Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 16:27:49
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 8 9
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: O svecima  (Pročitano 62569 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.55
mob
Nokia 
наставак...
много фотографија и икона Св.Луке
филм на руском:
http://video.google.com/videoplay?docid=-5548114642393485098#
филм са Српским преводом. 1/9 (остало на YT)

« Poslednja izmena: 11. Sep 2010, 20:54:54 od Nksamsj »
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zodijak
Pol
Poruke 1
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.9
U uvodnoj raspravi Hagiologija: izvori i metode Ana Marinković jasno naznačuje razliku između hagiografije i hagiologije.  Napominje da je sama hagiografija, premda je stoljećima priznata književna vrsta koja predstavlja muku i živote svetaca te prijenos njihovih relikvija i kult pojedinih svetaca, u nas tek u posljednje vrijeme postala istraživačkom disciplinom pa teži objavljivanju kritičkih izdanja temeljnih hagiografskih tekstova i prepoznavanju utjecaja svetačkih kultova na političke, društvene i razne druge implikacije authentic louis vuitton.  U posljednje vrijeme istraživači su usmjerili pozornost na mnogolike proizvode i posljedice čašćenja svetaca pa su proširili istraživanje ne samo na uobičajena hagiografska vrela (vitae, passiones et miracula) nego na sve dokumente, pisane i materijalne, koji posredno ili neposredno govore o nastanku ili praksi kulta svetaca.  To je hagiologija.
U Hrvatskoj je osnovano društvo hagioloških istraživača Hagiotheca i ono se trudi promicati interdisciplinarno istraživanje izvora vezanih uz kult svetaca.  U hrvatskoj historiografiji već su i prije pojedine povijesne discipline doticale pitanja vezana uz kult svetaca pa se pitanje koliko su duboki i široki bili dosezi tih promišljanja postavlja kao prva zadaća u definiranju hagioloških istraživanja u hrvatskim povijesnim znanostima.  Hrvatski hagiolozi uvjereni su da će putem proučavanja svetačkih kultova kao jedne od jakih društvenih poveznica u povijesti pridonijeti uspostavljanju šire, integrirane povijesti.  Svjesni su pak da su na početku svojih istraživanja pa su kao osnovnu temu prvoga hrvatskog skupa hagiologa postavili samu metodologiju proučavanja raznovrsnih izvora svetačkih kultova.  Članovi tog društva s Odsjekom za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu organizirali su taj skup 2005.  u Dubrovniku louis vuitton handbags.
U ovom zborniku objavljeni su radovi toga skupa.  Vrlo su različiti po izvorima koje istražuju i po metodi koju primjenjuju u tom istraživanju.  Rasprava mađarskoga hagiologa svjetskoga glasa Gabora Klaniczaya Konstrukcija svetačkih čuda u razdoblju srednjovjekovnih kanonizacijskih procesa ukazuje na primjerima kasnosrednjovjekovnih kanonizacijskih procesa sv.  Elizabete Ugarske, sv.  Margarete Ugarske i krakovskog biskupa sv.  Stanislava kako već u kasnom srednjem vijeku u Katoličkoj crkvi prihvaćeni obrasci istraživanja glasa svetosti i čudesa centraliziranog procesa tog istraživanja, tzv.  kanonizacijskog procesa, ostavljaju dovoljno prostora da velik dio korpusa čuda ostane nenadglediv pučki fenomen.  Čudesni se događaj per se jednostavno ne može odvojiti od skupine društvenih, psiholoških, institucionalnih i religijskih čimbenika koji su ga proizveli.  Klaniczay više i bolje od ostalih pisaca u zborniku objavljenih rasprava uvodi u razumijevanje sama predmeta i programa hagiologije pa mu valja obratiti punu pozornost.  Toj je raspravi najbliža rasprava Historia translationis s.  Anastasiae: kako (ne) čitati hagiografski tekst? Trpimira Vedriša, u kojem on provodi zanimljivu analizu toga hagiografskog izvora te prepoznaje vanjske uzroke zašto je taj zapis tako napisan louis vuitton.  Ukazuje da je središnji problem spisa odnos povijesnosti i fiktivnosti.  Smatra neprimjerenim dosadašnji tradicionalni pozitivistički pristup u njegovoj prosudbi i raščlanjuje pripovjedne elemente spisa istražujući njihovo podrijetlo i uporabu.  K tome vodi računa i o svrhovitosti teksta i dolazi do zaključka da tzv.  književna opća mjesta, posuđenice i fantastične pojedinosti nisu uporabljeni kao pripovjedni ukrasi, nego kao semantički ključ za otkrivanje određenih, kako ih on naziva, »funkcionalnih mehanizama« i zaključuje da je Translatio s.  Anastasiae vrlo dragocjen tekst za istraživanje nešto kasnijeg vremena njegova nastanka, iako nije nužno vjerodostojan izvor za povijest Zadra u 9.  stoljeću.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 8.0.552.224
mob
Nokia 
Новоомученик руски Нестор – бранитељ светих икона

Нестор Савчук се родио 1960. на Криму, у Јужној Русији. Никада није имао баш неки нарочито близак однос са својом породицом. Као младић трошио је своју енергију кроз рвање, бокс и борилачке вештине. Поседовао је изоштрену свест, којом се издвајао од својих вршњака.

Нестор је, такође, био уметничка душа, имао је дара за сликање. Када је имао нешто преко двадесет година отпутовао је за Одесу да би тамо радио као помоћник код мајстора, који су сликали фреске. У Одеси се спријатељио са старијим уметницима, који су га надахњивали својим причама о праведницима и праведницама Божијим који су својим храбрим подвизима прослављали Бога у руским манастирима преко хиљаду година.

Почетком осамдесетих, Русија се већ седму деценију налазила под комунистичком окупацијом тако да су многи Руси, у мањој или већој мери, заборавили своју православну хришћанску веру. Нестор је, тих дана у Одеси, осетио како му се у срцу разбуктава неки тајанствени огањ. Осетио је у себи чежњу да напусти сву таштину овога света и да се врати својим древним хришћанским коренима.

Доневши одлуку да сав свој живот посвети Богу, Нестор напушта Одесу и одлази у древни Почајевски манастир из XIII века. Ту Нестор прими монашки постриг и трудољубиво започе свој монашки пут. Вођен Божијом Руком, Нестор у манастиру срете двојицу својих давно „несталих“ деда-ујака. Један је био ожењени свештеник који је живео са породицом у оближњем граду, а други је био веома поштовани старац, који је надалеко био познат по свом праведном животу.

У тадашњој Русији под комунистичком окупацијом манастирима је управљала безбожничка власт. Безбожничка држава је захтевала да сви монаси буду званично регистровани. Нестор је, као жестоки противник комунистичког безбожништва, одбио да се региструје. Средином осамдесетих, Почајевски манастир се нашао под ударом безбожничких власти. Неки монаси су отерани у конц-логоре, док су други једноставно „нестали“. Будући да није био регистрован код државе, монах Нестор је знао да постоји могућност да буде бачен у тамницу или, чак, убијен ако га безбожничке власти открију непријављеног у манастиру. Он је настављао своју духовну борбу, кријући се као „илегални“ монах и живећи у готово ратним условима. Млади монах Нестор је због своје непоколебиве и храбре душе убрзо био рукоположен за јеромонаха.

После неког времена, услови у Почајевском манастиру су постали тако неподносиви да је већина монаха или отишла из манастира, или отерана у конц-логоре, или убијена. Не знајући шта да чини, јеромонах Нестор се обратио свом духовнику, старцу Јовану Крестјанкину. Овај посаветова Нестора да оде у забачено село по имену Жарки. Послушавши старчев савет као глас Божији, Нестор се запути на далек пут преко огромних пространстава руске провинције.

После дугог путовања, Нестор стиже у Жарки. Село Жарки се налази у потпуној дивљини и пут који води до њега се већи део године налази под водом, тако да се у Жарки може ући само током летњих месеци. У Жарком је, у време Несторовог доласка, било само још неколико Хришћана. Чим је стигао у то забачено село, изгубљено у руској дивљини, Нестор је отишао право до цркве у којој је требало да служи као свештеник. Била је то стара и оштећена црква, али пуна древних икона. Иконе су биле те које су подстакле младога Нестора да се определи за подвижнички живот, а – како ће се касније показати – иконољубац Нестор је мученички пострадао, штитећи управо иконе Христове и иконе Светитеља Божијих. Од тренутка када је постао монах, његово срце је буктало за Христа и Царство Божије, које предображено сија са икона. Нестор је иконе Христове доживљавао као прави Хришћанин. Он у њима није видео само дрво и боју, већ је његово – вером преображено – срце, гледајући иконе, сазерцавало у њима вечно Царство Божије. Он је знао да схватити тајну иконе Христове значи схватити тајну Оваплоћења Божијег.

Једном давно, двојица праведних јуродиваца Христа ради пострадаху мученички у жарковској цркви. Пре него што су били убијени изрекли су пророштво да ће „свештеник који у тој цркви буде служио до краја – бити спасен“. Нестор није знао за то пророштво, али је отпрве осетио мистичку атмосферу древне жарковске цркве, заволео је свим својим срцем и пожелео да у њој остане до краја живота.

Као и већину оних који иду путем праведничким и Нестора су чекала страдања. Полиција га је упозоравала на опа-сност која прети од крадљиваца икона – мафијаша из Одесе, који су организовано крали иконе из сеоских цркава и продавали их на црном тржишту за велике паре. Готово све цркве у тој области су биле опљачкане.

С друге стране, отац Нестор је имао проблеме са локалним хулиганима који су га малтретирали због тога што је свештеник. Једнога дана, отац Нестор је кренуо на пут, трудећи се, као што је то увек чинио, да буде што је могуће мање запажен. Отишао је до аутобуске станице носећи у ташни нека важна документа. На станици су му пришла три пијана младића и почела да га вређају. „Покажи нам твој крст“, зачикавали су га, покушавајући да му раскопчају капут и дођу до напрсног крста. Отац Нестор их је одгурнуо, јер није могао да допусти да се косну његовог напрсног крста. Не знајући да је отац Нестор вешт у борилачким вештинама, младићи кренуше у напад. Међутим, отац Нестор лако одби њихов напад, а та његова одбрана је више личила на игру него на борбу. У тренутку када се сагнуо да са земље подигне документа која су му испала из руке док се бранио, један од младића га удари песницом у лице. Убрзо је стигла и полиција која је похватала пијане младиће. Међутим, отац Нестор је замолио полицајце да пусте младиће. Он није заборавио да је не тако давно и он сам пролазио кроз крајности бунтовничке младости. Месец дана касније ти исти младићи су дошли код оца Нестора и извинили му се. После разговора са оцем Нестором, један од те тројице младића, по имену Андреј, одлучио је да се придружи оцу Нестору, преселио се у његову кућу и почео да живи подвижничким начином живота.

Отац Нестор је својим младалачким полетом и хришћанском ревношћу унео живост у живот забаченог Жарког. Он је, такође, опслуживао неколико цркава у тој области, помажући свима којима је помоћ била потребна, како Хришћанима тако и нехришћанима. Млади отац Нестор је својим примером у душама тамошњих Руса обнављао сећање на древне хришћанске корене Рускога народа. Поред свог несебичног рада за ближње, Нестор је водио строг молитвени живот. Пошто би преко дана путујући обишао своју духовну децу, отац Нестор би се ноћу враћао пешице кући. Није волео да се вози колима, а те ноћне шетње су биле једино време које је могао да одвоји за себе. Чак и зими, отац Нестор је по снегу пешачио више од двадесет километара да би стигао кући. То су били тренуци у којима је могао да буде насамо са Богом: пешачио је и за то време се погружавао у молитву… Када би стигао кући, настављао би са својим строгим молитвеним правилом, које се састојало од вишесатног певања древних црквених песама и молитвеног клечања са сузама.

После неког времена, отац Нестор је отпутовао за Абхазију, у којој је беснео рат, да би помагао тамошњим страдалницима и међу њима ширио светлост и истину Христову. Живећи  у ратним условима, отац Нестор је убрзано духовно сазревао и у њему је почела да се рађа жеља да и сам поднесе највећу хришћанску жртву – да мученички пострада за своју веру у Христа. Знајући да је у непријатељској земљи Абхазији, Православном Русу смрт увек близу, отац Нестор је одлучио да тамо и остане. Међутим, његов духовник му је из Русије поручио да се врати у Жарки, говорећи: „Да ли мајка напушта своју сопствену децу да би одгајала туђу?“. Нестор је схватио да мора да се врати својој духовној деци.

По повратку у Русију, отац Нестор се суочио са још већим тешкоћама, па чак и са прогоном. Његова црква је неколико пута била опљачкана, једном је чак био подметнут и пожар, а и он сам је много пута страдао од зависти и злости својих мештана. Отац Нестор се, неком приликом, једном свом пријатељу поверио да су му највише мука задали управо они којима је највише пружио.

1993. године су убијена три монаха у чувеном Оптинском манастиру који се налази у централној Русији. Оптина пу-стиња је у XIX веку била духовна престоница православне Русије, надалеко позната по читавом низу стараца, који је почињао од Светог Пајсија Величковског. Безбројни људи – укључујући ту и Достојевског, Толстоја и друге познате Русе – долазили су у Оптински манастир да би чули поуке великих стараца.

Три оптинска монаха избодена су на смрт у ноћи Васкрсења Христовог 1993, и то за време васкршњег богослужења. Аутопсија је показала да се, по свој прилици, радило о ритуалном убиству: свој тројици је био пререзан гркљан, а тела су им била избодена по сатанистичком обрасцу. Полиција је на манастир-ском имању пронашла окрвављени нож на чијем сечиву је био урезан сатанистички број 666. Касније је ухапшен човек који је признао да је починио та убиства, и да су она била део сатанистичког култа, као и да је убиство починио са намером да убије тројицу најбољих монаха у манастиру.

Отац Нестор је често говорио о тим оптинским новомученицима са великим поштовањем и било је јасно да и он сам жарко жели да крене њиховим стопама, да и сам пострада мученичком смрћу за Христа. Један Несторов пријатељ је покушао да га посаветује да би можда, ипак, било корисније да дуготрпељиво истрајава на путу бескрајних животних невоља. На ово му је отац Нестор одговорио: „Пријатељу мој, имам жарку жељу да примим мученички венац зато што сам у младости водио рђав живот и живео само за себе. Како да узвратим Господу за све оно што ми је даровао?“. Пријатељ га је упозорио: „Сувише је смело желети мучеништво, мораш да будеш спреман на дуготрпљење“. Отац Нестор му је опет одговорио: „Знам да јесте, но молићу се Богу за мучеништво, и можда ћу успети да то и измолим од Њега“.

Нестор је сав буктао огњем вере која надилази овај свет. Он смрт није сматрао крајем, већ почетком истинског живота. Његова вера је била огњена и он се све више молио Богу да му подари страдање, па чак и смрт, али не као бекство од овога света, већ као мистичко сараспеће распетом Христу.

Несторова црква је у међувремену поново била опљачкана. Овога пута је оцу Нестору, заиста, прекипело – његова сирота црква се опет нашла на удару пљачкаша. Морао је да учини нешто. Изашавши из цркве, угледао је на снегу трагове аутомобилских гума који су водили до пута што је замицао у шуму. Почео је да следи те трагове. После неког времена у даљини је угледао паркирана кола. Да га пљачкаши не би препознали као монаха, отац Нестор је скинуо камилавку и расу, и кренуо ка паркираним колима, тетурајући се и вичући као пијанац. Пљачкаш је одмах искочио из кола и напао оца Нестора. Још једном је оцу Нестору добро дошло познавање борилачких вештина, та-ко да је успешно одбио криминалчев напад и, у међувремену, успео да запамти број регистарских таблица бандитових кола. Полиција је потом ухапсила пљачкаше и вратила иконе у цркву. Убрзо су до оца Нестора допрле гласине да ће га мафија убити уколико покрене тужбу против пљачкаша. Његови блиски пријатељи су га наговарали да одустане од тужбе.

Отац Нестор је отишао до пљачкаша који га је напао и питао га: „Зашто си опљачкао цркву?“. Пљачкаш му је одговорио: „Због новца“. Отац Нестор га је потом питао: „Да ли ти је жао што си опља-чкао цркву цркву?“. Међутим, пљачкаш му је без трунке гриже савести одговорио: „Не кајем се ја ни због чега“. Отац Нестор је знао да мора да заузме чврт став према мафији. Он је био свестан да не сме да допусти да га мафија заплаши, јер би то било на штету његове сироте цркве. Једном од оних који су покушали да га одговоре од покретања тужбе, отац Нестор је одговорио:

„Да су они моји лични непријатељи ја бих им опростио, међутим ти људи су непријатељи Хришћана и Бога. Они се не кају за зла која су починили. Не могу да их пустим тек тако“.

Уследило је неколико покушаја атентата на оца Нестора, у којима је он за длаку избегао смрт. Крађе икона су учестале у читавој области. Свака црква у околини била је опљачкана бар једанпут. Отац Нестор је почео ноћу да држи стражу код своје цркве. Али, мафија више није хтела иконе, она је сада тражила живот оца Нестора.

Једне ноћи отац Нестор је чуо лупање на вратима свог дома. Отворио врата и нашао се очи у очи са бандитом, који му је уперио пиштољ у главу. Међутим, није се уплашио, већ је неустрашиво погледао разбојнике у очи, окренуо се, ушао у свој дом и закључао врата. Разбојници су почели да ломе прозоре. Отац Нестор је зграбио сигнални пиштољ и испалио неколико хитаца да би их заплашио.

Међутим, разбојници – знајући да је Нестор монах и свештеник и да неће пуцати у њих – почеше да упадају у кућу кроз поломљене прозоре. Отац Нестор је утрчао, потом, у своју собу и закључао врата за собом, и кроз други прозор је, на брзину, повезао неком крпом и отрчао у мрак. Трчао је кроз ноћ, а његова крв је капала по земљи – истој оној земљи на коју ће се убрзо пролити и његова мученичка крв.

Знајући да му сваки дан може бити последњи, отац Нестор је удвостручио свој мисионарски рад. Један његов блиски пријатељ се сећа: „Свакоме је давао целога себе. И сви су притицали к њему. У неким тренуцима му је било веома тешко. Он би се тада затварао у кућу, постио и молио се по два-три дана. То је био начин на који се окрепљивао. Последње године живота, постао је тако дубок… Из њега је избијала нека дубља једноставност, која долази од поуздања у Бога. Није се плашио никога. Био је необичан човек који се сав предао вољи Божијој. Био је неустрашив“.

Отац Нестор је, још за живота, прошао кроз зид који раздваја Бога и човека, и Бог је постао жива сила у њему. Један блиски Несторов пријатељ се присећа свог последњег разговора са потоњим новомучеником Нестором: „Разговарали смо о непријатељима Цркве. Отац Нестор ми рече: ‘Зашто да их се плашимо?’.

Ја му рекох: ‘Али, ти опаки пљачкаши харају на све стране!.’ Он ми тихо одговори: ‘У свему нека буде воља Божија. Пострадати за Христа је највећа радост!’. Говорио је о духовном рату који се водиуданашњем свету… Биоје већ спреман за смрт“.

***

31. децембра 1993. јеромонах Нестор је пронађен мртав испод прозора своје куће, пререзаног гркљана и сав избоден ножем. Мештани верују да се није радило само о пукој освети, већ о стратешком потезу у духовном рату које се данас широм света води против Цркве Христове.

Но, што силе таме постају све јаче, то постаје и видивија светлост Христова. Живот и смрт јеромонаха Нестора нису пораз, већ победа правде Божије. Мучеништво за Истину Божију је највише људско искуство.

Јеромонах Нестор је отишао из овог земаљског живота у својој тридесет и трећој години: толико година је имао и Господ Исус Христос када је био разапет.

Извор
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 8.0.552.224
mob
Nokia 
Свети Герман Аљаски – Апостол Православља у Америци

У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај – за Бога већ опредељени – дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског.

Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се – тешко болестан – већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се, као свог највећег блага, сећао до краја живота.

После много година једноставног монашког живота, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману:

„Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу,мора чувати своје тело неокаљаним, његова уста морају бити окована ћутањем, а његов језик – чист. Монах се мора непрестано сећати смрти, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига, већ и жртвени принос своје душе и свога духа“.

Назаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних.

После много подвига и борбе у самоћи, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и, са седморицом монаха, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку.

1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа.

Домородачка племена била су крајње дивљачког понашања, тако да су их Герман и његови монаси, уз велике тешкоће, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ чекали на откривење пуне Истине Божије, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу.

Монах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на „барабара“-колибе (колибе које су аљаски домороци градили од стабала дрвећа које је расло крај мора и маховине) тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао „Нови Валаам“ по манастиру, који је оставио у родној Русији, јер му је Отаџбина много недостајала.

Тамо, у непроходној шуми, потпуно сам на пустом ос-трвцу, Герман се молио, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци, видевши његов саможртвени и богоносни живот, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих.

У то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце, као и  нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота.  Они су много пута покушали да га застраше, али Герман је знајући да тако мора да буде – истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу.

Герман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно, приправљао им је переце и пите од лососа, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник.

У писму Сергију Јановском, управитељу Руских колонија, чији су се становници ужасно опходили према домородцима, монах Герман пише: „Ја, најпонизнији слуга овдашњег становништва, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади, олакшајте жалост у напаћеним срцима, дајте нам да осетимо шта је утеха“.

Монах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад, али – у исти мах – држао сва монашка правила о посту, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена, коју није скидао нити мењао читавих осам година.

Герман је спавао у мртвачком сандуку, да би се, на тај начин, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више, носио је око врата ланац са великим металним крстом који је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће – била је то тајна коју је знао само Бог.

Највећи део свог времена Герман је проводио као прави монах, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: „Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?“. На ово питање старац  је одговорио овако:

„Не, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог, јер Бог је свугде! Тамо су свети ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати, са ангелима или са људима? Наравно, са ангелима!“.

Сергије Јановски, управитељ Руских колонија, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије, касније, пише о тим својим разговорима са Германом: „Био сам добро образован, познавао сам многе науке и много прочитао. Али, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац, деиста. Када сам разговарао са Германом, он је – на моје изненађење – говорио тако силно, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине“.

Тај Сергије не само да је, касније, и сам постао монах, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву.

Једном приликом су старца Германа позвали на брод, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста, у одрпаној монашкој раси, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре.

Монах Герман им је поставио следеће питање: „Шта је то, господо, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?“. Једни су желели богатство, други славу, трећи лепу жену. „Није ли истина“, рече потом старац, „да би се све ваше различите жеље могле свести на ово – да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?“. „Да, управо тако“, одговорише сви углас. Тада им старац рече:

„Реците ми, онда, има ли ичега бољег и вишег, што надилази све остало и што је – уопште узев – вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа, Који нас је створио, Који нас је обдарио таквим савршенством, Који даје живот свему, Који све држи, Који о свему брине и Који све воли, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?“.

Они му одговорише: „Па, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!“. Тада их старац упита: “ А волите ви Бо-га?“. Сви углас одговорише: „Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?“.

Тада монах Герман рече:

„А ја, грешни, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу“.

Затим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога:

„Када некога волимо, онда непрестано мислимо на њега, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако, господо, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли често мислите на Њега, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато, за наше добро и нашу срећу, обећајмо себи макар ово – да ћемо се од овога дана, од овога часа, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!„.

Било је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах, оставивши славу овога света, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане, када се у напуштену дивљину Германовог „Новог Валаама“ доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је, сагласно древном пра-вославном обичају, ископао ковчег старца Германа, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу.

Без трунке страха пред онима који имају власт, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: „Овде ће једнога дана нићи манастир“. У то време, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво, далеко од сваке цивилизације. Међу-тим, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило, јер је на његовом Спрус Ајленду, у Монашкој лагуни осно-ван манастир чиме је испуњена његова света жеља.

Дошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и, из Светог Писма, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су, кроз сузе у очима, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца, које је светлело у ноћној тами…

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 8.0.552.237
mob
Nokia 
Житије свештеноисповедника Доситеја Загребачког

Митрополит загребачки Доситеј Васић је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин је примио 1898. године као ученик београдске богословије.

Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године.

Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве Џ степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године.

Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије.

Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе су га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је „ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор“(вид. у усташком „Новом листу“ број 11 од 9. маја 1941. године). У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. „Милосрдне сестре“ су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима.

Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из „болнице“. У прилог податку да је у „болници милосрдних сестара“ мучен говори и чињеница да су му „милосрдне сестре“ почупале целу браду.

Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Светог Ваведења у Београду.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2000, митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске Цркве као исоведник.

12. маја 2008. године, мошти Светог свештеноисповедника Доситеја Загребачког и Ваведењског молитвено су пренете из гроба у порти манастира у саму цркву.

На основу одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, којом је овај свештено-исповедник причислен списку српских светитеља и изричитог благослова Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије пренео je свете мошти из гроба у коме је почивао од 15. јануара 1945. године, у манастирску цркву.

Тропар глас 1.

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

http://radiosvetigora.wordpress.com/
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Ucesnik diskusija


wazzzzuuuupppp!!!! :P

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 56
OS
Nepoznat
Browser
Mozilla Firefox 4.0b12
mob
Samsung 
Свети Архангел Михаил
21. новембар

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. по то празновање

чеcто cе изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици cу cвашта

баcноcловили о ангелима. Неки cу од тих гледали у ангелима богове; други и ако их

не cматраху боговима називаху cтворитељима ваcцелог видљивог cвета. Лаодикајcки

помеcни cабор који беше на 4 или 5 година пре I Ваcељ. Сабора, cвојим 35. правилом

одбаци поклоњење ангелима као боговима и уcтанови правилно поштовање ангела. У

време пак Силвеcтра папе римcког и Алекcандра патријарха алекcандријcког

(из IV в.) би уcтановљен овај празник прхиcтратига Михаила и прочих Сила небеcних

у меcецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар предcтавља девети

меcец поcле меcеца Марта. У меcецу Марту cматра cе да је било cтворење cвета.

А девети меcец поcле Марта узет је због 9 чинова ангелcких, који cу најпре

cтворени. Св. Диониcије преопагит, ученик апоcтола Павла, онога апоcтола, који

cе уздигао до у треће небо,опиcао је ових 9 чинова у књизи „О небеcној Јерархији‿.

Ти чинови cу cледећи: шеcтокрили Серафими, многоочити Херувими и богоноcни

Преcтоли, Гоcподcтва,Силе и Влаcти, пачала, прхангели и пнгели. Војвода целе

војcке ангелcке јеcте архиcтратиг Михаил. Када је cатана, Луцифер, отпао од Бога,

и повукао cобом у пропаcт један део ангела,тада је Михаил уcтао и узвикнуо пред

неотпалим ангелима: вонмемъ! cтанемъ добрc,cтанемъ cо cтрахомъ! И cве небеcне

војcке верних ангела громовито cу запојале: cвјат, cвјат, cвјат Гоcпод Саваотъ

иcполнъ небо и землc cлавы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Иc. павина 5, 13–15;

cв. Јуде 9.)

Међу ангелима влада cавршено једномиcлије, једнодушноcт и љубав, а уз то још и

потпуна поcлушноcт нижих чинова вишим чиновима, и cвих укупно cветој вољи Божјој.

Сваки народ има cвога ангела хранитеља, а оcим тога и cваки хришћанин има cвога

ангела хранитеља. Треба cе увек cећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно,

чинимо у приcуcтву cвога ангела хранитеља. п на дан Страшнога Суда cабраће cе

cве огромно мноштво ангела небеcних cветих око преcтола Хриcтова, и пред cвима

њима објавиће cе дела, речи и помиcли cвакога човека. Нека би наc Бог помиловао

и cпаcао молитвама cв. архиcтратига Михаила и прочих небеcних cила безтелеcних.
IP sačuvana
social share
Tvrd je orah vocka cudnovata
Al' je cekic sprava zajebana
Pogledaj profil WWW GTalk Skype
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 8 9
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 16:27:49
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.103 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.