Objavljen tekst deklaracije APV :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Да ли је Војводина српска?
Милан Гушавац
Потребно је, једном за свагда, појаснити колико су дубоки корени српске државности у Војводини.

Нови Сад, 25.03.2013

Питање Војводине, поред Космета и Републике Српске, представља вероватно најактуелнију тему од националног значаја данас. Међутим, ово вештачки наметнуто „питање“ давно није постављано на овај начин. После пада Српске деспотовине 1459. године, и краљевине Босне, средиште Српства помера се у Зету (касније Црну Гору), и Јужну Угарску (касније Војводство Србију), у коју је пресељена целокупна српска властела и војно племство (Бранковићи, Бакићи, Јакшићи) са својим кметовима. Тада о томе, чија је Војводина, није било дилеме. Тек пре две до три деценије, појавили су се разни кругови који на силу постављају ово питање и намећу некакве одговоре. Последњих година све чешће и све гласније чујемо идеје о некаквој посебности ових простора и о тобожњем успостављању сопствене државности! Да трагедија буде већа, епицентар аутономаштва и сепаратизма налази се управо у Новом Саду – Српској Атини, граду где се налазе неке од најеминентнијих институција нашег народа, Матица Српска, Српско Народно позориште, Владичански Двор епископије Бачке, Петроварадинска тврђава – утврђење Bарадинске регименте војне крајине, Српска Православна гимназија – Јован Јовановић Змај, Музеј града Новог Сада, градска библиотека, зграда бановине ... Исти ти протагонисти независности спрског севера, прелепе равнице и житнице, доводе у сумњу историјско право Срба на просторе Срема, Баната и Бачке. То наравно није све. На последњем попису становништва, безуспешно су покушали да уруше демографско право српског народа на Војводину, где Срби и даље бележе успон и у апсолутном броју и у проценту, који прелази две трећине.

Почеци српске државности у Војводини
Српска државност на тлу данашње Војводине почиње 1526. године, након великог пораза хришћанских снага Угарске војске у бици на Мохачком пољу. Те године, Јован Ненад оснива своје краткотрајно али пространо царство. Крунисао се за српског цара у свом престоном граду – Суботици. Његова моћна војска, која је бројала и до 15 000 војника, држала је целу Бачку и делове Баната и Срема. После пада Суботице, своју престоницу премешта у град Сегедин. Борио се час против Турака, час против Угара, а погинуо је у једној бици против угарског племића Ивана Запоље, након чега се његова војска брзо расула. Цара је наследио врховни командант његове војске, који је успео да задржи под својом контролом само Срем. Престони град војводе Радослава Челника налазо се у Сланкамену, а после напада турске војске, повукао је престоницу у град Небојц, код Вуковара. По народном предању, у песми „Од Сријема Рајко“ која говори управо о њему, Челник се убио после пораза од Турака, а „Маргита девојка“, тужна због те чињенице, такође извршава самоубиство.

После пораза Радослава Челника, ове просторе запосели су Турци Османлије, који су основали неколико елајета, међу којима су: Темишварски пашалук (Темишвар), Сремски санџак (Митровица), Сегедински санџак (Сегедин) и Лугошко – Карансебашки Банат (Лугош). Територије ових административно – територијалних јединица освојио је Мехмед Паша Соколовић, а у његовом освајању учествовали су и српски вазали.

Српски народ се није мирио са тим да буде подјармљен. На најмање упаде хабзбуршке војске, Срби су реаговали. У време петнаестогодишњег рата (1593 - 1606), створени су услови за народни устанак. Епископ Теодор Несторовић је дигао буну у Вршцу 1594. године. Устаници су носили заставе са ликом светог Саве, што је навело београдског Синан пашу да спали мошти тог великог српског светитеља на Врачару. Под притиском моћније османске војске, устаници попуштају, и падом Бечкерека (Зрењанина) буна је угушена. Вођа банатског устанка је жив одран у знак освете.

