kinezi se ne racunaju)

E pa onda mi veruj na rec... 

Srdja Popovic (pravni zastupnik porodice Đinđić u suđenju veka), poslednji Pescanik

---

" DOS koji dolazi na vlast je jedna ambivalentna tvorevina. Šta je DOS, je li to Koštunica koji je skinuo Miloševića i postao kalif namesto kalifa, ili je to Đinđić koji je sve to organizovao i koji najaktivnije pokušava da promeni bivši režim. Koštunica insistira na legalitetu, na kontinuitetu pravnog sistema, na očuvanju Miloševićevog aparata. I to je bilo dvosmisleno, zbunjujuće, pa je onda svet kazao - pa nije važno šta je bilo, važno je da smo se oslobodili Miloševića. A posle će se pokazati da je vrlo važno kako se interpretira 5. oktobar i da je vrlo važno da se zna šta je tu poraženo i ko je tu pobednik. Oko te interpretacije, koju su pokušali i jedni i drugi da nametnu, i Koštunica i Đinđić, nastao je kasnije i frontalni politički sukob između DSS-a i DS-a. Onda je on počeo da dobija ekstra legalne forme. Smatram da je ekstra legalno bilo kada je Đinđić izbacio iz parlamenta poslanike DSS-a, ali je odgovor bio ne samo ekstra legalan, nego i nasilan, jer onda su odjedanput počele da se dešavaju stvari kao što je ubistvo Gavrilovića, kao što je oružana pobuna i na kraju atentat, kojim je konačno razrešena ta ambivalencija."

"Odmah je primećeno ne samo da DSS opostruira suđenje ubicama Zorana Đinđića, nego i da Demokratska stranka na to nema šta da kaže. Hajde što oni neće o samom suđenju da govore, hajde, neće da utiču na sud i tako dalje, ali kada vide ono što smo svi videli, što je očigledno, da DSS pokušava da zaštiti te ljude koji su osuđeni za ubistvo, da pokušava da diskredituje specijalni sud, da ga ukine, protivi se zakonodavstvu o zaštićenom svedoku, o specijalnom sudu, tajno se sastaje sa Legijom - pa zar Demokratska stranka ništa nema o tome da kaže? To je bio njihov predsednik, sudi se ubicama njihovog predsednika. Zar oni mogu da ulaze u koaliciju sa ljudima koji opstruiraju to suđenje? To je bio poraz Demokratske stranke, koji je po meni izazvao i pojavu LDP-a, jer je u Demokratskoj stranci bilo ljudi koji na to nisu mogli da pristanu. To je bila linija razgraničenja, stvorena je frakcija i Demokratska stranka je morala da odluči - da ih izbaci ili da odgovori na pitanja koja su oni postavljali. I oni su odlučili da ih izbace iz stranke i ja mislim da će ih to koštati, već ih košta, a tek će ih koštati. I sada, poslednje što čujem je rast LDP-a, koji opet dolazi iz toga što se situacija razbistrila, što je ta pozicija centra koju je prvo tobož zauzimao Koštunica postala nemoguća. Koštunica je to shvatio i približio se SPS-u i Miloševićevim starim koalicionim partnerima, radikalima, a DS je pokušao da stane na to mesto, da sada on bude taj centar, ali stvar je u tome što je centar nemoguć. I DS će se osipati isto kao što se osipao Koštunica."

"U Srbiji postoje dve realistične i konzekventne politike, a to su one koje se obično nazivaju ekstremnima. One su ekstremne zato što su opcije polarizovane, a ako imate opciju istok - zapad, onda ne znam koja bi vaša opcija u centru trebalo da bude - sever, jug, šta, to je nemoguće. I ja mislim da će LDP i dalje dobijati i mislim da se vidi da postoje samo dve opcije u igri, a da je sve ostalo zamlaćivanje koje povlađuje iluziji nekih ljudi, koje ja razumem, koji misle da se može nešto dobiti, a da se ne plati nikakva cena. To znači - nećemo izručiti Miloševića, nećemo sarađivati s Hagom, ali ćemo ući u Evropsku uniju, a nećemo ući u NATO. Mislim, to su neke tlapnje koje samo produžavaju paralizu. I to počinje da se vidi i naravno da postoji strah, jer sukob dve tako udaljene opcije kao što je radikalska i LDP-ovska, bez obzira na neravnopravnost snaga je pomalo zastrašujuća, zato što se ne vidi da ona može da se razreši bez većih potresa."

"Đinđić nije želeo koncentracionu vladu, Koštunica pravi koncentracionu vladu, Đinđić nije hteo da ima ništa sa radikalima, a on flertuje sa radikalima. Đinđić ništa nije hteo da ima sa Miloševićevom strankom, on je u koaliciji s Miloševićevom strankom. Pa čekaj, ima neke logike u tim događajima. Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neki potres i ljudi gledaju u to. Kao kada se sruši neka kuća, a vi ne kažete - srušila se kuća, nego govorite - pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu. Ali to je još Milošević ustanovio, kad god zapetlja i nađe se u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje, mislim da se ljudima vrti u glavi."

