Sveti Ignjatije Bogonosac
2. januar / 20. decembar

Staro predanje kaže da je jedno Hrist uzeo u naručje jedno dete i rekao svojim učenicima: "Ako ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. " To dete koje je Hrist u naručju držao bio je, kažu, sveti Ignjatije i da je zbog toga nazvan "Bogonosac". Sveti Ignjat je i kasnije svojim životom pokazao da je dobar hrišćanin.

Bio je učenik apostola, naročito svetog Jovana Bogoslova, i od apostola je bio postavljen za episkopa antiohijske crkve kojom je upravljao četrdeset godina.

Međutim, pred kraj života svetom Ignjatiju se ukazala prilika da svojim mukama pokaže svoju postojanost u veri. Kada je rimski car Trajan pobedio Tračane i Skite, izdao je naredbu da zbog pobede svaki čovek prinese žrtvu bogovima koji su mu pomogli u ratu. Hrišćani to nisu mogli učiniti, jer se to protivilo prvoj i drugoj Božjoj zapovesti. Zbog toga je Trajan organizovao progon svih hrišćana, a posebno njihovih starešina.

Car Trajan je 107. godine došao u Antiohiju i naredio da mu dovedu svetog Ignjatija. Posle dugog razgovora, u kome je car Trajan video da pred sobom ima nepokolebljivog hrišćanina, izdao je naredbu da "Ignjatija, koji veli da u sebi nosi raspetoga " odvedu u Rim i tamo bace zverima da ga rastrgnu.

U Rimu Ignjatija su odveli u amfiteater i pustili na njega izgladnela lava koji ga pred prisutnom svetinom rastrgnu. To se dogodilo 20. decembra 109. godine posle Hrista. Kada su hrišćani pronašli svečevo srce u njemu je pisalo "Bog" - zato se zove Bogonosac. Ignjatijeve ostatke hrišćani su skupili i poslali u Antiohiju.
Pored nekih poslanica koje je pisao sveti Ignjatije, ostalo je i predanje da je on prvi uveo da se u crkvi pesme pevaju dva hora, tj. za dvema pevnicama.

Spomen smrti svetog Ignjatija je na dan 2. januara ( 20. decembra), a za spomen prenosa njegovih mošti 11. februar (29. januar).

Na ikoni se predstavlja u običnom tadašnjem odelu, sa omoforom i epitrahiljem o vratu.

Sveti Ignjat se u narodu naziva i Kokošinji božić. Ovog dana rano izjutra domaćica vabi kokoške i ostalu živinu i nahrani ih žitom, koje je kuvano Varin dan i za ovaj dan naročito čuvano. Ko dođe od stranih prvi u kuću taj je kokošinji položajnik. Između ostalih običaja, on seda na jastuk i ne sme da se pomera, da bi se kokoške što češće legle. Vodi se računa da li je položajnik batlija (da li donosi sreću kokoškama) ili je ujlija (nesrećan).

Na svetog Ignjatija odrđuje se kakva će biti sreća u kući za celu godinu. Ako neki srećan i lak čovek dođe na taj dan u kuću, onda će ta kuća biti napredna čitavu godinu i svaki rad biće lak, dođe li kakav nesrećnik i kukavica, onda će preko cele godine u kući ići rđavo i naopako.

Od Ignjata do Božića se ne sme niko biti niti udarati, da mu ne bi izišli čirevi.

Kad deca od Ignjata do Božića plaču i traže da jedu sir ili mleko (jer još uvek traje božićni post), onda im majke, na Kosovu govore: "Ne plači mi, sine, mnogo prođe a ostade. Eto ide Boža sas dva ostra noža. Jedan nosi za vrapčiće, drugi nosi za prajčiće. On će da kolje, a mi ćemo da jemo  (jedemo) ".

Ako na svetog Ignjatija pada sneg ili kiša, biće berićeta u polju i u pčelama; ako ne pada, biće nerodna i rđava godina, osobito u pčelama.

Sveti prorok Ilija Tesvićanin
2. avgust - 20. jul

Prorok Ilija bio je sin Sovakov iz plemena Aronovog, brata Mojsijevog, a rođen je 816. godine pre Hrista, u mestu Tesvitu, zemlji aravitskoj, zbog čega se i nazvao Tesvićanin. Pripoveda se da je prilikom Ilijinog rođenja, njegov otac video kako neki sedi starci plamenom povijaše novorođeno dete i davahu mu vatre da jede. Zato je njegov otac verovao da će njegov sin biti vatreni pobornik za pravu veru. Prorokovao je dvadeset i pet godina.

U to vreme u izraelskom narodu bio je car opaki Ahav, koji je imao još opakiju ženu, Jezavelju. Ahav se svim silama trudio da njegov narod ostavi jednog i istinitog Boga, već da veruje i klanja se bogu Valu (Balu), kome je podigao i hram u Samariji.

U to vreme pojavi se veliki prorok Ilija da izraelskom narodu prorokne da će nastati velika suša, kao kazna zbog otpadništva od Boga. A Bog Ilija reče da ide u planinu na potok Horat, i da tu čeka dalja naređenja. Ilija tamo provede godinu dana, pijući vodu sa potoka, a jutrom i večerom gavranovi su mu donosili hleba i mesa za hranu.

Kada posle godinu dana od velike suše presahnu taj potok, Bog zapovedi Iliji da ode u Sareptu Sidonsku i da tamo ostane dok ga ne pozove.

Ilija ode u Sareptu, i vide u jednom dvorištu kako jedna žena, koja beše udovica, kupi suve grančice. Ilija je zamoli da mu donese malo vode i hleba. "Nemam pečena hleba ni zalogaja", reče mu ona, "već imam još pregršt brašna u naćvama i malo zejtina u zejtinjači, i zato kupim ove grančice da zgotovim sebi i mom sinu obrok, pa posle da pomremo od gladi".
No, Ilija joj reče: "Idi te umesi i meni jedan kolačić, i ne boj se, neće nestati brašna u naćvama ni zejtina u zejtinjači". Žena tako uradi, i desi se čudo: brašna i zejtina nikako nije nestajalo, aiako su svaki dan trošili, i svo troje se prehranjivali. Ilija se tu sasvim i nastani.

Posle godinu dana, razbole se sin te udovice, i umre. Žalosna udovica poče prebacivati Iliji da ga je on umorio, te Ilija uze dete, položi ga u svoju postelju, pomoli se Bogu a on se smilova te se povrati detetu duh i ono ožive. Udovica, videći to čudo, priznade da je Ilija čovek Božji.

Za sve to vreme, velika nevolja i dalje pritiskivaše izraelski narod: ne beše kiše ni rose, zemlja beše popucala, drveće se osušilo, mnogi izvori presahnuše, a mnogo ljudi i stoke je od gladi i žeđi pomrlo.
Kada dođe vreme, reče Bog Iliji da ide caru i da mu kaže da će uskoro pasti kiša. Čim ga Ahav ugleda, povika: "Evo onoga što donosi nesreću narodu!" Ilija mu odgovori da nesreću ne donosi on, već car i carica, koji narod nagone da se klanjaju idolima.
Potom Ilija predloži caru da se na gori Karmil okupi 450 Valovih žreca i 400 Astartinih, i mnogo naroda i da se pomolimo, reče, ja mojem Bogu, a oni njihovima, za kišu, pa čiji Bog posluša molitvu i pusti kišu, toga da priznamo za pravoga boga. Car prista i svi se iskupiše na gori Karmil.

Kad se okupiše reče Ilija: "Dajte nam dva junca, pa žrečevi neka zakolju jednog i iseku na komade i metnu na drva, a ja ću takođe jednog, pa da se pomolimo svaki svome Bogu, i na čiju žrtvu siđe vatra s neba i zapali je, toga Boga da priznamo". Žreci prvi zaklaše junca, staviše ga na žrtvenik i povikaše na sav glas: "Vale, Vale poslušaj nas!" Skakali su tako od jutra do podneva oko žrtvenika ali, niti vatre niti odgovora. Ilija im se poče rugati: "Vičitejače, može biti da se vaš bog nešto zamislio, ili spava, ili je na putu, pa vas ne čuje". Oni se počeše još jače derati, i jedan drugog bosti noževima, da bi se na njihove jade Bog smilovao, ali opet ne bi ništa.

Tada Ilija uze dvanaest kamenova, prema broju plemena izraelskih, načini žrtvenik i svud unaokolo iskopa jendek. Namesti ozgo drva, a povrh njih stavi komade isečenog junca, pa reče narodu: "Napunite četiri vedra vode i sipajte na žrtvu i drva". Tri puta tako učiniše, dok ceo žrtvenik ne ogreznu u vodi.
Tek tada Ilija pristupi žrtveniku i poče se moliti: "Bože Avramov, Isakov i celog Izrailja! Učini neka ovaj narod pozna da si Ti Bog njegov, te da se srca njihova obrate k Tebi"... Još Ilija svoju molitvu nije ni završio, a pade vatra s neba i svu žrtvu sažeže. Sav narod koji to čudo gledaše, poče u glas vikati: "Gospod je Bog naš!"... Gospod je Bog naš!" Sve žrece Valove pohvataše, odvedoše ih na potok Kison i tu ih poklaše, a zatim se nebo zamrači od silnih oblaka i vetra i pljusnu velika kiša.

Kad je carica Jezavelja čula šta je Ilija uradio sa žrecima, vrlo se rasrdi i posla glasnike Iliji da mu jave da će ona s njim učiniti ono što je on uradio sa žrecima. Da bi se sklonio od osvete Jezaveljine, ode Ilija čak na planinu Horiv i skloni se u jednu pećinu. Ali jednog dana, zaduva jak vetar, začu se grmljavina i sevanje munja, i Ilija začu tihi glas Božji: "Ilija, a što ćeš ti tu?" Ilija mu odgovori da se plaši osvete izraelskog naroda, ali mu Bog reče da istraje, i da nastavi svoj proročki rad.

Jednom car Ahav požele da kupi vinograd nekog Navuteja, ali ovaj ga nikako ne htede prodati, jer mu to beše nasledstvo od oca. Ahav sa Jezaveljom smisli plan da je Navutej ružno govorio protiv Boga i cara i po carskoj zapovesti Navuteja zasuše  kamenjem, što je bila jevrejska kazna za jeretke. Ahav potom prisvoji njegov vinograd.

Ali Bog reče Iliji: "Idi u Navutejev bivši vinograd. Tamo ćeš naći Ahava gde se po vinogradu širi, proreci šta će njemu i njegovoj ženi biti do posletka":
Ilija posluša Boga, ode i nađe Ahava i proreče mu: "Kao što su psi lizali krv Navutejevu, tako će psi lizati krv tvoju, a Jezavelju će psi izesti ispod zidova gradskih".
Posle tri godine u ratu sa Sirijcima, Ahav bude ranjen i od tog umre, a njegovu krv su psi zaista lizali.
Kad je posle smrti Ahava, car izraelski postao njegov sin Ohozija, on se jednom teško razbole pa posla poslanike u Akaron da pitaju boga Velzevuva (Belzebuba) hoće li ozdraviti. Po naređenju anđela, Ilija presretne poslanike i zapita ih: "Zar nema Boga u Izrailju, već idete da pitate boga u Akaronu? Za to po volji Bošjoj neće se car dići sa svoje postelje, nego će umreti".
Poslanici se vratiše natrag i rekoše caru sve što su čuli, a ovaj shvativši da je to bio Tesvićanin Ilija, posla pedeset vojnika da ga nađu i dovedu. Oni ga nađoše na visu jednog brda i pozvaše ga da pođe s njima, ali Bog posla vatru s neba i sve ih popali. Car pošalje novu pedesetoricu, i njima se desi isto. Kad je i treću pedesetoricu car poslao, i kad su oni našli Iliju, pedesetnik kleče na kolena pred Ilijom i zavapi: "Čoveče Božji! Smiluj se na moju dušu i ovih pedeset slugu tvojih, i nemoj ih pogubiti kao onih dva puta po pedeset puta što si pogubio". A anđeo Božji šapnu Iliji: "Idi s njima i ne boj se". Ilija se diže i pođe.
Kad je Ilija došao  u carev dvor, priđe caru i reče mu u oči: "Ovako veli Gospod: za to što si slao poslanike u Akaron i od Velzevuva tražiš pomoć, kao da nema Boga i Izrailju, pridići se nećeš, već moraš umreti". Tako se i dogodi: nedugo zatim car Ohozija preminu.

Pred kraj svoga života Ilija je našao sebi i jednog učenika jeliseja. Kad beše došlo vreme da Bog uzme Iliju k sebi na nebo, pođoše obojica do Jordana, i kad dođoše do reke, skide Ilija svoj ogrtač, udari njime po vodi, voda se rastavi i oni po suvom pređoše na drugu stranu. Malo zatim naiđoše odnekud vatrena kola i vatreni konji, pa Ilija sede u kola, koja u vihoru uzleteše na nebo i nestaše. Kad se Jelisej razabra od čuda, ugleda Ilijin ogrtač pored sebe, te s njime opet rastavi vodu jordansku i vrati se natrag. Sa ogrtačem pređe sa Ilije na Jeliseja i proročki dar, te i on posta prorok.
Ilija je, dakle, živ otišao u nebo, i zato pravoslavna crkva veruje da će se, pre drugog dolaska Hristovog, na zemlju ponovo pojaviti sveti Ilija, sa Enohom, za koga se takođe veruje da se živ uzneo na nebo. Sveti prorok Ilija se pojavio prilikom preobraženja Gospodnjeg na Tavoru.

* * * * * * * * ** * *

Praznik ovog velikog proroka proslavlja se 2. avgusta (20. jula) i zove se Sveti Ilija.

Na ikonama se Sveti Ilija predstavlja ili kako na vatrenim kolima ide na nebo, ili kako drži nož u ruci, u znak da su njime poklani mnogižreci, ili kako sedi u pećini a gavran mu donosi hranu.

Srbi su, prelazeći u hrišćanstvo, mnoge osobine svog starog boga Peruna, preneli na svetog Iliju, koji je kao i gromovnik Perun, upravljao munjama i gromovima. Ovo narodno verovanje, kao i druga uostalom, svoje uporište nalaze u samoj prirodi: dan kada se praznuje sveti Ilija pada u najsušnije i letnje oluje, što sve podseća na prilike u kojima se, po Bibliji, nalazio i prorok Ilija.
Kad grom udara, kažu ljudi da sveti Ilija po zapovesti Božjoj gađa đavole ("Uzvrdao se kao đavo ispred groma!"), zato se ne valja krstiti kad grom puca, da se đavo ne bi sakrio pod krst, u koji grom neće udariti.

Za svetog Iliju se veruje da je brat Ognjenoj Mariji i svetom Panteliji. (Na Kosovu kažu: i Blagoj Mariji). Veruje se da bi on sve popalio i pobio, samo kad bi znao kad je njegov dan, ali mu sestra Marija ne da da to dozna.
Po narodnoj tradiciji, sveti Ilija se vozi na vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen. Grmljavina je tutnjava njegovih kola, kojima se on vozi po nebu i oblacima.

Dane o svetom Iliji, po tri dana pre i tri dana posle, u narodu zovu "kresovi", i tada žene neće da peru košulje da se ne bi "iskresale" (iskrzale). Međutim, i vatre koje se pale uoči Ivanj-dana, Vidovdana, Đurđevdana, nazivaju se kresovi.

"Kad zagrmi na svetog Iliju, neće imati oraha i Lešnika".

Gorešnjaci su vreme od letnjeg svetog Aranđela Gavrila (26. jula) do svetog Ilije, kada traju najveće žege. Praznuju se zbog paljevine i požara. Tada se ne radi u polju, da usevi ne sagore od sunca. Ne ulazi se ni u vinograde. Po verovanju, tih dana orlovi ne piju vodu i od žeđi pište u vazduhu.

Svetog Iliju kao esnafsku slavu slave ćurčije i kožuhari, a slave ga i vodeničari.

Sveti ravnoapostolni Konstantin i Jelena
St. Constantine and Helen
3. jun - 21. maj

Predanje, a i neki istoričari tvrde, da je car Konstantin rođen u Nišu, od oca Konstancija Hlora, koji je docnije bio car zapadnih rimskih oblasti, i majke Jelene. Konstantin je rođen 274. godine posle Hrista, a carevao je 31 godinu i deset meseci, do smrti 337. godine, u Nikomidiji. Smatra se da je Konstatin bio četrdeset sedmi rmski car posle Avgusta Cezara.

Kada je 25. jula prve godine 271. olimpijade, umro otac Konstantinov, za cara u tim oblastima bude proglašen Konstantin. U Rimu postane car Maksencije, koji je bio tiranin, a ni Istoku car Likinijev, zet Konstantinov.

Glasovi o Maksencijevoj tiraniji brzo su se širile, te Konstantin zamisli da Rimljane oslobodi tiranije, a između ostalog, poče misliti i o tome koga će boga uzeti da mu bude od pomoći. U to vreme hrišćanstvo se već beše uveliko razvilo i osnažilo i pored proganjanja od strane rimskih vlasti.
Jednog dana, oko podne, ugleda Konstantin na nebu svetao stub u obliku krsta, a iznad koga je stajao natpis: "Pod ovim znakom ćeš pobediti!" (in hoc signo vinces!) Car upita ljude oko sebe da li i oni vide ovu nebesku pojavu, a kad mu i oni potvrdiše, car se uveri da je to čudesno Božje znamenje. Iduće noći u snu javi se caru Hristos i reče mu da načini isti onakav znak kakav je video na nebu, da se uvek nađe uz njega kao znak pobede nad varvarima. Konstantin odmah ujutru naredi da se umesto rimskih srebrnih orlova na zastavama, načini veliki krst od zlata i da se on pred vojskom nosi. Konstantinova vojska, koja je većinom bila hrišćanska, oduševljeno dočeka krst kao simbol pobede i slobode.

Konstantin pođe s vojskom na Maksencija, sudari se s njim kod mulvijskog mosta nedaleko od Rima, žestoko ga potuče, a sam Maksencije, bežeći, utopi se u reci. Konstantin pobedonosno uđe u Rim, gde ga Rimljani dočekaju kao svog spasioca. Konstantin obustavi proganjanje hrišćana, zatočenicima dade slobodu, sužnjeve pusti iz tamnica, dozvoli obnovu porušenih hrišćanskih crkava, a i sam počeo dizati crkve i skupoceno ih ukrašavati.

U dogovoru sa Likinijem, Konstantinu 313. godine izda u Milanu ukaz kojim proglasi slobodu hrišćanske veroispovesti u celoj rimskoj imperiji.
Ali car Likinije, i dalje mnogobožac, mrzeo je hrišćane, te ih je u svojim oblastima i dalje proganjao, više tajno no javno. Zbog ovoga uskoro on i Konstantin zaratiše, i posle mnogo bojeva, na kopnu i na moru. Konstantin pobedi Likinija kod primoskog gradića Halkidona, uhvati ga i pošalje u Solun.No, Likinije i dalje nije mirovao, već počne skupljati varvarsku vojsku, da bi se osvetio Konstantinu, a kad Konstantin to dozna, naredi da se Likinije ubije, te Konstantin postade car samodržac cele rimske imperije. Car odmah oglasi da je hrišćanska vera gospodareća, zabrani razapinjanje na krstove, ukide gladijatorske igre, zabrani da državne vlasti prinose žrtve idolima, i naredi svetkovanje nedelje.
Da bi se raspravilo pitanje koje se odnosilo na Arijevo učenje o Sinu Božjem, Konstantin 325. godine sazove prvi Vaseljenski sabor u Nikeju, na koji je došlo 318 svetih otaca iz svih krajeva tadašnjeg hrišćanskog sveta. Sam car bio je počasni predsednik sabora. Na Saboru je osuđena Arijeva jeres, sastavljen je Simbol vere do osmog člana, i uređeno kada da se praznuje hrišćanska Pasha, tj. Uskrs.
Carevim reformama protivili su se mnogobošci u Rimu, kojih je bilo još mnogo, zbog čega car osnuje sebi novu prestonicu, na mestu starog Vizantiona, koju nazove Konstantinopolj. Osnivanje Konstantinopolja palo je u vreme održavanja prvog Vaseljenskog sabora, te su sveti oci došli i osvetili temelj grada.

Maja Konstantinova, Jelena, kao pobožna žena, želela je da poseti sveta mesta u Palestini, pa zato, iz grada Drepana, koji car nazva po svojoj majci Jelenopolis, otplovi za Jerusalim i tamo joj pođe za rukm da pronađe životvoreći krst Hristov (Detaljnije možete pročitati Krstovdan).

Pred svoju smrt, car Konstantin se razbole, pa ode u Jelenopolis u Banju. Ali, videvši da bolest postaje sve ozbiljnija, pređe u Nikomidiju. Osetivši da će umreti, nedelju dana pred smrt pozove nikodimijskog episkopa Evsevija i krsti se. Umro je 21. marta u 65. godini života. Njegovo telo preneto je u Carigrad, i sahranjeno u crkvi sv. Apostola, koju je on podigao.

*** *** *** ***

Praznik kao spomen na Konstantinovu smrt proslavlja se 3.juna (21. maja), zajedno sa majkom Jelenom.

Na ikoni car Konstantin i carica Jelena predstavljaju se zajedno, carica mati s druge strane i car s leve, u carskom vizantijskom ornatu, sa krunama na glavama, a među njima veliki životvoreći krst Hristov

Sveti prorok Jelisej
27. jun - 14. jun

Prorok Jelisej živeo je osam stotina godina pre Hrista, a bio je učenik proroka Ilije i njegov naslednik. Proročanski dar je na Jeliseja prešao sa Ilije, posredstvom Ilijinog ogrtača, koji mu je ovaj bacio prilikom uznošenja na nebo. Jelisej je bio iz plemena Ruvimovog, prvog sin praoca Jakova, sin Safatov.

I prorok Jelisej je Božjom pomoću činio razna čuda da bi izraelski narod odvratio od idolopoklonstva.

Jednom je Jelisej otišao u grad Vetilj, u kome su se stanovnici klanjali zlatnom teletu. Prorok beše već star i od starosti kosa mu je otpala. Pred gradom ga ugledaju neka nevaljala deca, pa ga zbog opale kose počnu ismevati. Proroku beše krivo kako deca s njim, kao starim čovekom teraju šegu, te stade i ćutke ih posmatraše. Deca se još više ubezobraziše, te počnu izazivati proroka i iz sveg glasa vikati: "Hodi, ćelo, hodi!"
Kad prorok više nije mogao trpeti dečje bezobrazluk, diže oči k nebu pa reče: "Bog neka vam plati!", pa produži put. U taj mah stvoriše se odnekuda dva velika i strašna medveda, i za čas rastrgoše četrdeset i dva deteta.

Drugi put se jedna udovica potuži proroku Jeliseju, kako joj je muž umro i ostavio neki dug, pa sad poverilac hoće da joj za dug odvede dva sina u roblje, jer su se u to vreme ljudi za dug mogli prodavati. Prorok se sažali pa joj reče: "Šta da radim? Imaš li štogod u kući?" Žena odgovori: "Ništa drugo, već jedan sudić sa malo zejtina". Prorok joj reče: "Idi, išti od suseda prazne sudove na zajam što više možeš, pa se zatvori u svoju kuću zajedno sa sinovima i iz onog noćnog sudića sipaj zejtin u sve pozajmljene sudove redom, pa ćeš videti šta će biti". Tako žena i učini, i sve je sudove redom punila dok se svi ne napuniše, i još je iz sudića tekao zejtin, a kad je i poslednji sud napunila, i zejtin iz sudića prestade teći. Prorok je nauči da sav zejtin proda, i da od dobijenog novca isplati dug, a što joj novca preostane, da kupi hrane za sebe i svoje sinove. Tako se udovica izbavi duga, toga zloga druga.

U to vreme živeo je i Neman, vojvoda sirski (sirijski), koji je uživao veliko poverenje kod svog gospodara, ali je imao jednu veliku nevolju: bio je gubav. Lečio se, ali se nije mogao izlečiti. Neman je imao jednu sluškinju Izraelku, koja jednom reče ženi Nemanovoj: "Kad bi gospodar otišao do proroka Jeliseja u Samariju, te da ga zamoli, on bi ga zacelo od gube mogao isceliti".
Neman zatraži dozvolu od svoga gospodara, cara sirskog, i ovaj mu je dade, još mu napiše i pismo za izraelskog cara, da se pobrine za njegovog vojvodu da se živ i zdrav vrati. Neman pođe u zemlju izraelsku, ponevši sa sobom mnogo srebra i zlata i deset pari lepih novih haljina. Došavši kod izraelskog cara, predade mu pismo. Kad je car pismo pročitao, beše mu veoma krivo pa reče: "Zar sam ja Bog da mogu i povratiti život, te šalje  k meni da oprostim čoveka gube? Eto, vidite, kako car sirski samo traži zađevice samnom!"
Taj glas raznese se po celoj izraelskoj zemlji, pa dođe i do ušiju proroka Jeliseja, koji odmah posla caru poruku da Nemana upute k njemu. Kad je vojvoda, s kolima konjima došao pred kuću u kojoj je Jelisej stanovao, posla u kuću da jave poruku da je došao. Prorok i ne izađe pred  gospodstvo Nemanovo, nego mu preko sluge reče da ode i sedam puta se okupa u reci Jordanu, i da će ozdraviti.

Neman se naljuti kad ču šta je prorok rekao, pa reče: "Ja mišljah da će on izaći preda me, kad čuje ko je došao, da će svoju ruku metnuti na mene i pozvati ime Boga svoga, da me tako gube očisti - a on me šalje u Jordan da se okupam! Zar ja  nemam boljih voda u mojoj zemlji da se kupam, kao što su Avana i Farfar, nego u mutnom Jordanu?" Neman se htede vratiti natrag, ali ga sluge počeše da mole da posluša, te on ipak ode na Jordan, sedam puta se okupa, i vide da je njegovo telopostalo glatko kao u mladog deteta i da gube nestade.

Radosni Neman vrati se Jeliseju da mu zahvali i da ga obdari, i poče ga nuditi svim onim što je doneo. No, Jelisej ne htede, na sve navaljivanje, ništa od darova uzeti, već mu reče neka sve nosi natrag i neka pođe s mirom, jer njemu Jeliseju, ne treba ni srebra ni zlata, ni skupocenih haljina. Neman se vrati, s sve to je gledao i slušao sluga Jelisejev, Gijezije. Kad se Neman malo udalji, Gijezije pomisli u sebi: sad ću prekim putem istrčati pred Nemana, pa ću mu zatražiti štogod od darova. Što namisli to i učini. Kad ga vide Nemanzaustavi kola, a Gijezije mu reče: "Sad baš ovoga dođoše dva mladića mome gospodaru i mole ga da im što podeli, pa me gospodar posla da mu daš za ta dva mladića jedan talant srebra i dva para haljina". Neman mu drage volje dade još i više: dva talanta srebra i dva para haljina. Neman produži put, a Gijezije nađe zgodno mesto i sakri ono što je dobio, pa se vrati kući misleći da Jelisej ništa o tome ne zna.

Malo posle Jelisej upita slugu: "Gijezije, a gde bejaše ti malo pre?" Ko? Ja! Nigde, tu sam bio i nikuda nisam makao", odgovori Gijezije.

Na to mu prorok reče: "Zar ti misliš da ja nisam bio duhom uz tebe i da ne znam šta si od čoveka uzeo, da bi se obogatio, a nisi pomišljao da je Neman do skoro bio gubav, i da guba može preći na tebe? Za to, zbog lakomosti tvoje za bogatstvom, neka prione guba Nemanova na tebe i na potomstvo tvoje". I tako se dogodi, i Gejezije posta gubav.

Prorok Jelisej je umro u Samariji, a sahranjen je u Sevastoplju.

*** *** *** ***

Spomen proroku Jeliseju čini se 27. juna (14. juna).

Na ikoni prorok Jelisej predstavlja se u običnom tadašnjem odelu, gologlav, star i ćelav, a moglo bi i u onom momentu kako usled njegove kletve, izleću dva medveda i rastržu nevaljalu decu.

Na dan svetog Jeliseja seje se proso: "Jelisije proso sije, ide Vide da ga obiđe" (Vidovdan je dan posle Jeliseja).

Sveti prorok Jeremija
St. Prophet Jeremiah
14. maj - 1. maj

Prorok Jeremija živeo je šest stotina godina pre Hrista u judejskom narodu i bio od plemena Levijevog.

Ponašanje "izabranog naroda", Jevreja, bilo se u to vreme tako pokvarilo da je Bog često slao proroke da kore ljude i da im predskazuju šta će ih sve zbog njihovog neverstva naći.

Jeremija je često, da bi pokazao kako će Bog postupiti s nevernicima, za primer uzimao lončara, njegovu zemlju i posuđe. "Šta se radi s nečistom činijom?", pitao je on. "Baci se te izvrne. Tako će se i Jerusalim izvrnuti". Drugi put je rekao: "Video sam lončara gde gradi lonce, i lonac što ga je gradio, pršte mu u rukama, a on sabi u loptu i načini drugi. Zar ja ne mogu tako od vas učiniti, veli Bog. Što je zemljau lončarevoj ruci, to ste vi u ruci Božjoj".

Jednom je Jeremoja obesio sebi jaram o vrat da bi time pokazao narodu da će podnositi teški ropski jaram od zavojevača, koji će ih osvojiti. Drugi put je u zemlju zakopao nov laneni pojas, dok nije satrunuo, da bi pokazato da je tako istrunuo ponos i snaga judejskog naroda.

Prorok Jeremija dočekao je da se ispune njegova proročanstva.

Silni vavilonski car Navukodonosor napade i pokori Judeju. Navukodonosor uđe u Jerusalim, porobi ga i opljačka, a nije poštedeo ni Solomonov hram. Trideset hiljada bogatih Judejaca odvedeno je u ropstvo u Vavilon, a u Jerusalim car ostavi Sedekiju, da caruje i da mu plaća danak.

No, posle jedanaest godina Sedekija se odmetne, te Navukodonosor digne vojsku i po drugi put krene na Judeju i opsedne Jerusalim. Dve godine su Judejci branili svoju prestonicu, ali ona ipak padne neprijatelju u ruke. Za vreme opsade, u gradu je vladala takva glad, da su majke svoju decu klale, kuvale i jele. Sedekija pokuša da pobegne, ali ga Vavilonci (Haldejci) uhvate, i iskopaju mu oči, posšto su mu najpre pogubili sinove, i slepog ga odvedu u Vavilon, te se tako ispunilo ranije proročanstvo da će otići u Vavilon, ali ga neće videti. Haldejci poruše Jerusalim, Solomonov hram, sve spale tako da se nije moglo prepoznati da je na tom mestu nekada bio veliki grad. Prilikom rušenja Jerusalima i hrama, uništena je i judejska svetinja, "Kovčeg Zaveta", sa Mojsijevim tablicama zakona. Na ruševinama Jerusalima, ostavio je Navukodonosor samo nekoliko ljudi da oplakuju sudbu  Jerusalima, među njima i proroka Jeremiju, koji je tada spevao svoje "Jeremijade", poznate kao plač Jeremijin.

Judejci su u vavilonskom ropstvu proveli sedamdeset godina. Neprestano su oplakivali svoju zlu sudbinu, sedeli su na obalama vavilonskih reka i uzdisali i naricali za svojom otadžbinom. Ali sve to beše volja pravednoga Boga, jer se Judejci ogrešiše o njegove zapovesti, i tako se ispuniše proročanstva starih proroka.

Prorok Jeremija je, između ostalog, prorekao da će prilikom Isusovog rođenja mnoga deca biti pogubljena, rečima: "Glas u Rami začu se, plač i jauk i ridanje mnogo, Rahila plače za svojom decom i neće da se uteši, jer ih nema". Jevreji su proroka ubili kamenjem.

* * * * * * * * * * * *

Spomen na proroka Jeremiju čini se 14. maja (1. maj)

Na ikoni prorok Jeremija predstavlja se u tadašnjem običnom odelu, a kao simbolički znak može se uz njegovu sliku staviti jaram ili krčag u ruci, koje je predmete uzimao za primer u svojim proročanskim govorima.

Postoji priča da se prorok Jeremija u Misiru (Egiptu) proslavio time što je Bog, usled njegovih molitava, potamanio mnoge aspide (otrovne guje i krokodile). Misirci su Jeremiju uvažavali i za život i posle smrti, te su sa njegovog groba uzimali prašinu i posipali rane od ujeda otrovnica. Priča se takođe da je car Aleksandar Makedonski preneo mošti proroka Jeremije i sahranio ih u gradu Aleksandriji,

Na dan proroka Jeremije običaj je u nekim našim krajevima da razgone zmije, da ne bi preko leta dosađivale. Neko iz kuće ujutru rano toga dana uzme tiganj i lupajući u njega nekoliko puta obilazi oko kuće i peva: "Jeremija u polje, a sve zmije u more!"

Na Jeremijin dan ne otvaraju se britve, ne vuče se ništa za sobom ne radi iglom i koncem i ne češlja, da se ne bi izazvale zmije.

Vreme o svetom Jeremiji naziva se Poljaranija, jer tada treba rano izlaziti na polje na rad, a naziva se i Poljobranija, jer se od tada zabranjuje stoci da pase po mladom žitu ili pašnjaku, koji će se toga leta kositi.

Sveti velikomučenik Jevstatije
3. oktobar / 20. septembar

Sveti Jevstatije živeo je na sto godina posle Hristovog rođenja, za vreme rimskog cara Trajana i bio je vojvoda. Imao je dobru ženu Tatijanu i dvoje dece. Bili su bogati, ali dobra srca.

Jednom prilikom Jevstatije je pošao u lov i u šumi spazio prekrasnog jelena. Poče ga goniti i jelen sve dublje bežaše u šumu. Goneći ga tako na konju, kada je skoro sustigao jelena, Jevstatije u jednom trenutku spazi jelenu na glavi, između rogova krst koji je blistao kao jarko sunce. Vojvoda je bio potpuno iznenađen kada mu se jelen obratio rečima: "O vojvodo! Što me goniš? ja sam Hristos, koga ti i neznajući poštuješ, jer dobra dela tvoja i tvoje žene što ih činite, dopreše preda me, i toga radi dođoh da ti se javim u obliku ove životinje i na taj način ja tebe da ulovim".

Kad je čuo taj glas, vojvoda se vrati svom domu, ispriča porodici za događaj, a potom je sa celim svojim domom primio krštenje i tako postao hrišćanin.

Od tada nastadoše teška vremena za vojvodu i njegovu porodicu. Kada se saznalo da je postao hrišćanin, vojvodi je konfiskovano celo imanje, vojvodski čin mu je oduzet, a sa celom porodicom je dopao tamnice. Pošto nikako nije hteo da prinese žrtvu rimskim bogovima, bačen je sa ženom i decom u ključalu smolu. Na taj način je sveti Jevstatije završio svoj mučenički život.

Spomen mu se čini 3. oktobra (20. septembra).

Pored ostalih svečara, svetog velikomučenika Jevstatija slavilo je Lovačko udruženje kao svoju, lovačku slavu.

Na ikoni bi svetog Jevstatija trebalo predstavljati kao vojvodu na konju, sa strelom, kako goni jelena sa krstom među rogovima.

Prepodobni Jevtimije Veliki
2. februar - 20. januar

Prepodobni Jevtimije je rođen oko 377. godine u jermenskom gradu Melitini blizu reke Eufrata od plemenitih i uglednih roditelja.

Bio je jedinac sin, rođen po molitvi svoje majke Dionisije, koja je imala neko nebesko viđenje  o rođenju Jevtimijevom. Od mladosti se posvetio pustinjačkim podvizima, najpre u blizini svoga grada, a potom, pošto je posetio Jerusalim u 29. godini, u pustinji između Jerusalima i Jerihona, nazvanog Fare. Ispunjavao je dane i noći molitvom, unutrašnjim bogomislijem i telesnim radom. Oko njega se sabraše mnogi učenici, od kojih su neki slavni svetitelji ka Kirijak Otšelnik, Savo Osvećeni, Teoktist i drugi.

Po Božjem daru bio je veliki čudotvorac: izgonio je demone, lečio teške bolesti, izveo vodu u pustinju, umnožio hleb, proricao. Monahe je učio trudoljublju govoreći: Ako vi bez svoga truda jedete hleb, znači vi jedete tuđi trud. Kad su neka mlađa bratija hteli postati više od drugih, on im je to zabranio da se ne bi pogodili od svog suvišnog posta. Govorio je da nije dobro za monaha da prelazi s mesta na mesto, jer "drvo koje se često presađuje ne donosi ploda". O ljubavi je govorio: "Što je so hlebu, to je ljubav ostalim vrlinama".

Za njegova života stvorila se u blizini njegove velika lavra, koja je posle vekovima bila prepuna monaha kao košnica pčelama. Poslednja mu je zapovest bila da se u manastiru drži gostoljublje i da kapija manastirska nikad ne bude zatvorena. Upokojio se 473. godine u 97. godini. Na pogrebu mu je bio i patrijarh jerusalimski Atanasije, koji je ceo dan čekao da mu održi opelo, dok je ogromna masa naroda celivala svetitelja.

Spomen prepodobnom Jevtimiju Velikom drži se 2. februara (20. januara).

Ljudi i žene na Kosovu, koji nemaju dece, ili im se deca ne drže, zavetuju se i poste za svetog Jevtimija čitavu nedelju dana. Toga dana idu po crkvama i manastirima i nose im žita, po koje jagnje ili jare ili šta drugo za zdravlje dece, ili se mole Bogu da im da dece, ako ih nemaju.

Sveti Praroditelji Joakim i Ana
22. septembar / 9. septembar

Sveti Joakim je bio sin Varpafira, iz kolena Judina, i potomak cara Davida. Ana je bila kćerka sveštenika Matana, iz plemena Levijeva, kao i prvosveštenik Aron. Matan je imao tri kćeri: Mariju, Soviju i Anu. Marija se udala u Vitlejem, i rodi Jelisavetu, majku sv. Jovana Preteče, a Ana se udade u Nazaret za Joakima, i u svojoj starosti rodi presvetu Bogorodicu Mariju. Joakim i Ana su živeli 50 godina u braku, a dece nisu imali. Živeli su tiho i bogougodno, i od svih prihoda svojih samo su jednu trećinu upotrebljavali za sebe, drugu su davali siromasima, a treću su žrtvovali hramu.

Jednom kada pod starost odoše u Jerusalim da prinesu žrtvu Bogu, ukori ih prvosveštenik Isahar govoreći Joakimu: "Nisi dostojan da se iz tvojih ruku primi dar, jer si bezdeteta". I drugi su gurali Joakima iza sebe kao nedostojnog. To veoma ožalosti ove starce, te se s vellikom tugom vratiše svome domu. Oboje padoše na molitvu Bogu da i njima učini čudo kao nekad Avramu i Sari i podari im jedno čedo za utehu u starosti. Bog im posla anđela svoga koji im objavi rođenje "kćeri preblagoslovene, kojom će se blagosloviti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu". I odmah Ana zače i u devetom mesecu rodi svetu Djevu Mariju.

Sveti Joakim požive na zemlji 80, a Ana 79 godina pre nego se predstaviše Gospodu.

Spomen na svete praroditelje Joakima i Anu čini se 22. septembra (9. septembra).

Sveti apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov
St. Apostle and Evangelist John
9. oktobar - 26. septembar

Jovan Bogoslov bio je mlađi brat apostola Jakova, a rodio se u Visaidi, na obali Galilejskog jezera. Otac mu se zvao Zavedej, a majka Slomija, i bila je kći Josifa, hranitelja i čuvara Bogorodice Marije.

Od rane mladosti Jovana je privlačio ribarski zanat, te je sa svojim ocem, bratom i drugim ribarima lovio ribu u jezeru. Pre nego što je pristupio Isusu,  Jovan je bio učenik Jovana Krstitelja.

Prolazeći jednom pored jezera Isus vide Jovana kako sa svojim ocem i bratom hvata ribu, pozva ih obojicu, Jovana i Jakova, i ostaviše oca i pođoše za njim. No, s vremena na vreme, Jovan je opet sa svojim bratom, ocem Petrom i drugima išao u ribolov.

Isus je Jovana nazvao posebnim imenom, Voanerges, što će reći: sin gromova, zato što je bio živog karaktera, hrabar i jako odan Hristu i njegovoj nauci. Od svih svojih učenika, Isus je trojicu ipak izdvajao, Petra, Jakova i Jovana, koje je poveo sa sobom u odaji u kojoj je vaskrsao Jairov kćer, ta trojica su prisustvovala njegovom preobraženju, a njih je poveo sa sobom i u vrt Getsimaniju. Ipak, Jovan mu je bio najmiliji: tako je Jovana, na Tajnoj Večeri udostojio da sedi do njega, a Jovan se usudio da pita Isusa ko će ga izdati i njemu je Isus otkrio Judina izdajstvo. No, najveću čast mu je ukazao kada mu je sa krsta svoju majku Mariju ostavio  na čuvanje i brigu.

Jovan je bio jedini koji se usudio, kad su Isusa uhvatili i poveli na suđenje, a ostali se učenici razbežali, da Isusa prati do prvosveštenikovog dvora. A kad su Isusa osudili i razapeli na krst, Jovan je jedini, sa ženama mironosnicama, stajao kraj krsta i delio sa Isusom moralne muke.

U zoru, kada je Marija Magdalena javila apostolima da Isusa nema u grobu, Jovan je prvi stigao na grob i njemu se prvom javila misao o Hristovom vaskrsenju.

Posle vaskrsa Isus se nekoliko puta javljao učenicima, a poslednji put na Tiverjadskom moru, kada je Petru predskazao kakvom će smrću umreti. Na Petrovo pitanje, šta će biti sa Jovanom, Isus je prekorno odgovorio: "Ako hoću da on ostane dok ja ne dođem, šta je tebi do toga?" Ove reči apostoli su tumčili tako da je Jovanu Isus prorekao da neće umreti do strašnoga suda, ali mu je Isus u stvari predskazao da će dugo živeti da bi utvrđivao Hristovu nauku na zemlji. Jovan je živeo preko sto godina i umro je prirodnom smrću.

Po vaznesenju Hristovom i Jovan Bogoslov je propovedao po predelima Palestine, dok je Isusova majka Marija bila živa, a kad je umrla, Jovan je boravio u Efesu, Rimu i Patmosu.

Jednog dana, bila je nedelja, Jovanu se javi Hristos u svojoj slavi i pokaza mu buduću sudbinu svoje crkve. Zato Jovan napisa knjigu "Apokalipsis", tj. Otkrovenje.

Kad je car Domicijan ubijen, a na rimski presto došao Nerva, on dade hrišćanima za neko vreme mir i slobodu, pa se tako i Jovan posle 25. godina zatočenja vrati u Efes. Episkopi, vladike maloazijske zamole Jovana da im nauku Hristovu, koju je dotle samo rečima propovedao, napiše i on na to pristane. Znajući šta su ostala tri jevanđelista napisali, on u svom jevanđelju opiše samo ono što su ova trojica iz života Hristovog ispustila. Svoje jevanđelje napisao je između 70. i 80 godine posle Hristovog rođenja na grčkom jeziku. Posle toga napisao je i tri poslanice. Spisi Jovanovi pokazuju da je bio obdaren uzvišenim poletom misli i da je bio kadar svatiti najdelikatnije stvari Hristove nauke, zbog čega je i naziv Bogoslov.

Kada je Jovan bio već toliko star da nije mogao ići, učenici su ga nosili u crkvu, a on je umesto propovedi govorio samo ove reči: "Deco moja, volite jedan drugog!" Kada ga je jedan od učenika zapitao zašto samo te reči izgovara, starac mu odgovori: " Zato što je to najveća zapovest Gospodnja, i dosta je ako samo nju ispunimo kako valja". Sveti apostol Jovan je bio najmlađi apostol. Napisao je pored jevanđelja i otkrovenja i tri poslanice. Sveti oci ga zovu apostol ljubavi.

Jovan Bogoslov umro je u dubokoj starosti, u 105. godini. Iz groba njegovog izlazio je dugo vremena neki lekoviti prah, kojim su se mnogi isceljivali.

* * * * * * * * * * * *

Spomen smrti Jovana Bogoslova drži se 9. oktobra (26. septembra).

Na ikoni svetog Jovana Bogoslova slika se i orao, čime se želi predstaviti: kao što orao od svih ptica uzleće na najvišu visinu, tako se i polet Jovanovih misli visoko uzdigao i on je najjasnije posmatrao i opisao Božanstvo Isusa Hrista.

Sveti Jovan Damaskin
17. decembar - 4. decembar

Crkva slavi Jovana Damaskina kao svog najboljeg i najvećeg pesnika. Damaskinom je nazvan zato što je bio rodom iz Damaska u Siriji. Otac Jovanov bio je vezir kod saracenskog kalife, bez obzira što je bio hrišćanin. Posle očeve smrti, Jovan, po kalifovoj volji zauzme taj visoki položaj. Saraceni su Jovana zvali " Al- Manzur", tj. sjajni dijamant, zbog njegovih krasnih osobina. Jovan, međutim, nije bio zadovoljan svim sjajem i slavom koja ga je okruživala, njegova pesnička duša težila je za višim savršenstvom.

U to vreme u Carigradu je vladao car Lav Isavrijan, koji je ljuto gonio one koji poštuju svete ikone. Damaskin upotrebi svoje znanje te počne pisati da su ikone u crkvi korisne i da je car u zabludi. Caru ovo bude krivo, te jednim falsifikovanim pismom obmane kalifu, Damaskinovog gospodara, da ga je ovaj izdao. Ozlojeđeni kalofa naredi da se Jovanu osakati desna ruka, kojom je pisao navodno pismo Lavu Isavrijanu. Docnije je ruka Jovanova zalečena, a kalifa se uverio da je Jovan nevin, te ga zamoli da ponovo zauzme vezirski položaj. Jovan odbije, pa rasproda sve svoje imanje i razdeli sirotinji, oslobodi robove i ode u svetu zemlju i nastani se u lavri - manastiru svetog Save Osvećenog. Krvavi peškir kojim je zavijao svoju osakaćenu ruku, nosio je posle obavijen oko svoje kape, pa je kažu, od tada ostalo da i sad oko svojih kapa - kamilavki, kaluđeri nose koprenu, parakamilavku.

U manastiru je Jovan bio podvrgnut strogoj iskušeničkoj disciplini. Jedan strogi starac, kod koga je Jovan bio iskušenik, zabranio mu je da piše pesme, jer se Jovan već beše pročuo kao dobar pesnik i Jovan je dugo ovog starca slušao.

No, desi se jednom, kada taj starac nije bio tu, da umre jedan kaluđer, a brat umrlog zamoli Damaskina da sastavi nekoliko posmrtnih pesama i ožali mu brata.  Damaskin se opirao, ali na kraju pristane. Pesme koje je tada Damaskin sastavio i sada se pevaju prilokom opela svakog pravoslavnog hrišćanina.

Kad se neumoljivi starac vratio i saznao šta je Jovan uradio vrlo se naljutio i otera Jovana iz svoje ćelije. Nikakve molbe ostalih kaluđera ne pomogoše da starac promeni mišljenje.

Starac se malo odobrovoljio tek kada je Jovan pristao da uzme lopatu i metlu i oko svih pustinjačkih ćelija očisti đubre i izmet, te ga ponovo primiše u zajednicu i opštežiće, ali mu je starac i dalje branio da piše pesme.

Ali, iduće noći javi se tom starcu u snu Bogorodica i reče: "Zašto je Bog stvorio vrela iz kojih životvorna voda izvire, već da se napajaju žedni putnici. Zašto je nekim pticama dao milozvučni glas, nego da nas pesmom razgaljuju. Zašto je nekom cveću dao divan miris, nego da se ljudi mirisom zapajaju, pa zašto je i Jovanu dao oživljujuću besedu i polet misli, već za slavu sina moga i za spasenje roda ljudskog. I ti se našao da Božji dar pustiš u nemar?! Pusti neka se sve razvija i teče svojim tokom ".

Od tada se Damaskinov duh vinu visoko i njegova pesnička struja poteče kao bujica.

Većina pesama, koje se i danas pevaju u crkvi, najčešće o praznicima, Jovanove su umotvorine. Mnoge pesme nose potpis "Jovan Monah" ili "Jovan Arklijski", jer mu je ovo bilo prezime. Sastavio je i neke molitve.

Sveti Jovan se dugo molio Majci Božjoj da mu vrati ruku kojom je pisao ne samo pesme nego i mnoge bogoslovne rasprave, i ona mu je na čudesan način vratila ruku. Onda je on naslikao ikonu Majke Božje sa tri ruke zvanu Trojeručicom, u znak zahvalnosti, koja se sada čuva u manstiru Hilandaru.

Iako je bio običan kaluđer, zbog njegovog bogoslovskog znanja i pesama, crkva ga ubraja u red učitelja i crkvenih otaca. Umro je u istom manastiru 780. godine, u 58. godina života.

* * * * * * * * * * * *

Spomen mu se drži 17. decembra (4. decembra).

Na ikonama Damaskin se slika u monaškom odelu kako sedi i piše svoje pesme. Po većim crkvama njegova se ikona postavlja za levom pevnicom ( horom), dok se za desnom postavlja slika cara Davida "Psalmopevca", kako svira u svoju harfu i peva svoje pesme.