Области Срема, Баната и Бачке, 1718. године, прелазе под управу Дунавске Монархије. Еуген Савојски је две године раније освојио те територије од Турака, али је фактичко стање потврђено тек Пожаревачким миром. На тим просторима успостављена је административна јединица хабзбуршке монархије под називом Тамишки Банат, са седиштем у граду Темишвару. Јужни делови покрајине, вољом царице Марије Терезије, прикључени су Војној граници (крајини) 1751. где су припадали до укидања војне управе 1871. Северни (цивилни) део покрајине прикључен је Угарској 1779, за време власти Јозефа II. Потиски округ, са седиштем у Бечеју, настао је такође 1751. године, а великокикиндски дистрик 1774., са намером да се заустави сеоба Срба у Нову Србију и Славеносрбију, области у тадашњем руском царству, због бојазни о губитку привилегија, које су Срби уживали на тим просторима. У свим тим областима Срби тога времена чине већински део становништва.

Стварање Војводства српског
Коначно, српство северно од Саве и Дунава уједињује се 1848. на Мајској скупштини одржаној у Сремским Карловцима, културном средишту Срба тог времена. Карловачки митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за партијарха српског, а Стеван Шупљикац за првог војводу. Хабзбурзима и Угарима није одговоарала „Српска Војводина“, па је убрзо дошло до сукоба. Подршку из кнежевине Србије, Срби су добили од војводе Стевана Книћанина, који је предводио добровољце. Већ следеће, 1849. године, после пораза како мађарских, тако и српских револуционара, централна власт у Бечу, компромисно оснива тзв. Војводство Србију и Тамишки Банат, која је обухватала целу област јужне Угарске.

На те просторе, још од друге сеобе Срба, а нарочито после револуције 1848. године, централна власт интензивно насељава немачко, мађарско, румунско, словачко, русинско и хрватско становништво. Срби су временом изгубили већину, тако да у новоформираном војводству нису остварили доминантан утицај. Војводовина је само формално била српска, јер је њен војвода био заправо Аустријски цар Фрања Јосиф I, а фактичку власт вршио је гувернер кога је он именовао – по правилу Немац. Средиште Војводства било је у Темишвару, граду у коме је ипак румунски народ имао апсолутну већину тада, мада је и српски народ чинио значајну мањину. Круновина је трајала до 1860. године, када је аустро – угарском нагодбом царство подељено на Цислајтанију (Аустријско царство) и Транслајтанију (Угарско краљевство).

Угарски краљ Фрања Јосиф I поделио је територију некадашњег војводства на 4 жупаније: Бачко – Бодрошка (Сомбор), Торонталска (Велики Бечкерек/Зрењанин), Тамишка (Темишвар) и Сремска (Вуковар). Будући да се Транслајтанија састојала из Угарске и Хрватске – Славоније, прве три жупаније припале су краљевини Угарској, а Сремска хабзбуршкој краљевини Хрватска – Славонија. Ово је било фактичко стање све до краја Првог светског рата, када је на територији Баната (равном и брдском) основана парадржава, Банатска република, као један од покушаја монархијиских власти да избегну уједињење јужних Словена, у једну, јединствену и моћну државу, стварањем једне тампон зоне, на коју би лакше извршили утицај и повратили своју власт.

Ипак, у Новом Саду и Руми, сазване су „Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ и тзв. „Румска скупштина Срема“, које су прогласиле безусловно присаједињење ових региона краљевини Србији. Велика народна скупштина, у којој је било 757 делегата, основала је „Народну управу за Банат, Бачку и Барању“, којом је председавао Јован Лалошевић, а радом саме скупштине руководио је Славко Милетић. После пораза Мађарске совјетске републике, бежећи од адмирала Миклоша Хортија, Бела Кун је уточиште нашао у Печују, који је Паришким мировним споразумом додељен Мађарској. Пред 30 000 демонстраната против останка у Мађарској, сликар Петар Добројевић је предложио оснивање независне републике. Демонстранти су га прогласили и за председника извршног комитета нове Српско – Мађарске републике Барања – Баја, која је обухватала северне делове Барање и Бачке, око градова Печуј и Баја. Ипак, Тријанонским споразумом 1921. године, ови простори додељени су Републици Мађарској, и тада је ова република престала да постоји.

Након ових дешавања долази до периода мира, када Нови Сад постаје средиште Дунавске бановине, која је обухватала подручја: равног Баната, југа Бачке, Срема, јужне Барање, севера Шумадије и Браничева. Бомбардовањем Београда од стране немачких снага почиње Други светски рат код нас, а по ослобођењу, недемократски се уводи република, социјализам, једностраначје и самоуправљање.

Комунисти и "војвођанерски идентитет"
Иако је по присаједињењу Војводине остатку Србије аутономија изгубила сваки свој смисао постојања, на силу је форсиран „војвођански идентитет“. Отишло се толико далеко да је САП Војводина, као и САП Косово, имала у председништву СФРЈ један глас, баш као и све републике чланице федерације. Врхунац пораза српског питања унутар Југославије представља 1974. година, када је донет Устав, којим је потврђен амандман XXX, донет 1971. године, а на Устав из 1963. Тиме је дозвољена најшира самоуправа свим чланицама федерације, што укључује и законодавну, извршну и судску власт у покрајини. Тиме је омогућено касније отцепљење свих чланица некадашње федерације, осим Војводине. Те 1974. године је федерација претворена у оно што се у теоријском смислу сматра конфедерацијом.

Од тада стварају се две Војводине, непомирљиве. Једна традиционална, верна култури свих народа који живе у њој. Она представља синоним за љубав према свом, поштовање према туђем и толеранцију према другачијем. То је она Војводина која је заснована на предању о Милошу Црњанском, Лази Костићу, Јовану Јовановићу Змају, Јаши Томићу, Доситеју Обрадовићу, Светозару Милетићу, Милици Стојадиновић Српкињи, Ђури Јакшићу, Јовану Хаџићу, Сави Текелији и многим другим великанима нашег народа. Та Војводина свесна је колико је наш народ уложио у слободу тих земаља и зна то да цени. Управо прва Војводина сматра да су Срем, Банат и Бачка, она три срца јуначка ... Да су неизоставни део Србије. Таква Војводина је вечна, док год има верујућих људи у њој!

Друга Војводина пак, нетрпељива је према свему што је различито од измишљеног „војвођанерског идентитета“ и због тога агресивно асимилује припаднике свих народа и трпа их у један велики безлични чабар, на чијем врху се налази малобројна интересна група која једина има корист од тога. Тај моћан лоби влада Развојном Банком Војводине, ВАНУ, Канцеларијом у Бриселу...

Спремна је за све новотарије и „нове трендове“ а одбацује оно што је уткано у суштину Војводине. Форсира заставу и лажну нацију, тражи полицију, главни град и сл. Та опасна групица, данас ради на федерализацији Србије, а сутра ће по старом рецепту из Љубљане, Загреба, Сарајева, Скопља, Подгорице и Приштине, да покуша сепарацију. Због тога је врло важно прозрети њихове намере, предухитрити их и спровести оно што је Уставни суд Србије одлучио, а то је да АПВ остаје само љуштура, без икаквих надлежности. Временом, када се подигне свест народа, о томе да би од укидања АПВ корист имали сами грађани и локалне самоуправе у којима они живе, Србија ће бити уређена по најјефтинијем и најефикаснијем моделу управе – са два нивоа власти, централном и локалном!

Након дужег размишљања, и покушаја да нађем други одговор на самом себи постављено питање – „Да ли је Војводина српска!?“ схватам да заправо није никаква тајна, да управо Војводина представља највећу историјску победу српског народа!

Милан Гушавац

Ајд сад сви они који на основу свог незнања (у шта се искрено надам да је једини разлог за ваше сепаратистичко деловање) марш наместо и седи један до наредног часа када ћете доћи са молбом да поправите оцену. Ал вама на несрећу можда то буде последњи час у коме се иначе не поправљају оцене Smile