". Situacija je nečitljiva, većina stvari koje su stvarno važne se dešavaju van našeg pogleda. Demokratska stranka ne može da ima predsednika vlade, iako je osvojila većinu. Šta onda znače ti izbori, ne znače ništa, ali to znači da neko to uspeva da spreči sredstvima koja nisu vidljiva. Jer zašto bi neko ko je pobedio pristao na to. Mora biti da se odvija neki drugi komad iza zavese. Tu vi vidite da postoji jedna faktička moć koja nije institucionalna, koja deli karte i onda naravno da je svet demotivisan da izlazi na te izbore. Zašto da izlazim na izbore, glasam, mogu i da pobedim, ali pobedio sam samo na papiru. U stvarnosti će se desiti nešto drugo, nešto što hoće Vojislav Koštunica koji ima 5 odsto glasova, a na šta pristaje Boris Tadić, iako ima 25 odsto."

"Ta dilema istok - zapad postoji od kada postoji Srbija. Čak i u doba komunizma ste imali te proevropske struje u jednopartijskom sistemu, a čim je uspostavljen višepartijski sistem, odmah je sve došlo u staru kolotečinu. Tako mi shvatamo politiku, da imamo neke narodnjake i da imamo neke Evropljane i da je među njima večno ista diskusija i ista debata i, nažalost, isti ishod. Evropljani su uvek gubili, a često bili i ubijani, kao što je Đinđić bio ubijen. Tako da se to ovde već doživljava kao neka naša fatalna sudbina, da mi ništa drugo ni ne umemo nego da stalno igramo taj jedan isti komad sa novom podelom. Odigravamo to jedno što znamo. Ovoga puta se dogodilo nešto izuzetno povoljno za nas, da ne samo što su neki ljudi ovde bili zainteresovani za tu Evropu, nego je ta Evropa jednom bila zainteresovana za nas i jednom htela da nam pomogne. I to je doživljeno kod te narodnjačke većine kao neka strašna podvala - ne bi oni nas da nemaju neki interes. Kakav interes od tebe može da bude? Jesi li ti neko tržište, je l' ti imaš neku naftu, za šta se oni to grabe kada pokušavaju da nas uvuku u Evropsku uniju, šta će to od nas da imaju, paradajz? Narodnjaštvo je uvek bilo povezano sa paranojom. I kada je železnica trebalo da prođe kroz Srbiju govorilo se - jao, tu će da nam se uvuku s tom železnicom. Sada više niko ni ne pomišlja da išta ulaže u Srbiju i vidi se da od toga neće biti skoro ništa. Sada nas svi gledaju, ja mislim, sa sažaljenjem. To što mi doživljavamo kao neprijateljstvo, to oni još uvek pokušavaju nešto s nama, ali vide da mi nećemo. Pa kako će, ne može ipak ništa da se desi bez nas."

"Hajde da kažem nešto optimistično. Mislim da je dobar proces to što se kod nas kristališu te dve opcije kao jedine. Oslonac na Rusiju, zatvaranje, opstanak u siromaštvu i takoreći naturalnoj privredi i ovo drugo, gde za sada stoji samo LDP i nezadovoljni članovi Demokratske stranke, a to je ta konačna modernizacija, ulazak u Evropu, kosmopolitizam, liberalna ekonomija, oslobađanje ekonomije od politike, osnivanje nekog tržišta. Ja mislim da će se te dve opcije sve više kristalisati kao jedine i da će onda biti mnogo racionalniji izbori, kada narod ne budu zbunjivali neki Dinkići, Vuk Drašković, Koštunica više i ne može, ali i on je to radio, Boris Tadić. Postaće jasno šta su naša dva jedina puta, između kojih srednji ne postoji. Mislim da će Demokratska stranka doživljavati ono što je doživeo Koštunica kada je hteo da izigrava centar, a to znači ne samo osipanje nego i cepanje. Očigledno je nezadovoljstvo svih ljudi koji optiraju za tu zapadnu i evropsku varijantu. Oni ne mogu da shvate kako se to Tadić slepo i na ponižavajući način lepi uz Koštunicu, koji je već otišao totalno prema radikalima. DS već biva percipiran kao neka interesna grupacija. Hoćete te upravne odbore, hoćete ministarstva, hoćete da imate predsednika, ali čemu sve to - pa, ničemu, samo da zadovoljite te svoje apetite. Oni sve više tako bivaju percipirani i ljude to slepo sleđenje Koštunice vređa. Pa je l' ne vidiš, bre, da ti je zavukao ruku u džep, vadi šta god hoće, a ti se ne usuđuješ ni da protestuješ."

"ako uzmete u obzir kako je Koštunica očistio Demokratsku stranku od tih nepoželjnih članova koji su želeli da ostanu na liniji Đinđićeve vlade. On je sve to počistio i jasno im stavio do znanja - ili ste mi svi neprijatelji ili ćete da očistite ovo. I oni su sve to očistili. To je bio njihov prvi poraz, kada su pokazali da nemaju odgovor na te ucene, da im je suviše stalo da zadovolje svoje apetite i da će se povinovati svim opscenim zahtevima koji dolaze sa te strane."

---

Zoran Đinđić: /opis inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SRJ u knjizi Vesne Mališić/

"U Sava centru sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je - imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas."