Свети Серафим Саровски

Преподобни Серафим Саровски (1759-1833) је по православном веровању један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“.

Српска православна црква га празнује 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару (Руска православна црква га је канонизовала 1903. године).

Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи.

Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.

Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање.

Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Св. писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме!

Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов.

Свети Серафим Саровски предвидео револуцију, убиство Цара, али и велику духовну и материјалну обнову руске државе. Русија ће по светом Серафиму бити најмоћније обновљено православно царство коме ће се придружити неке азијске земље и део јужних словенских народа (спомиње многострадални народ православни, да то нисмо ми?).

2. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој подвижнички живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са Распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима.

И после блаженог престављења свог, преподобни Серафим давао је разна исцељења и чудотворења свима који му се с вером обраћају. Он је продужио да из оног света показује људима своју чудесну самилосну љубав, коју је непрестано показивао за живота.

Свети Серафим није био писац, али су остале забележене његове поуке. Међу којима су најпознатији ''Разговори са Мотовиловим''. Његова основна богословско-подвижничка тема је ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГА, у чему се састоји ЦИЉ хришћанскога живота, а највећи дарови Духа Светога јесу РАДОСТ И МИР. ''Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити'', говорио је Свети Серафим Саровски. Добро је рекао св. Серафим Саровски, задобијање Духа Светога, то значи задобијање Царства Небескога. Бог Свети је свуда и све испуњава, ризница добара, давалац живота, значи ми кажемо: “Дођи, усели се у нас!”

Каквом је љубављу сијао Свети Серафим Саровски за све друге сведочи и  то да је  у то­ку це­ле го­ди­не, сва­ког да­на по­здра­вљао је све и сва­ко­га вас­кр­шњим по­здра­вом: “Хри­стос вос­кре­се! Ра­до­сти мо­ја!”
У личности Светог Серафима Саровског исихастичко предање Цркве показало се у пуном сјају.


Једно зрнце из његовог дела...


У разговору о циљу хришћанског живота са симбирским спахијом и поротним судијом Николајем Александровичем Мотовиловим на оцу Серафиму је видно починуо Дух Божији.
Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени близу речне обале.
Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посао, а сам је чучнуо према мени.
- Господ ми је открио, - рече велики старац, - да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често распитивали код многих великих духовних особа....
Ја морам овде рећи да ме је још од моје дванаесте године живота та мисао неодоступно узнемиравала, и да сам се са тим питањем обраћао многим духовним лицима. Међутим, њихови одговори нису ме задовољавали. Старцу ово није могло бити познато.
- Али, нико вам, - продужио је отац Серафим, - није о томе рекао ништа опредељено. Говорили су вам: иду и цркву, моли се Богу, врши заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас, што се занимате небогоугодном љубопитљивошћу, говорећи вам: " Не испитуј оно што је више од тебе. " Но, није требало тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сад, у чему се уистину састоји тај циљ.
Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска дела јесу добри сами по себи, али се у њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Они служе као неопходна средства за достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању СВЕТОГ ДУХА Божијег. Пост, пак, бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено јесу средства за задобијање Светог Духа Божијега. Запазите, баћушка, да само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Духа Светога. Оно што се не учини ради Христа, макар било и добро, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати Божије у овдашњем животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: који не сабира са мном, расипа. Добро дело не може се ни назвати друкчије него сабирањем. Јер, ако оно и није ради Христа учињено, ипак је добро. Свето Писмо говори: Него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду. И, као што видимо из свештене повести, онај који твори правду у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану , који се бојао Бога и чинио правду, јавио анђео Господњи у време молитве и рекао: пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра.... Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.
И тако, Господ употребљава сва Своја божанска средства како би свакоме човеку дао могућности да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, за ово је потребно отпочети овде са правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, који је дошао у свет да спасе грешнике, и са задобијањем благодати Духа Светога, који у срца наша уводи Царство Божије, и који нам отвара пут ка блаженству будућег живота. Међутим, тиме се и завршава та угодност Богу добрих дела која нису учињена ради Христа: Створитељ наш пружа средства за њихово остварење. Од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: Кад бисте били слепи, не бисте имали греха; а сада кажете: видимо, тако ваш грех остаје. Искористи ли човек, слично Корнилију, то што је и његово дело учињено не ради Христа угодно Богу, и поверује ли у Сина Његовог, урачунаће му се и дело те врсте као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају човек није у праву да се жали што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквог добра ради Христа. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само што припрема венац правде у будућем животу, него и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога, јер, како је речено: Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку.
Тако је то, ваше богољубље! У стицању овога духа Божијег, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале врлине ради Христа јесу само средства за задобијање Духа Божијег.
- Како то, стицање? – упитах ја баћушку Серафима. Ја то некако не поимам.
- Стицање је исто што и задобијање, - одговори ми он. Ви, на пример, разумете, шта значи стицање новаца? Исто тако постоји и стицање Духа Божијег. Та ви, ваше богољубље, поимате шта значи стицање у светском смислу? Циљ светског живота обичних људи јесте стицање, или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога – добитак почасти, одличја и других награда за државне заслуге. Стицање, пак, Духа Божијег јесте такође капитал, али благодатни и вечни. И он се, као и новчани, почасни и привремени капитал, стиче начинима који су врло слични међу собом. Бог Слово, Господ наш, Богочовек Исус Христос наш живот упоређује са трговином и дело живота нашег на земљи назива куповином када свима нама говори: Купите себи... дон не дођем... користећи време, јер су дани зли, тј. изналазите време за стицање небеских блага кроз земаљску робу. Земаљска роба су врлине ради Христа, које нам доносе благодат Свесветог Духа. У причи о мудрим и лудим девојкама, лудим је, кад им је понестало уља, речено: боље идите продавцима и купите себи. Но, док су оне куповале, врата од брачне одаје су се већ затворила, те оне нису могле ући унутра. Неки говоре да недостатак уља код лудих девојака означава недостатак добрих дела у животу. Такво разумевање није правилно. Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне називају девојкама, премда и лудим? Па, девственост је највиша врлина будући једно равноанђелско стање. Оно може да послужи као замена за све остале врлине. Ја убоги мислим да је код њих заправо недостајало благодати Свесветога Духа Божијег. Чинећи врлине, те дјеве су по свом духовном неразумевању сматрале да је све дело хришћанско – једино врлине творити. Оне су чиниле врлине као дело Божије, међутим, њих се није тицало да ли су тиме задобиле и постигле благодат Духа Божијег. Баш за такав начин живота, у коме се човек опире само на творење врлина, без пажљивог испитивања, да ли се њиме, и колико заправо, задобија благодат Духа Божијега – говори се у књигама отаца: има и други један пут, који на почетку изгледа добар, али му је крај на дну ада. У својим писмима монасима Антоније Велики за такве дјеве говори: " Многи монаси и дјеве немају представу о разлици воља које дејствују у човеку, тј. да у нама дејствују три вољуе: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна; друго – сопствена, човечија, тј премда и не пагубна, а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, потпуно пагубна." И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве врлине или да их твори из сујете, или да добро твори ради добра, а не ради Христа. Друга, наша властита воља учи нас да све чинимо ради насладе своје похоте, или као што и ђаво учи – ради добра као таквог, без обзира да ли се њиме задобија благодат. Прва, воља Божија и свеспасоносна се у томе једино и састоји да се добро твори искључиво ради задобијања Духа Светога као вечног блага, ни у чем неоскуднога, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Управо то задобијање Духа Светога назива се уљем које је недостајало лудим девојкама. Оне су назване лудим јер су заборавиле на неопходни плод врлина, на благодат Духа Светога, без које никоме нема нити може бити спасења. Јер: "Светим Духом се свака душа оживљава и узвишује чистотом, те свештенотајно сија Тројичиним Јединством." Сам Дух Свети усељава се у душе наше. То усељавање Сведржитеља у наше душе, и сапребивање са нашим духом Његовог Тројичиног Јединства, дарује нам се једино кроз наш велики труд за стицање Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној речи Божијој: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. То је оно уље у светилницима мудрих девојака које је могло да светли и стално гори. Девојке са таквим горећим светилницима могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ, и ући са Њим у двор радости. А луде су истина, видевши своје угасле светилнике, пожуриле на трг да купе уље, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Трг – то је живот наш; затворена врата брачног двора, која су спречила приступ Женику – смрт човечија; мудре и луде девојке – душе хришћанске; јелеј – не дела, него благодат Свесветога Духа Божијег, која се кроз дела задобија унутра у бићу нашем , благодат, која претвара наше биће од овога у оно, тј. од трулежности у нетрулежност, од смрти душевне у живот духовни, од таме у светлост, од пећине суштаства нашег, где су привезане страсти као скотови и зверови, у храм Божанства, у пресветли двор вечне радости у Исусу Христу Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О, како је велико сажаљење Божије због наше беде, тј. због наше непажљивости према Његовом старању за нас, будући да сам говори: Ево стојим на вратима и куцам... Под вратима се разуме ток нашег живота који још није затворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше Богољубље, да ви будете кроз овај живот свагда у Духу Божијем! " Судићу по оном што затекнем", говоти Господ. О, тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и жалостима животним, јер, ко ће отрпети гнев Његов, и пред гневом Његовим ко ће се одржати! Ето зашто је речено: Бдите и молите се да не паднете у напаст, тј. да се не лишите Духа Божијега, будући да нам бдење и молитва доносе благодат Његову. Наравно, свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога, ни више од од свих то чини молитва, зато што је она као оруђе за задобијање благодати Духа тако рећи свагда у нашим рукама. Захтело се вама, рецимо, да идете у цркву, но или цркве нема, или је служба свршена; захтело се вама да дате просјаку, но или нема просјака, или немате шта дати; захтело се вама да сачувате девичанство, но немате снаге да то испуните или због свог састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима ви не можете противстати услед немоћи човечије; захтело се вама и неку другу врлину ради Христа извршити, но, такође – или се нема снаге или је тешко увребати случај. А то се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и простом, и силном, и слабом, и здравом и болесном, и праведном, и грешном. Колико је велика моћ молитве чак и грешног човека када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из светог предања: једној очајној мајци умре син јединац. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Тронута очајном жалошћу мајке, она завапи Господу: "Не ради мене окајане грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим и тврдо верујуће у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже, Господе, васкрсни сина њеног!"... И, Господ га је васкрсао. Тако је велика сила молитве, ваше богољубље. Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама ако нас Господ затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима његовог Духа Светог! Тада се ми можемо смело надати да ћемо бити узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, када Он дође са славом и силом многом да суди живима и мртвима, и да свакоме да према делима његовим.
Гле, ваше богољубље, ви сматрате за велику срећу разговарати са убогим Серафимом, будући уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да кажем о самом Господу, преизобилном Извору сваке благости, и небесне и земне! А међутим, кроз молитву ми се удостојавамо разговарати са Њим самим, Свеблагим и Животворним Богом и Спаситељем нашим. Међутим, треба се молити само до тренутка докле Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоволи да нас посети, тада треба престати с молитвом. Јер, зашто се Њему тада молити: " Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше", кад је Он већ дошао да спасе нас који се надамо на Њега и призивамо Његово име у истини, тј. са намером, да га са смиреношћу и љубављу сусретнемо унутра, у одајама душа наших које су гладне и жедне Његовог доласка? Ја ћу то вашем богољубљу објаснити примером. Рецимо, ви ме позовете себи у госте, и ја по позиву вашем дођем к вама и хоћу да поразговарам са вама. Међутим, ви продужавате да ме позивате: Милости просим, изволите к мени! Ја бих по невољи морао рећи: Шта је то са њим, да није са ума сишао? Ја му дошао, а он продужује да ме позива! Тако је и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: Почините и схватите да сам ја Бог; узнећу се међу народима, узнећу се на земљи, тј. јавићу се и јављаћу се свакоме ко верује у Мене и ко Ме призива, и разговараћу са њим као што сам некада разговарао са Адамом у рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, са Мојсијем, Јовом и њима сличним. Многи тумаче, да се тај починак односи само на светске послове, тј. да при молитвеном разговору са Богом треба починути од светских послова. Но, ја ћу вам по Богу рећи: при молитви јесте нужно починути од њих, али је исто тако потребно и од молитве починути у часу када због свемоћне силе вере и молитве саизволи Господ Бог Дух Свети да нас посети и да дође к нама у пуноти неисказане благости Своје. Немирна је душа и у немиру се налази када врши молитву, али при наиласку Духа Светога треба да буде у потпуној тишини (безмолвију), и да јасно и разумно слуша све речи живота вечнога које Он тада жели да објави.Уз то још треба бити у потпуном трезвоумљу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код горе Хорива, када је Израиљцима било речено де се за три дана не дотичу жена до појаве Бога на Синају. Јер, Бог наш је "огањ који сажиже сваку нечистоту", те нико са оскврњеним телом и духом не може ступити у општење са Њим.

(Одломак из књиге "СВЕТИ САРОВСКИ СТАРАЦ СЕРАФИМ" од Н. Левитског)

Hej ljudi, braco i sestre! Srecan vam svima danasnji praynik Blagovesti! Radujte se !

Преподобна Марија Египћанка

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.
За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима.
Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. На једном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бежати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обрати ти, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу ха љину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чув ши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљи вања његовог жена му исприча своје житије:
 „...седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме... И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни...".
 Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644).
Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму.

Свети Филарет (Дроздов) митрополит московски



Чувар  православља и многоплодни посленик премудрости Божије


Митрополит Московски Филарет (Дроздов) је, несумњиво, истакнута личност у историји Руске Цркве 19. века. Он је у себи сјединио особине црквеног јерарха и ученог богослова, значајног државника и побожног подвижника, проповедника и песника. Он је био један од оних људи које је Сам Бог одабрао да буде највиши духовни вођа. Само на челу Московске митрополије он је, у усрдном служењу, провео скоро пола века (од 1821. до 1867. године), а његов ауторитет је, пред крај живота, био толики да су савременици за њега говорили да је Сверуски Митрополит и ''Богом дани патријарх'' Руске Цркве.

    Један од биографа митрополита Филарета рекао је да је његов живот света епопеја, и он је заиста био такав, како по хармоничности пређенога пута, тако и по готово непојмљивом броју дела која је учинио.

    Свети Филарет (Василије Михајлович Дроздов) родио се 1782. године у породици ђакона (а касније и свештаника) из старог подмосковског града Коломне. Прве године детињства, до ступања у духовну школу, Василије Дроздов је провео код свога деде – свештеника Никите Афанасјевича и баке Домнике Прокопијевне. Једноставни људи, али истински побожни, бака и деда су бринули за унуково васпитање и, свако на свој начин, уносили у његову душу нешто добро и узвишено. Домника је често ишла у Божији храм, учили унука да се у цркви моли Богу, а и мали Василије је волео да иде у цркву. Допадала му се лепота Богослужења и никада није излазио из храма пре завршетка службе. Дете је пажљиво посматрало и слушало све што се догађа у цркви – појање, читање, кађење и свештене радње. Једном приликом је мали Василије гледао како се, пред крај службе, одозго спушта плијелеј да би се угасиле свеће на њему, а затим како се он поново полако подиже. Са погашених свећа се дизао дим и дечак је тихо прошапутао: ''Мама, још мало па ће се завршити служба, молитва је пошла према Богу''.

 У слободно време деда Никита је волео да седне на неко скровито место, да узме гусле и на њима свира црквене мелодије. Василије је усхићено слушао чудесне мелодије, а затим је и сам, попут цара-пророка Давида, научио да свира на овом инструменту. Тако се од најранијег детињства у дечаку родила љубав према музици, која му је касније често помагала да стиша душевне буре.

    Василије је читавим својим бићем волео деду и бабу, и постепено усвајао њихове добре особине. Био је озбиљно и разумно дете, што обично није случај код деце тога узраста. У књизи, посвећеној дечијим и омладинским годинама митрополита Филарета, прот. А. Смирнов наводи нека сећања Светитељевих рођака: ''Његове омиљене игре и забаве у детињству биле су овога типа: обуче се у одећу која личи на свештеничку и имитира свештене радње. Узме мараму, завеже је око врата и почне нешто да пева, или отегнуто изговара; привеже некакав предмет за уже и почне да маше напред – назад, имитирајући кађење; понекад је седећи на пећи, правио крстиће од љушчица''.

 Василије Дроздов је прво образовање добио у Коломенској богословији, а затим је 1800. године прешао у богословију Тројицке Лавре. Ова Духовна школа је тада имала највећи углед међу осталим богословијама. Њен главни оснивач је био Московски митрополит Платон (Левшин), познат по својој просвећености и доброти. Он је учинио одлучан корак у ослобађању богословских и историјских наука од схоластичког метода предавања; тројицки професори су у своја предавања уносили нешто оригинално. У овој богосдловији је до савршенства било доведено знање класишних језика – јеврејског, грчког и латинског.

    Што се тиче живота у богословији, митрополит Платон се на све могуће начине трудио да подстакне васпитаче да раде на умањењу духовне грубости међу васпитаницима. На крају је постигао да у Духовној школи влада породична и патријархална атмосфера.

    Након завршетка богословије Василије је остао да у њој ради као наставник 1803. године), пошто је од ректора Јевграфа добио следеће карактеристике: ''Изванредно интелигентан, приљежан и успешан''. Прва од набројаних особина односи се непосредно на Василијеву мисаоност и ум, али се не везује толико за његове сазнајне способности колико за префињеност ума, бистрину и способност да проникне у саму суштину предмета. Друга од поменутих особина односи се на активност његове воље. Обе ове особине развијале су се у његовој души паралелно. Када би ум стремио ка познању видљивих и невидљивих, Божанских и људских ствари, воља се томе није противила, напротив – она као да је подстицала унутрашњу енергију да буде приљежна, одлучна и активна. То су била два велика фактора у животу Василија Дроздова, која су и одредила његов даљи рад на црквеном пољу. Савез ума и воље омогућио је да се у њему формира човек који ради који и своје и туђе поступке изводи из разума, а не из емоција, иако му ни срчаност није била страна.

Митрополит Платон је убрзо приметио младог наставника; уочивши његов педагошки и проповеднички таленат, успео је да у њему пробуди +ељу за монашким животом, тако да се Василије Дроздов замонашио 16. новембра 1808. године у трпезаријској цркви Св. Сергија у Лаври. Име је добио у част светог праведника Филарета Милостивог. Сам митрополит Платон га је рукоположио у чин јерођакона 21. новембра исте године, у Свето-Духовској цркви. Угледни Московски митрополит је желео да млади учитељ стално буде у Тројицкој богословији и да ради на добробит Духовне школе. Ни сам јерођакон Филарет није имао жељу да напушта богословију. Његова жеља је била да постане дежурни свештеник крај ћивота преподобног Сергија.

    Много година касније светитељ Филарет је у једној од својих проповеди рекао шта је за њега значила Лавра Преподобнога Сергија Радоњешког:

    ''Ко би могао да ми покаже малени дрвени храм, који је овде први пут добио име Пресвете Тројице? Ушао бих у њега на свеноћно бдење, док у њему пуцкета и дими се луч који даје светлост из коју се чита и поје. Срца молитвеника горе тише и светлије од свеће, њихов пламен дотиче Небо, те се Анђели кроз овај пламен њихове духовне жртве пењу на небо и силазе на земљу. Отворите ми врата тесне келије да бих могао да удахнем њен ваздух, ваздух који је треперио од гласа молитава и уздаха преподобнога Сергија и који је орошен кишом његових суза... Дајте ми да љубим праг његове келије, праг који је утабан ногама Светих и преко којега су једанпут прешле стопе Царице Небеске... Све се то налази овде: само га је затворило време, или су га упиле ове велишанствене зграде, па га крију као што прекрасни ковчези крију непроцењиво благо. Отворите ми ковчег, покажите ми благо: оно се не може ни потрошити ни покрасти; из њега се увек може зајмити, а да се у њему никада никада не смањи количина блага – може се зајмити све оно што нам је неопходно: молитва без речи, једноставност живота, смирена мудрост''.

    Тајанствени су путеви Божији. Није било суђено да се остваре ни жеље митрополита Платона ни жеље јерођакона Филарета. Јерођакону је било суђено да, напоредо са унутрашњим подвизавањем, читавог свог живота служи руском друштву. Из тихог пристаништа Сергијевске Лавре он је 1809. године био позван у северну престоницу.

Контраст је био драстичан. Уместо једноставног породичног живота какав је владао у Лаври, у Петербургу су га дошекали ускомешаност и испразност световног живота, политикантство и болесни ''мистицизам''. Ове околности су допринеле да карактер јерођакона Филарета добије извесну ноту обазривости и затворености. Петербург га је дочекао неповерљиво и нељубазно, али је он, ипак, успео да све то превазиђе. На Васкрс 1809. године митрополит Новгородски и Санкт-Петербуршки Амвросије (Подобедов) рукоположио је јерођакона Филарета у чин јеромонаха. Архимантрит је постао 1811, а 1812. године је постављен за ректора Санкт-Петербуршке Духовне академије и на тој дужности је остао до 1819. године. Како са правом истиче прот.Г. Флоровски, архимандрит Филарет се, пре свега, истакао усрдним радом и изванредним проповедима, својим поучним и красноречивим поукама и истинама православне вере. ''То је увек била жива реч, реч која мисли, надахнуто гласно размишљање. Филаретова проповед је увек била благовест, а не само красноречивост''.

    Педагошка делатност архимандрита Филарета за време боравка у Петербургу била је веома интензивна. За неколико година он је одржао и обрадио безмало комплетну наставу богословских наука. Судећи према ономе што су о њему рекли његови студенти, он је био сјајан и надахнут предавач: ''Говорио је убедљиво: разговетно, умно, високо, премудро; течно је давао тумачења Светога Писма. Као да је све што је говорио једноставно текло са његових усана. Умео је да тако привуче и заинтересује ученике да су они, и када би предавање било завршено, желели да га и даље слушају, не осећајући ни глад ни жеђ. Сви су сматрали да су његова предавања лако разумљива и савршена. Све је говорило о томе да се много бавио наукама''.

 У то време су изашле прве три књиге архимандрита Филарета, у којима су била његова предавања која је дрђао студентима Академије током неколико година: ''Преглед црквено-библијске историје'', ''Белешке о Књизи Постања'' и ''Покушај објашњења 67. псалма''. Ови радови (а посебно последња) су значајни по томе што, са једне стране, представљају прве покушаје руског тумачења једног од најсложенијих и за анализу најтежих псалама и целе једне књиге Старога Завета, а са друге стране – пружају могућност да се из прве руке информишемо о томе како се почетком 19. века у Духовним академијама проучавало Свето Писмо.

    Не можемо а да не поменемо још једно важно дело архимандрита Филарета, настало за време његовог управљања академијом. У августу 1814. године цар Александар I је издао указ, који је упутио Светом Синоду, и којим је одређено да дан 25. децембар постане празник благодарења за избављење Руске Цркве и Државе од најезде Француза и још дванаест других народа. Митрополит Амвросије је наложио архимандриту Филарету да сатави посебан молебан за тај дан, што је овај и учинио. Већ 1815. године молебан је био одобрен и подељен црквама да би се на Божић према њему вршиле молитве. То је био први литургијски рад архимандрита Филарета, који је Руска Црква увела у употребу. Архимандрит Филарет је 1817. године хиротонисан за епископа, а од 1821. године, променивши неколико епархија, постао је (тада већ у чину архиепископа) митрополит Московски, што је остао све до смрти.

Различити догађаји у вези са ратом против Наполеона допринели су да се у Русији појаве разноразне западњачке мистичке секте и масонске ложе. Цар Александар I, који је био васпитан на општим религијско-философским начелима и који је, уместо чврстог религијског осећања добио само неодређене представе о врлинама и хуманости, а под утицајем великих догађаја у којима је и сам непосредно учествовао, доживео је мистичко преобраћење, које га је довело до убеђења да се право, идеално Хришћанство ни у једној од постојећих хришћанских религија није испољило у потпуности. Отуда и његово настојање да пронађе религијску истину у неком апстрактном Хришћанству без Цркве и без догмата, у којем би могли да се уједине представбници разних конфесија и који би исповедали једну универзалну јеванђелску религију. Царево мишљење је делио и обер-прокурор Синода, а од 1817. године и министар новооснованог министарства за верска питања и народну просвету, кнез Голицин, који је, чак, био покровитељ секте ушкопљеника. Године 1817, додуше накратко, поново је почео да излази масонски часопис ''Сионски весник''. Широко су била популарисана дела западних мистичара.

 Нема никакве сумње да је оваква атмосфера утицала на митрополита Филарета, али је он, упркос свему, остао веран Цркви и није подлегао насталој ''мистичарској'' грозници. Он је био свестан да је у делима западних мистичара пшеница помешана са кукољем, био је свестан сложености мистичког покрета и није одобравао оштре критике каквима је био склон архимандрит Фотије Спаски (1792-1838). Архимандрит Филарет је видео да у друштву које га окружује и у којем су још биле живе идеје волтеријанства, мистичка литература подстиче буђење унутрашњих духовних снага. Као прави пастир он је увек правио разлику између заблуде и заблуделог човека, и водио је рачуна да човека не осужује строго. Сматрао је да човека, пре свега, треба поучити и убедити уз помоћ речи.

    По речима Г. Флоровског он је ''под покровом привлачних мистичких детаља умео да препозна живу потребу за вером, жеђ за духовном поуком и просветљењем''. Са тог становишта треба посматрати и његово активно учешће у Библијском друштву.

    Цео свој живот митрополит Филарет је посветио превођењу Светог Писма на руски језик. Он је разрадио принципе превођења и постао један од преводилаца, редактор и главни заштитник саме идеје руске Библије. Библијско друштво је основано 1812. године са циљем да се Свето Писмо прошири по Русији. Постојало је до 1828. године, када је било затворено, пошто се у међувремену претворило у оружје ванконфесионалне мистичке пропаганде.

    За време постојања Библијског друштва биле су објављене поједине књиге Старог Завета и комплетан Нови Завет. Митрополит Филарет био је аутор превода Јеванђеља по Јовану. Осим тога, митрополит је формулисао општа правила за превођење. Нека од њих су веома интересантна: ''Величина Светог Писма је у снази, а не у бљеску речи; из овога следи да се не би требало исувише држати словенских речи и израза и сматрати да су оне најважније... Требало би најпре пажљиво испитати дух речи, а затим разговор пренети разговорним стилом и тоном, а приповедање – приповедачким, и тако даље''. Упркос томе, превод Библијског друштва није био ни издалека тако савршен, па је читав подухват био обустављен. Митрополит Филарет није могао да се помири са тиме. Сматрао је да је ''сама жеља за читањем светих књига основ за духовно усавршавање'' и инсистирао на томе да се настави са превођењем Светог Писма на руски језик ''да би се потпомогло истинско просвећење свештенства и православног народа''.

Када је за новог цара проглашен Николај I, архиепископ Филарет је унапређен у чин митрополита (22. августа 1826. године). То је био знак захвалности за архиепископово учешће у откривању поверене му тајне о наслећивању престола. По жељи цара Александра I архиепископ Филарет је саставио манифест којим се за наследника престола именује Велики Кнез Николај Павлович. Тај документ је тајно чуван у кремаљском Успенском храму. После смрти цара Александра, Светитељ је, својим мирним и промишљеним деловањем допринео да полагање заклетве новом цару, Николају Павловичу, протекне у Москви без икаквих немира.

    Митрополит Филарет је искористио новонасталу ситуацију и на седници Синода (у Москви, августа 1826. године) и поново поставио питање превођења Библије на руски језик. Међутим, наишао је на велико противљење митрополита Петербуршког Серафима, којег је подржао и Кијевски митрополит Евгеније. Када је маја 1827. године владика Филарет допутовао у Петербург, митрополит Серафим га је дочекао оштрим речима: ''Ако ви будете инсистирали на томе да се настави са превођењем Светога Писма, ја ћу дати оставку''. ''Ја сам одговорио'' – пише о овом догађају у својим успоменама владика Филарет – ''да би превод био користан за Цркву, зато што наши духовници још увек нису добро образовани да би у тренуцима када је то потребно могли да на прави начин користе оригиналне текстове – латинске или протестантске преводе, који су начињени под утицајем њихових догматичких учења; рекао сам да би се овај посао могао обављати спорије и пажљивије него раније... Уосталом, ја нисам толико безуман да мислим да Цркви није потребно служење Вашег Високопреосвештенства''. Митрополит Филарет није желео да ствара раскол у Цркви и тако је превођење Светог Писма на руски језик одложено за тридесет година.

    Током првих двадесет година деветнаестог века митрополит Филарет се веома приљежно ангажовао на богословској њиви. Године 1814, док је још био ректор Академије, митрополит је, на захтев Комисије духовних школа, написао подробни ''Преглед богословских наука''. Ово дело је представљало први покушај систематизације и анбализе узајамних односа главних грана богословља. Остала најпознатија дела митрополита Филарета су: ''Излагање о разликама између Православне Цркве и Римокатоличке цркве по питањима учења вере'' (1811.), ''Разговори између онога који тражи праву веру и верника који је сигуран у то да се веч налази у правој – Православној Цркви'' – против пимокатолицизма (1813.), а посебно ''Кратки'' и ''Опширни'' катихизис – књиге у којима су сједињени дубина и строгост богословске науке са једноставношћу и приступачношћу стила, и које до дана данашњег у Цркви служе као уџбеник, као правило вере и сведочанство са којим можемо да иступамо пред иноверцима. Главно богословско дело Светитељево налази се у његовим надахнутим ''Беседама и проповедима'', у којима се осећа истински светоотачки дух.

Свети Филарет је сматрао да вера треба да постане живо средиште нашег живота. Садржај вере свако треба да запамти и усвоји ''и својим захтевним разумом и целом својом душом''. Он је добро знао како мисао може да саблазни човека, али се није плашио њеног буђења, јер је веровао да се саблазан може победити само ако је човек стваралачки активан, а не ако се плашљиво скрива и клони искушења. Зато је Светитељ радо говорио да је ''богословље наука која мисли'' и то је, као заповест, упућивао свим Хришћанима. Јер, говорио је он, ''Хришћанство није незнање ни јуродивост, него премудрост Божија...''

    Митрополит Филарет је сматрао да је држање проповеди једна од најважнијих обавеза епископа и када год је за то била прилика – он је проповедао. О проповедничкој делатности митрополита Филарета И. Н. Корсунски каже да је била универзална по својој усмерености, да се ''тицала свих могућих предмета догматичке, моралне, историјске, или неке друге природе, бавила се (према потребама и могућностима) свим догађајима тога времена – по питањима спољне политике, и по питањима унутрашњег стања империје, Цркве, московске епархије... У својим проповедима митрополит је говорио и о наизглед неважним појавама у друштвеном или личном, црквеном или граћанском животу, о вишем духовном или о нижем – свакодневном ђивоту, и о разним другим стварима, тако да је било несхватљиво како је физички слаби Филарет, уз мноштво других активности и обавеза, могао да се ангажује и на овоме пољу. Нису га узалуд прозвали ''Филарет Мудри''... Он је заиста заслужио да се назове учитељем Цркве, и то не само московске, него и Руске, и не само Руске, него и Васељенске.'' Према речима И. С. Аксакова проповеднички израз митрополита Филарета био је непоновљив, то је била ''уметничка реч, која је дубоко проницала у тајне Богопознања и у строгу и моћну лепоту одевала разум Божанских истина''.

Свети Филарет (Дроздов) митрополит московски


наставак


Колико год да је био значајан богословски рад митрополита Филарета, он је просто тонуо у његовој необухватној црквено-државној делатности. ''Толпм неколико десетина година духовна власт се обраћала митрополитовој мудрости и искуству у свим стварима више црквене управе, слушала његове мудре речи, савете и упутства... Може се рећи да током безмало половине века није било ни једног црквеног питања у којем није активно учествовао велики московски јерарх'' – писало у којој је умро митрополит Филарет.

    Рећи ћемо неколико речи и о томе како је Светитељ схватао позив служења у свету, у друштву. Он је тврдио да човек који је постављен на ту стазу нема права да тражи самоћу, па макар и ради подвига; нема права да се уклања од извршавања својих друштвених обавеза чак ни за кратко време. Сматрао је да је служење друштву – пут спасења, позив који црквени човек не може да одбаци по својој вољи. Непријатности које је доживљавао од власти и разних моћника, као и свест о проблемима који су му отежавали вршење многобројних душности, терали су га да помишља о повлачењу у спокојнији живот. Међутим, то се није десило: ''Чини ми се да би било добро када би ме они сами удаљили од послова, јер ако бих ја тражио да одем, бојим се да би то било бекство'', говорио је Св. Филарет Московски.

Прве године проведене на челу московске митрополије за митрополита Филарета нису биле нимало лаке. Библијско друштво је било укинуто, а на шивотно Светитељево дело – руски превод Светога Писма – стављена је забрана. Његови катихизиси су подвргнути преправкама, а поједина лица су и њега самог оптужила за неправославност. Његови противници су успели да га испровоцирају да јавно осуди систем државне власти: ''Право, које је дато жандармској власти – право да о некоме или нечему реферише само на основу гласина и без икакве одговорности за лажне исказе, угрожава слободу администрације и одузима мир грађанима''. Овакав став митрополита Филарета достављен је цару Николају и представљен безмало као подстрекавање на непокорност.

    Не мирећи се са духом епохе, Светитељ је одлучно и недвосмислено бранио унутрашњу независност Цркве. У том смислу је карактеристичан случај са освећењем тријумфалне капије у Москви. Подигнута у част победе у рату против Наполеона, капија је, између осталог, била украшена представама неких паганских богова. Цар Николај Павлович је одлучио да лично присуствује на отварању и освећењу Тријумфалне капије. Када је царев ађутант дошао код митрополита Филарета и објасно му да је ''Цару благоугодно да се сутра освешта Тријумфална капија'', Филарет је, обореног погледа, одговорио: ''Чујем''.

    Ађутант је наставио: ''Цару је благоугодно да ваше Високопреосвештенство лично присуствује освећењу''.

    Светитељ је опет рекао ''чујем'', исто онако оборивши главу и једнако замишљен, као и малопре.

    ''Да ли нешто заповедате, ваше Високопреосвештенство? Шта заповедате да пренесем цару?''

    ''Оно што чујете'', одговорио је владика истим тоном.

Када је цар запитао: ''Шта каже Филарет?'' – ађутант је рекао да га он није најбоље разумео, а затим је дословце пренео свој разговор са високопреосвећеним митрополитом.

    ''Значи тако? Онда је све јасно, рекао је цар, ''спремите ми коње: данас путујем''.

    Тако су отварање Тријумфалне капије и њено освећење протекли без цара и без митрополита. Пуковски свештеник је одслужио молебан, па се црквено учешће у том догађају на томе и завршило.

    Зато и није никaкво чудо што од 1841. године, па све до краја живота, митрополит Филарет, иако је био чла Синода, ни једанпут није био позван да учествује у његовом заседању у Петербургу. Па ипак, не би требало да да се помисли да је велики московски Светитељ био у опозицији према идеји монархије, или према цару.

    Митрополит Филарет је заступао православну државну теорију освештаног царства (ова идеја је посебно развијена у митрополитовим беседама), која потиче из веровања у то да је Бог установио монархијско државно уређење, што се потпуно уклапало у званичну тријаду ''Православље, Самодржавље, Народност''.

    Оно против чега је Светитељ увек подизао свој глас било је понашање неких државних функционера, независно од њиховог ранга, који су се према Цркви понашали као да је она ''установа правславне вероисповести'', а клир и јерархија – чиновници те установе. Митрополит Филарет је полазио од тога да ''Цар своју законитост добија црквеним помазањем'', то јест, у Цркви и кроз Цркву. А помазује се само Цар, а не и његово царство, то јест држава, те стога органи те државне власти немау никакву јурисдикцију по питању црквених послова.

Рећи ћемо нешто и о архијерејској делатности митрополита Филарета. Он се руководио канонима Васељенске Цркве као мало који од тадашњих руских архијереја. Он је сматрао не само да су црквени канони практични и активни извор права, него и да су важнији од грађанских закона. Одлуке које је светитељ доносио, па макар се тицале и неке веома ситне ствари, биле су веома промишљене, брижљиво извагане и образложене. Владика Филарет је сматрао да ће и за одлуке и решења која доноси ''одговарати на Христовом суду''. Интересантно је да су његова решења и одлуке по разним практичним питањима и проблемима после његове смрти објављене и постале образац живе духовне мудрости.

    Навешћемо само два кратка примера. Ђакон једне московске цркве током читаве године није држао проповеди, правдајући се својом болешћу. Сазнавши за то, митрополит Филарет је написао: ''Болест, која током читаве једне године ђакону није сметала да служи, али му је сметала да држи проповеди, назива се лењост. Применити следећи поступак лечења: забранити ђакону да служи две недеље и за то време му дати црквењакову плату, уз обавезу да за то време састави проповед. Реферисати о даљем току ствари''. Митрополит није желео да буде строг ради строгости. Сматрао је да строгост треба да има васпитну и превентивну улогу. У својој епархији често је имао прилику да се упозна са неисправним начином живота и код народа и код свештенства.

Духовни живот у народу је често имао и нездрав карактер, са сконостима према сујеверју, расколништву, или секташтву. Код монаха и свештенства такође је било проблематичних појава, које нису биле нимало безезлене: грубост, пијанство, лењост у извршавању пастирске дужности, уцењивање... Једом приликом је владика био приморан да једног ђакона, који је имао много деце, због пијанства одстрани од службе. Међутим, тежак материјални положај у којем се нашла породица кажњеног ђакона вадици није давао мира. Он је одредио да се ђаконовој жени исплаћује издржавање у висини оног дохотка који је ђакон имао док је био на дужности. Сваког месеца је непознато лице доносило новац ђаконовој жени. После извесног времена муж се опаметио, почео да живи трезвено и озбиљно, па му је владика вратио чин и место ђакона. Тада је престало и слање помоћи. Тако су се супружници досетили ко их је то за све протекло време издржавао. У своју претпоставку су се уверили онда када им је један од оних људи који су доносили новац рекао ко је слао ту помоћ.

    Светитељ је тежио једноставности и бежао од раскоши. Чак је и жезло, које је имао за време богослужења, морало да буде дрвено. Намештај у његовим одајама, и у Москви и у Тројице-Сергијевој Лаври, био је врло једноставан, углавном од обичног дрвета и других јефтиних материјала. Његова трпеза је, такође, била изузетно скромна. У Лаври је, на пример, у мрсне дане, узимао само млеко и јагодичасто и бобичасто воће (шумске јагоде, боровнице и малине). Али, понекад је чак и воће сматрао посластицом и раскошним јелом. За госте је увек имао спремну богату трпезу. Иако је у таквим приликама за столом био заједно са гостима, он се сао мало служио раскошним ђаконијама, а узимао је своју уобичајену храну.

Не можемо а да не кажемо коју реч о посебном односу који је митрополит имао према Московској Духовној Академији. За његов име се везује реформа ове школе из 1814. године, пошто је он, као најактивнији члан тадашње Комисије за духовне школе, непосредно учествовао у претварању Славјано-Грчко-Латинске школе у Московску Духовну Академију. Током прве три године њеног постојања, а према одлуци Синода, митрополит Филарет је био ревизор новоотворене више духовне школе и пажљиво пратио њен рад. И. Корсунски пише да је митрополит Филарет према Московској Духовној школи имао ''родитељско-старатељски'' однос и да је Академија била ''његово најдраже дете''. Међутим, није тајна ни то да су постојала и другачија мишљења (на пример С. М. Соловјов је тако сматрао) – да је митрополит Филарет имао негативан утицај на Академију, укојој је угушио самосталну стваралачку мисао њених професора и предавача. Тачно је да је Светитељ често био веома строг по питањима наставе и административних послова у Академији, умео је да буде и оштар (једанпут је, рецимо, на јавном испиту из моралног богословља изрекао следећу пресуду: ''Када бих морао да бирам: или да учим оваква предавања, или да идем на робију, изабрао бих робију''), али не би било исправно да у оваквим реаговањима видимо Филаретову самовољу. Овакав став је имао васпитни циљ: постављањем изузетно строгих критеријума за све који започињу академски рад, а посебно за оне који су били натпросечно обдарени, или су били на другим одговорнм функцијама, митрополит је желео да Академија напредује и да њени чланови, чак и у ситницама, стоје на висини коју Академија захтева. ''Чувајте достојанство места којем припадате'', писао је он ректору архимандриту Филарету (Гумиљовском).

    По благослову Св. Филарета 1842. године у Академији су почела да излазе дела Светих Отаца (у преводу). Паралелно са делима, почело је да излази и штампано гласило Духовне академије – ''Додатак уз дела Светих Отаца''. Започевши систематско издавање светоотачких дела, Московска Духовна академија је показала да ради на препороду правог православнога духовног живота у целини.

Под вођством Св. Филарета Академија је стекла велики ауторитет и одгајила не мали број истакнутих научника, којима се руска наука са правом поноси.

    Осим проповеди и других његових дела, постоји још једно значајно сведочанство о омоћи коју је велики пастир пружио руској књижевности. Реч је о преписци коју су, у стиховима, водили митрополит Филарет и А.С. Пушкин. Када је Пушкин маја 1828. године, у тренутцима унутрашњег очаја, написао познату песму ''Дар узалудни, дар случајни'', московски Светитељ, који је високо ценио Пушкинов таленат, осетио је у новим стиховима ''уздах изгубљене душе, роптање очајања које све прождире''. Као духовни лекар, упутио је песнику охрабрујућу посланицу, узевши и сам у руке песничку лиру. Надахнути молитвени стихови, посвећени песнику, којег су сколиле мрачне мисли, престављали су живи израз потребе да душа поново угледа животворну Христову светлост. Пушкин је то разумео. Ганут и ободрен, он са љубављу шаље своме исцелитељу песму ''Док трају игре ил' лењост празна...'', у којој говори о томе како му је митрополит ''са духовне висине'' ''пружио руку'' и ''кротком снагом љубави'' умирио ''бујну машту''. У тексту који се може наћи у свим Пушкиновим издањима даље се каже како је душу ''запалио огањ, који је отерао мрак земаљске сујете'', а песник ''у светом ужасу'' ''пажљиво слуша Серафимову харфу''. Међутим, постоји рукописна варијанта песме, у којој последњи редови (у дословном прозном преводу) гласе мало другачије:


''Твој огањ је загрејао моју душу
Она је одбацила блесак земаљске сујете
И песник у светоме страху
Пажљиво слуша Филаретову харфу''.

Митрополитов живот је протицао у молитви и раду. Због недостатка простора поменућемо само његову бригу о народу за време три епидемије колере (1830-1831, 1847-1848. и 1853-1854. године), његову добротворну активност, сарадњу са Московским затворским комитетом, учешће у подухвату уједињења западноруских унијата са Православном Црквом, његову борбу против расколништва и секташтва, подизање Гетсиманског скита при Тројицко-Сергијевској Лаври; такође морамо поменути и његову бригу за чистоту старог црквеног појања, дубоко поштовање према Св. Серафму Саровском, чије је житије митрополит Филарет објавио и тако допринео свеопштем прослављењу Светитељевом, које ће касније уследити; митрополит је био стални покровитељ Оптине Пустиње...

    Током свих тих дугих година митрополитов духовник је био један од носилаца предања стараштва и умне молитве, архимандрит Антоније (Медведев), који је 46 година био намесник Тројицко-Сергијевске Лавре. Митрополита и намесника је читавог живота везиваа изузетна духовна блискост. Из њихове преписке, која је дошла до нас, очигледно је да је митрополит дубоко поштовао свога духовника и био пред њим истински смеран, иако је настојник Лавре истовремено њему, као митрополиту, био потчињен! Из ове преписке јасно се види да ниједну важну одлуку, како у вези са управљањем епархијом, тао и у вези са државним питањима, која су му била поверена, митрополит Филарет није доносио без саветовања са архимандритом Антонијем.

Цар Николај I је умро 18. фебруара 1855. године, а на престо је дошао цар Александар II. Митрополит Филарет је покушао да искористи измењене околности и да покрене са мртве тачке питање превођења Библије на руски језик. Поводом крунисања новог цара Синод је 1856. године заседао у Москви и то је митрополиту Филарету могућност да, после дугог времена, поново учествује у његовом раду. На предлог московског митрополита Синод је, између осталог, разатрао и питање о ''пружању могућности да Православни народ чита Свето Писмо у сврхе домаће поуке, уз најлакше могуће разумевање''. Одлучено је да се обнови рад на превођењу Светог Писма.

    Најпре је обновљен рад на превођењу Новога Завета, чега су се латиле четири Духовне академије. Главни надзор и последња провера били су поверени митрополиту Филарету, који је, упркос својим позним годинама, активно учествовао у раду. Захваљујући напорном раду свих учесника у превођењу, већ 1860. године угледало је свет Четворојеванђеље, а 1862. године и комплетан Нови Завет. Превођење Старог Завета захтевало је више времена, тако да је цела Библија на русом језику била објављена тек након Светитељеве смрти, 1876. године.

    Црква није имала јединствено мишљење о Библији на руском језику. Тако јев против саме идеје превођења на руски иступао кијевски митрополит Филарет Благочестиви (Амфитеатров; упок. 1857 г.), који је сматрао да је ''словенски текст Светога Писма... светиња наше Отаџбине'', ''чисти, свежи извор живе воде, драгоцена и неприкосновена ризница Божанске Истине и Божије Речи''.

Кијевски митрополит се плашио, и то не без разлога, да ће за преводом Бибије уследити и превод богослужбених књига, па би тако руски текст, који је био педвиђен искључиво за кућну употребу и боље разумевање Светога Писма, продро и у Богослужење. Он је писао: ''Код нас сада постоји потреба не за превођењем Свете Библије на руски језик, него напротив – за озбиљним и приљежним учењем словенског језика у свим нашим духовним и световним школама и за свакодневним усрдним читањем Светога Писма на томе језику. А иначе би се могло десити да, не дај Боже, после певода Библије, почну да се преводе на руски језик и богослужбене књиге... Реч Божију срозаће на ниво људске речи, као реформатори – ето у шта ће се то изродити''. Ни светитељ Феофан Затворник Вишенски није одобравао руски превод Библије. Он је сматрао да је корисније објавити тумачење уз словенски текст и његова лична делатност је била усмерена управо на израду таквих тумачења.

    Унутрашњи духовни живот митрополита Филарета био је сакривен од његових савременика; врата од његове спаваће собе редовно су била закључана, тако да нико није знао када је легао, или устајао, нити како је провео ноћ. Па ипак, од пажљивих посматрача се није могло сакрити да је његов унутрашњи живот у поодмаклим годинама донео плодове: дар пророковања и дар чудотворства, то јест светост.

''Једном приликом'' – сећа се епископ Леонид (Краснопевков) – ''рекао сам митрополиту Филарету да би било пожељно да се запишу његове мисли у вези са старообредницима. Филарет је одвратио: ''Зашто?'' – ''За будућност'', одговорио сам ја. Митрополит ми одговори ватрено и узбуђено како он осећа да је будућност покривена тамним облаком и да ће људи, када груне бура, бити толико погођени грмљавином и громовима да ће заборавити све што је до те буре постојало''. Епископ Леонид пише још и ово: ''А.Н. Муравјов је причао да владика будућност види као велику несрећу и пренео ми његове речи: ''Када гледам малолетну децу, не могу да останем равнодушан јер знам шта ће све морати да доживе у своје време'', и ту је митрополит заплакао''.

    Друго пророчанство, наик на оно претходно, може се прочитати у писмима преподобног Амвросија Оптинског: ''Запамтио сам речи митрополита Филарета који нам је саветовао да не правимо окове за иконе зато што се приближава време када ће злонамерни људи скидати окове са икона''.

    Има много случајева кафа су људи, по молитвама светитеља Филарета, добили чудесну помоћ, уразумљење и исцељење. Те случајеве је сакупио и објавио Е. Посељанин у књизи ''Руски подвижници 19. века''. Овде ћемо навести само један мање познати пример. Митрополит је исцелио монахињу, која је са московским Светитељем била у посебној духовној блискости. Млада монахиња је патила због чини, бачених на њу, исто онако као што је и света мученица Јустина патила од чини. Митрополит Филарет ју је излечио, јавивши јој се у сну. Прочитао јој је 60. псалам и заповедио јој да сваки стих понови за њим, а затим и да свакога дана чита тај псалам.

 У недељу 19. новембра 1867. године митрополит Филарет је, заједно са двојицом јеромонаха, служио Божанску Литургију. ''Лице митроплита Филарета је увек за време Литургије сијало, а његов дух ликовао'' – прича епископ Леонид – ''сви су знали да је он после службе кротак и приступачан; када је сам служио Свету Литургију, обично је пакао. Међутим, на дан своје смрти, за време освећења Светих Дарова његова радост је била некако посебна, а сузе обилне''.

    После Литургије, Светитељ је у својим просторијама примио новог московског губернатора и прилично дуго разговарао са њим. Пред ручак је сео да нешто пише. После десетак минута неко је дошао да га подсети на ручак и затекао га како клечи, одупирући се рукама о под. Већ тада није могао да говори, а нешто пре три сата после подне Анђео, добивши од Бога заповест, мирно је узео праведну душу великог јерарха руске земље.

    Након дирљивог опроштаја са московском паством, његово тело је предато земљи и положено у посебно подигнутој капелици на јужној страни храма Светога Духа у Тројице-Сергијевој Лаври, где и данас почива.

    Читајући говоре, који су се могли чути над гробом почившег митрополита, не можемо а да не истакнемо оно што је заједничко за готово све говоре: безмало сви говорници одали су митрополиту Филарету дужно поштовање и изразили дубоку љубав према њему као чувару Православља и безмало сви они молили су га да буде молитвени писредник Руске Цркве и целе Русије пред Божијим Престолом. Делећи веру наших отаца у делотворност светитељских молитава, које су нам потребне посебно у ово наше немирно и мрачно време, придружимо се и ми молитвама наших предака:

    ''Молитвама светитеља Филарета, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас''.



Свештеник Максим Козлов

извор: http://www.czipm.org/sv.filaret.html

Свети Јован шангајски и санфранцишки велики светитељ 20. века   

ПРОДАВАЦ НОВИНА ПОСТАО СВЕТИТЕЉ

Да ли се можете похвалити да сте јутарње новине купили код свеца? Има на овом свету можда још живих који се сећају колпортера Михаила Максимовича који је између два рата, у улици Краља Петра, пролазницима продавао јутарњу штампу. По сећању јеромонаха Петра Лукјанова, таквог би колпортера и данас пожелеле сваке новине. Он наводи сведочење вршњака који се бавио истим послом и који је за време „паузе за ручак мора да иде од кафане до кафане и да с напором прода све бројеве, а Миша (Михаил) би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке".


Михаил је у Југославију стигао силом (не)прилика, у великој избегличкој колони руских емиграната. Потиче из чувене племићке породице Максимович. Завршио је познати Полтавски кадетски корпус, а 1918. године дипломирао је на Правном факултету у Харкову. Продавац новина је у међувремену завршио Богословски факултет, а потом примио монашки чин узевши духовно име Јован. У Богословији у Битољу, где ради као професор, сви већ примећују његове врлине. Његов „колега" из Богословије, владика Николај Велимировић, рекао је ученицима: „Децо, слушајте оца Јована, он је анђео Божји у људском обличју".

Одлуком Синода Руске заграничне цркве постаје владика и одлази у Шангај где је била смештена велика руска колонија. О личности Јована Максимовича, најбоље сведочи једна анегдота: Приликом доласка у Београд те године, једна познаница га је питала за разлог његовог доласка у престоницу. Он је рекао да је Синод РЗЦ направио грешку и да је прогласио за епископа некога ко има исто име као он. Када га је та познаница поново срела исти дан, он јој је рекао да се испоставило да је грешка много већа него што је он мислио и да је он тај кога је Синод именовао за епископа РЗЦ.

После рата и победе комунизма у Кини, са паством одлази у западну Европу, а потом у Америку. Упокојио се 1966. године. Руска загранична црква га је канонизовала за светитеља 1993. године. О светитељима најчешће не мислимо као о реалним историјским личностима. Православна црква сматра да се може постати светитељ у сваком времену и да је светачки ореол Божја награда, признање за моралан живот и изузетне напоре ка духовном савршенству. Кренувши у тешку и неравноправну борбу са сопственим телом, владика Јован Шангајски однео је велику аскетску победу: од како је примио монашки постриг до упокојења никада није спавао у кревету. После дугих ноћних молитава, када би умор савладао тело, владику Јована су могли видети на некој столици или наслоњеног на зид у неком ћошку како одмара.

Једном приликом верници су приморали владику Јована, када је био озбиљно болестан, да легне у болнички кревет у болници у Шангају. Владика Јован је послушао своје забринуте вернике, али је испод леђа ставио једну чизму, како се не би осећао удобно.

У Шангају је владика Јован основао сиротиште за напуштену децу светог Тихона Задонског. Марија Шахматова наводи да се у „предграђима Шангаја дешавало да бебе женског пола буду бачене у канте за смеће, где су их пси растрзали". Једном приликом, каже прича, наишли су на неког пијанца који је седео поред канте за смеће из које је допирао врисак беба. Кинез им није дозволио да приђу, али му је владика Јован тутнуо две боце кинеске вотке након чега им је успело да спасу бебе.

Марију Шахматову владика је једном изненадио захтевом да се спреми и пође с њим у један хотел. Заправо је било речи о јавној кући. Владика је рекао да „деца једне руске проститутке не смеју да буду остављена у таквој средини". Син те проститутке, кога су одвели у сиротиште, постао је узоран младић и свештеномонах у Грчкој. После литургије коју је одслужио у Сијетлу, владика Јован се мирно упокојио са чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаја-Коренаја. Када је у Сан Франциску, у Цркви Покров Пресвете Богородице 1993. године, архиепископ Руске заграничне цркве Антоније у присуству још два свештена лица, службеника Синода, отворио саркофаг у коме су се налазили посмртни остаци архиепископа Јована шангајског и санфранциског који се блажено упокојио 27 година пре тога, угледали су следећи призор: тело архиепископа Јована било је потпуно сачувано, сачувале су се чак и коса и брада. Нетрулежна тела православних светитеља мошти - за науку су необјашњиви феномени који пркосе законима хемије и биологије. За цркву, она су више него очигледан доказ чуда којим Бог прославља своје угоднике.

Свети Синод Руске Заграничне цркве у Сан Франциску је 2.јула 1994. година прогласио светог Јована шангајског и санфранциског за светитеља.

Свети Јован шангајски важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа. Међу корице књиге, посвећене овом светитељу у издању књижаре „Тројеручице", сабрана су многа чуда светог Јована шангајског.

Слободан Ерић

Антрфиле:

У близини Сремске Митровице

Гради се манастир посвећен светом Јована Шангајском

У близини Сремске Митровице, на локалитету чувеног извора Врањеш, познатог још из римског времена, почела је изградња скромног манастира посвећеног великом светитељу и чудотворцу нашег доба, Светом Јовану Шангајском. У предивној природи, близу села Манђелос, поред капеле над извором, посвећене светим Врачима Козми и Дамјану, никао је најпре мали молитвени кутак Светом Јовану Шангајском, који је подигао прота Драган Николић, иницијатор изградње манастира. Како прота каже, у том кутку је увек налазио мир и утеху молећи се светитељу Јовану и тако је схватио да би требало изградити манастир посвећен руском светитељу српског порекла.

Маја Радоњић

Свети Јован Шангајски

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века

-   Никејски Символ вере

Бескрајна и неутешна би била наша жалост за умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу „да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети“ (1.Кор.15,32) били у праву. Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр.9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.

Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: „Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе“ („За душу корисно штиво“, август 1894).

После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: „Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист“ (Св. Амвросије „Смрт као добро“).

Преподобни ава Доротеј, Отац из VI века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: „Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: „тај дан пропадну све помисли његове (Пс.146,4); то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела“ (Ава Доротеј, Поука 12).

Велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: „Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16,22-28)... Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају... Оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље – макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа) у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1.Кор.11,7;Кол.3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајан – она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши (стр.178-179).

Савремена „посмртна“ искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у „вантелесној“ сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.

ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА

Духовна виђења често почињу код самртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.

Ово искуство самртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска приирода ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу – и нема потребе да ми улазимо у то.

Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се самртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато место, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан брижљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: „Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их – и моли се да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде.“

МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ

Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896.) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију“; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) „Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?“ – упитао је јеромонах – „Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од свих молитви.“

Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли „за оне који су у аду“.

Св. Георгије Велики је одговарајући на питање: „шта би могло да буде корисно за душе после смрти?“ у својим „Разговорима“ рекао: „Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина“ (IV;57,60). Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га одређене дане ослобађали од окова – баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV;57,59).

Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу;“ ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се“... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могло да побуди молитву после смрти.

Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана – молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.

ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?

Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих“.

Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.

О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.

Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао „Молитве на исход душе“, које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде попуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли помињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.

Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“.
Извор:Геополитика

Свети подвижник преподобни Герасим   
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ГЕРАСИМА ЈОРДАНСКОГ

 

Свети подвижник преподобни Герасим родио се у Ликији. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваидеу Египту и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину, при крају владавине Теодосија Млађег да се поклони светим местима и тамо се настани у Јорданској пустињи коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже.


У дане његовог боравка у Палестини, а за царовања Маркијана и Пулхерије, састаде се у Халкидону Четврти васељенски сабор Светих отаца против безбожног патријарха александријског Диоскора и архимандрита Евтиха, који су учили да је у Господу Христу једна природа, због чега их Свети оци проклеше. После овог Сабора усташе неки јеретици нападајући овај Сабор да је тобоже одбацио догмате праве вере а прихватио Несторијево учење. Такав беше монах Теодосије, присталица Ефтихове јереси, чаробњачког расположења. Овај допутова у Јерусалим, и узбуни сву Палестину. Он заведе многе, не само просте него и свете људе. Он и царицу Евдокију, удовицу, супругу бившег цара Теодосија Млађег, придоби за своју непобожност. И помоћу ње и многих палестинских инока које беше завео он прогна са престола патријарха јерусалимског блаженог Јувеналија (422–458) и сам уграби престо. Неки пак којима је досађивала пометња, коју је стварао лажни патријарх Теодосије, повукоше се у унутрашњу пустињу. То учини преподобни Јевтимије Велики а за њим и остали Свети оци.

У то време јеретичком обманом би захваћен и преподобни Герасим али се брзо исправи. О томе Кирил Скитопољски пише у житију Јевтимија Великог ово: Беше тада у пустињи Јорданској један отшелник, по имену Герасим, који недавно беше дошао из Ликије. Он пређе све подвиге монашког живота и јуначки војеваше против нечистих духова. И он који побеђиваше и прогањаше невидљиве ђаволе, би саплетен и заведен од видљивих ђавола – јеретика и паде у Евтихову јерес. А кад чу за преподобног Јевтимија о чијим је врлинама слава брујала на све стране, Герасим оде к њему. Преподобни Јевтимије се тада налазио у пустињи званој Рува. И то би од велике користи по Герасима. Јер боравећи дуго с преподобним Јевтимијем, он се храњаше спасоносним речима са медоточивог језика његовог и поукама о правоверју, те тако одбаци јерес и обрати се правој вери. И силно се кајаше због пређашње своје обмане.

Потом пресвети Јувеналије поново заузе свој престо, јер благочестиви цар Маркијан посла да ухвате лажног патријарха Теодосија, да би га предао суду због дела његових. Али он, сазнавши за то, побеже на Синајску гору и сакри се. И опет засија правоверје у Јерусалиму и целој Палестини. И многи који беху заведени јересју опет се обратише правој вери. И царица Евдокија, увидевши свој грех према вери, усрдно се покаја и присаједини опет Православној цркви.

Обитељ преподобног Герасима беше удаљена од светог града Јерусалима тридесет и пет стадија, а од реке Јордана једну стадију. У манастир је преподобни Герасим примао почетнике, а искуснијим оцима давао је отшелничке келије у пустињи. И таквих пустиножитеља беше под њим не мање од седамдесет. Њима преподобни Герасим беше прописао овакав устав за живот: пет дана у седмици сваки је сам проводио у својој пустињској келији, бавио се неким рукодељем, јео помало сува хлеба, воде и урме, није било дозвољено ложити огањ у келији нити јести икакво вариво у току пет дана; суботом и недељом сви су долазили у манастир и сабирали се у цркву на божанствену литургију, причешћивали се пречистим и животворним Тајнама Христовим; затим су имали заједничку трпезу, с варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. А у недељу по подне опет је сваки одлазио у своју пустињску келију, поневши са собом мало хлеба, урме и крчаг воде, и палмово пруће за плетење котарица. Њихово нестицање и сиромаштво је било такво, да је сваки имао само по једну стару хаљину којом је тело покривао и рогозину на којој се одмарао и глинени крчаг за воду. А заповест су имали од оца да, одлазећи из келије, не затварају врата него да келије остављају отворене тако да би свак могао, ако би хтео, слободно могао ући и узети коју жели од тих бедних ствари. И било је милина видети их како апостолски живе: у њих беше једно срце и једна душа, и ниједан од њих ништа не називаше својим него им све беше заједничко.

Прича се и то да неки од тих пустињских отаца једном дођоше преподобном Герасиму и молише га да им допусти да у својим келијама понекад ноћу запале свећу ради читања и покаткад наложе огањ да би загрејали воду ради потребе. Светитељ им одговори: Ако хоћете да имате у пустињи огањ, онда дођите и живите у манастиру са почетницима, јер док сам жив нећу допустити пустиножитељима да ложе огањ.

Чувши за тако строги живот подвижника који беху под светим Герасимом, верни из града Јерихона прописаше себи закон да сваке суботе и недеље обилазе обитељ преподобног Герасима и односе свега што манастиру треба: хране, свега и осталога.

Сам преподобни Герасим беше толики подвижник, толик испосник да у Часни пост све до самог Ускрса ништа јео није, осим што је светим Причешћем крепио своје тело и душу.

Код овог преподобног наставника монаховао је и преподобни Киријак Отшелник. О томе у његовом Житију каже се ово: Преподобни Јевтимије љубазно прими Киријака провидећи да ће на њему почивати дарови Божји. И ускоро га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан светом Герасиму, пошто велики Теоктист беше отишао ка Господу. А свети Герасим видевши да је Киријак млад, нареди му да живи у манастирском општежићу и да проходи послушања. Киријак, готов на све трудове, труђаше се у манастирској служби по ваздан, а ноћу стајаше на молитви мало кад прибегавајући спавању. А пост његов беше: сваког другог дана јести хлеба и воде. Видећи такво уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше и заволе га. А свети Герасим имађаше обичај да свету Четрдесетницу проводи у најзабаченијој пустињи, званој рува, у којој је и преподобни Јевтимије некад боравио. Волећи благодатног Киријака због његовог великог уздржања свети Герасим га је узимао са собом. И тамо се Киријак сваке недеље причајнама из руку Герасимових. И остајаху у пустињском безмолвију до Цвети. И тада се враћаху у обитељ са великом духовном коришћу у својој души. А после неког времена престави се преподобни отац наш Јевтимије. За ово престављање преподобни Герасим сазнаде седећи у својој келији јер виде Анђеле Божје где с радошћу носе на небо душу преподобног Јевтимија. И уставши, узе Киријака и оде у Јевтимијеву лавру, и затече га где је скончао у Господу. И пошто сахрани чесно тело његово, он се са својим љубљеним учеником Киријаком врати у своју келију.

Овом великом угоднику Божјем послужи неразумни звер као разумни човек. О томе блажени отац Јован Моск и Софроније пишу у Лимонару ово: Дођосмо у лавру аве Герасима. Она беше удаљена од Јордана једно поприште. Тамошњи монаси нам испричаше за аву Герасима да га једном у пустињи светога Јордана срете болестан лав, и показа му ногу своју у коју се беше зарио трн, због чега му нога беше отекла и беше пуна гноја. И гледаше лав у старца тужним очима, молећи га, иако не речима, оно својим смиреним изгледом, да га исцели. А старац, видевши у каквој се невољи налази лав, седе, узе му ногу, извуче трн из ње, и силан гној изиђе. Затим добро очисти рану, зави је крпом и отпусти лава. А лав, пошто се исцели, не напушташе старца, него као ученик иђаше свуда за њим, тако да се старац дивљаше благоразумности звера. И од тада старац га храњаше дајући му некад хлеба а некад сочива.

Оци у лаври имађаху једнога магарца који са светог Јордана доношаше воду за потребе братији. И нареди свети Герасим да лав иде са магарцем да га пасе крај реке Јордана. Но једнога дана пасући магарца лав се прилично удаљи од њега, и заспа на сунцу. У том наиђе један човек с камилама који је ишао из Арабије. Угледавши сама магарца без чувара, он га ухвати и одведе са собом. Када се лав разбуди, он потражи магарца, али га не нађе. И дође у лавру к ави Герасиму, невесео и утучен што је изгубио магарца. А старац, помисливши да је лав појео магарца, упита га: Где је магарац? А он као човек стајаше ћутећи и гледајући у земљу. Старац га поново упита: Јеси ли га појео? Нека је благословен Господ, ти нећеш отићи одавде него ћеш радити све што је радио магарац, служећи потребама манастирским. И од тада, по старчевом наређењу, на лава је товарен кантилион то јест суд који је скупљао четири меха воде и он је доносио воду са Јордана у манастир.

Једнога дана дође старцу ради молитве један војник. Он виде лава где носи воду, сажали се на њега и даде оцима три златника да купе магарца за своје потребе а да лава ослободе од такве работе. И би купљен магарац за манастирске потребе а лав ослобођен.

И прође много времена, а онај трговац из Арабије који одведе магарца иђаше у свети град Јерусалим с камилама, да прода пшеницу. И магарца вођаше са собом. Кад трговац пређе Јордан, случајно га срете лав који, угледавши магарца, познаде га, изненада рикну и јурну к њему. Трговац и они што с њим беху, угледавши лава, препадоше се и побегоше а лав зубима ухвати узду, као што му је пре био обичај и одведе магарца са три, пшеницом натоварене, камиле, привезане једна за другу. Ричући од силне радости што нађе изгубљеног магарца лав га доведе к старцу. А преподобни старац, осмехнувши се тихо, рече братији: ”Ми смо низашто грдили лава мислећи да је појео магарца.” И надену старац име лаву Јордан. И од тада долажаше лав често старцу и добијаше од њега храну. И не одвоји се од лавре више од пет година.

А када преподобни ава Герасим оде ка Господу и оци га сахранише 475. године лав тад, по промисли Божјем, не беше у лаври. Но, после кратког времена дође и тражаше свога старца. А ава Саватије, ученик аве Герасима, видевши лава рече му: ”Јордане, старац наш остави нас осиротеле, и отиде ка Господу.” И нуђаше му храну говорећи: ”Узми и једи.” Али лав не хте да једе но често погледајући тамо амо и иштући свога старца, преподобног Герасима, рикаше врло тужно. А ава Саватије и остали старци, гладећи га по леђима, говораху: ”Отиде старац ка Господу, оставивши нас.” Али говорећи тако, не могоше га смирити да тужно не риче. И уколико га они више тешаху речима, утолико он тужније и јаче рикаше и жалост своју изражаваше лицем и очима, не видевши старца. Тада му ава Саватије рече: ”Ако нам не верујеш, онда хајде с нама да ти покажемо место где старац лежи.” И одведе га на гроб где преподобни Герасим беше сахрањен. А гроб се налажаше на пет стопа од цркве. И ставши поред гроба преподобног Герасима, ава Саватије рече лаву: ”Ево, овде је сахрањен старац наш.” И клекнувши крај старчева гроба, ава Саватије плакаше. А лав чувши то, и видевши Саватија где плаче и сам удараше главом о земљу, ричући силно. Затим, рикнувши страховито, он издахну крај старчева гроба. А ово би, не зато што лав имађаше разумну душу, него што Богу би воља да светог оца Герасима, ко ји је њега прославио, прослави не само у животу, него и после смрти, и да нам покаже како су звери биле послушне Адаму у рају пре његовог пада и пре изгнања из раја. Толико Јован са Софронијем.

Из овога се јасно види како преподобни Герасим силно угоди Богу коме од младости до старости послужи свим срцем и пређе к Њему у живот нестарив, где, настањен са Светима, слави Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.
Извор:Геополитика

Свети Атанасије Александријски


1. Живот
 
1. Свети Атанасије се родио у Александрији у грчкој хришћанској породици, последњих година трећег века, вероватно 293. године. У својој младости он је био сведок Диоклецијановог гоњења. На изучавање световних наука и на опште образовање, како каже свети Григорије Богослов, „он није утрошио много времена". Ипак, он је веома добро познавао античку философију, пре свега, неоплатонизам. Главну пажњу он беше обратио на изучавање Светог Писма које је познавао до детаља. Највероватније га је изучавао у Александријској дидаскалији. Врло рано га је приметио свети Александар Александријски. Свети Атанасије је живео у његовом дому и под његовим руководством је стекао образовање у граматици и рeторици. Нешто пре почетка аријанских смутњи он је рукоположен у чин ђакона и постављен за секретара епископа. Свети Атанасије је пратио светог Александра у Никеју, где је „врло храбро устао против аријанске нечастивости". Убрзо после Сабора свети Александар је окончао свој живот, највероватније указавши на Атанасија као на свога наследника. „Све мноштво становништва, сви који припадају католичанској Цркви, сабраше се заједно и једнодушно, и као да у једном телу вапијаху и узвикиваху, иштући Атанасија за епископа Цркве. Они свенародно мољаху Христа, током многих дана и много ноћи"... (Сведочанство Александријског сабора из 339. г.). И 8. јула 326. године, у присуству многих епископа, свети Атанасије беше посвећен за александријског епископа.

2. Читаво епископско служење светог Атанасија је протекло у прогањању и ислеђивању. Од 47 година епископовања, више од 15 је провео у прогонствима и затворима. Аријанци и мелитијани су његов избор за епископа дочекали са непријатељством и клеветама. Евсевијани су у њему видели главну сметњу за своја попустљива стремљења. На сабору у Тиру 335. године свети Атанасије је оповргао све оптужбе којима су га оптерећивали. Међутим, његови противници су наумили да га пред Константином оцрне као виновника и узрочника смутње. Император му је заиста заповедио да се удаљи из Египта на запад, у Трир, премда је, у исто време, забранио да се александријска катедра попуњава. Атанасије је у Триру дочекан са љубављу и поштовањем. За кратко време његов утицај се у граду силно осетио у црквеним круговима. Његово име се касније дуго чувало у побожној успомени. После Константинове смрти 337. године, свети Атанасије је, заједно са мноштвом других прогнаника, добио разрешење да се врати на своју катедру. Народ га је дочекао са ликовањем. Међутим, одмах су започеле нове сплетке непријатеља. Евсевијани су га оптужили да се незаконито вратио на катедру, без саборског опозива свргавања на Тирском сабору. На његово место је био упућен аријански презвитер Пист, кога је за епископа рукоположио аријанац Секунд Птолемаидски. Међутим, њега је египатски епископат предао анатеми. Без обзира на једнодушну заштиту коју је доживео на Александријском сабору 339. године, свети Атанасије је поново свргнут Антиохијским сабором из 340. године. На александријску катедру је био постављен Григорије Кападокијац. Он је у Александрију упао са војном силом и уз крвопролиће заузимао храмове. Свети Атанасије је сматрао паметним да се удаљи из Египта. Он се упутио у Рим, где је на помесном сабору био оправдан од клевета и примљен у општење. Папа Јулије га је лично заштитио. У Риму су се око Атанасија сабрали ревнитељи монашких подвига, привучени славом египатских пустињака. Током 343. године свети Атанасије је био на сабору у Сердици, а 345. године га је Констанције позвао да се врати у Египат. Он се у Александрију враћа 346. године. Средином педесетих година поново су се обновиле аријанске смутње. Под притиском императора Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу (353. г.) и у Милану (355. г.). Почетком 356. године у Александрију је послан војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија. Међутим, он се удаљио и сакрио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ  Георгије, а православни се подвргоше жестоком прогону. За извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аеције и Евномије. За то време свети Атанасије се скривао у пустињи, међу отшелницима, у потпуној самоћи. Тада он пише и разашиље своја главна изобличавајућа и заштитна дела. Њега су стално тражили, али без успеха. Из овог добровољног затвора он се могао вратити тек за време Јулијана, 361. године. И, опет, само на кратко. Уосталом, за неколико месеци свога живота у Александрији он је успео да сазове и одржи велики сабор, знаменит по својим одлукама (362. г.). Крајем 362. године он поново беше протеран у горњи Египат, где је остао до Јулијанове смрти. Сусревши се најпре у Антиохији са новим императором Јовијаном, свети Атанасије се 364. године враћа у Александрију. Међутим, он још једном беше присиљен да се удаљи из Александрије 365. године због Валентовог указа који је налагао да се прогнају сви они који су били прогнани за време Констанција, а враћени за време Јулијана. На наваљивање народа, та одлука је после четири месеца била повучена. Остатак својих дана свети Атанасије је провео у Александрији у књижевном и пастирском раду. Упокојио се 3. маја 373. године. Мало пре смрти рукоположио је свог прејемника, епископа Петра.

2.Дела
 
1. Раним годинама живота светог Атанасија припадају само два рада апологетске садржине: „Беседа против пагана" и „Беседа о Оваплоћењу Слова", (вероватно 317-319. г.). Оба рада су повезана темом и садржајем. Блажени Јероним их сједињује под заједничким именом: „Две беседе против пагана". У првом делу свети Атанасије доказује лаж и ништавност паганства, указујући на пут усхођења ка истинитом познању Бога и Слова преко самопосматрања и сагледавања спољашњег света у његовој хармонији и красоти. У том расуђивању веома су снажни јелинистички, па делимично и неоплатонски мотиви (у критици идолопоклонства, у осликавању пута пада и повратка душе...). У другој беседи разоткрива се истина и смисао Оваплоћења. Оно се потврђује наводима о испуњењу пророштава и наравственом преображају који се дешава у хришћанском свету. У закључку, Атанасије упућује на детаље у Писму које је изрекао Бог преко богомудрих и светих мужева. Међутим, он додаје да „без чистога ума и без подражавања живота светих нико не може правилно разумети речи светитеља". У древности је било познато много егзегетских радова светог Атанасија. До данас су се сачували само одломци из тумачења на Псалме, на Јеванђеље по Матеју и Луки  у катенама. Коментари светог Атанасија имају александријски карактер, са нагласком на наравственим мотивима. У писму Марцелину „О тумачењу Псалама" свети Атанасије утемељује општи поглед на Старозаветно Писмо. Оно је писано једним Духом, и саопштава о Спаситељу. Псалми поседују неку особиту и превасходну благодат. У њима се сажимају закон и пророци. Осим тога, они су написани за сваког од нас  за пример и назидање.

2. Своје богословско исповедање свети Атанасије је излагао полемички, у борби са аријанством. Већина догматско-полемичких списа написана су у време трећег прогонства (356-362. г.). На првом месту треба поменути три беседе против аријанаца. Четврта беседа, која им се придодаје, тешко може да се припише светом Атанасију. У првој беседи се одбацују рационалистички и егзегетски аријански закључци. Свети Атансије ту цитира и разматра одељке из Аријеве „Талије". Друга беседа је, највећим делом, посвећена тумачењу Прича 8,22. Тај текст је био главни навод аријанаца у доказивању њихове тврдње о тварности Сина Премудрости {Сазда ме на почетку својих путева...). У трећој беседи се објашњава смисао божанске једносушности и значење унижавајућих речи Светог Писма о Христу. У то време су написане и четири посланице Серапиону, епископу тмуитском  о Божанству и једносушности Духа Светога. Најранијем времену његовог стварања припада беседа на речи: Све је мени предао Отац мој (343. г.). Оригиналност књига „О Тројици и о Духу Светом" (која је сачувана само у латинском преводу) и „О јављању Бога Слова у телу и против аријанаца", није доказана. Књига „О Оваплоћењу против Аполинарија" не припадају Атанасију. Неке од његових посланица имају догматски садржај. Неке од њих, Епиктету, епископу коринтском, Аделфију исповеднику, Максиму философу, посвећене су христолошким темама.

3. Свети Атанасије је много пута био приморан да се брани од клевета. Да би се оправдао он је написао три апологије:
„Апологија против аријанаца", у којој су сабрани сви документи у вези са његовим случајем приликом прва два прогонства (350. г.);
„Апологија цару Констанцију" (356. г.) и „Апологија о свом бекству приликом Сиријановог напада" (357. или 358. г.). Исти апологетски циљ имају и историско-полемички састави светог Атанасија: „Историја аријанства за монахе" (358. г.), „О одлукама Никејског сабора", „О ставовима Дионисија Александријског", а нарочито: „О саборима у Аримину и Селевкији", где се документовано приказује сва историја противникејске борбе (359. г,). Ту спадају и саборске посланице у име Александријских сабора:
„Свитак Антиохијцима" (362. г.), „Писмо афричким епископима" (369. г.) и окружне посланице.

4. Једногласно сведочанство савременика светом Атанасију приписује „Житије светог Антонија", оца монаха. Још за Атанасијевог живота њега је на латински превео Евагрије, презвитер и потом епископ антиохијски, вероватно 371. или 372. године, у сваком случају пре 383. године, када је умро младић Инокентије, коме је превод посвећен. Сумње око принадлежности овог житија светом Атанасију, настале у време магдебуршких центуриаста, немају озбиљнију основу. Житије је писано убрзо по упокојењу светог Антонија (356. г.), највероватније 356-357. године, у време „аријанских насртаја", који су приморали Атанасија да побегне из Александрије и сакрије се у забаченим местима пустиње. Написано је за „страну браћу", за ревнитеље аскетског живота из крајева у којима се монаштво тек почело рађати  вероватно за римске поштоваоце монашког подвига. У „Житију преподобног Антонија" свети Атанасије види „правоваљани пример подвижништва". На агиографску писменост која се рађала, „Житије Антонијево" је извршило силан утицај. Он се примећује, између осталог, и на Јеронимовом житију преподобног Павла Тивејског.
Недавно је издата древна сиријска прерада житија преподобног Антонија. Аскетском назидавању посвећена^гена су писма светог Атанасија упућена монасима  Драконтију, Орсисију и Амуну.
Изворност састава „О девствености", без обзира на сведочанство блаженог Јеронима, веома је сумњива.

5. Нарочито место међу Атанасијевим делима заузимају његова пасхална писма. Од грчког оригинала сачувани су само незнатни одељци. У сиријском преводу сачувана је велика збирка. Та писма су важна за хронологију и за историју епохе. У фрагменту из 39. посланице (367. г.) налази се списак канонских књига Светог Писма. Уз њега је придодат и попис књига које нису унесене у канон, али су од стране отаца одобрене за штиво оглашенима: Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, Јестира, Јудита, Товија (Макавејске књиге свети Атанасије изоставља), тзв. Учење апостола (Дидахи и Пастир. Ту се први пут наводи 27 књига Новог Завета као једна целина.

3. Догмат искупљења
 
1. У своме богословском исповедању свети Атанасије исходи из сагледавања историјског лика Христа, Богочовека и Спаситеља. Тринитарно питање о рођењу и једносушности Сина Божијег за њега првенствено има христолошки и сотириолошки карактер: не ради се о питању умозрења, него о питању живог религиозног опита. Стварност извршеног спасења за светог Атанасија сведочи о Божанствености и „једносушности" Оваплоћеног Слова. Јер, једино Оваплоћење Јединородног може бити спасоносно. Он смисао спасења види у томе што се тварна човечанска природа сјединила (или, верније, поновно сјединила) са Богом. То је, пак, могуће само уколико се Бог оваплотио и постао човек. Спасење је „обожење", тхеосис;. У том смислу, код светог Атанасија оживљава малоазијска традиција (тј. учење светог Иринеја).

2. Свети Атанасије полази од наглашеног и одлучног противстављања Бога и твари: „Оно што је створено ниуколико по суштини није слично своме Творцу". Јер, тварно је изникло из небића и не може имати сличности са самосуштим бићем. Саздана ни из чега, твар и постоји над безданом ништавила, са могућношћу да се у њега поново сурва. Твар је изникла и настала, због чега представља „пролазну и распадљиву природу". У себи самој она нема никаквог ослонца и темеља на коме би постојала. Једино Богу припада стварно биће: Бог, пре свега, и јесте Биће, Онај који јесте, будући да није настао и да је беспочетан. Ипак, творевина постоји и у свом настанку не само да је примила биће, него и благобиће  истрајну постојаност и усаглашеност. То је могуће кроз причесност Богу Слову који пребива у свету. Будући озарена владичанством, промишљањем и благоустројавањем Слова, творевина може постојано опстати у бићу, као „причесник стварно од Оца постојећег Слова"... Изворно Слово Бога свега, као Божија сила и Божија Премудрост, јесте настојатељ и саздатељ и чувар света. По својој неиспитивој благости Бог не дозвољава да се творевина „поведе и поколеба својом сопственом природом", већ Очево сопствено и јединствено Слово нисходи у васељену и у њој распрострањује своје силе и озарује све видљиво и невидљиво. Оно у себи све садржи и учвршћује, све оживотворава и чува сваку појединачну ствар и све у целини. У Слову се налази почетак и извор поретка и јединства света. У свету се свагде открива поредак и сразмерност, свестрано јединство и сагласје супротних ствари. У том јединству и устројству открива се Бог: „Нико не треба да каже да Бог невидљивост своје природе користи на нашу штету и да је остао потпуно непознат људима. Напротив, Он је сву творевину довео до поретка из кога се о Њему, и поред Његове невидљивости по природи, може стећи познање на основу дела". Бог Откривења јесте Слово. „Распростревши се свагде, и горе и доле, и у дубину и у ширину: горе  у стварању; доле  у очовечењу; у дубину  у аду, у ширину  у свету, Слово је све испунило богопознањем". У свету, на свакој ствари појединачно и на целој творевини уопште, „утиснут је неки отисак и подобије" Божанствене Премудрости и Слова, што и чува свет од трулежности и распадања. Те мисли светог Атанасија подсећају на Плотиново учење о светотворном печаћењу твари Умом. Ипак, међу њима постоји значајна разлика. По Плотиновиј мисли Ум печати безкаквотну материју и пребива у њој. За светог Атанасија је, пак, само ницање и постојање творевине засновано на присуству Слова. Он одлучно одбацује стоичку представу о семеним словима: почетак устројства света јесте Очево Слово. Ницање света и његово печаћење Словом Божијом, за њега се не раздваја у времену. Он хоће да истакне двојственост творевине: у њој постоји сопствена текућа и створена природа и на њој се налази отисак Слова којим она, у ствари, и постоји. [То је двојство] „природе" и „благодати". На разликовању и супротстављању та два „елемената" гради се сав потоњи систем светог Атанасија. Учење о Слову као о стваралачкој и сведржитељној Премудрости, он је развио још пре аријанских трвења. Тим учењем он наставља доникејску традицију, али је потпуно слободан од козмолошког субординизма. „Сапребивајући са Оцем као Премудрост и гледајући на њега као Слово", Син Божији „саздаје, приводи у биће и украшава васељену, а као Сила Очева одржава у бићу сву свеукупност творевине... Као благо Рођење од Благога и као Истинити Син, Он јесте Очева Сила и Премудрост и Слово. Све то му се не даје извана, на основу причешћа, као што се даје Његовим причесницима... већ тиме што је Он, у ствари, Самопремудрост, Самослово, сопствена Самосила Оца, Самосветлост, Самоистина, Самоправда, Самоврлина, Печат, Сијање, Образ. Укратко, Он је свесавршени плод Оца, Јединствени Син, неизмењиви Образ Оца"... Значи, у Сину се адекватно познаје Отац... Касније, у време распламсалости аријанских спорова, свети Атанасије је поновио и разрадио своје учење о Слову. При томе, он је још тешње повезао творачко и искупитељско дело (Оваплоћење) Слова. И једно и друго он је сјединио у појму: улазак Слова у васељену. У односу према твари Слово се у Писму назива Првородним: „Како због тога што је у почетку, када је стварало свет, сишло ка сазданим како би могли ступити у биће..., тако и због тога што својом снисходљивошћу усиновљава сваку твар"... Пре вечних времена Син је положен у основу  у почетак путева...

3. У сагласноти са својим општим учењем о двојствености сваког тварног бића, у стварању човека свети Атанасије види два (логичка, а не хронолошка) момента: стварање (човекове природе) ни из чега, и  запечаћење, њено помазање образом Божијим, као „рођење" или усиновљење  кроз Сина у Духу. Бог по благодати постаје Отац оних које је створио. Твар се усиновљује Оцу кроз причесност Сину, остајући по природи и даље саздање. Изведен из небића, човек се у самом стварању помазује Духом. „Дах живота", који је Бог удахнуо у Адама, не беше душа, него Дух Свети и животворни. Имајући га у себи, првосаздани човек је био духован, „духовни човек". Кроз „уподобљавање себи" Бог га је учинио сагледатељем и посматрачем постојећег, присајединивши га блаженству истинског живота. Међутим, благодат и дар Духа беху дати првом човеку споља. Због тога је човек и могао да их изгуби. Он их је заиста и изгубио. У грехопаду човек се одвратио од сагледавања Бога, одступивши од умног усхођења ка Њему. Он као да се учаурио у себи, препустивши се „разматрању самога себе". Тада су се у њему разгореле страсти и распламсале пожуде, тада се распао и раздробио његов живот. Људи су пали у „самопожуду", а душа се од мисленог окренула ка телесном, заборавивши да је створена по образу благога Бога. Изашавши из себе саме, она се „мислима задржава на непостојећем", замишљајући га и постајући „изумитељка зла". Јер, зло је непостојеће и себи нема образца у Богу који јесте. Оно је производ човековог измишљања. Мноштво нагомиланих телесних пожуда у души заклањају огледало у коме она једино може и треба да види образ Оца. Она више не види и не сагледава Бога Слова, по чијем је образу створена, него својим мислима лута по мноштву ствари и види само оно што подлеже чулима. То је својеврсно пијанство и вртоглавица ума. Преступање заповести првосазданог човека лишава мислене светлости и враћа га у „природно стање", поробивши га „природном" закону трулежности. Мисао је постала ташта, затровавши се чулним пожудама. Човечанство је почело да се погружава у мрак паганства.

4. У грехопаду је човек осиромашио: раздвојиле су се природа и благодат. И јавила се потреба да се изврши ново сједињавање, „обновљење" творевине, „обновљење сазданог по Образу", васпостављање изгубљене благодати Божијег Образа. Требало је да Слово, као Творац или демиург, „на себе прими обнову дела". То се и догодило: Слово постаде тело... Слово је прихватило свеколику људску природу. Остајући слична нама у том примању, она се просвећује и ослобађа од природних слабости, „слично слами која се, будући обложена азбестом (који је, како кажу, ватросталан) више не боји огња, налазећи себи заштиту у несагоривом омотачу"... „По природи" склона трулежности, човекова природа је саздана и призвана на нетрулежност. Почетна причесност „одсјајима" Слова беше недовољна да би творевину очувала од трулежности. Да као последица греха није наступила трулежност, човеку би било довољно покајање и опроштај. Јер, „покајање не изводи из природног стања, него само прекраћује грехове". Међутим, смрт се привила уз тело и завладала њиме... Наравно, својим свемогућством Бог је могао једном заповешћу да изагна смрт из света. Међутим, то не би исцелило човека, већ навикнутог на непослушност. Сем тога, ни Божија праведност тада не би била очувана. У таквом опроштају би се само показало свемогућство Наредбодавца, док би човек и даље остао оно што је био Адам, а благодат би му се поново дала изван. Могућност новог грехопада тада не би била искључена. Кроз Оваплоћење Слова, пак, благодат се човеку већ саопштава неизмењиво. Она постаје неодузимљива и постојано пребива у људима. Слово се облачи у тело да би га преобукло у живот: не само да би га спољашњим начином сачувало од трулежности, него и да би га приопштило животу. Сада је „тело обучено у бестелесно Слово Божије, те се више не плаши смрти, ни трулежности, будући да има живот као хаљину и будући да је у њему уништена трулежност"... Слово је од почетка пребивало у свету као у неком великом телу, устројавајући га и оживотворавајући га. И сасвим је приличило да се појави и у људском телу да би га оживотворило. На човеку је већ био уцртан лик Слова. И када се он упрљао и постао невидљив, „требало га је обновити". То се и остварило у Оваплоћењу Слова.

5. Слово је постало човек, у свему сличан нама. Свети Атанасије обично говори о „Оваплоћењу", али под „телом" свагда подразумева пуног човека, одушевљено тело са свим својственим му чулима и страдањима... Због сједињења са Словом тело се ослобађа своје трулежности и слабости: „Јер, Слово пребива у телу". Животворна сила Слова ослобађала је тело Спасител^ево од природних слабости: „Христос је гладовао по својству тела, али није изнемогавао због глади"... Тело је било „лако склоно страдању", доступно страдању, али је у њему било бестрасно Слово. Немоћи су се приближавале телу по допуштењу воље самог Слова, а не по неопходности и против воље. Господ је допуштао да се дешава све што је својствено телу  да гладује и плаче, па чак и да прими смрт. Међутим, Господња смрт беше попуштење Његовог смирења и љубави, а не нужност. Он је био властан да се разлучи од тела и оно је могло умрети. Међутим, оно није могло остати мртво, „јер је постало храм живота"... Због тога је оно одмах оживело и васкрсло, „силом Живота који је у њему обитавао". Тело није спутавало Слово, него се само у Њему ослобађало своје ограничености. И не само ограничености, него и склоности ка греху. Јер, силом неизмењивог Слова само измењиво човештво у Христу пребива неизмењиво у добру и све варке пред њим постају немоћне. „Човештво је напредовало у Премудрости, постепено се уздижући над људском природом, обожавајући се, постајући и јављајући се свима као орган Премудрости за дејство Божанства и Његово просијавање"... „Дела, својствена самом Слову, савршила су се посредством тела". У том служењу делима Божанства обожавало се тело. Човечанско напредовање у Христу беше непогрешиво... Човечанска природа у Христу беше изобилно помазана Духом већ приликом крштења у Јордану. Од Њега ми почесмо да примамо помазање и печат и усељење Духа, пошто се у Њему првом осветило тело. Просијавање човечанске природе у Христу јесте просијавање свеколике човечанске природе у њеним Првинама. На тај начин, Слово кроз Оваплоћење поново постаје („саздаје се") као почетак путева: стога се и именује Првородни... Господ је „постао наш брат по подобију тела". Његово тело се „пре других спасло и ослободило"... Као „Његови сателесници" и ми се спасавамо или оживотворавамо, „јер и наше тело као да већ није више земно, него самим Божијим Словом приведено у истоветност са Њим, који ради нас постаде тело"... Искупљење и спасење се нису испунили само у Оваплоћењу. Оно се продужавало током целог земног живота Господњег. Господ је на два начина пројавио своје човекољубље: уништио је смрт, обновио природу, и „себе јавио у делима", показавши да је Очево Слово, Владика и Цар васељене. Својим видљивим јављањем Господ је људима, који су отпали од мисленог сагледавања, показао невидљивог Оца. Испуњењем закона Он је са нас скинуо клетву и осуду закона. Међутим, „трулежност код људи није могла да се прекрати без смрти". Стога управо у смрти треба видети „последњи циљ" спасоносног Оваплоћења... „Он је имао тело да би могао примити смрт. И није приличило да се омете смрт, како се не би засметало васкрсењу"... Крсна смрт беше „приношење сличнога", испуњавање општег дуга. Међутим, смрт није могла задржати „тело Господње", и оно је васкрсло. „На несхватљив начин у једном и истом савршило се двојако: смрт свих је добила испуњење у Господњем телу, а уједно је у њему уништена смрт и трулежност, због присуства Слова"... Господ није умро по немоћи природе, већ по вољи, ради општег васкрсења. Он није „својом сопственом смрћу скинуо са себе то тело, него је примио смрт од људи да би и саму смрт, која се дотакла Његовог тела, сасвим истребио". Тело Господње није видело трулење, него је васкрсло свецело, будући да је било тело самог Живота. Смрт Господња је била стварна, али не задуго: „Он своје тело није оставио дуго у таквом стању, него га је само показао мртвим од додира смрти и убрзо га је, у трећи дан, васкрсао, узносећи са собом из гроба и знамење победе над смрћу, тј. нетрулежност и непричесност страдању јављену у телу". У Христу је васкрсло и вазнело се сво човечанство: „Кроз смрт се на све људе распространила бесмртност". Господ је устао из гроба „у обоженом телу, слободном од мртвила" и прослављеном до краја. „И нама такође припада та благодат и то је и наше превазношење". И ми се такође уводимо у небеску област, као сателесници Христови... Учење светог Атанасија о искупљењу у својој целости јесте учење о Васкрсењу, о васкрсењу човека са Христом и у Христу.

Свети Атанасије Александријски

наставак

6. Свето Писмо нам о Спаситељу благовести две истине: да је свагда био Бог, Син и Слово и да је постао човек. Отуда је у Писму присутна двојност казивања: славно и унижено. Последње се тиче човештва Христовог... Слово није просто „усхтело да буде у телу" или да се „јави" у њему, није једноставно сишло у човека, него је постало човек, постало Син човечији. Код Атанасија се често сусрећу нетачни и непотпуни изрази: обукао се или обитавао, храм, обитељ, орган... Међутим, он јасно раздваја јављање Слова у Христу од Његовог јављања и обитавања у светитељима. Христос је постао човек. У Христу је видљиво тело било тело Бога, а не човека. Он је тело учинио својим „сопственим", и немоћи тела су постале „својствене" Слову. Дела Христова нису била раздвојена, с тим што би једна била по Божанству, а друга  по човештву, него „се све свршавало заједно" и нераздељиво... И сама пљувачка Христова беше божанствена (и стога целебна и животворна). Јер, Оваплоћено Слово је себи „усвојило" све телесно. Не [може се рећи] да је један жалио за Лазаром, а други га васкрсао, него  Један исти. Од Дјеве се по плоти родио Бог, а Марија је Богородица. Слово се није променило или претворило у нешто друго, нити је тело, рођено од Марије, постало једносушно Њему... Марија се и одабира ради тога да би „од ње" Господ примио тело, „слично нама", а не једносушно Божанству. „Само Слово од Марије прима тело и рађа се човек: по природи и по суштини  сушто Божије Слово, а по телу од семена Давидовог и од Маријиног тела  настали човек"... Описним изразима свети Атанасије јасно раскрива јединство Христа Богочовека и несливену двојственост у Њему  Божанства једносушног Оцу и човештва сличног и сродног нама. Управо је стога Он  Један и Исти био и Спаситељ, и Слово и Други Адам.

7. Слово се очовечило, да бисмо се ми „обожили", „да би нас обожило у себи". Обожење је усиновљавање Богу, „чиме синови човечији постају синови Божији". И ми се, „прихваћени од Бога Слова, обожујемо ради Његове плоти", тј. силом Његовог Оваплоћења. Јер, Слово се у рођењу од Дјеве није сјединило са неким одређеним човеком, него са човечанском природом. Стога се све што се савршава у Христовом човештву непосредно (али не и принудно) распрострањује на све људе као „сроднике" и „сателеснике Његове", и то не само због сличности, него и због стварне сапричесности свих људи у Његовом човештву. Јер, Он је чокот, а ми смо лозе, „сједињене са Њим по човештву". Као што су лозе једносушне са чокотом и из њега исходе, тако и ми имамо једнородно тело са Господом и примамо од Његове пуноте, Његово тело за нас јесте „корен васкрсења и спасења". Опште обновљење, помазање, исцелење, вазнесење већ се извршило у Христу, будући да су сви понесени у Њему. То није проста „сходност" или замена, него право јединство. Стога се у Христу свеколико човечанство помазује духом на Јордану, умире на крсту и саваскрсава у нетрулежности: у Њему, „јер Он на себи носи наше тело"... Али, то саучествовање и сапричесност човештву Христовом треба још да се разоткрије и оствари у подвигу људи. Кроз примање тела од стране Слова, човечанска природа постаје „духопријемчива" и заиста прима Духа, постаје „храм Божији", храм Духа Светога који живи у нама. Ми постајемо „пријатељи Духа"... У примању дарова Духа ми се сједињујемо са Христом: „Појени Духом, ми пијемо Христа". Јер, „Дух, као помазање, јесте дах" Сина и у Њему „Слово прославља, обожује и усиновљује творевину, приводећи је Оцу". Слово све запечаћује и помазује Духом Светим. У Духу „ми постајемо причесници Божанске природе". Дух је „енергија" Слова. Стога усељење Слова значи стицање Духа. Слово је примило тело („Бог плотоносац") и људи примају Духа, постајући „духоносни". Силом Духа у човековој природи сагоревају чулне пожуде, из ње се изгони наклоност ка греху, и њој се саопштава способност да се не „вара видљивим". Ђаво сада (после Христа) „због Христове силе, слично врабцу, служи као играчка за децу". Човеку је дата власт над демонима и искушењима. Крсним знаком, као знамењем победе, престаје свако врачање и чарање, а демони се изобличавају у њиховом мртвилу. У свему томе је главно и основно то што је жалац смрти истргнут из творевине. Прихваћени Словом, људи „већ наслеђују вечни живот". Они више „не остају грешници, ни мртви због својих страсти, него, подигнути силом Слова, за свагда пребивају бесмртни и непропадљиви". Смрт је престала да ужасава и да буде страшна, будући да је дато обећање да ћемо се, уставши из мртвих, са Христом зацарити на небесима. И сада нам је већ доступно савлађивање света у подвигу одрицања, који помазује Дух. Тај пут проходе хришћански подвижници који силом Духа побеђују немоћ природе, који схватају тајне и носе Бога. Њихов подвиг сведочи о победи Христа над смрћу. Велико мноштво таквих мученика свакодневно узраста у Христу и подсмева се смрти... Нека сумњалица приступи Христу са вером, па ће увидети немоћ смрти и победу над њом. Јер, Христос у сваког придошлицу „удахњује силу против смрти"... Постављен је Камен крајеугаони, „да бисмо и ми могли бити назидани на Њему, као драго камење". У обожењу се полаже основа савршеног савеза љубави међу људима, по образу и примеру Божије једносушности  силом Духа.

8. Искупљење представља завршетак и васпостављање стварања. Стога је оно дело Слова. Међутим, у њему се даје више, „већа благодат" од простог повратка у првостворено стање, од обичног васпостављања онога што је изгубљено у грехопаду. Јер, Слово постаде тело... Човек је неизмењиво постао „сажитељ Бога". Трулежност је укинута. Творевина је примила коначну постојаност кроз „тело Бога". Саздана је нова твар. 0 томе је било откривено у Писму које га је назвало „Прворођеним" и „почетком путева". „Пре гора рођена", Премудрост Божија се „саздаје као почетак путева" (Прич.8,22; 25). То је превечни савет о стварању и искупљењу Словом и у Слову, о спасоносном очовечењу Слова, као почетку „нове твари", која превазилази „првоначелну творевину". У другом доласку Христовом испуниће се сав промисао Божији: Христос ће доћи у слави „и свима дати плод Крста свога  васкрсење и нетрулежност"...

4. Истина Тројичне једносушности

1. На богословско раскривање тајне Свете Тројице свети Атанасије је био изазван аријанском пометњом. У својим радовима он, пре свега, разматра и оповргава аријанске закључке и позивања на Писмо. Међутим, заједно са тим, за светог Атанасија је тројично исповедање и унутарња потреба, као уосталом и заснивање вере и уздања у спасење. Аријанска лаж, међутим, руши сво дело Христово. Творевина не би могла пружити истинито богопознање, ни победу над смрћу, ни сједињење са Богом. „Када би Слово, [наводно] будући твар, постало човек, човек се не би обожио будући да се не би сјединио са Богом"... Човек једино у једносушном Сину проналази општење са Богом. И само нас једносушни Дух сједињује са Оцем. У догмату једносушности свети Атанасије, у ствари, штити стварност спасења.

2. У расветљавању тројичног догмата свети Атанасије полази од поимања Бога као свеблажене пуноте бића. Као просто, блажено и недостижно Суштаство, и уједно узвишеније од било које друге суштине, Бог је изнад сваког човековог размишљања. Учење о савршеној простоти и унутарњој пуноти Божанског бића и живота за светог Атанасија представља непоколебиву основу у разјашњавању истине вечног рођења и једносушности Јединороднога, Сина и Слова. Слово је рођење [плод] Оца и рођење суштине и из суштине, „сопствено рођење суштине". Јер, свако рођење јесте рођење из суштине: рођено је свагда једносушно са оним ко рађа. То је основна и особена црта рођења, његова својеврсност, за разлику од других начина постанка, а, пре свега, од стварања. Стварање се свагда врши или из неког предпостојећег материјала, или ни из чега. Створено свагда остаје спољашње у односу на ствараоца или саздатеља. Оно не личи на њега, нити му је подобно, већ је „другосушно"... Син се рађа, јер Његово биће припада неопходности Божанске природе. Она је плодоносна и плодна сама по себи. „Суштина Оца никада није била недовршена у смислу да би јој нешто што јој припада било придодато касније"... Порицање вечности Сина и Његове савечности Оцу није хула само на Сина, него и на Оца. То је унижавање Очевог достојанства, порицање Божије неизмењивости. То значи допуштати да је „Он некада био без свог сопственог Слова и без Премудрости, да је некада светлост била без зрака, да је извор био безводан и сув". Али „извор који из себе не точи, већ није извор"... Бог је вечан, извор је вечан, па стога мора бити вечна и Премудрост  Слово, вечно мора бити и рођење. Уколико некада није било Сина, онда некада Бог није био Отац те, према томе, није било ни Тројице. „Било је када није било Тројице, већ је била само Јединица: некада је била непотпуна Тројица, па је онда постала потпуна". То значи раздвајати и састављати Тројицу и спајати је из непостојећег, „из међусобно страних природа и суштина". То значи и саму Тројицу сматрати никлом („створеном", сазданом), сложеном, спојеном кроз прирастање и додавање. Оваквим расуђивањима свети Атанасије настоји да проникне у „тајну" аријанства као одрицања Тројичности и Тријединства Божијег. И заиста, аријанство је рецидив апстрактног монотеизма, порицање најузвишеније новине хришћанског Откривења  истинског знања о Богу као о Пресуштој Тројици... У својој неизмењивости Отац је свагда био Отац, наглашава свети Атанасије, Отац „сопственог Сина". Из односа између Оца и Сина мора бити искључен сваки след, свако „продужавање" или „растојање". Међу њима постоји пуна и свесавршена савечност у којој се искључује свако „некада" и „када". Јер, временским одредбама се не може ограничити вечни и неизмењиви Бог, Сушти, који увек пребива Отац Сина. Та вечност и савечност, у ствари, и значи да је Син рођење, а не створење. А ако је рођење, онда је из суштине, ек тис усисас, и због тога једносушно  омоусиос. „Оно што постаје од некога по природи, представља истинско рођење", „природно рођење". Рођење се савршава „по природи", а не по вољи или по хтењу. Неопходност Божанског рођења не значи принуду или непроизвољење. Светог Атанасија су управо за тако нешто оптуживали, али је он оптужбу засновано оповргавао. Његова мисао не замењује слободу хтења принудом. Он каже да је „оно што је у природи више и првобитније од слободног избора". Оно стога нема почетка од кога би почело да постоји: оно не може да не буде. Бог није почео нити је почињао да буде благ и милостив. Није потребна Његова воља да буде такав, будући да Он јесте Благост. Па ипак, Он није благ по принуди и против воље. Исто тако, није потребно саветовање или извољење да би Бог био Отац, и не треба ни помислити да је Бог могао бити без Сина. Оцу је пожељна Његова сопствена Ипостас и Оцу је пожељан Његов сопствени Син, сушти од Његове суштине. Биће је првотније од воље, заједино у вољи постоји неопредељеност могућности и избора. Рођење Сина је пре стање унутарбожанског живота, неголи дејство и акт. Отуда савршена блискост и јединство Оца и Сина. Отац је у Сину и Син је у Оцу. И „суштина Оца припада Слову". „Свецело биће Сина сопствено припада Очевој суштини... Будући од Оца, биће Сина и јесте у Оцу. И Отац је у Сину. Оно што је сопствено од Оца, јесте Син. Он је у Сину као што је сунце у своме блистању, као ум у слову, као извор у потоку"... Због тога Син и јесте „образ Очев", истински и „неразличит Образ", „обличје Божанства" у коме се сагледава и познаје Отац. Чим је присутан Отац, присутан је и Син"... „Чим постоји Ипостас (Очева), без сумње истог момента треба да постоји и њен Образ и обличје. Јер, Образ Божији се не оцртава у нечему споља, него је сам Бог Његов родитељ. Видевши себе у Њему, Он се радује због Њега"... Када то Отац није видео себе самог у свом Образу"?... У овим расуђивањима светог Атанасија стваралачки се преобликују неоплатонистички мотиви. Истовремено, он Оригеново учење о вечном рођењу Сина ослобађа од мотива субординизма. Он раскрива учење о Светој Тројици као учење о затвореној или завршеној пуноти Бића и Живота, изван сваког односа према Откривењу Бога у свету, и као безусловни и онтолошки приус сваког Откривења.

3. Свети Атанасије исходи из сагледавања живог јединства Оца и Сина. „Божанство од Оца неизливено и неодвојиво пребива у Сину. У наручју Очевом никада не престаје Божанство Сина"... Отац и Син су једно и једини у јединству суштине, у „истоветности природе", у нераздељивој „истоветности једног Божанства". Син неизмењиво има Очеву природу и Божанство Сина јесте Божанство Оца. Свети Атанасије је ту истоветност волео да именује речју: идиотис -   сопственост или својственост [особеност]. Међутим, он Никејску одредбу сматра најтачнијом: Једносуштан, омоусиос. То означава више од једнакости, истости и сличности. За светог Атанасија то значи строго јединство бића, нераскидиву и неизмењиву истоветност, несливену неодвојивост Сина од Оца. Подобије и сходност, подударност одређења јесте последица тога јединства. Појам подобија је исувише блед. Осим тога, он се не користи у [говору] о суштинама, него о спољашњем изгледу и особинама. Осим тога, тај појам подразумева прекомерну раздељеност оних који се упоређују и уподобљују. Једносушност не значи само подобије, него истоветност у подобију. „Отац и Син су једно не у смислу да је једно раздељено на два дела (који заједно чине једну целину), нити у смислу да је једно поновљено два пута. Напротив, двоје су по броју због тога што Отац јесте Отац, а не Син, а Син јесте Син, а не Отац. Међутим, природа је једна. Ако је као рођење нешто друго, Син је као Бог  једно исто [са Оцем]"... Отац и Син „су двојица, али, у исто време, нераздељива и неразлучива јединица Божанства", монас тис тхеотитос. Разликовање и разлика Оца и Сина имају своје место само унутар једног Божанског Бића. Код светог Атанасија немамо посебних термина за означавање Тројице у јединици Божанства. Реч просопон у учењу о Тројици он никада не употребљава. Реч ипостасис за њега се, по смислу, поклапа са осиа, као и код отаца Никејског сабора. У сваком случају, он их никада није разликовао онако како су их, још за његовог живота, разликовали Кападокијци. Стога се он ограничава на лична имена Оца, Сина и Духа и опредељења која разјашњавају Њихов узајамни однос: Онај који рађа, Рођени, „Онај који је од некога" и „Онај, од кога је Он", и слично... Отуда происходи извесна бледуњавост у исказивању ипостасних разлика. Сва пажња светог Атанасија усредсређена је на изобличавање оних који расецају и поричу једносушност нераздељиве Тројице. Он са свом силом жели да истакне унутарбожански и најверодостојнији смисао и карактер Божанског рођења и бића Слова. У томе смислу он разјашњава изреку Никејског символа: „Из суштине Оца". Она изражава „истинитост и неизмењивост" Синовства, „неодвојивост и јединство са Оцем", „истиниту вечност Суштине од које је рођено и Слово". Због тога свети Атанасије у истом смислу говори о „природном рођењу", о „Синовству по природи", и о „рођењу по природи"...

4. Сопствено Слово Очево, Син Божији по превасходству јесте Творац и устројитељ света, почетак Божанског Откривења у свету, „живот који се из Оца, као из извора, излива и собом све оживотворава". Сва творевина је дошла у биће кроз Слово и ништа не постоји мимо Слова, нити се било шта саздаје без Слова. Отац ништа не чини без Њега. Па ипак, само биће и рођење Сина није повезано са извољењем Божијим о стварању света, нити се Син рађа стога што кроз Њега и у Њему треба да се створи свет. „Своје биће Божије Слово није добило ради нас... Он, као моћан, није због наше немоћи добио своје биће од јединог Оца, тј. да би Њиме, као оруђем, Отац нас саздао... Да је Богу било угодно и да не ствара свет, Слово ништа мање не би било у Оцу и Отац у Слову"... За биће Сина не постоји узрок: „Као што Отац има биће независно од сваког узрока, тако не треба тражити узрок ни Његовом Сијању. Стога је и написано: У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Слово беше Бог. И није додато: Због чега је тако"... Господ нема другог узрока да буде Слово осим што је  Очево Рођење [Пород] и јединородна Премудрост. Та „безузрочност" не означава ништа друго до вечност и биће. Узроци постоје само за оно што настаје, што изниче. Божанско Биће, пак, јесте сасвим беспочетно. 0 њему можемо само казати: јесте... Тиме се искључује свака могућност питања о узроцима: нема ничега што би било раније од тога  јесте... Са свом одлучношћу свети Атанасије оповргава аријанско учење о Слову као Посреднику, показујући његову бесциљност. Бог нема потребе за сарадником и помоћником  једним покретом воље Он може све да учини. У Богу нема разметљивости ни гадљивости услед којих би стварање препустио другоме, сматрајући га недостојним себе. Бог нема потребе за оруђем да би могао да ствара, као што, иначе, дрводеља не може без тестере и секире. И са друге стране, ако је стварање недостојно Бога, зашто би било достојно да створи ма и једну твар као своје оруђе? Зар за стварање Посредника није потребан нови посредник, и тако даље до бесконачности, због чега би стварање већ било сасвим онемогућено? И ако Бог уопште може да ствара, зашто би му био потребан посредник?... Син се не рађа ради Откривења, него се Божије Откривење остварује у Њему и кроз Њега. Биће Сина претходи творачком извољењу о свету. „За Бога је стварање на другом месту, а на првом је  рађање"; тј. „имати себи сродног по природи и бити Отац сопственог Сина". „Кад у Богу не би било првог, што је од природе, како би било друго, што је од извољења?"... Оно што се саздаје по вољи Божијој „долази у биће, састављајући се изван и гради се властитим Рођењем из суштине Божије". Слово је творачко и стваралачко Слово, „жива Очева воља, суштаствена енергија". Међутим, стварање је у исто време и заједничко дело и заједничко Откривење целе Тројице, свецело твореће и стваралачке. „Отац све ствара Словом у Духу. Јер, где је Слово, тамо је и Дух. И што је створено Словом, од Духа кроз Сина има силу бића". Све „што се дарује, даје се у Тројици"  и само биће.

5. По сведочанству светог Григорија Богослова, у учењу о Духу Светом „Атанасије се први и једини, или са веома малобројнима, усудио да јасно и отворено стане у одбрану истине, те да писмено исповеди једно Божанство и једну суштину Тројице"... И заиста, учење о Светом Духу свети Атанасије развија са изванредном јасношћу и силом. Он исходи из појма о пуноти и савршеном јединству Свете Тројице  „сва Тројица је један Бог". „Она је нераздељива и сама себи подобна", истоветна и усредоточена у себе. „Постоји света и савршена Тројица, која се познаје у Оцу и Сину и Светом Духу, која нема ничега страног или придодатог извана"... Тројица је Тројица не само по имену или начину изражавања, него у самој истини и суштаствености. Једно је од двога:
или је Дух творевина, и тада нема Тројице (јер, „какво би то било богословље које се састоји из Саздатеља и творевине?"), или је Бог Тројичан, и тада је Дух потпуно несличан творевини, „сопствен једином Слову, сопствен и једносуштан и једином Богу" (тј. Оцу). При таквом савезу и јединству у Светој Тројици, ко ће покушати да раздвоји Сина од Оца, или Духа од Сина и од самог Оца... Јер, у Њима, у Оцу и Сину и у самом Духу, јесте једно Божанство... Дух Свети је начело обновљења и освећења, Дух живота и Дух Светиње, Помазање и Печат. Ради Духа ми се сви називамо причесницима Божијим. Када би Дух Свети био твар не бисмо могли да се причестимо Богом: „Ми бисмо се сједињавали са творевином и остајали бисмо туђи Божанственој природи, као њој ни мало не причесни". Стварност обожења сведочи о Божанствености Духа: „Уколико нас Дух чини боговима, нема сумње да Његова природа јесте природа Божија"... Дух Свети исходи од Оца. Он је „исхођење" Очево (то екпоревма ту Патрос), Очев Дух. Свети Атанасије не разјашњава смисао „исхођења", позивајући се на ограниченост људског познања. Међутим, тај начин постојања јасно разликује од „рођења", истичући савршену јединственост рођења. Син је Јединородни и због тога  јединствен. „Једини Отац јесте Отац јединственог и јединог Сина". То је више него просто разјашњење речима. Једино у Божанској Тројици постоји право и неизмењиво Очинство и право и неизмењиво Синовство. Јер, само Син Божији јесте у правом смислу Син  рођен као Син, а не ради тога да би постао отац, како иначе бива код тварних рођења. И Отац јесте само Отац, „јер сам није од оца"... Дух се не рађа и због тога се не назива братом Сина, него се свагда назива само именом Духа Светог... Истовремено, Дух „није изван Сина, због чега се и назива Духом усиновљења", Духом силе и премудрости, а Божија Сила и Божија Премудрост јесте Христос. „Где је Слово, ту је и Дух". Дух има „исто јединство са Сином, као Син са Оцем", и исто својство. Где је светлост, тамо је и сијање. Где је сијање, тамо је и његово дејство и светлозарна благодат. Дух је „сопствени Образ Сина", Његова „жива делотворност и сијајућа благодат". Он сједињује творевину са Словом и у Њему Слово творевини дарује „Очев дар". „Јер, све дела и раздаје сам Отац кроз Слово у Духу"... У своме исповедању о Духу Светоме свети Атанасије настоји да покаже савршено јединство и једносушност Свете Тројице и Тројичног деловања, јединство освећења. Због тога он са особитом упорношћу говори о нераздељивости дејства Сина и Духа.

6. Свето крштење је спасоносно када се обавља по преданој вери у име једне и нераздељиве Свете Тројице. Тајноводство се врши у име Свете Тројице. „Онај ко одузме било шта од Тројице и крсти се само у име Оца или само у име Сина, без Духа, неће ништа примити. Напротив, и онај који се крштава и онај који умишља да предаје крштење, остају празни и непосвећени"... Аријанско крштавање „у Творца и твар, у Саздатеља и у саздано", без обзира на споља изговаране уставом прописане речи, „има само лажни изглед". Јер, са речима треба да се сједини права вера... Крштење се савршава у име Свете Тројице, јер Тројица дарује благодат: „Не као непотпун, Бог је као Отац својом Премудрошћу основао земљу и све створио Суштим Словом које је од Њега, те свету купељ укрепљује истим Сином... У свему што дела, Отац дела кроз Сина. Тако је и у крштењу: кога крштава Отац, тога крштава и Син, и кога крштава Син, тога освећује Дух Свети". Јер, Тројично дејство је јединствено...


Преузето из књиге "Источни Оци 4. века", у издању манастира Хиландара.
Превео презвитер Миливој Ј. Мијатов


извор: geocities.com/Athens/Sparta/6701/at_vel_flo.html


Фреска у манастиру Сопоћани...

Архиепископ и хирург – Свети Лука Војно-Јасеницки

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог…

„Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“.

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора:

-   Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

-   Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете?

-   Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

-   Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“.

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“.

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“.

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком…

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“.

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“.

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.



На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877. – 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,
исповедниче и архипастиру земље Кримске,
истински чувару отачких предања,
стубе непоколебљиви, Православља учитељу,
лекару богомудри, светитељу Лука,
Христа Спаса непрестано моли
веру непоколебљиву православнима да дарује
и спасење и велику милост.

Извор